How I lost my religion

[Meazza]

Ovde ne govorim samo o sebi; epidemija nereligioznosti je zahvatila zapadno drustvo (uzeto u sirem smislu) jos odavno i vec neki devetnaestovekovni intelektualci pisu da je vecina najistaknutijih mislilaca naprednog vremena ako ne u potpunosti, onda u svakom smislu osim deklarativnom prestala da veruje u hriscanstvo. Sto se tice svakodnevnog zivota i "obicnog coveka", tu se u poslednjih vek i po dogodila prava revolucija - crkva ima nikad manji znacaj u zivotu prosecnog Evropljanina (iako se cini da je u nekim eks-komunistickim zemljama tendencija obrnuta, ona se moze objasniti time da je religioznost bila silom potiskivana; po mom misljenju to je vise stvar mode nego iskrenog verovanja). Tako da nije nista novo da odrastao covek u danasnje vreme ne haje mnogo za religiju.

 

Ali greska bi bila reci da je uticaj hriscanstva na zivot ljudi mali - nista nije dalje od istine. Hriscanski kulturni obrazac, obredi vezani za najvaznije trenutke zivota, hriscanski moral, na kraju krajeva, sa svim svojim pozitivnim i negativnim stranama - sve je to tako duboko ukorenjeno u evropski identitet da raskid sa religijom moze biti dosta bolan. Medjutim, to i nije ono najgore (mada zna da bude tesko kad covek shvati da po svojim shvatanjima, verovanjima i svojim kulturnim preferencijama ne pripada mestu gde se rodio, gde zivi i gde zive njegovi najblizi). Za ljude koji imaju i duhovne potrebe taj raskid sa religijom je najtezi, jer gube i jedan od vaznih oslonaca u zivotu a zauzvrat ne dobijaju nista.

 

Sto se mene tice, jos kao vrlo mali sam shvatio da sve te stvari vezane za verovanje nemaju mnogo smisla. (Ovde mislim na verovanje u onom najnarodskijem smislu reci, dakle ne na teologiju). Postovi, uzdrzavanje od poslova na crveno slovo - to mi je odmah bilo nelogicno i banalno, cim sam poceo samostalno da razmisljam. O samoj religiji i njenim dogmama i postulatima nisam znao mnogo kao dete, nisam imao veronauku u skoli. Sama ideja da postoji visa pravda, bog koji daje vecni zivot ismrtnicima nije mi delovala neprivlacno, ali nisam verovao u obrede i vise sam voleo narodne obicaje (badnjak, kicenje kapija na Djurdjevdan) od onih svecanih, religijskih. Vec kasnije, u srednjoj otprilike, kad sam se zainteresovao za filozofiju i religiju, citao Mircu Elijadea i Karen Armstrong, dobio sam neku predstavu o tome sta tacno ispoveda hriscanska vera i vec tu se nisam slagao sa mnogim stvarima i, pretpostavljam, nikad necu moci da se slozim, poverujem i shvatim.

 

Prva i najvaznija sumnja koja se pojavila jos dok sam bio klinac od desetak godina - zasto u celom svetu svi imaju razlicite religije? To mi je odmah bilo sumnjivo i mirisalo je na nelogicnost. Zasto mi ovde u Srbiji postimo i plasimo se da ce nesto da nam se desi ako pojedemo meso na Badnji dan (banalan primer koji mi je tada pao na pamet), kad ogromna vecina covecanstva radi sasvim suprotno od nas i nista im ne fali - stavise, toliki zive cak i bolje od nas! Posle te kontemplacije vise nijedna dogma nije mogla da me uplasi. Nisam mogao da poverujem u to da smo, eto, samo mi pravoslavci jedini u pravu, kad sam vrlo dobro razumevao da apsolutno svi, pa i oni narodi sa najprimitivnijim verovanjima, misle to isto o sebi. Zasto bi Isus Hristos propustio da u svoju jedinu pravu i istinitu veru uvede i sve ostale narode, da se, buduci svemogucim, svima prikaze istovremeno i ucini takvo cudo da ceo svet zna za njega. Argumenti da je Isus izbegavao da cini cuda da bi ubedio ljude da veruju su kontradiktorni - vaskrsenje je najvece cudo i glavni argument hriscanstva je upravo cudo. Uostalom, zar nije oziveo Lazara, pretvorio vodu u vino, sasusio smokvu, i tako dalje? Ne, to da samo neki narodi uopste znaju ko i sta je bio Isus Hrist vec baca ogromnu senku na njegovu pretpostavljenu svemogucnost i verovanje da je on Logos, Alfa i Omega ovoga sveta.

