Jugosloveni, odnosno zapadnobalkanci...

[namenski]

 

 

Stevan Labudović, snimatelj i novinar od zanata, kazu, koji je po drzavno-partijskom zadatku proveo vise od 3 godine u sred srede alzirske borbe za oslobodjenje od kolonijalnih gospodara.

Jedini izvor informacija sa one druge strane, izvor na koga se naslanjao ceo ondasnji svet: na stranu istorija koja se - kao i tolike druge - danas ponovo pise i u kojoj je u alzirskoj borbi za oslobodjenje najveca muka tuzna sudbina francuskih kolona, u ona vremena je svako ko je imao malo obraza znao na kojoj strani leze istina i pravda.

Cak i Francuzi, doduse ne svi, ali oni koji su bili spremni da priznaju da ipak nesto nije u redu sa pokusajima metropole da zadrzi svoje kolonije i to po svaku cenu.

Posle je na dnevni red dosla politicka korektnost koja danas zaboravlja da je kolonijalni gospodar tih godina u Alziru razvijao moderne, najmodernije tehnike torture, na primer.

Bilo kako bilo, Zapadnobalkanci su tih godina imali dovoljno jaku pregovaracku poziciju i medjunarodnu, svetsku specificnu tezinu da se upuste u podjebavanje bratske Fracuzije koja nas je, kao sto i vrapci znaju, vise volela od nas samih.

I koja se kurvinski i bespomocno utekla sistematskom zaustavljanju jugoslovenskih trgovackih brodova na putu iz plavog Jadrana ka Gibraltaru i dalje: brodovi su zaustavljani, pretresani i maltretirani, a gospoda jugoslovenski kapetani su gospodski tretirali mladjahne marinske oficire i ispostavljali im racune za zadrzavanja, dangubu, dok su se samouverene posade jugoslovenskih brodova zajebavale na racun trulog kapitalistickog zapada.

Doduse, brodove koji su zaista plovili za Alzir da tamo ilegalno iskrcaju dzebanu niko nije zaustavljao: pocetak je 60-ih, pobednici iz WW2 su jos dovoljno mladi i hrtasti da bez po muke organizuju istovar na nekom zabacenom mestu alzirske obale.

 

Kazu da se u alzirskom Hall od Fame i danas cuvaju artefakti prisustva ovog coveka i njegovog doprinosa sirenju istine o borbi Alziraca za slobodu.

 

Nisu ga zaboravili ni kada je umro prosle, 2017. godine:

 

 

 

Sa sve davno dodeljenim zvanjem pocasnog drzavljanina Alzira.

 

 

 

 

 

 

Edited February 16, 2018 by namenski

[namenski]

 

[Pontijak]

I ovaj je kao mlad bio Jugosloven i komunista... Ovako je 1980. u omladinskom časopisu "Zdravo" pisao Marko Lopušina, očigledan zaljubljenik u Kumrovec, komunizam i Tita.
Ne bi to samo po sebi bio problerm da 20 godina nakon toga taj isti masovno ne objavljuje knjige o zločinima UDBE, o "srpskim herojima" Karadžiću, Mladiću i Arkanu, o umetnici Ceci, o ustašama, balijhama, "krvločnim albancima" i tako dalje i bliže sve lepše od lepšeg

[namenski]

 \

 

Nemanja.

 

Jugoslovenski parobrod, jos jedan zapadnobalkanac, na fotografiji se predstavlja kao Trojan Prince, na rodjenju, 1918. dobio je ime War Perch, zvao se jos i Hoosac, sve dok ga 1926. nije pazarila Atlantska plovidba Ivo Racic, Dubrovnik, dala mu ime Nemanja i 1928. prodala ga Jugoslavenski Lloyd AD, Zagreb...

5,226 GRT, prolece ratne 1942, zapovednik Karlo Loser, 7200 tona secera iz Dominikanske republike za Veliku Britaniju, preko Halifaksa gde ce se okupiti konvoj.

