Poezija forumaša

[Eladan]

Еклога: чактар и језик

 

 

Хтео бих чактар за језик,

да би глас моје песме био

звонак, и јасан, и далекодопирући,

и мелем да буде за она брда и доле

моје, остареле и далеке.

 

Да опевам несказану радост

попаска на зеленим брежуљцима

у светао, сунчан дан.

Да опевам неумољиву тугу

пријавка у летњи сутон благ

кад је румен сањива, а споро долази сан.

 

Да опевам исцепкану будност сна -

пастир у ноћи под месечином,

кад је ведро као око и мраз стеже све.

 

Хтео бих чактар за језик,

а имам само језик овај муцави,

и у глави записану мелодију

да ми мелем буде за срдобољу

што је болујем у одсуству

[Eladan]

Тамо далеко

"Како ћемо пјевати пјесму Господњу

у земљи туђој?"

(Пс. 137.)

 

 

Тамо сам рођен.

Тамо се увек рађам.

Тамо кроз један прозор

свет изгледа другачији...

Не умем

да испричам какав.

То тамо ми

са срцем срасло

као труд уз букву.

Тамо ми расте

криви бабак за сина

и дворога вила за моје унуче.

Тамо моја мајка

има рану на срцу,

и моја баба има исту.

И због ње ја тамо

најбоље умем

да плачем.

Сузе тешке

као балта

од кантара.

[Eladan]

На мртви чвор

 

 

Донесе једном отац штенца са пута;

биле једне од оних наших ферија на селу;

баба одмах изнела конац да га измери,

а потом конац за шпорет везала -

"Да не иде од куће никуд " - каже.

 

По сву дугу годину нас носило

негде у оној својој мајушној главици,

а онда предосећало све наше доласке;

дочекивало нас пред кућом устрептало,

угибајући се целим бићем к'о каква рибица -

Нико никог није с толиком радошћу сретао.

 

Десетак година било код нас,

а кад је угинути хтело (незнани га к'о псето отровали)

ми не били ту; Оно дозвало бабу из куће, цвилећи.

Отишло с прага. Још једном погледало молећиво,

и пустило сузу "исто к'о оно чељаде", к'о да каже:

"Ја не бих, ал' овог пута збиља морам да одем".

...Остао конац на шпорету везан.

 

Кад ти једном, тако, пристигнем мајко,

ништ'ја, малаксао од мизантропских отрова,

дочекај ме својим мелемним очима

и оним крстићем на руменом десном образу,

крстићем као у јабуци уписаном.

Нека се деси (Усуд!) да ти у руци клупко пређе буде.

Измери ме и вежи за шпорет на машницу.

Ил' још боље - на мртви чвор!

 

Потврди још два-три пута,

да се никад,

никад,

никад не макнем оданде.

[Eladan]

Поставка

 

 

Одласком осуђујемо себе на странствовање.

Свесно.

Понекад се бојим да бисмо то могли и заволети,

као што смо знали заволети

многе још нагњиле плодове дрвета познања.

Странствујући збирамо слике:

слике гласова, слике слика, слике прилика,

танком линијом сна правимо скице,

похрањујемо мирисе различитих љубави

у фине урне боје шљивовог дрвета,

лакиране, као у мед умочене...

 

Срце је музеј ретких вредности.

 

Понекад су ноћи тесне. Као кожа.

Ја, сликар унутрашњих мурала,

ја, с Микеланђелом закрвљен брат

што на крхким скелама сећања

осликава своје запуштене фасаде,

оживљава замрле насеобине у себи,

украшава капелу за свој покојни сан,

као ојађена мајка умрло чедо

постављам на ноге мртву природу:

са зида нашу стару икону Архангела

Михаила под нафреслим стаклом,

дедин џепни сат заустављен на вечност,

запаљен тамјан; у диму дани и године спојени са мирисом,

славски колач - мајчин хлеб преломљен

и моје сво детињство у мрвицама.

Ја, сликар заборављених мурала

постављам

мртву природу која дише;

Тад сам ваздух; негде постоји

и бỉло.

[Eladan]

ДА-ЛИ

(Визија)

 

 

Себе видех као балон, срцем усидрен

у камену кућу с небом у плавим прозорима.

 

Празноглав лелујам на неким висинама

(О, како је све пренадувано;

како је све надувано!),

и ветрови ме здушно потржу и вуку,

али сидро моћно - срце, НЕ-ДА

да ме отргну и однесу предалеко од погледа

ћутљиве камене куће с небом у плавим прозорима.

 

Себе видех као балон, срцем усидрен,

или ме то мртав Дали, можда, једном у мени живог

насликао.