 

Da li je hriscanstvo moglo da me pridobije logikom svojih dogmi? O tome bolje da ni ne pocinjem... Recimo Bog koji kaznjava beskonacno za konacan greh ne predstavlja nesto sto bi moglo da se nazove pravicnim u mom znacenju te reci, kao ni kaznjavanje potomaka za grehove roditelja do ne znam kog kolena. Zatim, strah kao koren morala nije nesto u sta kao idealista mogu da poverujem. Ali kroz svoje obrazovanje sam shvatio da ni hriscanski moral ni po cemu nije jedinstven (ako izuzmemo onaj nerazumni i neostvarivi poziv da volimo i svoje neprijatelje koji, naravno, ignorisu svi, pa cak i tzv. sveci i crkveni oci u svojim spisima), kao i da je predhriscanska proslost najstrasnije oklevetana i u hriscanskoj svesti namerno ili slucajno predstavljena monstruoznom. Pozivi na bratsvo svih ljudi prisutni su i kod rimskih i grckih filozofa, a ne samo kod Isusa, pa i u skoro svim drugim, nama veoma udaljenim kulturama.

 

Zato ja sada nisam religiozan. Nisam ni ateista - ne verujem u boga hriscanstva, islama i judaizma, ali ne odbacujem mogucnost nekih nivoa postojanja koja su nama nedostupni. Da li mi nedostaje vera? Tesko da sam je ikada i imao u pravom smislu te reci, ali pretpostavljam da je verovatno veoma utesno iskreno verovati u vecni zivot, posebnost coveka u odnosu na sva druga bica i bozju pravdu. Malo takve sigurnosti da sve nije besmisleno i da u univerzumu postoji neki red bi mi dobro doslo.

 

Kako ste vi okusili sa drveta poznanja dobra i zla? :) Da li vam je religija potrebna i da li zalite sto ste je izgubili?

Edited August 15, 2016 by IndridCold

[ToniAdams]

aj kao, nadam se da to nesto vrhovno iznad svega i posle svega postoji, cisto da sve nekako dobije na smislu, ali na osnovu iskustva, ne bih se bas kladio, stavise.

jebe mi se za propise i procedure i ustrojstva bilo koje od religija.

[slepa živana]

ja sam izgubila religiju u petom šestom osnovne. i još uvek sam u fazonu, kako sad.

[Miljenko]

Ja je nikada nisam ni nasao, kako sada kapiram; samo mi je trebalo malo vremena, kako bih formirao stav. Posecujem slave, nisam kao moj pokojni teca, zadrti komunista, koji je dugo odbijao da dolazi na takve skupove(sve do devedesetih), mada i to gde idem, to je zbog druzenja. Protivnik sam bilo koje organizovane religije; neka veruje ko u sta hoce, ali ne mora i mene da smara sa tim. Hriscanstvo i islam su mi na vrhu "negativne religijske liste", zbog agresivnog nametanja vere, kroz istoriju.