Vremena su jos siromasna, Nemanja iz Dominikane plovi sam, bez pratnje, nekih 8,5 kt, po propisu u cik-cak, na danasnji dan, 8. aprila, otkriva ga i citavih 10 sati lovi nemacka podmornica U-84 pod komandom Oberleutnant zur See Horst Uphoff.

 

Covek ne spada u vrhunske takozvane asove, on je onaj prosek od cijeg kvaliteta se dize kosa na glavi, 27 godina, za 2 ratne godine uknjizio je 461 dan na moru, da bi avgusta 1943. dolijao sa sve celokupnom posadom.

 

Tog 8. aprila Nemanja oko 2 Zapadnobalkanca Nemanju promasuju, love ga dalje i oko 5 ujutru dobija svoje: 1 pogodak i gotov je, 13 poginulih, 34 prezivela.

Nalazi se nekih 200-ak NM daleko od obala Nove Skotske, Nemci nisu raspolozeni za pricu pa ce posle jos jednog torpeda, onog za dokusurivanje, nekih pola sata kasnije da se pokupe.

Poginuli su zapovednik, 9 clanova posade i trojica britanskih tobdzija zaduzenih za pucanje dodatim topom.

 

Sutradan, 9. aprila, oko podne, prezivele je opazio i pokupio britanski tanker Franche Comte, stari borac koji je jos 1941. popio susret sa nemackim podmornicama i bio ostecen: pogodio ga je covek koji se kiti najvecim brojem potopljenih brodova od svih Nemaca tokom WW2, a za utehu je sto je taj isti as tokom te bitke, po Nemce nesrecnog marta 1941, dopao ropstva.

 

 

Nemam ovde sve papire, tek, 1 od stradalih je bio i Zapadnobalkanac Ivan Kosović, 3 oficir stroja, rodom iz Dobrote...

 

 

 

[namenski]

10 minutes ago, gospa buba said:

pod objashnjavanjem podrazumevam iznoshenje istorijskih chinjenica koje su poznate. ne shta ja mislim o njima.

 

da. i poshto je umetnost 20 veka umetnost jugoslavije, dosta me pogadja chinjenica koliko je jugoslovenska scena tokom celog veka stajala tachno kako treba u odnosu na svet. kao svet.

 

i radost shto vidim slike i imena koja su deo moje istorije, o kojima se preventivno ne govori vec 20 godina, osim ono malo zivih, koje naganjaju povrmeno samo koliko da potvrde da su srbi, ukoliko (bi sad da) jesu

 

[gospa buba]

jap. to sam ja. i taj moj vek je sve veci.

 

i meni je trebalo 2 decenije da shvatim.

zamalo da me zeznu

 

sent from bubamoto

 

 

 

 

 

 

[namenski]

 

 

Na danasnji dan su Zapadnobalkanci:

 

Милан (Саве) Спасић

i

Sergej (Frana) Mašera

 

oficiri Kraljevske ratne mornarice i Narodni heroji Jugoslavije,

 

na vest o ulasku Italijana u Boku i nedostatku zelje da se sa brodovima ide negde gde ce moci da se bije sa silama osovine, odlucili da dignu u vazduh jugoslovenski kraljevski brod Zagreb

 

I sebe na njemu, uradivsi tako nesto sto se u politicki korektna vremena tolerancije i svih vrsta razumevanja obicno karakterise kao 'ma pusti budale...'

[bradilko]

"ma pusti budale" niko normalan ne bi rekao ni u sadašnje vreme

[namenski]

 

Ovaj Spitfire, koji se danas sepuri  na nekom izraelskom vojnom aerodromu kao podsecanje na nastanak jednog po svemu uspesnog vazduhoplovstva, bio je u jesen 1948, barem sto se oznaka tice, pravi pravcati Jugosloven Zapadnobalkanac...

