How I lost my religion

[Sestre Bronte]

po onome što si napisao, umro je sa 11 godina, bar tako izgleda

 

edit. zamenio si mesta 2 i 9

Edited August 19, 2016 by Braća Strugacki

[Meazza]

Vidi stvarno. ^_^

[MancMellow]

Zanimljiva misao. Ruski hriscanski filozof Nikolaj Fjodorov (1892-1903) je pisao da covecanstvo treba da naseli vaseljenu i kao svoj sveti cilj postavi savladavanje smrti i fizicko vaskrsenje svih umrlih. Ko zna, mozda je i to ostvarivo. Meni je takav ideal blizak. :)

 

pa...ja i mislim da hriscanska (i neka druga) ucenja masa ljudi (i teologa) cita pogresno (za razliku od Fjodorova)

 

 

1965g Šklovski je napisao sledeće:

 

Profound crises lie in wait for a developing civilization and one of them may well prove fatal. We are already familiar with several such critical (situations):

(1) Self-destruction as a result of a thermonuclear catastrophe or some other discovery which may have unpredictable and uncontrollable consequences.

(2) Genetic danger.

(3) Overproduction of information.

(4) Restricted capacity of the individual's brain which can lead to excessive specialization, with consequent dangers of degeneration.

(5) A crisis precipitated by the creation of artificial intelligent beings.

 

Danas sve ovo što je pomenuo možemo mnogo bolje i crnje da sagledamo. Sve u svemu rok trajanja koji imamo je dovoljno kratak da je praktično nula. Sve što dodeljujemo sebi u pogledu veličine je u tom smislu potpuna zabluda. Konačni smo, što je suprotno sa konceptom koje nam pružaju razne religije.

 

 

 

Sve su to realne opasnosti. Zato sam i napisao 300-500 godina.

[Meazza]

pa...ja i mislim da hriscanska (i neka druga) ucenja masa ljudi (i teologa) cita pogresno (za razliku od Fjodorova)

 

Kad kazes hriscanska ucenja mislis na Sveto Pismo ili...?

Edited August 19, 2016 by IndridCold

[MancMellow]

Kad kazes hriscanska ucenja mislis na Sveto Pismo ili...?

 

pa da. pisao sam na brzinu :D i za to je cak relativno irelevantno da li boga kakvog vecina zamislja ima ili nema. 

[Meazza]

pa da. pisao sam na brzinu :D i za to je cak relativno irelevantno da li boga kakvog vecina zamislja ima ili nema. 

 

Sad vec ne uspevam da te pratim. Da li te ne mrzi da napises malo vise na tu temu posto mi je veoma interesantna?

Edited August 19, 2016 by IndridCold

[MancMellow]

tema je interesantna, ali ja nisam neki ekspert  ^_^

 

napisacu kad dobijem malo vecu inspiraciju :) 

[boshoku]

 

Šklovski

 

ostranjenje (njegov termin), i brehtova defamilijarizacija, potpuno su relevantni za temu

 

pokušaj-posmodernizma-miško-šuvaković, je imao, začudno, fin tekst o tome

[eumeswil]

Zanimljiva misao. Ruski hriscanski filozof Nikolaj Fjodorov (1892-1903) je pisao da covecanstvo treba da naseli vaseljenu i kao svoj sveti cilj postavi savladavanje smrti i fizicko vaskrsenje svih umrlih. Ko zna, mozda je i to ostvarivo. Meni je takav ideal blizak. :)

lol što bi pis'o fancy, kakav fejspalm od ideje

[Krošek]

ostranjenje (njegov termin), i brehtova defamilijarizacija, potpuno su relevantni za temu

 

pokušaj-posmodernizma-miško-šuvaković, je imao, začudno, fin tekst o tome

 

pomesao si, ono je citat jednog drugog sklovskog, josipa, astronoma

[eumeswil]

Danas sve ovo što je pomenuo možemo mnogo bolje i crnje da sagledamo. Sve u svemu rok trajanja koji imamo je dovoljno kratak da je praktično nula. Sve što dodeljujemo sebi u pogledu veličine je u tom smislu potpuna zabluda. Konačni smo, što je suprotno sa konceptom koje nam pružaju razne religije.

 

 

Mhm.

 

 

 

John Zerzan Brže! 

Doba ubrzanja

Ubrzanje je ključna činjenica savremenog ljudskog postojanja. Vreme, tehnologija i modernitet ubrzavaju se nezabeleženim tempom. Te kategorije ili dimenzije postale su parodije samih sebe.

