Permanentna kriza domaće ekonomije

[hazard]

moguce, ali nekako mi se cini da je to "tehnićko" pitanje samo dok je bilateralno. Ne znam koliko je "tehničko" pitanje potpisivanje ugovora sa organizacijom kao celinom. Ali ok, možda grešim.

Meni se čini da npr. članice EU ne mogu imati bilateralne ugovore o slob. trgovini, samo kolektivne (pa tako ima trgovinski sporazum EU - Kanada, EU - Južna Koreja itd.), što mi nekako dođe logično. Ako EAU ima nameru da svoj ekonomski prostor integriše na sličan način kao što je to uradila EU, onda je logično da više ne možeš da imaš sporazum samo sa Rusijom ili samo sa Kazahstanom, već sa EAU ili nisakim.

[MancMellow]

ma ne, naravno, medjutim ionako se misli samo privremeno. hocu reci, politicki gledano ako ti je cilj uclanjenje u EU bilateralni ugovori tog tipa do prikljucenja su jednostavno - to, bilateralni ugovori kojima po prikljucenju prosto prestaje vaznost. pregovaranje o nekoj vrsti ekonomske integracije su nesto drugo (cak i da to de iure nisu).

 

ali nebitno, ja ionako mislim da je ovo pritisak rusije

[Tribun_Populi]

Koje crno pregovaranje o ekonomskoj integraciji?

[Frank Pembleton]

Sad ćemo prisustvovati spinu da je sve ovo sa Putinom bio blef da se otvori poglavlje 23!

I onda naravno paralele sa Titom ovo-ono...

 

 

....shit has hit the fan...

[Lord Protector]

 

 

NEMILOSRDNO Krediti za firme papreni

 

Blic, Suzana Lakić | 13. 01. 2016 - 22:56h

 

 

Dok krediti za građane nikad nisu bili jeftiniji, zajmovi za privrednike i dalje su papreni, i kamate idu i preko 10 odsto. Zato je sve manje biznismena koji traže kredite od banaka.

Kamate na kredit za pokretanje ili održavanje proizvodnje ili investicije idu od devet do čak 15 procenata godišnje. Bankari od privrednika traže i na desetine uslova koje ovi moraju ispuniti, pa je sve manje privrednika koji se finansiraju u bankama.

 

- Firme, na prvom mestu, moraju dobro da rade. Prezaduženost ne dolazi u obzir. Traži se dobra hipoteka ili garancija, a podrazumeva se i da su raniji krediti uredno vraćani. Takve firme danas teško možete naći, a njima kredite dajemo i po kamati ispod pet odsto. Mnogo je više preduzeća kojima su krediti nužni da bi nastavila da rade, ali koja zbog ne baš tako dobrog poslovanja dobijaju zajmove po ceni od najmanje 10 odsto godišnje - kažu za “Blic” u jednoj banci.

  Kamate jesu nešto manje nego ranije, ali su ipak dosta veće nego u zemljama gde srpske firme izvoze. Banke imaju novca, ali je više od polovine firmi prezaduženo i nesposobno za kredit. Loše je i što im više ne nude dugoročne zajmovi. 

 

Nikola Pavičić, “Tarket”

Naš sagovornik dodaje da bankar procenuje klijenta po više osnova, a da je pored poslovanja najbitnije kako je firma ranije sarađivala sa bankom, koliko je zajmova uzimala i da li ih je redovno vraćala. Banci je važno i da firma kod nje ima račun, a depozite vrednuje još više. Prema podacima Udruženja banaka Srbije, zaduženost privrednika je sve manja. U novembru 2015. firme su u bankama imale 1.356 milijardi kredita, što je za 32 milijarde dinara manje nego u decembru 2014. Statistika pokazuje i da 20 odsto pravnih lica i 17 odsto preduzetnika kasni u otplati kredita. Koliko je problem ozbiljan, govori i to da je Vlada najavila da će se pozabaviti problematikom loših kredita.

 

Dragoljub Vukadinović, “Metalac”: Mi imamo dobre uslove

Mi dobijamo kredite po kamati od tri do četiri odsto, što je povoljno, ali znam privrednike koji zajmove plaćaju i po 11 odsto godišnje. Banke spuštaju kamatu firmama koje nisu prezadužene i koje dobro rade, a danas je takvih vrlo malo.

