Nebojša Popov

[ajgor]

slava mu

 

ostao mi upamćen kad se kao član delegacije DEPOS-a Slobi objaćao sa "ti"

 

Zvučaće kao trolovanje, ali vredi podsetiti na detalj da su Sloba Milošević, Nebojša Popov i, ako se ne varam, Kosta Čavoški, početkom šezdesetih bili ljuti takmaci za mesto predsednika studentskog komiteta SK na Pravnom fakultetu.

[notenoughreasonsforclaire]

Bez sumnje najveći intelektualni i moralni autoritet među misliocima građanske orijentacije. Nek je samo za Republiku odgovoran, i više je nego impozantno. Slava mu.

 

Zna li neko šta se dešava sa "Republikom"? Ove godine nije izašla...

[hazard]

Zvučaće kao trolovanje, ali vredi podsetiti na detalj da su Sloba Milošević, Nebojša Popov i, ako se ne varam, Kosta Čavoški, početkom šezdesetih bili ljuti takmaci za mesto predsednika studentskog komiteta SK na Pravnom fakultetu.

Meni je to najveći problem sa svim tim našim disidentima i opozicionarima - svi su u jednom trenutku bili u SK, pa čak i oni koji su kasnije završili u potpunoj suprotnosti (Čavoški, Drašković). Ima li neko da je bio ,,čist" autentičan ne-komunista od samog početka? Ne mislim na predratne face poput Desimira Tošića.

[ajgor]

Zna li neko šta se dešava sa "Republikom"? Ove godine nije izašla...

 Hibernacija, možda će Z. Martinov pokušati da je pokrene. Popov je u nekom od poslednjih intervuja rekao da bi želeo da je pokrene po peti put. 

[Prospero]

Nebojša Popov  10/04/2016 | 

 

Teškoće u poimanju elite

 

Nebojša Popov (1939-2016), foto: Vera Vujošević

 

Autorizovano izlaganje na predstavljanju knjige Latinke Perović „Dominantna i neželjena elita. Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX-XXI vek)“, u „Zelenom zvonu”, u Zrenjaninu, 18. oktobra 2015.

 

 

Decenijama čitam radove Latinke Perović; i uvek sam imao šta vredno da pročitam. Ovoga puta ograničiću se na nekoliko kritičkih zapažanja.

 

Prvo o samom pojmu elite. Brojni su sporovi oko pojma elite kao kvalitativnom pojmu ili prosto deskriptivnom, kao skupini ljudi koji se nalaze na vrhovima hijerarhije moći novca, politike i ideologije. Neću se upuštati ni u izbor osoba koje analizira. Ovde je međutim, sporan pojam „nepoželjna” elita. Šta to znači? Koja je poželjna, a koja nepoželjna i sa kog stanovišta je neka poželjna, a neka nepoželjna? U literaturi se smatra da se putem slobodnih izbora može ustanoviti šta je poželjno za jedno društvo, kako treba da se ponaša elita. Tamo gde nema slobodnih izbora stvar je komplikovanija. Tu je pitanje ko određuje šta je poželjno. U našem slučaju reč je o jednom sistemu koji nije imao slobodne izbore, koji je imao dosta nerazvijenu demokratsku tradiciju, nerazvijenu kulturu, ali su jake dimenzije lične vlasti, tako da su oni koji su imali veliku vlast, skoro neograničenu, postavljali ljude koje su cenili najboljim, poželjnim i istovremeno udaljavali one koje su smatrali nepoželjnim.

 

 

Suština problema legitimnosti

 

U konkretnom slučaju reč je o sudbini onoga što se naziva liberalima u Srbiji. Reč je naime o jednoj grupi intelektualaca i političara koji su proglašeni liberalima po starom boljševičko-staljinističkom običaju, kao vrsta kadrova koja potcenjuje opasnost od neprijatelja-protivnika, koja se nedovoljno energično bori protiv njih. U jesen 1968. godine najmoćniji čovek u partiji i državi, Josip Broz Tito, očekivao je da će novi sastav CK SK Srbije koji je on postavio ostvariti zadatak koji im je postavljen: kazniti one u našoj zemlji koji su zloupotrebili studentske demonstracije, studentski pokret 1968. godine, da nametnu neke svoje interese, ideje i ideologije. Od 1968. godine na dalje on je to često ponavljao i na tome je insistirao.