 

Iskustvo, svest, naš osećaj za sve što postoji, jure bezglavo u večitoj, hiperposredovanoj sadašnjosti – koja nije nikakva sadašnjost. „Sada“ je proterano iz samog sebe. U ovoj fazi civilizacije kao tehnosfere, sam naš pojam sadašnjeg trenutka redefinisan je (u najvećoj meri) kao ono što promiče na kompjuterskom ekranu. Leteći fragmenti, uključujući i nas.

 

Čak i večito pitanje odnosa subjekta i objekta – imali li nepremostivog otuđenja između njih? – bledi u Doba ubrzanja. Subjekt je sve ispražnjeniji i bestelesniji; objekat možda u još većoj meri. Više nismo toliko okruženi stvarima koliko kratkotrajnim virtualnim slikama.

 

Stvarnost kao da izmiče kontroli, u svetu koji beži od nas. Kako se naši svakodnevni životi ubrzavaju, sve manje toga nam se događa. Moć ubrzanja, za koju se nekada mislilo da će doneti oslobođenje, sve više se doživljava kao porobljavajući pritisak.

 

Taj progres „na spidu“, ako mogu tako da se izrazim, naglašava napredovanje ekološke katastrofe. Priroda se sistematično preopterećuje, a mera toga je, naravno, ubrzanje.

 

Sve to prevazilazi našu mogućnost poimanja tog stanja. Hartmut Roza (Hartmut Rosa) je to izrazio na sledeći način: „Plašim da smo u opasnosti da ostanemo bez težnji, hipoteza i teorija koje su nadahnjivale i izazivale kulturu kasnog modernizma.“[1] Iako nije teoretičar ubrzanja kao Roza, Bruno Latur postavlja slično pitanje u eseju, „Zašto je kritika posustala? Od bavljenja činjenicama do pitanja koja izazivaju zabrinutost.“[2]

 

Ali, u tome nema nikakve misterije. Roza primećuje da je „logika ubrzanja ta koja određuje strukturalnu i kulturu evoluciju modernog društva“,[3] i da su „progres i ubrzanje bili nerazlučivo povezani od samog početka.“[4] Jasno je da sve veća društvena i tehnološka složenost, pojačana uzajamno sve zavisnijim sistemima i neizmerno većim računskim mogućnostima, predstavlja glavni sadržaj užurbane stvarnosti masovnog tehnološkog društva.

 

Stvarnost se otkriva u sve oštrijem svetlu, što se brže kreće u svakoj sferi. To, međutim, ne znači da nije dopušteno osuditi celinu. Takvo odbacivanje se podrazumeva na možda još transparentniji i neizbežniji način, ali tu perspektivu malo ko uzima za ozbiljno. „Od samog početka“, kako to kaže Roza, u potpuno opravdanoj formulaciji. Uzgred treba još jednom primetiti da je sadašnja priroda ovog ubrzanog sveta posledica razvoja dve osnovne društvene institucije: podele rada i pripitomljavanja.

 

Vreme je oduvek bilo kolonizatorska sila. To je prvo bila ideja u nama, a onda iznad nas. Pojava i razvoj te materijalnosti, svesti o vremenu, odgovaraju razvoju otuđenja, zato što je vreme pre svega otuđujuće. Vreme nije ni neutralno, niti objektivno, naročito danas, kada dubina sadašnjosti uzmiče pred tehnološkom sadašnjošću i kada se naš osećaj za vreme rekodira. On skače napred, zajedno c celom našom epohom, pri čemu čak i brzina svetlosti, nekada nedostižna granica, biva prevaziđena. Vreme vitla svojim bičem i pravi sprdnju od svega što ne ide u korak s njim. Ono se stapa s tehnološkim postojanjem i na bezbroj načina nam govori da izvan njega nema nikakvih drugih dimenzija.

 

Vreme se doslovno ubrzalo. Živimo u novom, globalnom vremenskom pejzažu, koji Ben Ager naziva „brzim kapitalizmom“ i „totalnom administracijom vremena“.[5] Kompresiju vremena prati njegova oskudica: čini nam se da nikada nemamo dovoljno vremena; vreme ističe. Postaje sve oskudnije. Pritisci i stres nas slamaju dok se borimo, oslanjajući se na kafu, energetska pića i druge supstance koje nas drže na nogama.[6]

 

