Јучерашњи свет, ili, sto bi Цвајг рек'о Die Welt von Gestern...

[ToniAdams]

ahahaha :D

 

ne.

 

 

saaaalim se, neka te u svojoj pecini, nastavi crtati bivole :)

Edited June 16, 2017 by ToniAdams

[namenski]

Au bre, pa tebe bas zulja onaj paradajz i karneksova pasteta, vidim da si se navracao, od kada sam sinoc otisao na spavanje, dodavalo se, popravljalo :D ...

Mada, jebiga, ne znam zasto svaki forumski upisanko kad mu ne ide, pobegne u шаљење^тм  :)

 

Dakle, jos jedan jucerasnji svet:

 

Vogue, mesto tada nije bilo neka posebna ekskluziva, sesije ili kako se to vec zove, bile su redovne.

Kabul.

Svetska prestonica proizvodnje i prerade one cuvene marokanske koze, poznatije kao safijan, maroken, a u stvari obicne kozje koze.

 

I domorocima koji jos nisu postali talibani, niti im to pada na pamet.

 

Obavezna kraljica, Homaira, zena Zahir Saha, prati zbivanja na modnoj sceni   ...

 

Ali i domace, lokalne, modne kreatorke...

 

 

Moda i jedno Mesto...

 

... kojeg vise nema...

 

[namenski]

[ToniAdams]

jesinti sliko?

[namenski]

Putovanje po besmislu

Zuko Džumhur

Vozimo se na auto-stop...

Putevi gospodnji su asfaltirani.

Iz peščanog mora rastu granitne stene arabljanskih bregova. Vrhovi crvenog kamenjara nižu se monotono i dugo kao pobožni psalmi ispisani neveštom rukom nekih davno preminulih arhanđela. U užarenim pećinama ovih bregova gnezde se demoni. Neko je rekao da vrhovi ovih brda liče na kreste petlova. Nebo je mesecima plavo kao čelih arabljanskih mačeva. Šteta što Rakić nije video zalazak sunca na Džebeli Silbalu.

Dve beduinske žene sede u šoferskoj kabini. Jedna od njih je mlada... Njihove odežde su crne kao greh.

Na severu je velika pustinja El Bahar Bil Maji. Na jugu je okean crvenog peska i kovnica ljutih vetrova. Na severu su karavanska bespuća i satanski vilajeti za pripovedače bajki. Na jugu je strašna zemlja Hadramaut.

Oaze su ležale kao čiode zabodene u žuto platno peska. Mali, smeđi šatori, mleko i meso od kamila, beduini, buljuci golišave dece i vizija beskonačnosti koja počinje na pragu šatora... Jedna oaza u Arabiji liči jedino na jednu drugu oazu u Arabiji i to naročito u podne. U podne nastaju orgije svetlosti i sve se pretvara u usijane bele i žute linije.

Nekada su ovuda vodili stari trgovački putevi Istoka...

Mudri car Solomon slao je svoje bogate karavane u basnoslovnu zemlju Orif. Daleko na jugu vladala je lepa Belkis Makeda, ljupka kraljica od Sabe. Carstvo Pamira ujedinilo je Arape u borbi protiv Rima. Vojske nomada vodila je čudesna lepotica Zejnab...

Granice između civilizacije i varvarstva leže duboko zakopane u pesku pustinje...

Džezirat el Arab - znači ostrvo Arabljana.

Kamion obilazi litice Džebeli Rahmeta. U kamenjaru ovoga svetog brda sreli su se praotac Adam i pramajka Eva.

Proterani iz raja zbog nemorala i učestalih krađa sa privatnog poseda gospodnjeg, naši nesrećni praroditelji lutahu svetom jalovo i dugo. Odvojeni i napušteni, bez blagoslova gospodnjeg i bez socijalnog osiguranja, potucahu se obalama nepoznatih mora i okeana. Posle dvesta godina odvojenog života, još relativno mladi, sretoše se na padinama Džebeli Rahmeta i počeše da žive nevenčano. Pramajka Eva izrodila je mnogo dece. Među njenom mnogobrojnom decom bilo je i kriminalaca. Život je tada u Arabiji bio prilično težak, pošto još ne beše pronađen petrolej.

 

Italijani bi na ovom svetom bregu podigli crkvu, Amerikanci bazu, Francuzi hotel, a Libanci kockarnicu. Bugari bi ovde sagradili veliki naučni institut za borbu protiv zagraničnog sujeverja. Turci bi po običaju podigli karaulu, a Beograđani bi otvorili kafanu "Kod prvog greha". Arabljani nisu podigli ništa. Neki dan sam se poklonio senima naše pramajke Eve. Njen grob je u Džedi. Na sva tri njena turbeta položio sam smerno stručak pustinjske mahovine.