[Eladan]

Један сусрет са носталгијом

(Песма са три упитника)

 

 

У полутами студентске собе

он је очврслим јагодицама изнуђивао

мелодије запретане у координатама

металних жица и уснулих прагова,

изнуђивао под прашином овостраног запретане

у мени неписане мапе интроспекције.

 

И била је једна песма,

срцем у грлу патинирана:

"Стани, стани, Ибар водо,

Ибар воооодо,

куда журиш тако..."

 

1. Тај рески гитарски естем

да л' срцу препреке ствара

у трци овој с препонама,

ил' жустре прободе чини?

 

2. У аутогнозијском лавиринту

ослепљен Тезеј - ја,

за чим то неодређеним болујем:

а) за његовим Краљевом

б) ил' мојим нечим, зеленим и далеким?

Постављам тезу:

- Аморфан бол

претакан у различите судове

не губи ништа од своје укупне запремине.

Weltschmertz, господо,

Weltschmertz мора остати неокрњен!

 

Исувише

клупко је одавно замршено.

Слепи Тезеј заточеник лавиринта

оста.

 

3. Можда из солидарности са њим

то склапам очи сада,

ил' скривам као змија ноге вешто?

 

Господе,

и у мраку ме лако проналази,

она,

именом НОСТАЛГИЈА.

[Eladan]

На домак

[Одзив (лозинка је у срцу)]

 

 

Кад будем надомак роднога села

са оног ћу ћувика из мозга

викнути своје име.

Брдо-брду, до-долу

(то овде савршено функционише

од памтивека);

и чућу одзив,

и чућу глас свој са оних страна,

и знаћу:

тамо ћу наћи давно изгубљеног себе.

[Eladan]

Мона Лиза у мом селу

(Једном рече Бог и више пута чух...

Пс.62.)

 

 

Испех се на вис - на ветрометину,

да дрхтим и јежим се са травкама

што из камена дуге вратове помаљају.

Као и пре (?) стотина лета

на истом месту, на истом ветру...

 

Облаци се размилели после кише.

 

Камен с погледом упртим у небо

својом непомичношћу открива

њихове невидљиве путе,

а својом ћутљивом мудрошћу

мери њихову пролазност.

 

Наизглед одсутан, све зна, све слути.

 

Преко рамена чврстог његовог

пуштам спор, широк поглед

доле на долину куд Морава тече,

у стопу праћена маглама

и кривудавом, белом цестом:

 

Да Винчи у измаглици прежи.

 

И као да ми неко, неким магичним покретом

за камен његово платно задену,

као да то већ видех иза Ђокондиних леђа...

Бојажљива Мона Лиза помало зазире

од овог плавичастог пејзажа -

 

камен се загонетно смеши.

[Eladan]

Аждаја и сељачки син

 

Аждајо гадна, грдобо,

неизбројивим ме оком стрељаш.

Онај сам што вечно

пред стрељачким стројем стоји

и не умире

због постојања мале разлике

између мене и тебе -

између кажипрста у ваздуху

и лажипрста на обарачу.

(Дрхтим да ову разлику не потреш.)

Главе ти не могу пребројати,

ни језике којима се користиш.

За ту сам пакосну математику

неписмен.

Аждајо, ругобо,

ноћу на себе облачиш

светлећу одежду, бљештавило,

лажни сјај,

но пред зору за собом

остављаш слинав траг по улицама.

Дању на мене сукљаш

пламен чађав и плав,

запаљен катран, горуће депоније;

гмазу, ипак трбух вучеш

ниско, припијен уз земљу.

Ампутирано Антејево стопало,

срцем осећаш и само понављаш

откуцаје подземног.

Аждајо подлости,

аждајо лажи,

аждајо злобо,

питаш ме - рећи ћу ти:

Под планином је село,

у селу кућа са срцем,

над кућом говорљив гај,

над гајем распуштен ветар

обилази гробље предака.

Тамо је моја снага.

 

Можеш да се преметнеш у ма шта -

не можеш ми ништа.

 

Ја сам сељачки син.

Једном сам и јео земљу

с погледом упртим

у небо.

[Eladan]

На стрмени

 

 

Немој са мном, злато, ту игру скривања,

ту игру погађања коју обично

чинимо с онима у које смо заљубљени,

кад не знамо, а хтели бисмо постати блиски

(Иако ја нисам више сигуран

дал' то су ми очи од себе биле склопљене

ил' застором твојих шака прекривене),

јер мада сам ти и леђима окренут знам:

ти си Сунце мога родног краја -

једино сунце које из мене исходи.

 

На стрмени сам сам, помало егзистентан

у свим тим стварима; у распореду, боји и садржају.

Јесен је, знаш, а ја у јесен бивам подложнији,

губећи тиме нешто од своје прозирне целовитости.

