Permanentna kriza domaće ekonomije

[Lord Protector]

 

ИНТЕРВЈУ: ПЕТЕР КАМАРАШ, ХПК ИНЖЕЊЕРИНГ

Довео сам „Ђоковића за челик” у железару

У највећој кризи сачували смо сва радна места, на време исплаћивали плате, одржали производњу, покренули другу високу пећ, нашли партнера у процесу приватизације и сада нас тржишне околности воде ка профиту. То је равно чуду

 

петак, 24.06.2016. 

 

„Када сам пре неколико недеља посетио ’Тангстил’, огранак ’Хестилове’ челичане у Кини, осећао сам се као мало дете које је први пут ушло у прoдавницу играчака или колача. Цео радни век сам провео у индустрији челика, отац ми је радио у овом сектору, али никада у животу нисам видео такву компанију. Са најновијом опремом, најквалитетнијим кадровима, топ менаџментом, високим стандардима у заштити животне средине. Верујете ли да се у погону ’Тангстила’ одржавају венчања, да фабрички круг изгледа као башта”.

Овим речима Петер Камараш, шеф управљачког тима „ХПК инжењеринга“, у разговору за „Политику”, описује новог власника „железаре” – кинеску компанију „Хестил” која је у априлу преузела имовину српске челичане за 46 милиона евра.

Признаје да је и сам, пре посете, потцењивао ову компанију. „Европљани имају предрасуде да су кинеске компаније старе, да копирају производе и производе јефтино”.

– Оно што сам видео је невероватно. Приликом посете кинеског председника Си Ђинпинга Смедереву, Ју Јонг председник „Хестила” ме је питао могу ли од смедеревске челичане да направим „Тангстил”. Одговорио сам му да о томе могу само да сањам. Онда знаш шта ти је чинити, рекао је.

 

Која је Ваша позиција у „железари” данас?

Иста као и досад. Извршни сам директор „ХПК инжењеринга”, менаџерског тима који управља „железаром”.

Да ли Кинези рачунају на Вас?

У великој мери. У складу са нашим прелиминарним договором, остаћемо у компанији и после формалног преузимања које треба да се догоди крајем јуна, почетком јула. Наравно да ће „Хестил” поставити своје људе који ће доносити одлуке. Постоји неколико разлога за то зашто ћемо ми бити део менаџмента. Наши резултати су спектакуларни.

Извините, шта је спектакуларно у томе што сте на крају 2015. године направили губитак од скоро 150 милиона евра?

Нисмо.

То пише у финансијском извештају

Дозволите ми да завршим. У априлу смо постигли најбоље финансијске резултате у последњих седам година, у мају још боље.

Значи ли то да је „Железара” у плусу?

У овом тренутку не, али смо близу позитивне нуле. Радили смо исто као и прошле године, само што смо се тада суочили са великом кризом, која је погодила и највеће светске произвођаче челика, попут „Ацелормитала” и „Ју-Ес стила”. Они су изгубили милијарде. Можете да послујете спектакуларно, а да вам услови на тржишту не дозволе да имате профит. Важније је питање који део тих губитака је наш, а колики део је направио бивши менаџмент.

Говорили сте већ да је губитак у великој мери настао пре него што сте ушли у „железару”

Како можете да кажете да смо ми направили губитак од 150 милиона, ако је више од 50 одсто тог износа креирано у прва три месеца.

То значи да сте одговорни за преосталих 75 милиона евра губитака?!

Рекао сам да је више од половине тог износа акумулирано у првом тромесечју, кад су околности на тржишту челика биле веома добре. У преосталих девет месеци у јеку кризе направили смо мањи губитак.

То је тачно. Али сте обећали да ће „железара” бити профитабилна?

И биће.

Рекли да ће се то догодити до краја 2015. године

Знате ли Ви шта је „Ацелормитал” обећао на почетку године?

Нико није могао да предвиди шта ће се догодити. Како можете да нас кривите за нешто што је наступило као временска непогода. Верујте ми, то није било у нашој моћи. Нити у моћи било кога на свету.

Зашто сте повећавали производњу ако већа производња значи и веће губитке?

То није тачно. Никада не повећавамо производњу ако она истовремено значи и повећање губитака. То значи да производимо испод вредносне цене, а то се не ради. Повећањем производње, смањили смо губитке.

Велика част је да је „Хестил” препознао наше резултате и звао нас да останемо. Ако ме питате шта је то што они код нас цене, ја ћу Вас питати да ли сте ових дана у новинама читали о Владану Михајловићу, који је био домаћин кинеској делегацији у „железари”. Знате ли ко је он?

Не више од онога што је објављено

Он је део ХПК менаџерског тима. Ја сам га довео у „железару”, а он је радио у „Ју-Ес стилу”. Премијеру Вучићу сам рекао да је он понос Србије. У челичној индустрији Владан је Новак Ђоковић, он је његова лига. Само што, нажалост, ради у металској индустрији, чији резултати нису на телевизији. Кад су ме питали ко ће бити домаћин кинеској делегацији, одмах сам предложио њега. Иако би многи у тој ситуацији кандидовали себе. Кадрове попут њега нисам бирао по пријатељским или другим везама. Искључиво сам звао професионалце. Многи од њих никада нису били у Београду, а пристали су да дођу, на основу једног телефонског разговора. Станислав Барица је имао две менаџерске позиције у „Ју-Ес стилу”. Његова супруга, која је у том тренутку била на породиљском боловању, доцент је на Универзитету у Кошицама. Све су напустили и дошли овде. Мислите ли да је то лако? Да је лако преселити целу породицу? Довео сам професионалце и пустио их да раде. Да, нисмо остварили профит. Али, знате ли да смо трошкове транспорта, на пример смањили за 50 одсто. У кризи коју су многи оценили као најдубљу и најтежу на тржишту челика.

То је тачно – људи широм света у челичној индустрији губе посао

Разумете ли да смо у највећој кризи сачували сва радна места, на време исплаћивали плате, одржали производњу, покренули другу високу пећ, нашли партнера у процесу приватизације и сада нас тржишне околности воде ка профиту. То је равно чуду.

У уговору Владе Србије са „Хестилом” нема никаквих гаранција за раднике? Хоће ли свих 5.000 радника сачувати свој посао и задржати исте плате?

Нисам читао уговор, али сам причао са менаџерима „Хестила” и знам да ниједан радник не треба да страхује да ће изгубити посао.

Шта се догађа са Вашим уговором са Владом Србије?

Завршава се оног дана кад формално-правно компанија пређе у руке „Хестила”. Успешно смо завршили посао. Премијер је веровао у нас, знао је да је ово важно за Србију. Могли смо, као што су многи од вас предлагали, да затворимо фирму. Немам разлога да хвалим Вучића, мој уговор са државом ових дана истиче. Али, ово је преломна тачка за развој српске економије. Немци, Чеси и Пољаци су покушали да привуку кинеске инвеститоре и у томе нису успели. Нашли смо најбољег стратешког партнера, о каквом ни сањао нисам. Посматрају још од маја прошле године. Одлука није донета у пет минута. Све податке они знају, чак и који број ципела носим.