 

Branislav Grujić, „PSP Farman“: Teško do kredita

Prosečnom privredniku je danas vrlo teško da dobije kredit. Ranijih godina banke su kredite delile olako. Danas ove zajmove teško naplaćuju, pa imaju rigorozniju politiku i nove kredite nerado odobravaju.

Edited June 2, 2016 by slow

[Tribun_Populi]

Sve će to da se uredi tržišno.

Lepo će da propadnu ili da se zaduže kod zelenaša (tj. da propadnu).

 

Aj bankari, ima li uslova za smanjenje marže i od čije odluke to zavisi?

[hazard]

http://www.dusanpavlovic.in.rs/mypage/Blog/Entries/2016/5/30_Anketa_o_neoliberalizmu.html

 

 

 

Anketa o neoliberalizmu

 

Često pravim tviter ankete. U najvećem broju slučajeva, najveći broj tviteraša da tačan odgovor. (Vidi primere ovde, ovde i ovde.) Međutim, kako sam pretpostavio, u slučaju pitanja vezanih za neoliberalizam, greške su bile velike.

 

Anketa od 29. maja sadržala je pitanje “Koja se neoliberalna politika trenutno jedina sprovodi u Srbiji?” Ispod su ponuđeni odgovori i procenti. (Učestvovalo je 490 tviteraša.)

 

(a) Dizanje poreskih stopa 26%

(b) Subvencionisanje privrede 16%

© Uštede u javnoj potrošnji 20%

(d) Pokrivanje dugova javnih preduzeća 38%

 

Tačan odgovor je © — smanjenje javne potrošnje predstavlja jedinu neoliberalnu politiku koju trenutno sprovodi vlada Srbije. Sve ostalo je u potpunoj suprotnosti sa osnovnim principima neoliberalizma (potpuna konkurencija, slobodna trgovina, sve se obezbeđuje tržišno i kupuje na tržištu, minimalna država, što veća privatizacija).

 

Ako postoji princip/politika koja je suprotstavljena neoliebralizmu, onda je to politika državne intervencije, koja u Srbiji dominira od 1945. godine do danas. Odgovori pod (a), (b) i (d) predstavljaju upravo to — oblike državne intervencije. Po mom shvatanju (napisao sam knjigu da bih to pokazao), različiti oblici državne intervencije glavni su razlog naše ekonomske propasti. Neoliberalizam u Srbiji nikada nije imao šansu. Sem nekoliko intelektualaca i novinara, u Srbiji (i regionu) ga posle 1990. godine niko nije ozbiljno zagovarao, iako su ovde onde neki delovi neoliberalnog programa bili sprovođeni posle 2000. godine.

 

Nisam neoliberal, pa nemam nameru da branim ovaj koncept ili neoliberalnu politiku. Ipak, činjenica da se za tačan odgovor odlučilo svega 20% anketiranih pokazuje da je višegodišnja kampanja (koju uglavnom vode domaći i strani političari i intelektualci) protiv ovog pojma dala svoje rezultate i stvorila kognitivnu konfuziju u javnom mjnenju: ljudi koji ga upotrebljavaju uglavnom ne znaju šta on znači.

 

Bez obzira na to, ovom praksom neoliberalizmu je promenjeno značenje. On danas ima sličan sadržaj kao nekada anarholiberalizam u komunizmu — služi kao etiketa kojim obeležavate političke protivnike i ljude koje ne volite.

 

[Prospero]

ima i odgovor

 

Kako da, sve ne bivajući neoliberalom, ostvarite neoliberalnu agendu

Rubrika: 31 мај 2016. Tagovi: dosta je bilo, neoliberalizam

 

Možemo reći da naša mala rasprava o neoliberalizmu ipak napreduje, koji korak napred, koji nazad, ali se nešto ipak dešava. I razlike u definisanju neoliberalizma se kristališu. Dušan Pavlović je u nedavnom blogu bliže odredio šta je za njega neoliberalizam:

“potpuna konkurencija, slobodna trgovina, sve se obezbeđuje tržišno i kupuje na tržištu, minimalna država, što veća privatizacija”