Temporalna putanja postala je neprekidna, ali osiromašena sadašnjnost. Kao što je rekao Bodrijar, „Samo vreme, življeno vreme, nema više vremena da se dogodi.“[7] Pripitomljeno društvo odavno ima temporalni karakter, ali sada je takvo u radikalnom smislu.[8] Novo, postmehaničko doba je izrazito dekontekstualizovano, ali opet pokazuje sličan napredak u otuđivanju od zemlje, kao i samo vreme. Vreme se sužava, ali u njemu je sve više toga. Istorija isparava; prošlost postaje nekako nepojmljiva. Postistorija: da li se istorija završila?, naslov knjige Luca Nithamera to dobro izražava.[9] Erve Fišer zaključuje: „Kibernetičko vreme, naše vreme, tragično je. Ono nema prošlost, nema budućnost.“[10]

 

Nema vremena za dubinu, posvećenost, promišljeno delovanje. Simboličko, koje počinje s vremenom, dovršava samo sebe kao jedinu sadašnjost. Opet Fišer: „Vreme je postalo sama tvar stvarnosti.“[11] Ako je tačno da tlačiteljsko vreme prodire i pripitomljuje na temeljnom nivou, onda ga borba protiv otuđena ne sme prevideti.

 

Upravo je moderna tehnologija ta koja menja naš doživljaj vremena. Sve brža tehnološka kolonizacija života diktira sve nestalnije okruženje, u kojem se sebstvo destabilizuje, pri čemu dihotomije kao što su online i offline, javno i privatno, rad i slobodno vreme postaju u velikoj meri nevažne. Svojstva fizičkog sebstva se redukuju, dok galopirajuća tehnologija tvrdi kako ih upravo ona kompletira i unapređuje. Brzina je suština; računska moć znači samo jedno – koliko je brza. Za najbolji časopis 2014. proglašena je tehnološka i poslovna revija zvana Fast Company (New York Times, 1. maj 2014)

.

Zureći u ekrane, i sami postajemo „digitalni interfejsi“,[12] dok stupamo u komunikaciju negde drugde, koje je nigde. Sa uvek novim uređajima, razvija se i velika ravnodušnost prema svetu. I da li bi to trebalo da nas iznenađuje, ako imamo u vidu koliko nam je ovaj svet postao nevažan. Taj prigušeni, uniformisani, ružni i beživotni svet nadiruće tehnologije. Prosvetiteljski modernitet, sa svojim neostvarenim obećanjima, postao je neprepoznatljiv u svojim ključnim crtama. Špengler je rekao da su se moderna vremena „istezala i rastezala sve do granica rastegljivosti, koje se više nisu mogle podneti.”[13]

 

Istorija moderniteta je, na jednom nivou, serija inovacija pri sve većoj kompresiji vremena. To neodoljivo tehnološko kretanje je od temeljnog značaja za totalitarni karakter progresa. Od urbanizacije i globalizacije, do dezorijentišućeg virtualnog talasa informacija, okružuje nas nemilosrdni tempo.

 

Pre skoro sto godina, futurista Marineti je objavio: „Treba progoniti, bičevati, mučiti sve one koji su se ogrešili o brzinu.“[14] Brzi skok u sadašnjost:Microsoft Cloud preti tehno-kmetovima tako što ih podseća: „Pobednička prednost može se istopiti u nanosekundi. Oblak vam pomaže da pobedite u trci!“ (Plaćeni oglas preko cele strane New York Times, od 1. aprila 2014). Nanosekunda je milijarditi deo sekunde. Tržišta akcijama širom sveta rade na tom niovu. Pol Virilio kaže da je „pomoću ubrzanja globalizacija izokrenula stvarnost kao rukavicu.“[15]

 

Bodrijar je insistirao da se stvarnost završava kada se stvarno i nestvarno više ne mogu razlikovati. Pogubni karakter civilizacije, odnosno moderniteta, dostigao je tu fazu. Roza ukazuje na „proces ubrzanja, koji je neraskidivo povezan s pojmom i suštinom moderniteta“.[16] Virilio to naziva „kulturom dezertisifacije“,[17] čije neprekidno širenje garantuje „likvidaciju sveta“.[18]

 

Sve to se dešava naspram uzajamnog i telesnog prisustva; to je razlog zašto je (donekle perverzno) svo to ubrzavanje dovelo do velikog porasta „sedelačkog načina života“. Sedimo ispred treperavog, sintetičkoj sjaja ekrana, dok život promiče. Kao što i ljudi rade sve brže, jer i mašina ide sve brže.