Да ли сте испунили све услове из уговора да добијете бонус?

Уопште нисмо разговарали о томе.

Шта очекујете?

Да се одморим. Исцрпљен сам након посете кинеског председника. Посета кинеског председника била је много важнија од бонуса.

Ко ће платити бонусе: буџет или „Железара”?

„Железара” не добија новац из буџета.

Ко је исплаћивао Вашу зараду?

Моја фирма из Словачке. Не добијам плату од „Железаре”.

Ништа не разумем, хоћете да кажете да ХПК инжењеринг ради бесплатно?

Не. Поента је у томе да мени никада није била потребна плата из „железаре”. Чланове мог менаџерског тима плаћа „Железара”, а ја нисам узео ни један једини динар. Одрекао сам се плате. Наравно да сви радимо за новац, али зарадио сам довољно у прошлости. Ово нисам радио због пара. Давао сам новац у хуманитарне сврхе за српске школе, универзитете и у разне друге сврхе зато што сматрам да је важно помоћи локалну заједницу.

Уосталом, чак и да су чланови менаџерског тима „ХПК инжењеринга” преплаћени, они све што зараде, потроше у Србији. Овде живимо, плаћамо кирији за ову канцеларију у којој разговарамо (Хотел „Радисон блу”, девети спрат). Иначе, „железару” закуп ове канцеларије кошта свега један евро годишње.

Један евро? Какав је то уговор? Могу ли и ја да платим један евро и да се преселим овде?

Можете. Власник зграде је „Соравија група”. Поента је у томе, да новац који зарадимо не износимо напоље, све остаје овде. Сваки викенд са породицама одемо на Аду, изнајмимо бицикл и попијемо пиво.

Европски произвођачи се боје Смедерева

„Хестил” је најавио да је њихов план да од „Железаре Смедерево” направе најконкурентнију челичану у Европи. Видите ли Брисел као препреку на том путу?

То је питање за владу. Нисам био део тих преговора. Видели сте каква је била реакција европског Удружења произвођача челика.

Одржали су хитан састанак одмах након што је „Хестил” преузео „Железару”

То значи да се боје. И значи да је влада нашла доброг партнера.

Знате ли нешто о будућим „Хестиловим” инвестицијама?

Прилично сам упознат са њиховим плановима, али зашто бих Вам то рекао. Ово је приватна фирма. Тако бих информацију о нашим пословним стратегијама бесплатно испоручио нашим конкурентима. Сулудо је да на то питање одговорим.

Постоји јавни интерес и да се неке ствари и у пословању приватних компанија објаве, нарочито ако оне запошљавају пуно људи

Не могу да се сложим с Вама. У јавном интересу је да фирма добро послује. Откривањем те информације нарушио би њено пословање.

Edited June 24, 2016 by slow

[Frank Pembleton]

Znači ostaje "ekipa"?

 

 

...shit has hit the fan...

[Prospero]

http://www.fren.org.rs/sites/default/files/qm/lupa44_0.pdf

Dugoročne posledice ekonomskog sloma privrede Srbije tokom 90-tih godina: dinamika potencijalnog BDP u periodu 1989-2015. godina
Milojko Arsić

 
...
U ovom radu pokušaćemo da dokažemo da je osnovni razlog za nizak nivo razvijenosti Srbije slom njene privrede tokom 90-tih godina prošlog veka kada je BDP smanjen za preko 50%. Pad BDP Srbije tokom 90-tih godina daleko prevazilazi tranzicionu recesiju u drugim evropskim zemljama tokom koje je BDP tipično opao za oko 20%. Tranziciona recesija je najčešće trajala 3-4 godine, nakon čega su privrede zemalja CEI počele da rastu, pa je većina zemalja CIE 2000. godine imala BDP veći nego 1989. godine. Na drugoj strani urušavanje privrede Srbije je trajalo od 1989. do 2000., odnosno 12 godina, nakon čega je BDP Srbije u 2000. godini bio niži za preko 50% nego u 1989. godini.
Pad BDP u Srbije u odnosu na druge zemlje posledica je činjenice da je ona tokom 90-tih godina bila izložena skoro decenijskim sankcijama, hiperinflaciji i NATO bombardovanju, dok su druge zemlje već od sredine 90-tih godina išle putanjom brzog rasta.
...
Dakle sadašnji nizak nivo razvijenosti i nizak nivo standarda građana nisu dominanto posledica ekonomske politike i reformi (privatizacija, liberalizacija i dr.) koje su sprovođene u Srbiji nakon 2000. godine, nego kraha privrede Srbije tokom 90 tih godina. Indirektan dokaz da navedeni faktori nisu presudno uticali sa sadašnji nivo razvijenosti i standard u Srbiji je u tome što su slične politike i reforme (privatizacija, liberalizacija i dr.) sprovele sve zemlje CEI, a one su sada na znatno višem nivou razvijenosti nego što su bile pre početka tranzicije i znatno su razvijenije od Srbije.

Naravno ovo ne znači da nije bilo grešaka u ekonomskoj politici i reformama nakon 2000. godine, nego da je uticaj tih grešaka na stanje privrede znatno manji od uticaja kraha privrede 90-tih godina. Generalno, ekonomska politika i reforme nakon 2000. godine su odgovorni za rast privrede u tom periodu i njima bi se moglo pripisati odgovornost za neuravnotežen rast u periodu 2005-2008. i stagnaciju privrede u periodu 2009-2015.
...
U kretanju stvarnog BDP Srbije tokom prethodne dve i po decenije uočava se nekoliko izrazito različitih faza. Prva faza predstavlja krah privrede u periodu 1989-1993. godina kada je je BDP opao za oko6 60%. Najveći uticaj na pad BDP u ovom periodu imale su sankcije koje su uvedene u maju 1992. godine u koje su prepolovile BDP Srbije u periodu od samo nekoliko meseci, ali su određeni uticaj na pad imali i drugi faktori kao što su tranziciona recesija, raspad Jugoslavije i hiperinflacija. Druga faza obuhvata period 1994-2000. godina u toku koje je BDP porastao za 12,5%. Ova faza je počela Avramovićevim programom stabilizacije, nastavila se delimičnim ukidanjem sankcija krajem 1995. godine, da bi se završila sukobima na Kosovu i Metohiji, NATO bombardovanjem i obnovom zemlje tokom 2000. godine. Na kraju ove faze u 2000. godini BDP Srbije je bio za 53% niži nego u 1989. godini. Treća faza je počela 2001. godine ukidanjem sankcija i pokretanjem ekonomskih reformi, a okončana je svetskom ekonomskom krizom koja je pogodila Srbiju krajem 2008. godine. Ova faza, koja je trajala osam godina, predstavlja jedini period znatnijeg rasta privrede Srbije tokom poslednje dve i po decenije, tokom kojeg je BDP porastao za 58%. Četvrta faza, počela je krajem 2008. godine i traje do kraja 2015. godine, i ona obuhvata sedmogodišnji period u toku koga privreda Srbije nije ostvarila rast.
...
Sa obzirom da su na kretanje BDP tokom prethodne dve i po decenije snažno uticali faktori kao što su sankcije, raspad Jugoslavije, NATO bombardovanje i dr. postavlja se pitanje da li je neophodno da se pri proceni potencijalnog BDP uključe varijable kojima bi se obuhvatio njihov uticaj. Generalni odgovor je da to nije neophodno jer je uticaj drugih faktora na potencijalni BDP obuhvaćen indirektno preko njihovog uticaja na kretanje kapitala i zaposlenosti. Naime, navedeni faktori su delovali na kretanje stvarnog BDP snažno i gotovo trenutno, dok je njihov uticaj na kretanje potencijalnog BDP bio postepen i ostvarivao se preko smanjenja faktora proizvodnje i tehnološkog zaostajanja privrede.