 

Ja sam se bavio malo time, istraživao, pa bih rekao da imam razumevanje za njegovu zabrinutost – mislim na Titovu, jer te demonstracije, a naročito štrajk Beogradskog univerziteta juna 1968. godine, zbog nasilja prema studentima otvorili su pitanje o legitimnosti poretka koji koristi monopol na fizičku silu, a da se pritom ne zna ko naređuje korišćenje tog monopola. To je, inače, suština problema legitimnosti političkog poretka. Ja naravno ne znam da li su u novom CK otvoreno o tome govorili, da li prihvataju takav zadatak, da li su nešto obećali ili nisu, ali znam da je Tito na tome uporno insistirao i da je bio pritisnut većinom svojih najvrednijih i najodanijih sledbenika.

Treće, ima u knjizi rečenica koja me je začudila u kojoj se za 1969. godinu kaže: „na površini sve je bilo mirno” (strana 649). Mislim da se to autorki omaklo, jer ko god je tada prosto bio prisutan, čak i ne mora biti istraživač, već da je samo čitao novine i slušao šta ljudi pričaju ili gledao televiziju, mogao je gotovo svakodnevno pratiti talase represije tog režima koji je tražio kažnjavanje krivaca za 1968. godinu, naročito ekstremne levičare, pa je to bila prilika da se počiste neprijatelji svih boja i svih vrsta. Organizovani su razni sudski procesi. Sve se vrtelo uglavnom oko Beograda, Beogradskog univerziteta, naročito Filozofskog fakulteta i potom je potražena neka grupa koju primerno treba kazniti: „žrtveni jarac”. Tako bi bila namirena želja ili zahtev vrhovnog gospodara.

 

Vodio se potom jedan vrlo dug i mučan razgovor, opet vrlo karakterističan, neinstitucionalni, to nije ni Skupština ni CK, već, kako kažu, razgovor sa drugom Titom, gde su uglavnom njegovi lojalni sledbenici kritikovali Nikezića, Latinku i ostale iz CK zbog toga što su popustljivi, što su nekakvi modernisti, što imaju neke rezerve prema Sovjetskom savezu, a nemaju prema Zapadu. I u tom trenutku pojavio se jedan spisak na kome su se nalazili kandidati za „žrtvenog jarca”. Izgledalo je da će Tito biti zadovoljan, međutim, vraga, nije bio zadovoljan. Nastavljan je pritisak dok ljudi koji su tada činili vođstvo Centralnog komiteta Srbije nisu podneli ostavke, umesto da budu puki poslušnici (poželjna elita).

 

 

Legitimacija iracionalnog poretka

 

Četvrto, kada se pažljivo čitaju ova knjiga i izvorni dokumenti, može se primetiti da je glavna pažnja usmerena na to kako Tito reaguje, a ne da li je on u pravu ili ne. Rekao bih da je to jedna vrsta snishodljivosti, a ne samo poštovanja i da je zbog te nedovoljne distance prema harizmatskom vođi kao osloncu vladajućeg poretka data izvesna legitimacija harizmatskom iracionalnom poretku koji je oličavao Tito. To može da izgleda kao dosta teška ocena, ali ja bih bio spreman da je branim, jer ne može se stvarati bilo koji kult ličnosti pa ni njegov, ni Staljinov ni Lenjinov, ni bilo koga drugog, bez učešća saradnika i podanika. Dakle, u stvaranju Titovog kulta učestvovali su ne samo oni koji su mu bili do kraja odani i lojalni nego i oni koji to nisu bili, čak i neki koji su mu bili protivnici – tako se on mogao dugo održati na vrhu vlasti.

 

 

Obnova stare ideologije

 

Taj sukob oko legitimnosti tog poretka, tj. da li je to demokratija ili nije, socijalizam ili nije, pluralizam ili nije, liberalizam ili nije, taj sukob oko karaktera tog poretka u ovoj knjizi nije dovoljno jasno izražen, tako da mi ne možemo pouzdano znati koliko je traga ostalo od njegove ideologije, od platforme na kojoj se on nalazio, u godinama koje su sledile.