 

Niko ništa nije umeo da mi kaže o grobu Adamovu. Njegovog groba nema. Kada bi postojao, diplomati bi tu polagali vence i o praznicima bi vojna muzika svirala monarhističke marševe prožete religioznim osećanjima. Svi teolozi sveta dolazili bi ovamo da se poklone. Muslimanska braća i Hrišćanska zajednica mladih ljudi naizmenično bi čuvala počasnu stražu. Tu bi se održavali festivali bogoslovskih horova i popovi bi se pelcovali protiv darvinizma. Možda bi nekom arheologu pošlo za rukom da i ovde nešto ukrade.

Adamovog groba nema...

Levo, na jednom brežuljku, bio je mauzolej. Na tom slavnom i pobožnom mestu Kain je ubio Avelja. To je deseto, možda dvanaesto, mesto na kome se odigrala ova nezaboravna biblijska melodrama. Zahvalno potomstvo podiglo je na svakom mestu po jedan dostojan spomenik nesrećnoj braći.

Kamion se zaustavio... Mlađa beduinka traži toalet.

Sunce napada ljude.

Sunce i pustoš su sudbina beduina.

Putevi gospodnji su puni benzinskih pumpi i servisnih stanica.

Aramko, Mobiliol, Šel...

Stare turske hanove po drumovima zamenile su automobilske stanice na autostradama. Romantičnih drumskih razbojnika, koji su nekada napadali usamljene putnike i karavane, više nema. Zamenile su ih velike međunarodne kompanije koje napadaju čitave narode. Hajdučija se polako sa carskih džada preselila u međunarodnu politiku.

Kamion uzima benzin...

U oazi se prodaju Pepsi-Kola i Koka-Kola, Kili-Kola i Veri-Kola.

Kiti-Kole je nestalo.

Nebesa dave zemlju i prosipaju žar po mutnom vidiku. Kamen se raspada i pršti i sve se pretvara u pepeo.

Na početku i na kraju svake priče o Arabiji stoji pustoš i ništavilo.

Putujem po svetu noseći zablude i naivne slike iz detinjstva.

Još kao dete gledao sam u ogledalu jedne sarajevske berbernice sliku oaze. Oči su mi dugo bile pune boja sa litografisane šarene laže. U sredini je bio bunar. Na slice su bile tri ili četiri palme. Šeik je sedeo na mekim dušecima. Šeik je bio lep kao Ramon Novaro. Okolo je cvetalo mirisno cveće. Pored bunara poigravao je beli arapski konj. Njegove uzde bile su zlatne. Jedna neodevena žena udarala je u daire. Ostale neodevene žene jele su urme. Jedna neodevena žena bila je plava i sedela je nepristojno. Na slici je bila noć. Mesec je bio žut kao kifla.

Posle mnogo godina nestalo je jedne šarene iluzije sa litografije u ogledalu sarajevske berbernice.

Oaza je groblje benzinske buradi.

Sivo, prašnjavo lišće neke pustinjske travuljine pokriva kameni otvor bunara. Šeika nije bilo. Nije bilo ni neodevenih žena. Čovek nigde tako intenzivno ne misli na neodevenu ženu kao u pustinji. Nij ebilo ni belog arapskog konja sa zlatnim uzdama. Bile su samo tri ili četiri palme. Očerupane i ružne, štrčale su u svodu kao ogromne nagorele metle kojima se čisti pakao. Jedan arabljanski vojnik vršio je nuždu iza olupine nekog napuštenog automobila.

Meseca nije bilo.

Pred benzinskom pumpom pored oaze sedela su tri beduina. Pili su zeleni marokanski čaj. Jedan je bio razgovoran, zvao se Abdalah, i radio je neko vreme u Dahranu kod Amerikanaca. Sada se ponovo vratio nomadskom životu. Kod Amerikanaca je naučio engleski i mrzeo je gospodina Dalsa.

Rekao mi je da u njegovoj zemlji ne postoji politika. Mesto ustava postoji Koran, mesto parlamenta šerijat, mesto politike monarhija. Pre četiri godine uveden je budžet. Dotle je zemljom upravljao stari kralj sa svojom decom.

Abdalah je u svojoj političkoj bašti negovao dva kulta. Kult ljubavi prema Gamalu Abdel Naseru i kult mržnje prema Davidu Ben Gurionu.

Verovao je da je Alah poslao Nasera i da je Dals izmislio Jevreje. Njegova ljubav je prelazila u obožavanje, a njegova mržnja u histeriju. Između ljubavi i mržnje nije bilo mostova. Kad i Arapi ne bi bili semiti, njihova mržnja prema Izraelu bila bi antisemitizam.

Vojnik je obavio nuždu i pojavio se iza olupine napuštenog automobila.

Abdalah je prestao da govori o politici.

Sumrak me je zatekao stotinu kilometara južnije. Sunce se razbilo kao žumance na beskrajnoj platni usijanog peska. Ispratio sam ga psovkama nedostojnim čoveka.

Putevi gospodnji ostali su pusti i ružni kao zemljopis.

Noć se spustila naglo i sa svih strana. Bilo je oko mene sve ljubičasto.

Na nebu su se pojavile zvezde, krupne i tople kao pilići.