 

„Get. Arts. Fast.“ (Umetnost na brzaka) je članak Vilijama Grajmsa (William Grimes, New York Times, 21. mart 2014)[19] o sažetim pozorišnim i drugim predstavama, skraćenim tako da se uklope u poslovne rasporede iscrpljenih šefova i prilagode njihovom skraćenom intervalu pažnje. Ako ništa drugo, sve ubrzaniji razvoj tehnosfere (veštačka inteligencija, nanotehnologije, itd.) još uvek nije uspeo da izađe na kraj s fantazijama onih koji zapravo veruju u njega. Tako, uzgred, sumanute tehnotopijske snove o singularitetu Reja Kurcvejla (Raymond Kurzweil) sustiže odmazda u obliku filma Transcendence, iz 2014.

 

Spinoza je negde napisao da smo besmrtni ovde i sada, u svakom trenutku. To važi i dalje, naspram onoga što pokušava da prevagne. Kada su Žana-Kloda Karijera jednom upitali kako je uspeo da postigne tako mnogo toga, on je odgovorio: „Moj odgovor je uvek isti, pri čemu ne pokušavam da ispadnem duhovit: zato što sve radim sporo.“[20] Talentovani sportisti često iznose isto zapažanje, o svojoj sposobnosti za usporavanje.

 

„Sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim“, tako su Marks i Engels u Komunističkom manifestu opisali preobražaj koji je donela vladavina industrijskog kapitalizma. Ali, ono što pokreće grozničavi puls preobražaja pušteno je s lanca mnogo ranije. Taj proces je sa Industrijskom revolucijom zaista probio sve granice, ali, žig sve veće kompleksnosti, utisnut pripitomljavanjem, hiljadama je godinama stariji od kapitalizma.

 

„Ne budite zli“, dobro je poznata mantra korporacije Google, deo njene zvanične misije.[21] Naravno, ceo mega-projekat, čiji je Google samo mali deo, jeste to „zlo“, koje je sada postalo tako zarazno. Neki u tome izgleda vide sudbinu; u tom slučaju, vreme je za novi pohod.

Maj 2014.

 

[eumeswil]

Indrid, Fjodorova ideja o besmrtnosti se na jednom nivou već i desila: slučaj Henriette Lacks. Treba da izađe i film gde će je glumiti fakin Oprah.   
 

 

Jedan filozofski tekst o besmrtnosti:

 

THE FINAL SOLUTION, OR THE REVENGE OF THE IMMORTALS

By Jean Baudrillard / Translated by Chris Turner

[Lord Protector]

Vaskrsenje nema veze sa kloniranjem i kancerom, ćelija koja se beskonačno deli i koja je identična sa roditeljskom je negacija ideje vaskrsenja kao ukinućem vremena, krajem vremena, a ne njegovim potvrđivanjem beskonačnim deljenjem u vremenu. Kancer je beskonačno deljiva materija koja se protivi formi i redu i u neku ruku je simbol haosa i smrti.

Edited August 24, 2016 by slow

[Lord Protector]

U vaskrsenju se dobija novo telo, ne zadržava staro i identično u beskonačnosti vremena. Ta ideja je suprotna ideji kriogenog inženjeringa ili kloniranja koji je običan copy-paste starog ogrehovljenog tela.

Edited August 24, 2016 by slow

[eumeswil]

Vaskrsenje nema veze sa kloniranjem i kancerom, ćelija koja se beskonačno deli i koja je identična sa roditeljskom je negacija ideje vaskrsenja kao ukinućem vremena, krajem vremena, a ne njegovim potvrđivanjem beskonačnim deljenjem u vremenu. Kancer je beskonačno deljiva materija koja se protivi formi i redu i u neku ruku je simbol haosa i smrti.

Pa napisao sam na jednom nivou misleći na besmrtnost generalno, znam naravno da nije isto što i ideja vaskrsenja. Ali, ako je cilj savladavanje smrti i fizičko vaskrsenje svih mrtvih, jesu Fjodorov i drugi hrišćanski mislioci rekli nešto o tome kako će to da se ostvari praktično™?

 

Hrišćanstvo je koren sranja u kome se nalazimo danas i u kojima ćemo tek biti.  Kida veze između čoveka i prirode i pravi instituciju(e) od toga. Afirmiše, kao znak božje volje, čovekovo eksploatisanje prirode u skladu s njegovim potrebama. Filozofija prosvetiteljstva zadržava tu ideju o objektivizaciji prirode, prirode koju treba osvojiti i potčiniti. To odvajanje dalje uspostavlja etiku rada, asketizma, patnje i samoumrtvljivanja. Crkva je to branila protiv svih jeretičkih struja koje su zagovarale odbijanje rada, izbavljenje tela, raj sada i ukidanje same svrhe hrišćanskog poretka: transcendencije i sublimacije.