Poezija forumaša

[Tsai]

Ako vec postoji tema izvinjavam se, spojite sa odgovarajucom (nisam mogao da nadjem)

 

Motivaciona

 

Teodora,

Nekad stvari nisu tako jednostavne

U Atlantiku, na 5 tona ulovljene ribe

Proda se jedva polovina

Voleo sam osobe koje danas ne podnosim

Voleo sam pesme

Koje danas

Kada čujem, izadjem iz kluba

Bio je jedan izvor lekovite vode

Nadomak Kraljeva

Neki čudaci su tokom noći napravili roštilj tu

Vikali hristos je spas i alahu akbar

Danas je ta voda zelena

I puna deformisanih kornjača

Koje da mogu da pričaju

Urlale bi, "zašto!?"

Ima nešto u tome kad znaš

Da će ti neko ulepšati dan ćutanjem

Smejanjem

Ili gledanjem u plafon

U Space Jamu Džordan produži ruku i zakuca

A imao je mnogo, mnogo

Ružnije obrve od tebe

[Eladan]

Ja, stranac u mome srcu?


Utrnulo, prispalo leto u podne,
sve pred očima treperi.
Kuće lebde između sna i jave;
Moje selo u grozničavom snu.
S teškim, plavim oblakom
što se iz čeone duplje
spušta prema očima,
evo se vraćam kući.
Sanjiv pogled psa
i hlad u beonjačama -
kroki za lik stranca
koji se u njima ogleda.

I šta me ti gledaš?!
Šta ti tu tražiš, nesrećo,
sklupčan pod mojim božurom?
Za godinu dana porastao
i prirastao k'o krpelj uz kožu,
a još ni mirise
svima domaćima nisi osetio!
Ti si, bre, stranac
u mome do...

Ili sam to ja stranac
u mome srcu?

[Eladan]

У дванаест боја

 

Ко је то разапео дугу
између два брда и дванаест боја,
диван, шарен попруг
за невидљивог оног ждрепца
што се чује понекад врх поља,
под чијим се ногама шуме зањишу
као нејаке влати траве вижљаве?

 

Ко је то разапео дугу
између два брда у дванаест боја,
дивну мрежу шарену
за недолазећа јата сребрних облака
што се бацакају и плове
у дубоком плаветнилу неба
као у прозрачној води океанској?

 

Ко је то разапео дугу
између два брда у дванаест боја,
заставу дивну, шарену
за надолазећу радост на земљи?
Као сломљена стакла сјај се у трави просуо,
цветови лица озарена ка небу дижу,
радосне им искре на латицама.

[Eladan]

На рођењу

 

На рођењу, Господ ми подари

бочицу с течношћу чудесних боја.

Прешавши гору, и изашав' на море,

приморан бејах

да воде његове бојим,

јер не виде око људско ружније воде,

ни краја ружнијег, ни грђег.

 

Извадив' чудесну тканину

с наборима коре великог мозга

и осетив' мирис из боце

што штипа за срце

и сузе на очи гони,

пред морем сам, с бочицом у руци

и сузом у оку стајах.

 

Присетих се тада

како сам још док дететом бејах

шкиљио кроз провидне сводове њене

и прозирну течност шарену,

и бојио све кутке собе,

и кућни праг, и свет у откривању...

 

И обојих море, и небо над њим,

и крајолик сав... и претече,

Боже, Теби хвала.

[Eladan]

Шапатом у уво

 

С блаженим осмесима и мекотом у очима,

говорили нам: "Пи, ружно ли си!",

да не одемо од очију, да нас не урекну.

Да не чују да овде лепе дечице има

нечастиви што у дувару на једно око спију,

вире испод стреха, прете на сваком кораку,

и штене се у ветровитим и кишним ноћима.

Да дечијом наивношћу "наивне" зле силе преваре,

да нас не дирају док мало не одфркнемо,

да не одемо од очију, да нас не урекну.