Podaci o kapitalu po godinama su procenjeni primenom perpetualnog metoda na osnovu početnog nivoa kapitala, stope investicija po godinama i prosečne stope amortizacije. Početni nivo kapitala u 1989 godini je procenjen množenjem tadašnjeg BDP sa kapitalnim koeficijentom12 k=2. Računovodstveno, kapitalni koeficijent u 1989. godini iznosio je verovatno 2,5-3, ali se na osnovu istraživanja za druge zemlje može proceniti da je između ¼ i 1/3 tadašnjeg kapitala bilo bezvredno u uslovima otvorene tržišne privrede13. Veliki procenat preduzeća u Srbiji pre 1990. godine prodavao je proizvode na tržištima koja su, visokim carinskim i necarinskim barijerama, bila zaštićena od konkurencije iz razvijenih zemalja kao što je tržište bivše SFRJ, tržište zemalja Centralne i Istočne Evrope (zemlje tadašnjeg SEV-a), zemlje Bliskog Istoka i Severne Afrike. Visoke carinske i necarinske barijere su omogućavale preduzećima iz socijalističkih zemalja, uključujući i Srbiju, da na ovim tržištima prodaju proizvode slabijeg kvaliteta po relativno visokim cenama. Sa raspadom bivše Jugoslavije i SEV-a, navedena tržišta se otvaraju za konkurenciju iz razvijenih zemlja, što dovodi do potiskivanja nekonkuretnih preduzeća, uključujući i preduzeća iz Srbije. Kao rezultat toga veliki deo preduzeća i njihovog kapitala u svim zemljama Centralne i Istočne Evrope na samom početku tranzicije je postao ekonomski neproduktivan što je u dovelo do tranzicione recesije u okviru koje je BDP u proseku opao za oko 20% u zemljama Centralne i Istočne Evrope.
...
Prvi korak u proceni potencijalnog BDP je formiranje vremenskih serija kapitala i zaposlenosti za period 1989-2015. godina. Primenom perpetualnog metoda dobija se da je ukupni kapital privrede Srbije u periodu 1989-2000 godina prošlog veka opao za oko 40%. Osnovni razlog za ovako drastičan pad vrednosti kapitala je to što su investicije u periodu dužem od jedne decenije bile znatno ispod nivoa amortizacije. U periodu od 1989- 2000. investicije su u proseku iznosile samo 12,5% BDP, što je bilo daleko manje od nivoa koji je bio potreban za očuvanje realne vrednosti kapitala, usled čega su privredni kapaciteti u Srbiji velikim delom ekonomski obezvređeni. Prosečno godišnje obezvređivanje kapitala tokom 90-tih godina iznosilo je oko 4,5%. Kumulativan pad ekonomske vrednosti kapitala u periodu 1989-1993. iznosio je 15,8%, dok u periodu 1994-2005. godina vrednost kapitala smanjena za 29%. Iz prethodnog sledi da je ekonomska vrednost kapitala tokom 90-tih godina opadala relativno ravnomerno, odnosno da ne postoji značajna razlika između perioda u kome je BDP drastično opao (period 1989-1993), i perioda u kome je stvarni BDP rastao (period 1994-2000). Relativno ravnomerno opadanje vrednosti kapitala posledica je toga što je stopa investicija u celom periodu bila na niskom i relativno ujednačenom nivou od 12-14% BDP.

Stopa investicija koja je neophodna za očuvanje vrednosti kapitala na konstantnom nivou u uobičajenim okolnostima (agregatna stopa amortizacije od 7% i kapitalni koeficijent od 2) iznosi 17-18% BDP. Međutim, u periodu 1989-93. godina stvarni BDP je opao za 60%, dok je vrednost kapitala u istom periodu smanjena za oko 20%. Stoga je za očuvanje tada još uvek visoke vrednosti kapitala bilo neophodno da se investira čak 30% smanjenog BDP, dok su stvarne investicije iznosile 12-14% BDP. Sasvim je sigurno da u periodu, kada je BDP opao za 60%, nije bilo društveno i politički izvodljivo da se učešće investicija poveća na 30% BDP, jer bi to impliciralo da tekuća lična i državna potrošnja opadnu znatno više od 60%. Toliko veliki rast investicija nije bio ni tehnički moguć jer je najveći deo opreme u privredi Srbije uvoznog porekla, a tokom većeg dela 90-tih godina uvoz je bio onemogućen sankcijama.
...
Ekonomska vrednost kapitala je nastavila da opada i u periodu 2001-2003 godina ali znatno usporenijim tempom. Ukupno smanjenje vrednosti kapitala u periodu 2001-2004.godina iznosilo je oko 4%, odnosno oko 1% godišnje, što je znatno manje od stope obezvređivanja od 4,5% godišnje tokom 90-tih godina. Smanjenje, a potom i zaustavljanje opadanja vrednosti kapitala rezultat je povećanja stope investicija, koja je u periodu 2001-2004. godina u proseku iznosila 17%, pri čemu je stopa investicija iz godine u godinu rasla tako da je u 2004. godini dostigla nivo od 21%. Procenjujemo da je u periodu 2004-2008. godina ukupni kapital u privredi Srbije povećan za oko 15% što je ujedno i jedini period tokom poslednjih 2,5 decenije u kome je vrednost kapitala u Srbiji rasla.
...
Ocenjuje se da je dominantno oslanjanje na strani kapital u prvim godinama tranzicije bilo opravdano, jer u kratkom periodu nije bilo moguće znatnije povećati domaću štednju kojom bi se finansirao rast investicija i privrede. Osim toga, strani kapital je omogućavao uvođenje novih tehnologija, organizacije rada kao i pristup stranim tržištima. Međutim, nakon 3-5 godina od početka tranzicije bilo je neophodno znatnije oslanjanje na domaća sredstva za finansiranje investicija tj. na domaću štednju. Znatniji rast domaćih sredstava za investicije bio je ekonomski opravdan, ali politički teško izvodljiv, jer takva politike zahteva sporiji rast domaće potrošnje.
...
Broj formalno zaposlenih tokom 90-tih godine opao je za preko 500 hiljada, odnosno sa 2,6 na 2,1 milion zaposlenih. Posmatrano po pot-periodima, najintenzivniji pad zaposlenosti dogodio se u periodu 1989-1993. godina kada je broj formalno zaposlenih opao za 300 hiljada, da bi u periodu od 1994-2000. godina broj formalno zaposlenih opao za dodatnih 200 hiljada.