Aranziran sa jos par desetina njemu slicnih, potreban mladom Izraelu k'o 'lebac, trebalo je da se iz Cehoslovacke dokopa Izraela: Britanci su stavili veto, Sovjeti takodje, brodom je bilo presporo, ostao je samo jedan nacin - vazduhom.

Zemlja ciji je glas za postajanje Izraela slucajno bio presudan u UN je uskocila: ponudila je Izraelu da avioni lete iz Cehoslovacke preko Jugoslavije sluzeci se 1 poznatim aerodromom, onim u Niksicu, taman dovoljno skrajnutim da ne bude bas na ocigled svima i svakome.

Iz Cehoslovacke do Niksica je bilo lako: avioni su nosili jugoslovenske oznake, Cesi su uredno naplatili avione 100% avansom, a ovi Zapadnobalkanci su se primili posla:

 

 

Drugi zdesna, Sam Pomeranski, tehnicka i sire dusa celog posla.

Ovde su se slikali u Cehoslovackoj pred polazak.

Zajebano je bilo od Niksica do Izraela: skoro 2,500 kilometara pretezno iznad mora pa su avioni oslobodjeni svakog suvisnog tereta ukljucujuci i naoruzanje ne bi li mogli da ponesu dovoljno goriva.

Prva partija se uspesno dokopala Izraela, septembra 1948, doduse ne kompletna: jedan je slecuci u Niksic zaboravio da izvuce tockove i slupao se, a dvojica su zbog greske u navigaciji i manjka goriva morali da slete na Rodos, u narucje u to doba ljuto zavadjenim Grcima kojima je bilo tesko objasniti sta u avionima traze jugoslovenske karte buduci da je Jugoslavija Zapadnobalkanija debelo pomagala jednu od strana grckom internom bijenju.

Piloti su promptno proglaseni za komuniste, izvodjeni na kao bajagi streljanja, ali je stvar na kraju ipak nekako legla, doduse ne i za avione koji su Izraelu vraceni tek 1950.

Druga partija, vec debelo u zimskom decembru bila je jos teza, narocito iznad Jugoslavije.

Zapadnobalkanac Sam Pomeranc, jedan od machala, mahala, machalnika, dobrovoljaca koji nisu Izraelci, ali koji su pomagali Izraelu, nestao je negde u planinama Jugoslavije.

U doba kada su i Jugoslavija i Izrael bili mladi i orni da se ako treba suprotstave celom svetu.

 

[eumeswil]

Quote

 

Izabrani kadrovi iz jednog holandskog dokumentarca o Jugoslaviji iz 1972.

 

[namenski]

 

[namenski]

Te iste, 1953. godine, aprila meseca, poleteo je i drugi zapadnobalkanski takozvani mlaznjak:

 

Ikarus 452M, jedna vrlo nekonvencionalna konfiguracija, ne samo za ono vreme, strelastih krila, sa motorima postavljenim jedan iznad drugog.

 

U vreme kada su se i mnogo vece drzave jos uvek mucile sa mlaznjacima, privodile kraju plodnu saradnju svako sa svojim zaplenjenim Nemcima, jedan pukovnik JNA po imenu Dragoljub Bešlin je u nedavno srusenoj fabrici Ikarus, nacionalizovanoj nekoliko godina pre toga, nacrtao, a radnicka klasa napravila ovaj avion kome i danas - tamo gde se na gade na pomen Zapadnobalkanije - priznaju inventivnost i cude se kako je tako nesto uopste bilo moguce u 1 zemlji na brdovitom Balkanu.

Bilo je, i to sa tradicijom: Ikarus je avione pravio jos pre Drugog svetskog rata, nastavio je to i posle.

 

Uostalom, pedigre nije mala stvar, a sa Zapadnobalkancima nema sale: osnivac fabrike, 1 gospodin covek po imenu Dimitrije Konjović, mladji brat kompozitora Petra Konjovića i brat od strica slikara Milana Konjovića, skolovani KuK pomorski oficir, pilot koji je prvi u istoriji iz aviona unistio podmornicu, francusku, Foucault, pokupio, spasao 2 njena clana posade i pobrinuo se da ostale pokupi 1 KuK patrolni brod iz Boke...

