Liberté, égalité, fraternité

[Lancia]

8 minutes ago, radisa said:

Nedavno sma čuo jednu zanmljivu tezu, da je švedski i norveški visoki stndard delom posledica revolucije 1848... Tada je u celoj evropi pobedila reakcija i nacionalizam, samo je u Švedskoj pobedila levica i to zato što je kralj stao na stranu radnika i ograničio gomilu stvari... Oni su već tad, na neki način trasilari put ka levoj strani i socijalinoj državi, što se evo,170 godina kasnije, baš lepo pokazuje...

 

 

Ne znam za to, ali znam da: jebala me moja zimogrozljivost i sto nisam otisao na sever 

[Budja]

4 hours ago, Lancia said:

Dok si reko ke.. svi bi nestali kudkojimilimoji, pa ne bi ostalo nista ni levici za kurcenje. Tih poreza moze da se igra eventualno neka super bogata zemlja prirodnim resursima kao Norveska.

 

Zato Zucman, Piketi i ostali zagovaraju one mimimalne poreze i poreze na dobit u zemlji u kojoj je ostvaren a ne u zemlji u kojoj si nominalno registrovan..

 

Dakle, postoji resenje ali ne i dora volja.

[Shan Jan]

6 hours ago, radisa said:

Nedavno sma čuo jednu zanmljivu tezu, da je švedski i norveški visoki stndard delom posledica revolucije 1848... Tada je u celoj evropi pobedila reakcija i nacionalizam, samo je u Švedskoj pobedila levica i to zato što je kralj stao na stranu radnika i ograničio gomilu stvari... Oni su već tad, na neki način trasilari put ka levoj strani i socijalinoj državi, što se evo,170 godina kasnije, baš lepo pokazuje...

Plus sto gore mesto za zivot, to su bolji oni uslovi na koje moze da se utice (funkcionalna drza ili makar velika plata). U suprotnom svi bi isli u toplije krajeve. 

 

U tom smislu prevrcem ocima kad vidim 1001. objasnjenje zasto su mediteranske zemlje siromasnije od severa Evrope. Da sever nije makar finansijski bolji, niko ne bi ziveo tamo.

[Kampokei]

Ovo je najprofanisanija recenica svih vremena, ali: sve je to relativno. Sever je bolji sada, ali do skoro to i nije bilo tako. Ako postoji neki deo sveta ili Evrope koji nikada u svojoj istoriji nije bio siromasan, pa nije ni sada, onda je to sever Italije. Osim toga, na jugu Evrope se i zivi nesto duze nego na severu. 

 

Manje offtopic, dosta solidan posao je uradjen sa povlacenjem treceplasiranih kandidata pred drugi krug izbora. Deluje da je verovatnoca ekstremno desne vecine niza nego sto je izgledalo prekjuce te da je svedena na neki moguci minimum. 

[brusli]

12 hours ago, Lancia said:

Dok si reko ke.. svi bi nestali kudkojimilimoji, pa ne bi ostalo nista ni levici za kurcenje. Tih poreza moze da se igra eventualno neka super bogata zemlja prirodnim resursima kao Norveska.

Ali pre nego sto nestanu, moraju da plate sve te superprogresivne poreze, pa tako mogu da se razidju, ali sa nekom sicom.

 

Takodje, u globalizovanom svetu ne mogu neki bitni zakoni da budu lokalni, kao npr porezi, ovde je potrebna globalna inicijativa.

Npr najvece zlo liberalnog sveta su poreski rajevi, to treba zatreti svim sredstvima.

Umesto sto mrsomude o woke temema, to je prava tema za levicu.

 

A i ovo sto kaze @Budja, porezi na dobit treba da se placaju u zemlji gde su ostvareni, a ne gde si registrovan.

Uopste mi nije jasno kako neko moze da se zove levica, a da ovo ne stavi u svoje top prioritete.

[Weenie Pooh]

 

3 hours ago, brusli said:

Uopste mi nije jasno kako neko moze da se zove levica, a da ovo ne stavi u svoje top prioritete.

 

Što ne bi moglo kad se levicom naziva svako ko je levlje od Regana, Hitlera, i Džingis Kana. (Čitali smo nedavno na ovom ptf da je 1 Napoleon bio levičar.)

 

Progresivno oporezivanje se nominalno nalazi u programima leve ruke kapitala, kao i zatvaranje rupa u poreskom sistemu (ovo drugi i razni desničari zagovaraju.) Problem je što malo ko želi da ostavi utisak da nije business friendly; neće da ga proglase za jeftinog populistu u najboljem slučaju a pomahnitalog neoboljševika u najgorem. 

 

Na ideološkom planu, ideja welfare state (i strogo oporezivanje koje ide uz to) odavno je demode na tzv. levici jer guši rast™, blokira inovaciju™, ograničava mogućnosti za napredovanje klasi kojoj ta i takva levica zaista služi. U pitanju je klasa ambicioznih muljatora, malih privrednika, akademskih strajvera, knowledge economy gurua, snalažljivih tehnokratskih menadžera, koji samo gledaju da zagrabe što više mrvica za sebe sa gazdinog stola. 