Sa obzirom na to da je pad broja formalno zaposlenih bio znatno manji od pada proizvodnje i pada vrednosti kapitala formirana je visoka neravnoteža u privredi - postojao je veliki broj radnika koji su bili formalno zaposleni, ali su njihova radna mesta bila neproduktivna. Zadržavanje radnika u preduzećima iako su njihova radna mesta postala neproduktivna predstavlja deo tradicije društvenih preduzeća. Međutim još važniji razlog za zadržavanje velikog broja radnika u preduzećima bila je Uredba Vlade, kojom je zabranjeno otpuštanje u periodu sankcija. Produktivnost je tokom 90-tih godine opala za oko 40%, iz čega bi se moglo proceniti da je minimalni višak zaposlenih iznosio oko 40% od ukupnog broja zaposlenih u 2000-toj godini, (2,1 milion), odnosno da je višak zaposlenih iznosio oko 830 hiljada. Znatno manji pad broja zaposlenih u odnosu na smanjenje vrednosti kapitala stvorio je neravnotežu između faktora proizvodnje, koja se ispoljavala u velikom višku zaposlenih u odnosu na kapital kojim su raspolagali. Ako se pretpostavi da je na početku posmatranog perioda postojala ravnoteža između rada i kapitala rezultat promena tokom 90-tih bio bi višak zaposlenih u 2000. godini u iznosu od oko 30% od ukupnog broja zaposlenih, što je iznosi oko 600 hiljada zaposlenih.

Pad formalno zaposlenih nastavlja se i nakon 2000. godine, pa je u periodu od 2000 do 2015. godina ukupan broj formalno zaposlenih smanjen za oko 270 hiljada, odnosno za 12%. U periodu pre krize broj formalno zaposlenih smanjen je za oko 180 hiljada dok je u periodu 2009-2015 broj formalno zaposlenih opao za oko 80 hiljada.
...
Za razliku od stvarnog BDP koji je u kratkom periodu nakon uvođenja sankcija tokom 1992. godine prepolovljen, potencijalni BDP je opadao znatno sporije, stoga je njegov visok kumulativno pad u najvećoj meri rezultat dugotrajnih sankcija.

Pad potencijalnog BDP rezultat je skoro desetogodišnjih izrazito niskih investicija, usled čega je znatan deo kapitala privrede Srbije ekonomski obezvređen. Mada je kapital fizički uglavnom sačuvan, njegovom upotrebom nije bilo moguće proizvesti proizvode koje bi prihvatalo domaće ili strano tržište.
...
U periodu 2001-2003. godina najpre je usporen pad potencijalnog BDP, da bi u periodu 2004-2008. godina počeo njegov rast. Pri tome je relevantno da su ove tendencije prisutne bez obzira da li se potencijalni BDP meri na osnovu proizvodne funkcije, ukupnog kapitala ili opreme. Period 2004-2008. godina predstavlja jedini pot-period tokom poslednje dve i po decenije tokom koga je potencijalni BDP ostvario rast ovaj rast je inače bio rezultat relativno visokih investicija u fiksne fondove koje su u tom periodu u proseku iznosile oko 23% BDP. Ipak neophodno je imati u vidu da dostignuti nivo investicija nije bio dugoročno održiv jer je pretežnim delom finansiran zaduživanjem preduzeća i države u inostranstvu, stranim direktnim investicijama i prihodima od privatizacije. Domaća štednja je i u ovom periodu bila niska i u proseku je iznosila ispod 5% BDP.
...
Stagnaciju potencijalnog BDP pratila je i stagnacija stvarnog BDP koji u ovom, skoro decenijskom periodu, nije ostvario rast. Slabiji rezultati Srbije u odnosu na ostale zemlje centralne i Istočne Evrope zemlje nakon 2008. godine posledica su toga što je Srbija u krizu ušla sa nedovršenim reformama, niskom domaćom štednjom i što je značajno kasnila u realizaciji fiskalne konsolidacije.

Prema potencijalni i stvarni BDP su prema svim metodima približno jednaki od 2008. godine. Kada su stvarni i potencijalni BDP približno izjednačeni nije moguće ostvariti brz rast privrede povećanjem tekuće potrošnje, uz relativno skromne investicije. Nakon što su približno izjednačeni stvarni i potencijalni BDP za rast privrede je neophodno da se povećava vrednost kapitala i zaposlenost, a uslov za to su relativno visoke investicije. Kada su potencijalni i stvarni BDP približno jednaki ne postoji mogućnost da se povećanjem domaće tražnje, korišćenjem ekspanzivne fiskalne ili monetarne politike, poveća BDP. To se i potvrdilo u slučaju Srbije, kako u periodu ekspanzije 2005-2008. godina, kada je rast domaće tražnje doveo do rasta spoljnog deficita i inflacije, tako i u periodu 2009-2015. godina kada uprkos visokom fiskalnom deficitu BDP nije rastao.
...
Kretanje potencijalnog BDP-a tokom poslednje dve i po decenije ukazuje na to da je nizak nivo razvijenosti, zaposlenosti i standarda stanovništva najvećim delom rezultat ekonomskog kraha tokom 90-tih godina prošlog veka. Može se tvrditi da će negativan uticaj ekonomskog sloma privrede Srbije tokom 90-tih godina na nivo razvijenosti i standard trajati sve dok Srbija ne sustigne zemlje Centralne i Istočne Evrope, sa kojima je 80-tih godine prošlog veka bila na sličnom nivou razvijenosti. Ocenjuje se da će za to biti potrebno nekoliko decenija jer će zemlje Centralne i Istočne Evrope ostvarivati brz rast sve dok se po nivou razvijenosti ne približe zemljama Zapadne Evrope. Ekonomski krah je doveo do obezvređivanja faktora proizvodnje, čime su trajno smanjenje  proizvodne mogućnosti Srbije, što znači da efekti kraha nisu iščezli nakon ukidanja sankcija. Tokom 90-tih su pogoršani i ostali fundamentalni faktori rasta privrede koji utiču na fizički i ljudski kapital, zbog čega je nakon 2000. godine otežano brzo povećanje potencijalnog i stvarnog BDP. Tokom 90-tih su pogoršane institucije, izraubovana infrastruktura, pogoršani su rezultati obrazovnog sistema, pokidane poslovne veza sa svetom i dr.

Dugotrajnost sankcija tokom 90-tih godina je glavni uzrok obezvređivanja kapitala i smanjivanja BDP. Pri tome ne postoji značajna razlika između perioda vrlo oštrih sankcija 1992-1995 i perioda u kome je postojao spoljni zid sankcija 1996-2000. godina jer je spoljni zid sankcija, sprečavao priliv stranog kapitala u obliku kredita i direktnih investicija. Izostanak većih stranih investicija, čak i nakon ukidanja sankcija na trgovinu, u uslovima niske domaće štednje, rezultirao je u niskoj stopi investicija i daljem nastavku obezvređivanja kapitala.