 

После смо ми деца, играјући се у луговима

налазили топла гнезда неких малих птица,

и како су нас учили, о томе говорили тихо,

шапатом у уво. Шакама правили левке,

чврсто прибијали прсте, да где глас не процури,

да не чују мрави на мрављим путевима,

мрави што миле под кором храстовом,

да не чују неспоменице, име им се не споменуло,

у врзинама, по грмушама, под кршевима,

да не разоре топла гнезда малих птица.

 

Давно урекнути, нисмо знали да смо озвучени.

И зидови уши имају. И шума има уши.

[Eladan]

Чактар

 

 

Не могах

да заспим

те ведре

зимске ноћи.

Дете бејах

у бабином

наручју.

Напољу

је ледило,

и месец

на небу

згрчен у себе.

 

Баба рече:

"Зажмури, јаго,

и замишљај

велике овце,

и како оно

чактар бије,

или како оно,

негде,

велика вода

пада и хучи."

 

И замислих

широко поље

и браве беле,

и поток

што се

обрушава

и пада,

и чактар

где одзвања

и испуњава,

и...

заспах

као јагње

тада.

 

Тада ни ја

ни баба

слутили нисмо

колики ми се

немир са сном

у душу усели.

Ево и сад

чактар

у дубини

бије

неутешно.

[Eladan]

Свет детињства I

 

 

Свет детињства

рудио и дозревао са трешњама.

Хиљаду црнпурастих и црвених

огледалаца за младо сунце у успону,

сјајних и облих као лакиране перле

на бројаницама у рукама старца.

У рана јутра кљуван и начињан

од малих, бистрооких птица,

што однекуд долећу, и некуд одлећу.

Сочно и једро па више крвари,

изнутра ровано црвима пролазности.

Мрље на срцу, што бледе,

али се тешко спирају,

као и мрље од трешања

на давно окраћалим мајицама,

и позади, на оним шорцићима,

из којих нам је

вечито неки ђаво вирио.

Свет детињства

омлаћен брзим летњим кланцима,

што се намах стуште са планине

носећи на леђима свој мали облак,

и дојуре раздрагани, кикотави, распевани.

На крају лета просут по земљи

која све упија и све односи

изгажен, смежуран, спарушен...

Деца веле: "Прођоше трешње"...

[Eladan]

Свет детињства II

 

 

Свет детињства

испресецан мрављим путевима

што миле и лелујају

као мокар траг на сувој земљи

док голишаво дете чучећи мокри

у башти крај куће

под плавим прозором са мрежицом,

и брижним оком расцветалог божура.

 

Свет детињства

испресецан мрављим путевима,

што штркљају и шире се

као жилаве тиквине вреже,

са хумке стајског ђубрета

под орахом на врху врта,

што на крајевима пуцају

у крупне, жуте цветове

који по одласку зујавих инсеката

призивају росу и сузе на се.

 

То су они крајеви до којих

знам да нећу стићи и залуд се спремам,

онако несклесит и нескладан

и одавно прерастао своје мравље путеве.

Још само мрави...

Једина веза отуда до срца,

до овог узаврелог мравињака

при летњем сунцу у зениту.

 

Мој крвоток, ужурбани, нервозни мрави,

мрави што носе фина јајашца

осликана сликама сопствене прошлости,

да украсе сниске црвене одаје

за осетљиву, дегенерисану краљицу

која гледа, дрхти и пева,

и рађа, рађа, рађа,

све мале и црне робове за себе.

 

И док журе у хаотичном низу

један за другим, носећи слике,

Сунце их једним трзајем

светлом овлажених прстију попрска,

и дарује сваком по једну кап

на најоблијим деловима тела,

да не буду одвећ црни,

да личе на пионе на шаховској табли,

док усамљени старац започиње

још једну партију сам са собом.

 

Краљичин гамбит - он све добро зна,

ал' ипак штити својега пиона.