Vidi, to je isto i za mene neoliberalizam, tako da se ona ogromna pojmovna razlika koja je navodno postojala, sada izgubila. Ali, ipak su ostale neke razlike. Dok Pavlović smatra da su dizanje poreskih stopa, subvencionisanje privrede i pokrivanje dugova javnih preduzeća znaci da se sigurno ne radi o neoliberalizmu, ja sam sklon da i ove prakse uključim u – očigledno širi – pojam neoliberalizma. Ukratko, za Pavlovića je, recimo, subvencionisanje investitora po radnom mestu, koje je izmislio Mlađan Dinkić primer ne-neoliberalne politike, dok bih ja i tu praksu uključio u neoliberalizam. Zašto? Videćemo sad, ali da bismo to objasnili moraćemo priču da malo proširimo i prođemo kroz našu tranziciju i njene faze.

Tranzicija se može opisati preko svog najvažnijeg procesa – privatizacije. Recimo da se ona može podeliti na 3 faze, nazvaćemo ih, u savremenom stilu, faze 1a, 1b i 1c. Sva preduzeća koja se privatizuju u toku tranzicije možemo prikazati ovim nizom:

T1, T2, T3, ……..J1, J2, J3, ……    P1, P2, P3….

 

T1 su preduzeća koja se privatizuju u prvoj fazi. U našoj zemlji, to je vreme od 2000-2008. godine, medeni mesec tranzicije pre izbijanja krize 2008. godine. Preduzeća se privatizuju radi prelaska na “tržišnu privredu” i svi to prihvataju kao normalan proces. Novi privatni vlasnici će biti efikasniji, povećaće proizvodnju, zaposliti nove radnike itd. O neoliberalizmu još baš niko ne priča. Prilivi od kredita i privatizacija velikih preduzeća (cementara, pivara, duvanske industrije, telekomunikacionih licenci) su veliki i napredak je očigledan. O privatizaciji vodovoda, školstva i zdravstva još niko i ne priča. Privatizuju se samo preduzeća koja navodno posluju na tržištu, otuda T kao znak za njih u našem nizu. Ovaj period kod nas može simbolizovati, danas zaboravljeni, Božidar Đelić. Simpatični ministar koj posle “službe” odlazi na rukodoveće mesto u privatnoj banci i za kratko vreme zarađuje 10 miliona dolara.

 

Druga faza tranzicije, recimo da je to vreme od 2008-2012. je period krize. Pošto u čitavom svetu privredna aktivnost slabi, to se dešava i u Srbiji. Prilivi u budžet su manji, a obaveze iste, i zemlja se rapidno zadužuje. Sad se već vidi da ona faza 1a nije bila baš tako bajna. Mnoga privatizovana preduzeća su sada zatvorena, a ona koja su privatizovali pouzdaniji stranci nisu zatvorena ali rade sa mnogo manje radnika. Nezapsolenost se povećava, a BDP pada. Struka i politika zajedno rešavaju da pokušaju da utiču na ovaj proces podsticajima stranim investitorima. Prvi krupniji investitor je Fiat, koji dobija tajni ugovor i subvencije po radnom mestu. Ovu fazu 1b dobro simbolizuje, danas zaboravljeni, Mlađan Dinkić. On je autor većine programa, ali on je bio prisutan i u fazi 1a, na primer, uticao je na odlazak u stečaj 4 velike državne banke. Ovi programi subvencionisanja danas se uzimaju kao očigledan dokaz da se ovde više ne radi o neoliberalizmu, ali tu neke stvari ne štimaju. Baš u ovo vreme dešavaju se prvi pokušaji da se privatizuju uspešna polu-monopolska državna preduzeća poput Telekoma, ili komunalna preduzeća, poput vodovoda u Novom sadu. Baš je ministarka iz partije Mlađana Dinkića autorka čuvene rečenice “Privatni vlasnik je uvek bolji”. Drugim rečima, nije baš da su glavni akteri faze 1b daleko od neoliberalizma. Oni, doduše, šakom i kapom dele javni novac privatnim licima, od čega se navodno ježi svaki neoliberal, ali u glavnim stvarima slede i ostvaruju neoliberalnu agendu, privatizacije se nastavljaju, donosi se zakon o javno-privatnom partnerstvu itd.