 

Šta je sledilo? Ubrzo kada odu ovi koji su nazvani liberalima naći će se oni koji će požuriti da ostvare zadatak i Titove želje; počistili su sve što su mogli da počiste, pokažnjavali su ljude po novinama, časopisima, pozorištima, filmskim preduzećima, krenuli u žestoku kampanju protiv takozvanog „crnog talasa”, obnovili ideologiju koja je bila neprikosnovna do 1948. godine. I sam Tito je više puta govorio da su oni možda poranili, požurili, preterali. Obnovljena je dakle ta stara ideologija, na njoj su nastale tzv. nove elite i došlo je do afirmacije ne revolucije kao poretka slobode, nego revolucije kao poretka jedne partije i njenog vođe, vladajućeg vođe.

 

To se kasnije donekle rastvorilo u vremenima koja su došla, u onome što se zove nacionalna revolucija ili populistička revolucija. To više nije ni „staljinizam”, ni socijaldemokratija, ni liberalna demokratija – ne zna se tačno šta je. To je jedan bućkuriš i zato mislim da je jako važno precizno utvrditi u čemu je bio spor između liberala u vrhu partije Srbije i Tita u ono vreme i neposredno pre toga, ali i posle. Bez toga mi ne znamo kako smo se našli u ovom stanju, niti možemo slutiti ima li izlaza iz njega.

 

[Prospero]

Meni je to najveći problem sa svim tim našim disidentima i opozicionarima - svi su u jednom trenutku bili u SK, pa čak i oni koji su kasnije završili u potpunoj suprotnosti (Čavoški, Drašković). Ima li neko da je bio ,,čist" autentičan ne-komunista od samog početka? Ne mislim na predratne face poput Desimira Tošića.

 

Tehnički, da bi bio disident morao bi prvo biti deo sistema pa onda postati "otpadnik".

 

Opozicionarenje je nešto drugo, i gađa u političku strukturu, postojanje slobode izražavanja, percepcije sistema i osnova na kojima počiva itd.

[Lord Protector]

Meni je to najveći problem sa svim tim našim disidentima i opozicionarima - svi su u jednom trenutku bili u SK, pa čak i oni koji su kasnije završili u potpunoj suprotnosti (Čavoški, Drašković). Ima li neko da je bio ,,čist" autentičan ne-komunista od samog početka? Ne mislim na predratne face poput Desimira Tošića.

 

Mihajlo Mihajlov.

[Lord Protector]

Počivaj u miru Nebojša

[Papovac]

Meni je to najveći problem sa svim tim našim disidentima i opozicionarima - svi su u jednom trenutku bili u SK, pa čak i oni koji su kasnije završili u potpunoj suprotnosti (Čavoški, Drašković). Ima li neko da je bio ,,čist" autentičan ne-komunista od samog početka? Ne mislim na predratne face poput Desimira Tošića.

pekic

[namenski]

A da mlade antikomunisticke nade nastave da na nekom drugom topiku razmatraju prosperitetne^tm i autenticne disidente?

Mislim, ovo je topik o Popovu, onakvom kakav je bio od pocetka do kraja.

[Papovac]

A da mlade antikomunisticke nade nastave da na nekom drugom topiku razmatraju prosperitetne^tm i autenticne disidente?

Mislim, ovo je topik o Popovu, onakvom kakav je bio od pocetka do kraja.

slazem se, meni uz pomenutog desimira apsolutno najznacajniji intelektualc leve i anti ratne srbije

[Budja]

Meni je to najveći problem sa svim tim našim disidentima i opozicionarima - svi su u jednom trenutku bili u SK, pa čak i oni koji su kasnije završili u potpunoj suprotnosti (Čavoški, Drašković). Ima li neko da je bio ,,čist" autentičan ne-komunista od samog početka? Ne mislim na predratne face poput Desimira Tošića.

 

Kostunica?

 

Nije problem sto je Popov bio u SK jer sistem nikada nije napadao sa antikomunistickih pozicija vec sa pozicija demokratskog socijalizma. Nema tu toliko nedoslednosti kao kod Vuka Draskovica, na primer.

[Zet]

Čovek koji je gajio građansku ideju.

[April]

U samom UJDI-ju bio je prilično nevidljiv, baš kao i pok.Ivan Đurić - ja to jednostavno tada nisam razumeo. Na sastanke u Radoviću su redovno dolazile velike zvezde poput Lole Đukića, Ljube Tadića, Tibora Varadija, Vesna je i tada držala banku - ali Ivan Đurić nikada. Nebojša je dolazio, ali ga nikad nisam čuo da govori.

[John Coltrane]

 Tuzna vest.