Напољу ветрина - унутра топло,

мравињак у позну јесен

чека вечиту зиму.

Edited November 6, 2022 by Eladan

[Eladan]

Свет детињства III

 

 

Чистото, време учини

невину прељубу с тобом,

и сад је преступник у бекству.

Другачији ветар - некад блудни син,

сад послушан слуга, потиштен куца

на прозор ока, окна плача.

Не отварам никоме,

"Јер ће доћи вук

и појешће вас."

Не отварам никоме.

Не смем.

Чистото, време учини

невину прељубу с тобом.

 

Док узет, сад, и непокретан

за све сатове с песком у очима

и сизифовским теретом сунца на плећима,

штампам за њим потернице у глави,

чиним бесмислену

самоодбрану коју провидим:

Сваки му пут нови лик дајем

јер знам - ја сам му исти

јатак и саучесник био.

Између леве и десне преткоморе

дупли су зидови,

и дупли прозори с погледом унутра.

Међупростор у чвор завезан.

Тамо сам те скривао.

Сва ти лица зна

једном на праг изнето дете,

на ноши као у гнезду,

голих колена и пресвученог погледа,

врата голуждраво проклијалог

као у птића из полога.

Сва ти лица зна

једном на праг изнето дете,

што кроз танак папир сна

на осунчаном окну вида

прецртава срцем упамћену стварност,

подцртава детаље линијом, испрекиданом

као журни мрави на мрављим путевима:

Испуцао праг и темељ куће,

уоквирује оквир прозора, плав и на њему мрежу,

мрежолико фугован зид

и распоред тесаног камена на њему;

распоред камења на нашем путу,

пурпур у боји нашег божура -

основу за гвинтни круг

свих потоњих љубави;

зелен говор гаја над кућом,

за жуту немоћу

плавих, глувих ноћи;

птице златног пева

дамасциране у моју ушну шкољку,

у префињен филигран мога слуха,

па пахуљаст звук меденице

да га живопишем са позлатом...

Сад у пахуљама

од света отпадам

и падам кроз време по себи.

 

Једном на праг изнето дете

прави у себи дуборез

за будуће неке графике.

Нервопис,

венопис,

прстопис,

мозгорез,

срцорез,

дуборез,

још неиспитане технике.

Све што се за децу пише,

пише се у ствари за детињство.

За тебе свете,

Атлантидо на дну мене,

утопљенице у тихом океану времена,

нагризени континенту, срећнице,

најклимавији зуб свога прождиратеља

сада носиш као амајлију.

Детињство... свете, са дна

не шаљи ми пуне као око амфоре,

предујам за прошлост

која не доходи,

мада је предсказана

посуновраћеним говором плавог црва,

говореним однатрашке -

према стварању света:

"И би вече и би јутро..."

 

Свет детињства,

црне и беле печурке,

брзорастући на мозгу чиреви

након киселих киша сећања,

што падају трипут косо -

једном водоравно,

као да засецају

стабло у дрвета.

Свет детињства,

ноћу сањане печурке,

кључа као качамак

и пуца као водењак;

из кончастих мицелија

нервних ћелија

брзорастуће бабине речи:

"Печурка је срећа на сан,

дете".

Срећан као распукло звоно певам,

и речи су новорођене животињице

чије кичме ломим на језику

као палидрвца.

 

Свет детињства...

Плач.

[Mercuzzio]

Jedna stara

 

Slučajni Susret

 