Ти мазним ми палчевима врат масираш,

финим ефлеражом, кружним покретима пршљене размичеш

(Осталих два пута по четири прста

лево су и десно на мојим раменима,

у присном додиру као да урастају)

као слепи вајар што штедро улива живот

у замрле гуке влажне иловаче глине.

(Ах, касни Дега - благослов болести!)

 

- Ммм... Сада је већ боље... Дишем... Прија

- Да, дуго ме заиста није било...

- А, онај храст на брду су посекли, видиш...

 

Погођен криком птице над собом

као нехотично одозго испуштеним копљем

нагло спознајем дубине рана;

другим очима, оштријом диоптријом видим:

подамном њива и стрн, и на гомили тикве.

У углу. Скрајнуте. Зелене и жуте, Обле.

Узидане у своје сенке као у малтер.

 

Из мождине новоизникла тиквина врежа

извита у знак питања ил' облик

на ујед спремљене змије (а исто је)

повраћа цвет - мирисан, бајковит шешир...

(Јер тек што је била занела, а ни знала није)

Натакнут на чело, клизи низ нос, очи ми склапа,

јединствена емотивна хауба,

уводник у поља виртуалне стварности...

 

Сневам ли - кући сам опет...?

[Eladan]

Гравидна вода

 

 

У родни крај приспех у смирај дана.

Познојесенско дрхтаво сунце -

уморни ходач по жици, истрајавао је

на ивици пада, на опуштеној линији брегова.

Мало стадо жутих као восак крава

гонило је пред собом своје издужене, косе

сенке низ падину.

(Реминисценција - рингишпил - кружно циркулишу идеје:

седам је њих гојних на броју и седам мршавих сенки)

Уздрхтах са звоном на крави предводници.

Давно искривљен ексер одби се

о опустеле, утихле сводове дубоко у мени...

Уздрхтах.

(Мирна је вода прогутала звезду -

капнули агнец;

Гравидна вода порађа ружу)

[Eladan]

Љубим ветар у леђа

 

 

Дахтала поља грлом зрикаваца

кад преко твог рамена

загризох земљу,

и јекну бор

што се усправи на брегу.

Птица је пала

као звезда усред дана

са кљуном забоденим

у моме оку.

Сад на сав глас

учим залуд моје шуме

да сричу твоје име.

Слогови у лишћу - одсутно зелено.

Љубим ветар у леђа

и падам ничице

лицем према земљи.

[Eladan]

Утеха

 

 

Затвори се

у кротку ноћ.

Склопи очи-

двери сна:

с ове је стране

оно што заиста јесте,

вани путује

варљиви свет.

Крила вежи у чвор

на заборав.

О мирисима не говори,

распореди звуке.

Свака песма

на правом месту

нек' буде.

Ти си само

дрхтаво ухо

у тами.

И као што давно

обречено беше:

"ко има уши

да слуша - нека слуша:

Не бој се

стадо мало.

Ево, ја сам

са вама

у све дане

до свршетка

века...

Не бој се

стадо мало."

 

Остани

у кроткој ноћи.

Прсти за додире

склопљене латице

нек' буду.

Ипак дрхтиш...

Љубав је бреме

које не знаш носити.

Ум сишавши

у срце шта је?

Висуљак

у распеваном звону,

лик топола

у огледалу

расплаканог ветра,

стара овца

на стакленим ногама

као тек рођено јагње?

Дрхтиш.

Од толике се

љубави плаче.

Господе,

сметови су

катун замели.

Јагњад плачу

као деца.

[Eladan]

Корачам низ поље и певам

(Прилог за фаму о музама)

 

 

Маслачак бејах у пољу

разбарушен и безбрижан,

ал' девојче ме узбра једно

утешне косе и ока питка.

(Роспија перфидна,

она зна којом петом

змију стиха у главу,

и када пету на угриз

и срце за отров дати,

и зна од речи до речи

у усне маље да заплете:

"Рогоба вечера,

рогоба представља,

не ради зле жене,

но ради доброга човека..."

Само ја ништа о томе не знам).

Дахом ми једним

мисли низ ветар одува,

те и сад блуде

тражећи погодна тла

за свој пад.

Постадох, кажу, песник,

скитач и трагач...

Огољен и откинут

корачам низ поље и певам.

[Eladan]

Црвен трун у оку жита

 

Модри моја љубав

к'о булка од много додира.

Сам сам - ту си,

црвен трун у оку жита

заталасан са њим моли поље

само да одћути своје дозревање.

 

Модри моја љубав

к'о булка од много додира.

Мак сам - мак' се,

да са бором дубоко урезаном

дозрим у опијум за главу сопствену.