S obzirom na to da je ukupna vrednost kapitala tokom 90-tih godine smanjena za preko 40% nakon ukidanja sankcija nije bilo moguće naglo povećanje BDP. Relativno nagli oporavak privrede od sankcija bio je hipotetički moguć da su sankcije trajale kratko (npr. nekoliko meseci), jer u tom periodu ne bi došlo do znatnijeg pada vrednosti kapitala. Međutim, sankcije su u različitim modalitetima trajale skoro osam godina što je dovoljno dug period da kapital izgubi preko 40% vrednosti i da se skoro prilagodi smanjenom BDP.
...
Kretanje potencijalnog BDP ubedljivo demantuje popularne objašnjenja prema kojima su privatizacija, otvaranje privrede prema svetu i druge liberalne reforme glavni uzroci za nizak nivo razvijenosti, zaposlenosti i životnog standarda. Druge zemlje Centralne i Istočne Evrope su sprovodile slične reforme i sličnu ekonomsku politiku, pa je sada njihov BDP za oko 60% veći nego 1989. Godine, dok je u Srbiji još uvek za 25% niži nego 2005. godine. Glavni razlog su pad proizvodnog potencijala Srbije tokom 90-tih godina, proizvodni potencijal je samo u periodu 2004-2008 obnovljen uz problematilčanu strukturu izvora finansiranja i problematičnu sektorsku strukturu rasta BDP. Nakon 2008. godine stvarni i potencijalni BDP su izjednačeni, pa je rast moguć samo po osnovu novih investicija, ali u ovom periodu investicije su približno bile jednake amortizaciji. Razlog za to je što je priliv stranog kapitala opao, a domaće štednja nije porasla.

Brži rast od ostvarenog nakon 2000 moguć je bio samo pod uslovom da je domaća štednja bila na znatno većem nivou od ostvarenog. Međutim, uslov za brži rast domaće štednje bio je sporiji rast potrošnje građana i države. U kontekstu političke ekonomije to je bilo teško ostvarivo jer su građani nakon 2000. godine zahtevali visok rast tekuće potrošnje, kao neku vrstu nagrade za podršku političkim promenama koje su ostvarene tokom 2000. godine.

Edited June 29, 2016 by Prospero

[Korki]

Не разумем, како је БДП Србије нижи за 25% у односу на 2005?

Можда би дотични господин требало мало да прошири анализу и да провери колико је био раст БДП Србије од 1981-1990. Да се не мучи, био је пад од 0.3 на нивоу декаде. Да ставр буде гора, продуктувност је пала 1.7%, док је демографски раст заустављен осим у неким деловима Србије, попут Косова.

 

Bivša Jugoslavija je početkom osamdesetih godina ušla u ozbiljnu dužničku krizu koja je trajala do njenog raspada. Nemogućnost da se nastavi sa zaduživanjem, tačnije potreba da se servisira postojeći nivo duga uticala je na pad uvoza, a preko pada uvoza i na pad standarda građana, kao i uvozno-zavisnih aktivnosti (uvijek ista priča). Pri prosečnom smanjivanju BDP-a od 0,3% broj zaposlenih lica je povećavan po 1,4% prosečno godišnje, te je produktivnost rada smanjivana po 1,7% godišnje. Gomilani su viškovi radnika po preduzećima koji zapravo i nisu imali šta da rade, ali su zato primali plate.

 

Што се тиче БДП из 1989 и данас, они су ту негде, говорим по глави становника, што је јако лоше јер би требало да буде знатно више.

 

Да, деведесете су катастрофа али је ово катастрофа:

 

Brži rast od ostvarenog nakon 2000 moguć je bio samo pod uslovom da je domaća štednja bila na znatno većem nivou od ostvarenog. Međutim, uslov za brži rast domaće štednje bio je sporiji rast potrošnje građana i države. U kontekstu političke ekonomije to je bilo teško ostvarivo jer su građani nakon 2000. godine zahtevali visok rast tekuće potrošnje, kao neku vrstu nagrade za podršku političkim promenama koje su ostvarene tokom 2000. godine.

 

Није тачно да је ово морало овако, ово је лаж.

 

Што се тиче других земаља ИЕ, да се фокусирам на Чешку, раст током деведесетих није био велик као псоле деведесетих до 2008, наравно, далко већи него ли у Србији, али са много стаганције чак и рецесија. Чешка је од 1989 до 1994, била на 0, тј имала је пад да би се тек 1994 вратила на нивоу из 1989. Онда је имала 3-4 године јаког раста а онда долази 3-4 године рецесије и стагнације, што је нпр. горе од Словачке, која је имала националистичку владу под Мечјаром. Словаци су имали бољи завршетак 90их од Чеха, иако се о томе данас другачије говори.

[Lord Protector]

 

 

Najveći oproštaj pljačka ikad: RTB Boru otpisana milijarda

 

Zaječar -- Privredni sud u Zaječaru usvojio je unapred pripremljeni plan reogranizacije četiri preduzeća u sastavu RTB Bor, saopštila je ta kompanija.

 

IZVOR: RTS  ČETVRTAK, 7.07.2016. | 17:13

 

Generalni direktor RTB-a Blagoje Spaskovski naveo je da je otpisano 90 odsto neobezbeđenih potraživanja, odnosno oko milijradu evra duga RTB-a, prenosi RTS.

U program restrukturiranja duga od 1,2 milijarde evra uključeni su Matično preduzeće, Rudnik bakra Bor, Rudnik bakra Majdanpek i Topionice i rafinacije. 

Ovo restrukturiranje vredno 1,2 milijarde evra, predstavlja najveće finansijsko restrukturiranje u Srbiji ikada. 

"Ovo je istorijski trenutak za RTB Bor koji se dešava jednom ili nijednom u životu. Hvala Vladi Srbije što je svojim propisima omogućila da kroz UPPR izađemo iz restrukturiranja kao novo, jedinstveno državno preduzeće", rekao je generalni direktor RTB-a Blagoje Spaskovski. 

Spaskovski je naveo da je otpisano 90 odsto neobezbeđenih potraživanja, odnosno oko milijradu evra duga RTB-a. 

Objasnio je da će preostalih 10 odsto duga biti isplaćeno u narednih osam godina, posle jedne godine grejs perioda. 

Po njegovim rečima, RTB uredno izmiruje kredit za novu topionicu i fabriku sumporne kiseline i do sada je otplaćeno 46 miliona dolara te pozajmice kanadske EDC banke. 

Obezbeđana potraživanja od RTB-a će na osnovu UPPR-a biti pretvorena u kapital države Srbije. 

RTB je jedno od stateških preduzeća čija je zaštita od naplate duga prestala krajem maja i da nije postignut dogovor većine poverilaca preduzeće bi moralo da ide u stečaj.

 

 

Edited July 8, 2016 by slow

[Korki]

EU pokrenula istragu zbog damping cena čelika iz Srbije

http://rs.n1info.com/a175576/Biznis/EU-pokrenula-istragu-zbog-damping-cena-celika-iz-Srbije.html

 

Очекивано, Немачка штити своје тржиште. Само је чудно када се у Србију изручи дампирана пољопривредна производња из ЕУ, попут млека.