 

To je publika kojoj se levičari™ obraćaju, ne tamo neki gladni proli (koje već izmeštaš na istok i/ili sa prezirom prepuštaš desnici, boli te uvo). Ta publika se identifikuje kao leva po estetskim ili kulturnim osnovama - ljudska prava, tolerancija, itd - dok na materijalnom, ekonomskom planu mahom nemaju problem sa načinom na koji stvari funkcionišu, naprotiv. 

 

Uostalom, zašto bi talasali? Lepo nam je, joie de vivre nas radi, neka traje hiljadu godina! Zato te tendencije obično prati politička pasivnost i tehnološki optimizam, slepa vera u budućnost u kojoj će svi problemi već nekako biti rešeni, sami od sebe, bez da smo mi morali ičega da se odreknemo ni dupe da pomerimo. 

 

Lepo kaže Harper pre par strana, la belle epoque. To samo jedan ishod može da ima.

 

[brusli]

Cini se da dolazi na naplatu belle epoque upravo sada, rekordni dugovi, inflacija i slab rast.

Razlika u odnosu na 70-e su upravo nivoi dugova, pa ne mogu da dignu kamatne stope da priguse inflaciju.

Kladim se da ce da muljaju sa zvanicnom inflacijom, tj to vec rade, da prikazu stvari boljim nego sto jesu.

I naravno, da nam bace kosku da glodjemo, zelena agenda, gender teme itd...

Edited Wednesday at 15:54 by brusli

[Sludge Factory]

Tri zapadna mita

YANIS VAROUFAKIS

02/07/2024

Spoiler

Samouverene elite su proizvod uspešnih režima. Današnje elite na obe strane Atlantika sve su samo ne samouverene. Već godinu dana gledaju šta se događa i trljaju oči u neverici.

U Sjedinjenim Državama centristi se zgroženi nezahvalnošću masa za ekonomske uspehe predsednika Bidena i njihovim okretanjem Trumpu. Uspon različitih oblika trampizma u Evropi – na račun liberalnih ikona kao što su francuski predsednik Emmanuel Macron i nemački Zeleni – izaziva sličnu vrstu malodušnosti.

Širom zapada, neuspeh drakonskih sankcija da slome rusku privredu, kao i otpornost kineskih visokotehnoloških kompanija na udare oštrih sankcija, raspiruju mešavinu nihilizma i šovinizma. Kolektivna frustracija zapadnih centrista, koji su donedavno verovali da se njihova hegemonija ne može dovesti u pitanje, posledica je tri široko prihvaćena mita.

Prvi mit je ideja da je centar političkog spektra po definiciji najveći protivnik krajnje desnice. Drugi mit je predstava o reprezentativnom uzorku, nekom mitskom „prosečnom glasaču“ koji odlučuje ishode izbora. Treći je uverenje da sankcije i trgovinske tarife mogu zaustaviti Kinu i Rusiju zbog njihove zavisnosti od zapadne tehnologije, kapitala i platnog sistema.

Osim što su neosnovani, ovi mitovi uzrokuju pogubne zablude. Njihovo raskrinkavanje je nužan, ali nedovoljan korak na putu ka razumevanju sadašnjosti.

Pođimo od mita o nepomirljivom sukobu centra i krajnje desnice i zapitajmo se: da li bi Macron uspeo da se pojavi niotkuda i postane predsednik Francuske da Marine Le Pen i njen Nacionalni front (kako se stranka tada zvala) nisu bili snažan protivkandidat? Po svemu sudeći, ne. I da li bi neko poput Marine Le Pen postao ozbiljna politička sila da nije bilo čoveka kao što je Macron, dakle nekoga ko će sprovoditi politike kojima se favorizuju najbogatiji (smanjivanjem poreza i štampanjem novca), dok u isto vreme bar polovina populacije plaća ogroman danak zbog mera štednje? Opet, ne.

Mada nema sumnje da Macron i Le Pen preziru jedno drugo (slično demokratima i Trumpu u Sjedinjenim Državama), njihova politička moć proističe iz ovog simbiotskog odnosa. Politika državnog socijalizma za odabrane uz stezanje kaiša za sve ostale, koju sprovodi politički centar, doprinosi jačanju neofašističke desnice, dok jačanje krajnje desnice potvrđuje ključnu tezu političkog centra da su njegove snage poslednji bedem pred najezdom neofašista.