Išla jednom jedna Zebra pešice do izvora,
Samo je htela da popije malo vode.
Bila je žedna.
Nije nešto preterano očekivala.
I tako, dok je naša Zebra prilazila izvoru,
Nešto je šušnulo u grmlju.
Ona se okrenula i pogledala,
Ali tamo nije bilo nikog.
Pomislila je:
"Mora da mi se pričinjava.
Skroz sam dehidrirala,
Pa mi se pričinjavaju stvari"
Za to vreme na drugom kraju šume,
Lavica je pokazivala svojim mladuncima
Kako da se sakriju u žbun
I vrebaju svoj plen.
Najmanji Lavić nije mogao ništa da zapamti.
Ništa mu nije bilo jasno.
Ni zašto on sad mora da se sakrije u žbun,
Ni zašto mora da čeka da se pojavi
Nekakva Zebra ili Antilopa.
A i bio je pošteno ogladneo.
Pomislio je:
"Kad će mama Lavica da se okane ovoga,
I da ode u prodavnicu
I kupi mi nešto da pojedem"
Nekoliko minute kasnije,
Najmanji Lavić se izležava na travi.
Dosadilo mu je da se više krije po žbunovima.
A na drugom kraju šume,
Zebra je popila vode sa izvora
I krenula nazad kod prijateljica da tračare.
Jednoga dana Zebra i Najmanji Lavić će se sresti.
Ali o tome ne želimo da mislimo.
Lakše je da ovde završimo priču.

[Eladan]

Утруни ме небо

 

Утруни ме небо.

Сад ми око плаво

и бели облак лутајући,

па ведри и облачи,

и бојим се

прокапаће кишама

које помућено говоре

из дана у дан.

[Eladan]

Језиком лишћа што опада

 

Говорила ми

језиком лишћа што опада

под прозором крстовача стара.

Глас јој био топао

а ветар хладан на окнима

као на чешљу тугу свирао.

 

Напунила, беше, једва држи. Каже:

Сине, знала сам да ћеш доћи.

Сањала сам...

Сине, до кад остајеш?!

 

Бићу, бићу сад ту - кажем -

дођох да умрем овде, мајко.

 

Занесе се...

Граном по стаклу зашкрипа.

После су сву ноћ презреле

јабуке са ње капале.

[Eladan]

О провидности пејзажа

                              (Светлани Стевић-Вукосављевић)

 

Још један суморан дан

истрајавао је са друге стране прозора.

Правио сам аквареле

и вешао их по зидовима

не би ли призвао светлост.

Правио сам аквареле:

увек једно те исто плаво небо

и један те исти бели облак,

обао и по дну фино осенчен,

налик на блештаве облутке са обале.

(Сасвим обичан лебдећи камен,

необично углављен у чељуст ваздуха -

оптичка варка о провидности пејзажа,

мада женама у Хомољу

још увек о Великом четвртку

"пуштање воде" полази за руком).

Правио сам аквареле

и вешајући их по зидовима -

склон сам да верујем у то -

видео сам светлост,

мада је дан једнако

био сив и суморан.

[Eladan]

(...)

 

 

Пустимо воду!

На белутку

разбијена кадионица

уз симултану

димну графију

гргољи речи

жедно преведене

песме.

[Eladan]

Епилог

 

 

Оно што је започело певом морало је бити свршено савршеном тишином.

И јецаше горко Дедал над својим палим младенцем кога више нема. Облепљен капљама живог воска што капаше са Икарових крила и који му се, врео и течан, примао коже у браздама, сажижући је и сједињујући се са њом, док му је око као у шаци здробљено јаје кроз сузни канал цурило низ нос (жуманце зенице на слини беоњаче), он је личио на скврчени, угасли део воштанице. Тај догорели део, паљен за живог у овој тек порти - на Земљи, у тренутку гашења нашао се обретен негде у времену, тамо где гасну свеће паљене за мртве. У интервалу између њеног паљења и гашења нестао је живот оног коме је била намењена.

Над Дедаловом главом високо стајаше као жиг утиснуто Сунце које се управо ослободило времена, толико замишљено да му се учинило предалеким да би постало ореол.

Павши на колена, руку опуштених низ тело као да ће сваког тренутка отећи од њега, он стајаше повијен онако како се савија знак питања.

Под њим скупио се Земљин шар у облику тачке.

Грешка... негде се поткрала грешка...

Било је, у ствари, исувише грешака.

 

?