[Tribun_Populi]

Nije dampirana nego subvencionisana, to što Srbija ne subvencioniše svoje, ko joj jebe mater. ^_^

[Korki]

Дампирана и субвенционисана, конкретно млеко. Укинуте су квоте и земље попут Ирске су очекивале бенефит а добили су катастрофу у производњи млечних производа јер тога има превише јер се Немачка и Француска се понашају као предатори и само траже нова тржишта за дампинг, Србија треба сада да ускочи.

 

 

Cantillon: Milk rout now blamed on overproduction in Europe

However, overproduction in Europe on the back of the lifting of quotas now appears at fault, a cruel irony for Irish farmers, who have been schooled to view the free market as a certain windfall.

While France and Germany, the apex predators of the European market, have opted for modest increases in production, other states, such as Ireland, have gone for broke.

http://www.irishtimes.com/business/agribusiness-and-food/cantillon-milk-rout-now-blamed-on-overproduction-in-europe-1.2538800

 

 

Srbiju preplavilo uvozno mleko, ugroženi srpski mlekari

19.06.2016. | 07:39

Srbija je od početka godine uvezla mleka više nego za celu prošlu godinu, a ukoliko 30. juna Vlada Srbije ukine i prelevmane na uvoz mleka i mlečnih proizvoda iz EU, srpski mlekari će prestati da postoje, ukazuju stručnjaci iz ovog sektora.

 

Oво су најважније теме али о томе се не прича.

 

Јуче скоро нико није објавио у тв медијима да је ЕУ покренула поступак против Србије због железаре јер су кинези ушли и праве конкуренцију швапским рурским челичанама. Нико то не сме да ради.

 

Ево шта раде моћне чланице ЕУ са пољопривредом раде у Африци,

 

EU "plans to dump" milk, butter in Africa

Fair trade organisations warn against newly increased European Union (EU) quotas for milk production and continued high export subsidies, which will lead to increased milk and butter dumping on world markets. EU dairy products already dominate the African market.

Germanwatch, FIAN and MISEREOR, three German organisations working for global fair trade, today warn about the consequences of the EU's reforms of its Common Agricultural Policy (CAP) for Africa. While the new compromise includes some cuts in production subsidies, it also holds a major increase in milk quotas for EU farmers.

EU Ministers have renegotiated the CAP, which due to heavy subsidies consumes around 50 percent of Union budgets, and had a special tough time reaching a solution on milk quotas, which some countries wanted abandoned altogether. The Ministers at last agreed to progressively lift milk quotas for farmers by one percent each year before lifting them entirely in 2015.

This, according to Germanwatch, inevitably will lead to cheaper milk in the EU and an even greater pressure to export dairy products. Excessive diary products will increasingly be "dumped" at the world markets, the organisations predict.

Especially for milk and butter, EU Agriculture Ministers agreed on further high export subsidies. In the case of milk and butter, says Mute Schimpf from MISEROR, the EU "continues to opt for export dumping in developing countries."

Tobias Reichert of Germanwatch adds that this kind of dumping does not do anything to fight poverty and hunger. "Having in mind the growing number of hungry people, it would have been necessary to stabilise international food prices and as such aiding small-scale farmers to increase their production. With its decisions regarding the milk market, the EU is doing exactly the opposite," concludes Mr Reichert.

According to MISEROR, it is a general problem for development in rural Africa that subsidised products from Europe enter markets in developing countries and create unfair conditions in the competition with local farmers.

Especially when it comes to milk, EU policies are ruining local development. "Milk produced by local famers in Burkina Faso and sold on domestic markets is more expensive than imported milk powder from Europe," according to MISEROR. "These dumping prices of imported products ruin local farmers' only source of income. This process increases poverty, hunger and forces more people to migrate to cities in order to earn an income (David Rothscum here, by forcing the famers to migrate to the cities they're getting them into the soft kill grid. People lose contact with their extended families and are introduced to the decadent lifestyle of partying and drugs, and when you mess up Margaret Sanger is ready, waiting for you to choose the easy way out.)," the organisation adds.
European dairy products indeed are dominant over most of Africa, even in the many countries where cattle holding is the dominant livelihood. In many African countries, such as The Gambia, attempts to establish dairy plants to provide the national market with milk, butter and other basic products have utterly failed due to EU competition.

Edited July 10, 2016 by Korki

[hazard]

Ovo sa Afrikom ne bi bio ni najmanji problem kada bi EU otvorila svoje granice da svi ti afrikanci mogu da dodju u EU da rade.

 

Ne moze potpuno slobodna trgovina bez potpuno slobodnog protoka kapitala i radne snage, pokazuje se opet i opet.

[eumeswil]

Немачка и Француска се понашају као предатори и само траже нова тржишта за дампинг, 

 

 

Ево шта раде моћне чланице ЕУ са пољопривредом раде у Африци,

Nastavljaju gde su stali, samo drugim sredstvima.

 

 

 

One of Financial Times’ Books of the Year, 2015

 

The trade in oil, gas, gems, metals and rare earth minerals wreaks havoc in Africa. During the years when Brazil, India, China and the other “emerging markets” have transformed their economies, Africa’s resource states remained tethered to the bottom of the industrial supply chain. While Africa accounts for about 30 per cent of the world’s reserves of hydrocarbons and minerals and 14 per cent of the world’s population, its share of global manufacturing stood in 2011 exactly where it stood in 2000: at 1 percent.

 

In his first book, The Looting Machine, Tom Burgis exposes the truth about the African development miracle: for the resource states, it's a mirage. The oil, copper, diamonds, gold and coltan deposits attract a global network of traders, bankers, corporate extractors and investors who combine with venal political cabals to loot the states' value. And the vagaries of resource-dependent economies could pitch Africa’s new middle class back into destitution just as quickly as they climbed out of it. The ground beneath their feet is as precarious as a Congolese mine shaft; their prosperity could spill away like crude from a busted pipeline.

 

This catastrophic social disintegration is not merely a continuation of Africa’s past as a colonial victim. The looting now is accelerating as never before. As global demand for Africa’s resources rises, a handful of Africans are becoming legitimately rich but the vast majority, like the continent as a whole, is being fleeced. Outsiders tend to think of Africa as a great drain of philanthropy. But look more closely at the resource industry and the relationship between Africa and the rest of the world looks rather different. In 2010, fuel and mineral exports from Africa were worth $333 billion, more than seven times the value of the aid that went in the opposite direction. But who received the money? For every Frenchwoman who dies in childbirth, 100 die in Niger alone, the former French colony whose uranium fuels France’s nuclear reactors. In petro-states like Angola three-quarters of government revenue comes from oil. The government is not funded by the people, and as result it is not beholden to them. A score of African countries whose economies depend on resources are rentier states; their people are largely serfs. The resource curse is not merely some unfortunate economic phenomenon, the product of an intangible force. What is happening in Africa’s resource states is systematic looting. Like its victims, its beneficiaries have names.