 

U ovoj fazi se već govori o neoliberalizmu. Vodeći ekonomisti, doduše, ovaj pojam diskvalifikuju kao nejasan ili “nepostojeći”, ali se primećuje da se izdvajaju dve grupe aktera. Jedni, poput Dinkića, ostvaruju neoliberalnu agendu, ali tome dodaju i mrske subvencije, dok drugi, koji ponekad dopuštaju da se nazovu neoliberali, traže čistu neoliberalnu politiku. I jedni i drugi podržavaju svaku privatizaciju, ali drugi traže i ukidanje subvencija, masovna otpuštanja u javnom sektoru, smanjenje plata, ukidanje zaštite za preduzeća gubitaše itd. Pošto političari-ekonomisti ove savete ipak ne slušaju, počinje da se pravi razlika između navodnih državnih intervencionista (Cvetković, Dinkić) i doslednih neoliberala (Prokopijević, recimo). Dok su prvi, na primer, za otpuštanje 10.000 ljudi, drugi su za otpuštanje 100.000 ljudi iz javnog sektora. Pa ipak, ova situacija je win-win situacija za obe strane. Prvi dobijaju poene zato što su umereni, realistični i obzirni prema radnicima (kasnije poznato kao “meko srce”). Još uvek mogu da koriste priključenje EU i njene fondove kao mamac za birače i propagandu o masi investitora koji će promeniti sve. Drugi se pak predstavljaju kao odlučni, dosledni i radikalni, oni koji bi principijelno neoliberalno, oštro i bolno, ali uspešno i brzo sve sredili. Pošto se njihovi saveti u potpunosti ne prihvataju, oni govore kako “neoliberalizam u Srbiji ne postoji”, “kod nas nema ni N od neoliberalizma”, “neoliberalizam nikad nije dobio svoju šansu”, ali tranzicija ipak teče, a neoliberalna agenda se ostvaruje. Ako se bolje pogleda, onih otpuštenih 10.000 iz JS su deo onih potrebnih 100.000 tako da naše dve struje nisu baš u suprotnosti. Takođe, privatizovano preduzeče J2 i J3 deo je niza svih preduzeća koje treba privatizovati. Tu mi je uvek dobar primer pokušaj privatizaicije vodovoda u Novom sadu koji je izgleda zaustavila nepopularnost DS-vlasti pred izbore 2012. godine.

 

U ovoj fazi 1b, mezo-fazi našeg neoliberalizma, čak može da se kaže da neki akteri preuzimaju na sebe krivicu za mane sistema i na kraju se potpuno gube iz javnosti (slučaj Dinkić), dok sam neoliberalizam izlazi iz faze 1b neuprljan. Za sve mane faze 1b kriva je država i korupcija, pljačkaška privatizacija nije ona “privatizacija” iz neoliberalne agende, ali šta je tu je, prošlost nije moguće vratiti.

 

Posle faze 1b dolazi faza 1c, kod nas je to vreme od 2012. do danas. U pogledu privatizacije preduzeća, sada su već skoro sva predzeća T i J iz našeg niza prodata i na redu su P preduzeća, ona koja su tradicionalno javna ili monopolska, bliska tzv “prirodnim monopolima”. Tu su i preduzeća koja su veliki gubitaši i nisu mogla biti efikasno privatizovana, ili su privatizovana pa vraćena državi (naravno, sa dugovima) poput Železare. Na političkom planu u fazi 1c dešava se zaokret ka autoritarizmu. Prodavanje uspešnih javnih preduzeća, poput Telekoma, ili zatvaranje gubitaša i otpušatnje radnika, zahteva autoritarnog vođu koji će da viče i lupa šakom. Pošto su “pljačkaška privatizacija” i “tajkuni” sada opšte mesto, autoritarni vođa obećava “preispitivanje spornih privatizacija” (što ne ostvaruje) i hapsi najistaknutijeg tajkuna. Međutim, to ne znači da se naša neoliberalna agenda ne napreduje. Privatizacije napreduju, ali sada na još grublji način nego ranije. Strani investoror postaje vlasnik 97 hektara zemljišta u centru Beograda, praktično bez ikakvog plaćanja. Dugo odlagana privatizacija Telekoma  se najzad najavljuje.

 

U taboru neoliberala stanje je slično kаo i ranije. Čisti neoliberali se i dalje žale da je sve “sporo”, da ima odlaganja strukturnih reformi, da još ima subvencija itd. Ali, kada treba, nađu se na Kopaoniku sa privrednicima i nosiocima vlasti i o svemu se lepo slože. Ipak oni imaju istu agendu, samo su neki za malo brže njeno ostarivanje, neki za sporije, neki su za subvencije, neki nisu, ali ipak to ne smeta da dođu do “kopaoničkog konsenzusa”.