Sada razmislimo o mitu o nezahvalnom prosečnom biraču koji nepromišljeno zanemaruje snažan oporavak zapadnih ekonomija posle pandemije. Svi oni koji su iznenađeni Macronovim političkim slomom, ili optužuju mase u Americi da nedovoljno cene snažnu ekonomiju koju im je Biden doneo, uglavnom su ljudi koji žive u svetu statističkih podataka po glavi stanovnika i makroekonomskih pokazatelja. Po njihovom uverenju, ishodi izbora bi morali zavisiti isključivo od kretanja decimala BDP-a i postotka smanjenja stope nezaposlenosti.

Predizborna mantra Billa Clintona za izbore 1992. godine glasila je: „Stvar je u ekonomiji, glupane“. To je mantra koja se još koristi. Ali sada se otvara pitanje o čijoj ekonomiji je reč? Kada ljude koji jedva sastavljaju kraj s krajem pitate zašto se ljute uprkos tome što BDP raste, oni odgovaraju: „Možda vaš raste, moj ne raste“. Kada im kažete da je inflacija zauzdana, oni odgovaraju: „Možda cene miruju, ali one su za nas već previsoke!“ Iskreno govoreći, nije neočekivano to što su u svetu posle 2008. godine životni izgledi velike većine na silaznoj putanji, uprkos blistavim makroekonomskim pokazateljima.

Precenivši domete hegemonije nad sopstvenim stanovništvom, zapadne centrističke elite su precenile i moć koju imaju nad spoljašnjim neprijateljima, posebno Rusijom i Kinom. U oba slučaja, rezultati upotrebe te nesumnjivo ogromne moći bili su upravo suprotni onome što je bio cilj.

U slučaju Rusije, zapadne sankcije bez presedana, uvedene povodom invazije na Ukrajinu, pokazale su se kao poklon s neba za predsednika Vladimira Putina. Njegova najslabija tačka bila je ograničena moć nad ruskim oligarsima koji su izloženost riziku smanjivali prebacivanjem većeg dela plena na zapad. Sankcije su Putinu omogućile da ih primora da biraju između Rusije i zapada. Uz to je kao podsticaj mogao da im ponudi preuzimanje novih unosnih poslova (kao što su McDonald’s ili IKEA) od kojih su zapadne korporacije odustale.

Takođe, ratni režim ruske privrede, odsečene od zapadnih lanaca snabdevanja, pokrenuo je proces masovne reindustrijalizacije. Tako su više nego neutralisani ozbiljni problemi nedostatka uvoznih poluproizvoda i povezanih skokova cena.

Otpornost Kine je bila još veći šok za kreatore politika u Vašingtonu, uverene da će Bidenov Zakon o čipovima i nauci – kojim je svima (ne samo Amerikancima) zabranjeno da napredne poluprovodničke komponente prodaju kineskim kupcima – oslabiti kineske tehnološke kompanije i pomoći Sjedinjenim Državama da pobede u drugom hladnom ratu. Ali Huawei je razvio vrhunski softver kojim se iz slabijih mikročipova izvlači više procesorske snage, dok proizvođači čipova sve brže nadoknađuju zaostatak u razvoju hardvera. U međuvremenu, poplava jeftinih i tehnološki superiornih električnih vozila i opreme za proizvodnju zelene energije zatekla je američke i evropske vlasti nespremne.

Verovatno najveći udarac samopouzdanju zapadnih elita stigao je posle uvođenja sankcija, dok su pokušavale da uvere stanovništvo da će se proizvodnja vratiti kući. Tek onda su shvatili da je 30 godina neinvestiranja, kako u proizvodnju tako i u infrastrukturu, učinilo zapad nemoćnim. Kuda god da pogledamo – bilo u Sjedinjene Države, Veliku Britaniju ili Evropsku uniju – vidimo države kojima nedostaju stručna znanja za stvaranje nečega novog, znanja koja su nekada posedovale; od britanskih železnica i američkog programa nuklearnih podmornica do zelene energije, javnog zdravstva i još mnogo toga.

Kontrast s onim što se događa u Rusiji i Kini izvor je velikog pritiska na kreatore politika na zapadu, koje su korporativni lobisti i ekspertske grupe višedecenijskim radom uspeli da uvere da se mogu lišiti svega onoga što je jednoj državi neophodno da bude u stanju da učini sve što treba učiniti. Ostaje da vidimo hoće li ih ova gorka pilula ubediti da odbace tri mita koji su ih tako dugo držali u zabludi.

 

Project Syndicate, 26.06.2024.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 02.07.2024.

 

 

[brusli]

Evo jedne uspesne price:

 

https://forbes.n1info.rs/lideri/intervju-nash-subotic-zasto-je-zastita-bogatih-jedan-od-najboljih-biznisa-u-americi-i-kako-smo-privukli-marka-jarica/

 

Quote

Pravimo im model da kontrolišu sve, a da nisu vlasnici bilo čega. Osnova svega je da se imovina bogate osobe prebaci na trast koji on kontroliše, a taj trast postaje vlasnik imovine. Njegov imetak više nije deo njegove oporezive imovine. Tako bogati u Americi ostaju bogati.