 

Tek, bilo kako bilo, pomenuti Ikarus 452M, pokretan francuskim motorima Turbomeca Palas 056A, uspesno je poleteo sa probnim pilotom po imenu Tugomir Prebeg (eno ga kako na Visu, neke 1944. razgleda povrede na svom avionu, nanete od strane okupatora i domacih izdajnika): zbog kvara na sistemu za dovod goriva nije se bas uspesno i spustio.

Prebeg je uspeo da avion spusti u kukuruz i da i pored povreda prezivi.

 

 

A da je Ikarus 452M (ovo M za Mlazni) itekako doprineo razvoju jedne poprilicno ugledne vazduhoplovne industrije - jeste, sta god i kako god...

 

 

 

[namenski]

MoMA, 15.06.2018. - 13.01.2019.

Concrete Utopia: Architecture in Yugoslavia, 1948-1980  

 

 

Quote

The exhibition investigates architecture's capacity to produce a shared civic space and common history in a highly diverse, multiethnic society.

...

Tasked with constructing a socialist society based on 'self-management', modern architecture was a key instrument in the implementation of a utopian vision in a perpetual state of emergence; many of the featured visionary projects and executed buildings speak to architecture's aspirational role in terms of both design and social impact,

 

Vjenceslav Richter, Jugoslovenski paviljon, Expo 58, Brisel

 

Dizajn...

 

Beograd, planiranje, 1951.

 

Sacuvana i 1 knjiga: naslovna strana Dušan Grabrijan i Juraj Neidhardt, 1957.

 

Plakat, 1984, Janko Konstantinov, retrospektivna izlozba.

 

Ivan Vitic, stambeni blok, Zagreb...

 

...Bogdan Bogdanović, Juraj Neidhardt, Svetlana Kana Radević, Edvard Ravnikar, Vjenceslav Richter, Milica Šterić....

Kenzo Tange, Skopje.

Planovi za obnovu Zadra razrusenog saveznickim bombardovanjem...

 

 

 

 

[namenski]

 

Алекса Дундић

Po negde i Toma, Tomo, kod Rusa Олеко, dal' Srbin il' Hrvat ne zna se, ni sami se Rusi ne slazu, a zapadnobalkanska braca se poslednjih decenija bas nesto i ne otimaju o ovakve.

Rodjen u nekom tamo Grabovcu, nekoj tamo Dalmaciji, fremt po Juznoj Americi, Argentina i karijera гаучоса, povratak i vojna sluzba u KuK, neki prvak u macevanju, iz nekog razloga rasporedjen sa Sremcima, istocni front, rusko zarobljenistvo, Srpska dobrovoljacka divizija, pa Crvena armija, ona radnicko-seljacka.

U PKKA stupio izgleda u Odesi, Revolucija mu bila interesantnija od politicarsko-oficirskih muljanja, pa malo partizanovanja oko Donjecka, pa malo Internacionalnog bataljona oko Caricina, pa razne crvene konjice kojih je tih dana bilo tusta i tma, pa Specijalna donska kavkaska divizija pod 1 tada bas opasnim likom po imenu Budjoni.

I glavna od svih crvenih konjica, Prva konjicka armija, pomocnik komandanta puka, komandant specijalnog konjickog diviziona pri stabu Prve konjicke...

Ranjavan ni broja se ne zna, poginuo u borbama za Rovno, jula 1920. kao pomocnik komandanta 36. puka 6. konjicke divizije.

Sve u svemu, neke 23, mozda 24 godine: sve istorije, i one lakirane i one koje to nisu, slazu se da se radilo o poprilicno izuzetnom zapadnobalkanskom liku.

 

Quote

В ночном этом бою пал серб Дундич, храбрейший из людей. 