[Krošek]

ja sam kao mali bio naucen da bog ne postoji, pa se moj intelektualni razvoj sastojao u tome da kritikujem svoj, u pocetku doktrinarni, ateizam, odnosno razumem religiju i izgradim elementarno razumevanje verskih osecanja. sto se tice adolescentskih filozofskih kriza, dosao sam do nekakvog epikurskog utilitarizma sa solidnim animozitetom prema religiji i crkvama jer cine veliku ukupnu nesrecu u svetu i degradiraju ljudski potencijal. danas, iako imam svesnu tendenciju da primenjujem saosecanje (i procaskam sa jehovinim svedocima), imam duboku podozrivost prema tudjoj religioznosti, bilo da se deklarisu kao vernici ili ne. instinktivno kod drugih trazim klice predavanja apsolutu kroz pogresnu upotrebu reci kao sto su svrha, smisao, sistem vrednosti i pravim otklon prema filozofski neutemeljenim idealima, a pogotovo prema ideologijama koje se oslanjaju na predeterminisane predstave buducnosti sto smatram da je ekvivalentno religiji. tako se, pak, nekad bolje kapiram sa popovima nego naucnicima, kad ovi drugi iz redukcije i determinizma govore kako ljudi (ne)treba da se osecaju, ponasaju i dozivljavaju sebe i druge ili kako ce to ciniti u buducnosti (sto valjda treba da u iscekivanju emuliramo). cesto sam medju prijateljima ja onaj koji ce koristiti reci kao sto su dobrota, oprostaj, iskupljenje, vrlina, blazenstvo itd, iako sam uvek jednako ateista. taj recnik i ta "emocionalna tehnologija" su danas devalvirani iako ferceraju kao i ranije i svima su dovoljno jasni, dok mali broj ljudi razume zivotne implikacije savremenih naputaka kao sto su empatisanje, tolerisanje, prihvatanje, napustanje predrasuda i sl. ethobabble.

 

tako da u neku ruku, ja sam kao neko ko nije imao religiju, "dobio religiju", odnosno dobio sam svest o religiji i delimicno kroz tu svest sam se oduhovio, dok se plasim da se danas neki kroz gubljenje religije obezduhovljavaju i mislim da iako religija u konkretnom momentu cini svet gorim mestom, jedan svet bez religije moze i ne biti bolje mesto. drustva trebaju pre svega da teze da imaju bolju religiju, kad vec imaju religiju. zato drzava treba da motri na verske organizacije i da vodi dijalog s njima, uz otvorenu kritiku i favorizovanje pozeljnih verskih ponasanja.

[Lancia]

ja sam izgubila religiju u petom šestom osnovne. i još uvek sam u fazonu, kako sad.

koji predmet je krivac za to? domacinstvo¿

[zema]

 zato drzava treba da vodi dijalog s njima, uz otvorenu kritiku i favorizovanje pozeljnih verskih ponasanja.

 

drzava srbija?

[Sara]

mene je uvek sramota da priznam da nisam ni sasvim religiozna ni sasvim ateista, to mi je najgore, nekako bas budjavo.

iskreno volela bih da sam skroz religiozna, bilo bi mi mnogo lakse

[Meazza]

"Budjavo" :D

 

Nereligioznost ne povlaci ateizam. Ja sam se upravo tako i izjasnio na poslednjem popisu: "nereligiozan".

[Sara]

posto sam pomalo sujeverna, onda se ne izjasnjavam

 

mada agnostik bi bilo najblize

Edited August 16, 2016 by Sara

[Meazza]

posto sam pomalo sujeverna, onda se ne izjasnjavam

 

U smislu da se bojis da ne ureknes sebe ako se izjasnis kao nevernik?

[Krošek]

drzava srbija?

nemoj primiti k srcu, ali necu da kazem posto se plasim da ce se skrenuti s teme

 

@sara

razmisli o budizmu ako vec nisi, on je taman ni tu ni tamo

[Sara]

da

ne ukljucujem masinu na crveno slovo, za svaki slucaj

[Sara]

nemoj primiti k srcu, ali necu da kazem posto se plasim da ce se skrenuti s teme

 

@sara

razmisli o budizmu ako vec nisi, on je taman ni tu ni tamo

razmiljala sam, zen mi je blizi, al nece da mi se primi

[slepa živana]

koji predmet je krivac za to? domacinstvo¿

uglavnom zemljopis