[Lord Protector]

 

Кина топи цену европског челика, Јункер најавио одбрану

http://www.politika.rs/scc/clanak/359150/Kina-topi-cenu-evropskog-celika-Junker-najavio-odbranu

ЕУ ће користити сва расположива средства како би се заштитила од поплаве увоза кинеског челика, рекао је јуче Жан-Код Јункер

 

Држава Србија формирала је стручни тим чији ће задатак бити да убеди Европску комисију (ЕК) да продаје челика испод цене није било. Судећи према ономе што је јуче изјавио председник ЕК Жан-Клод Јункер, овај процес најмање ће зависити од нас. Како је Јункер рекао новинарима у Пекингу, „Европска унија ће искористити сва расположива средства како би се заштитила од поплаве увоза кинеског челика који је окривљен за кризу на глобалним тржиштима”.

Бранићемо сопствену индустрију челика, поручио је Јункер учествујући на пословном самиту Кине и ЕУ и додао да „Европа није без одбране и да ће искористити сва расположива средства”.

Извоз кинеског челика у ЕУ порастао је за 28 одсто у првом тромесечју ове године, док су цене пале за више од 30 одсто. Само током прошле године у европској челичној индустрији је без посла остало неколико хиљада људи.

Председник удружења индустрије челика Еурофер Аксел Егарт већ је изјавио за Телевизију Н1 да је забринут због могућности да „Железара Смедерево”, након што ју је преузео кинески „Хестил”, добија индиректне субвенције. Додао је и то да ће кинеска страна увозити јефтин челик у Србију, одакле ће га пласирати у ЕУ.

„Нас брине то што кинеске компаније примају државну помоћ и на тај начин практично индиректно стижу и субвенције у земље кандидате за пријем у ЕУ”, рекао је Егарт какав проблем Еурофер има са Србијом.

У изјави за немачки дневник „Франкфуртер алгемајне цајтунг” Егарт је рекао да су у Европи многе железаре на највишем техничком нивоу, а да се „Железара Смедерево” налази на најнижем.

„Како такво једно постројење може бити вођено економски профитабилно”, упитао је он.

Све се то дешава у тренутку када званични Пекинг врши притисак на ЕУ да земљи додели статус „тржишне економије” до краја ове године, позивајући се на прописе Светске трговинске организације. Са друге стране, европски званичници сумњају да Пекинг као метод за притисак  користи и ниске цене челика којим гуши челичане широм Европе. Јункер је то јуче отворено рекао. Како је истакао, постоји очигледна веза између смањења прекомерне производње челика у Кини и додељивања „статуса тржишне економије” Кини, који би европском блоку отежао увођење антидампиншких царина. Пекинг званично обећава смањење прекомерне производње и државних субвенција сектору челика. Ипак, статистички подаци показују да у првих неколико месеци ове године производња челика расте. На дужи рок посматрано, како показују подаци Светске асоцијације за челик, Кина јесте смањила производњу. На крају 2015. године произвела је 808 милиона тона челика, док је претходне године произвела 820 милиона тона. То и даље чини половину укупне светске производње челика. Такође, Кина је током прошле године извезла чак 111 милиона тона челика.

Са друге стране, и кинески премијер Ли Кећијанг најавио је да ће Кина реаговати на критике ЕУ.

„Кина жели да реши проблем прекомерних капацитета челика и надамо се да европска страна на ту тему гледа без предрасуда”, поручио је он.

Ли је обећао реформу тржишта, рекавши да је циљ да се подстакне раст трговине Кине и Европе.

Да у Бриселу не гледају благонаклоно на чињеницу што је највећи кинески произвођач челика „Хестил” дошао у Србију сматра и Љубодраг Савић, професор Економског факултета. Како каже у изјави за Танјуг, то је један од разлога што је Европска комисија и покренула истрагу против Србије оптужујући је за дампинг цене челика.

Савић наводи да се „иза брда нешто чудно ваља” и да је јасно да „Хестил ”није дошао у Србију само због железаре већ да су они и раније то радили – изабрали би позицију, а Србија је погодна за улазак на европско тржиште и ту је основни проблем.

Он је приметио да, у том смислу, постоји несразмера у понашању, да ЕУ има двојне аршине, јер су Европљани, како је рекао, раније продавали Кинезима своје квалитетније и конкурентније производе, а сада кад Кинези нуде исто, ЕУ то назива дампингом.

Такође, сматра он, можда не би имали ништа против да је „Хестил” решио да купи челичану „Тата стил” у Великој Британији.

„Можда би, да је ’Хестил’ њима понудио, не приватизацију него и неки други начин подршке, зажмурили на оба ока и прихватили да ’Хестил’ дође и спасе њихову компанију”, каже Савић у изјави Танјугу.

Он је навео да је два милиона тона челика годишње, колико се очекује да ће износити максимална производња смедеревске железаре, симболичан износ у односу на то што Кина производи годишње више од 800 милиона тона челика.

Edited July 15, 2016 by slow

[Lord Protector]

 

Сертић: Железара неће бити Тројански коњ

 

петак, 15.07.2016. у 09:32

 

Mинистар привреде Жељко Сертић каже да Железара Смедерево неће бити Тројански коњ за челик у Европу из Кине, те да Србија има чврста уверења од кинеских партнера да ће само челик који се произведе у Србији бити намењен домаћим и европском тржишту.

Сертић је истакао да Железара неће реекспортовати кинески челик.

Коментаришући испитивање Европске комисије да ли Србија продаје челик Унији испод цене он је додао да је формиран експертски тим домаћих и страних стручњака који ће да води преговоре са Комисијом и да ће на наједекватнији начин представити шта је железара радила претходни период.

„Позадина је страх од кинеског челика и рада челичане у будућем периоду. Железара неће бити Тројански коњ за челик у Европи, не само да имамо чврста уверавања од кинеских патрнера да ће само челик који се произведе у Србији бити намењен домаћим и европском тржишту, а не реекспорту кинеског челика”, рекао је Сертић гостујући на РТС.

Он је додао да су од кинеских партнера добили уверења да ће најновијим технологијама омогућити да железара буде конкирентна на европском тржишту по принципу челичана које раде у Европи.

На питање како 0,05 одсто челика угрожава челик и цену у Европи он каже да су дешавања око челичане у Смедереву мало исполитизована и да „Еурофер”, који је пруиватно удружење највећих произвођача челика, покушава себе да заштити.

Он је додао да се слична процедура води и против Украјине, Русије, Бразила, и нагласио да је железаара важна, да је услов раста и развоја.

Сертић је подсетио да се пред Европском комисијом води потпуно одвојени поступак колика је била државна помоћ челичани после фебруара прошле године.

„Тај процес се већ води у оквиру ЕУ. Ми ћемо у сваком детаљу сарађивати, консултовати се. То је једини пут да изађемо на прави начин из свега овог”, закључио је Сертић.  (Танјуг)

Edited July 15, 2016 by slow

[hazard]

Interesantno viđenje:

 

http://trzisnoresenje.blogspot.ca/2016/07/nezaposlenost-u-regionu.html

 

 

 

Nezaposlenost u regionu

Kad se pogledaju ekonomski pokazatelji ex-Yu zemalja, visoka stopa nezaposlenosti posebno upada u oči - to su stope u regionu od 20, 30 i više procenata.