 

Isak Babelj, Argamak, iz zbirke Crvena konjica

 

Sahranjen u Rovnu, spomenik u gradskom parku nedavno uklonjen kao nedovoljno ukrajinski i jos svasta nesto.

 

Sahranjen u Rovnu, spomenik u gradskom parku nedavno uklonjen kao nedovoljno ukrajinski i jos svasta nesto.

 

 

 

Quote

КОМБРИГ ДВА
      Буденный в красных штанах с серебряным лампасом стоял у дерева. Только что убили комбрига два. На его место командарм назначил Колесникова. 
      Час тому назад Колесников был командиром полка. Неделю тому назад Колесников был командиром эскадрона. 
      Нового бригадного вызвали к Буденному. Командарм ждал его, стоя у дерева. Колесников приехал с Алмазовым, своим комиссаром. 
      - Жмет нас гад, - сказал командарм с ослепительной своей усмешкой. - Победим или подохнем. Иначе - никак. Понял? 
      - Понял, - ответил Колесников, выпучив глаза. 
      - А побежишь - расстреляю, - сказал командарм, улыбнулся и отвел глаза в сторону начальника особого отдела. 
      - Слушаю, - сказал начальник особого отдела. 
      - Катись, Колесо! - бодро крикнул какой-то казак со стороны. 
      Буденный стремительно повернулся на каблуках и отдал честь новому комбригу. Тот растопырил у козырька пять красных юношеских пальцев, вспотел и ушел по распаханной меже. Лошади ждали его в ста саженях. Он шел, опустив голову, и с томительной медленностью перебирал кривыми, длинными ногами. Пылание заката разлилось над ним, малиновое и неправдоподобное, как надвигающаяся смерть. 
      И вдруг на распростершейся земле, на развороченной и желтой наготе полей мы увидели ее одну - узкую спину Колесникова с болтающимися руками и упавшей головой в сером картузе. 
      Ординарец подвел ему коня. 
      Он вскочил в седло и поскакал к своей бригаде, не оборачиваясь. Эскадроны ждали его у большой дороги, у Бродского шляха. 
      Стонущее "ура", разорванное ветром, доносилось до нас. 
      Наведя бинокль, я увидел комбрига, вертевшегося на лошади в столбах густой пыли. 
      - Колесников повел бригаду, - сказал наблюдатель, сидевший над нашими головами на дереве. 
      - Есть, - ответил Буденный, закурил папиросу и закрыл глаза. 
      "Ура" смолкло. Канонада задохлась. Ненужная шрапнель лопнула над лесом. И мы услышали великое безмолвие рубки. 
      - Душевный малый, - сказал командарм, вставая. - Ищет чести. Надо полагать - вытянет. 
      И, потребовав лошадей, Буденный уехал к месту боя. Штаб двинулся за ним. 
      Колесникова мне довелось увидеть в тот же вечер, через час после того, как поляки были уничтожены. Он ехал впереди своей бригады, один, на буланом жеребце и дремал. Правая рука его висела на перевязи. В десяти шагах от него конный казак вез развернутое знамя. Головной эскадрон лениво запевал похабные куплеты. Бригада тянулась пыльная и бесконечная, как крестьянские возы на ярмарку. В хвосте пыхтели усталые оркестры. 
      В тот вечер в посадке Колесникова я увидел властительное равнодушие татарского хана и распознал выучку прославленного Книги, своевольного Павличенки, пленительного Савицкого. 

 

 

 

Едит: u Beogradu valjda jos uvek postoji ulica Alekse Dundica.

Jedan drugi Aleksa je ostao bez ulice: ulica Алексе Дејовића se sada zove Митрополита Мраовића, glavnog beogradskog popa pod Milanom Obrenovicem, ljubitelju lepog pojanja, progonitelju Васе Пелагића, u narodu zapamcenom kao kurvar, kockar, gurman...

Edited July 23, 2018 by namenski

[namenski]

Срећна нова 1952.

 

Edited August 3, 2018 by namenski