 

Pomislili biste da je nezaposlenost blisko povezana sa životnim standardom, ali to nije slučaj. Tržište rada se može uravnotežiti na bilo kojem nivou, čak i na veoma niskom. Ima siromašnih zemalja sa jako niskom stopom nezaposlenosti. Neka povezanost postoji ali ona je ili obrnutog smera uzročnosti (ako niko ne radi onda je i GDP manji) ili indirektna sa nekim zajedničkim faktorima (ako je politika tržišta rada loša, verovatno ni ostale politike nisu sjajne.)

 

Državna regulacija koja tržište rada čini nefleksibilnim je jedan uobičajeni uzrok nezaposlenosti. Ako ne možete optustiti radnika nećete ga ni zaposliti; ako plaćate velike poreze i doprinose na rad gledaćete da sa manje ljudi obavite posao. Kruto radno zakonodavstvo je glavni uzrok nezaposlenosti u nekim zapadnoevropskim zemljama, ali u ex-Yu je to malo manje slučaj -- jer ne samo da je zvanična zaposlenost niska nego je niska i zaposlenost u sivoj zoni koja zakon zaobilazi.

 

Moja teorija je da je nezaposlenost u regionu, imajući u vidu cenu rada, najvećim delom dobrovoljna. Prosečna plata i naročito plata za poslove nižih nivoa kvalifikacija je niska i veliki broj ljudi koji jeste nezaposlen nije preterano zainteresovan za rad za tako nisku platu. Drugim rečima, prosečna "rezervaciona plata", plata po kojoj bi mnogi bili zainteresovani za zaposlenje viša je od plate koja se na tržištu može dobiti. Ovako bi izgledao grafikon tržišta rada u Srbiji, Makedoniji, BiH, Kosovu, itd:

 

 

Uzmimo da ovo predstavlja ponudu i tražnju za nisko-kvalifikovanim radom. Ravnotežna plata -- 100-200 evra, kako gde, je ona koja bi u normalnoj situaciji očistila tržište i stvorila punu zaposlenost. Ponekad visoka državno određena minimalna plata stvara nezaposlenost jer podiže obaveznu platu iznad tržišne koju poslodavci mogu da plate. U našem slučaju, međutim, nezaposlenost velikim delom stvara visoka rezervaciona plata, iznos ispod kojeg veliki broj ljudi neće da radi (crvena linija na grafikonu je broj tako nezaposlenih).

 

To što mnogi neće da rade po nižoj plati je normalno i racionalno ako ne moraju da rade. Svima u regionu poznat je fenomen naizgled relativno visokog životnog standarda -- često se čuje da su kafići po gradskim trgovima puni i izgleda kao da nekakvih para tu ima iako "niko ništa ne radi" i to u ovom kontekstu ima smisla. Ali odakle onda taj relativno visoki standard dolazi?

Ima mnogo faktora ali jedan od važnijih (i lakše obuhvatnijih) su doznake iz inostranstva. Zbog toga sam uzeo 28 zemalja iz regiona i okoline, posebno istočnih tranzicionih zemalja i uporedio neke moguće faktore: doznake (neto po stanovniku), radno zakonodavstvo, GDP po stanovniku i trgovinski bilans (da bi se pokrila teorija da uvoz guši proizvodnju i radna mesta). Za meru radnog zakonodavstva uzeo sam indekse koje su napravili Svetski ekonomski forum (SEF) i Heritage fondacija. To su različiti indeksi koji nisu baš dobro korelisani pa sam isprobao oba. Indeks SEF ima nekog uticaja na stope nezaposlenosti, indeks Heritage fondacije uglavnom nema. GDP i trgovinski bilans nemaju nikakvog značaja. Ali ubedljivo najvažniji činilac su doznake (tabela regresije i neki grafici su dole). Doznake po glavi stanovnika su statistički i ekonomski značajne u svakoj varijanti i imaju najvećeg uticaja na nezaposlenost. Isto se dobija i kad se umesto nezaposlenosti uzme stopa zaposlenosti (koja nije sasvim komplementarna stopi nezaposlenosti, zato nije baš nužno da se dobije isti rezultat, ali ovde se dobija; tu tabelu nisam uključio).

 

Ovaj rezultat uklapa se i u teoriju visoke rezervacione plate i u ono što mislim da je opšta percepcija. Koliko sam pretraživanjem uspeo da vidim, postojii dosta policy papira i druge literature o uzrocima nezaposlenosti na Balkanu ali ova stvar se vrlo retko pominje ili je nema uopšte. Siguran sam da ima i drugih faktora, neki su kulturološki (svi imaju krov nad glavom, prihvatljivo je da odrasli ljudi žive sa roditeljima), neki politički (bolje čekati na posao u JP nego raditi u kiosku ako ne morate), radno zakonodavstvo takođe igra ulogu, ali ovoliku nezaposlenost nemoguće je objasniti bez novčanog priliva naročito po osnovu doznaka. Takođe, moguće je tvrditi da su doznake ustvari posledica nezaposlenosti ali ja mislim da je primarna uzročnost obrnuta.

 

Ovo ne znači da doznake kao izvor visoke rezervacione plate treba smanjiti; tako nešto ne bi bilo ni poželjno ni uopšte moguće. U mnogo slučajeva one uključuju protivusluge i više su vid dvosmerne transakcije nego jednostrane pomoći. Ali one menjaju racionalni račun i čine nezaposlenost prihvatljivom opcijom.

 

Dok god je račun takav, nezaposlenost neće pasti na japanski nivo. Ali ona se može ublažiti promenom relevantnih veličina. Na primer, reforma tržišta rada ka većoj fleksibilnosti bi nezaposlenost donekle ublažila. Povećanje ravnotežne plate tako da se više isplati raditi bi smanjivalo gep između ravnotežne tržišne plate i rezervacione plate. A ravnotežna tržišna plata se povećava samo i jedino povećanjem produktivnosti, koju opet donose ulaganja, konkurencija i preduzetništvo.

 

I konačno, kriva tražnje za radnom snage može se podići (tako da se crvena linija na gornjem grafikonu skrati tj. nezaposlenost padne) ako se direktni porezi na rad zamene indirektnim na potrošnju. Smanjenje poreza i doprinosa za zaposlene, ako mora i uz veći PDV tako da ukupni budžetski prihod bude nepromenjen, povećava ravnotežnu platu dok u isto vreme veći PDV smanjuje kupovnu moć doznaka.

 

Koliko ja mogu da vidim, to su uzroci i rešenja problema nezaposlenosti u regionu.

 

[Frank Pembleton]

Stalno se priča o smanjenju poreza i doprinosa. Mene zanima , šta mislite, da li bi to dalo efekta na rok od godinu-dve ili uopšte?

 

....shit has hit the fan...

[Frank Pembleton]

Interesantno viđenje:

2#3€€!&&!%9

http://trzisnoresenje.blogspot.ca/2016/07/nezaposlenost-u-regionu.html

yuxoo,xpooovoioiz%&