 

Još se ne privatuzuju sva P preduzeča, ali proces polako odmiče. Poslednja luka u državnom vlasništvu – luka Novi sad – iako profitabilna, prodaje se. Neke nove stranke, poput DJB, zalažu se za tržišno predškolsko, više i visoko obrazovanje. Najavljuje se državno finansiranje privatnog zdravstva i školstva. Svi akteri koji ovo sprovode, međutim, ne nazivaju sebe neoliberalima. Oni nisu za “minimalnu državu”, nego samo malo minimalniju, na primer, za privatizaciju svih lokalnih medija, još jednu stvar koja je odrađena u fazi 1c.

 

Primećujete da naša neoliberalna agenda može da napreduje, a da akteri koji je sprovode formalno ne budu neoliberali. Oni nisu za privatizovanje svih preduzeća, samo za privatizaciju onog sledećeg preduzeća. Oni takođe subvencionišu državna i privatna preduzeća, pa ni zbog toga nisu neoliberali. Međutim, tranzicija ide dalje bez obzira na to. Dosledni neoliberali se brinu da cilj minimalne države uvek bude prisutan, ali ne nose nikakvu odgovornost za proces, jer, zaboga, nikad nisu bili sasvim poslušani.

 

U krajnjoj liniji, kada sva T i J preduzeća budu prodata i dođe red na P preduzeća, možete primeniti nekoliko metoda. Na primer, povlačenje mezo-neoliberala i predavanje štafete nekom drugom, uvođenje autoritarizma i vođe u igru, možete se pozvati na prezaduženost i opasnost od bankrota, na naloge MMF koji se moraju ispunititi itd.

 

A možete, pre nego što privatizujete poslednju stvar, reći: “Pa, dobro, izgleda da ipak jesam neoliberal, dosledni neoliberali su sve vreme bili u pravu” i privatizovati i tu poslednju stvar.

I tako, sve ne bivajući neoliberalom ni u jednom momentu, do eventualno pred sam kraj procesa, neoliberalna agenda je u celosti ostvarena. Usput se dogodilo i mnogo uspona i padova, neko je morao da se žrtvuje i napusti politiku, ali na kraju je cilj postignut.

 

Eto, zbog toga je moj pojam neoliberalizma malo širi od pojma Dušana Pavlovića.

 

Doduše, DJB-u se ne može osporiti da su protiv trenutnog saveza političara i tajkuna podmazanog rasipanjem novca iz fondova i subvencija. Međutim, iako bi neka, možda i znatna, korist mogla da se izvuče iz razbijanja toga saveza, naravno i iz transparentnosti, ne može se reći da, u nekim apsektima, neoliberalna agenda neće biti pogurana dalje i ostvarenjem programa DJB.

 

Ali, o tom potom.

 

Edited June 3, 2016 by Prospero

[hazard]

Odgovor je slab, izmedju ostalog jer radi bas ono i sto Pavlovic kritikuje u svojoj poslednoj recenici: naziva neoliberalizmom sve sto mu se ne dopada, i cak vise, sve sto nije nekakav socijalizam, je neoliberalizam. I jos agituje za ,,siri pojam", tako vrlo providno stavljajuci do znanja da mu je do efektnog negativnog etiketiranja a ne do nekakvog objektivnog razlucivanja fenomena.

 

Dalje, maltene se sugerise nekakva velika neoliberalna zavera, gde potpuno disparatni i cesto suprotstavljeni akteri (Djelic, Dinkic, Cvetkovic, Prokopijevic, Radulovic&Pavlovic, itd.) nekako ipak svi rade ka nekom zajednickom cilju. A zasto? Koje je racionalno objasnjenje za tako nesto? Za drzavne intervencije u srpskoj privredi, ,,burazersku ekonomiju", stranacko zaposljavanje itd. postoje jasna i racionalna objasnjenja i jasne dnevnopoliticke i strateskopoliticke motivacije politicara. Koja je motivacija da sprovode neoliberalnu agendu u dugotrajnim fazama tako da vesto prikriju? I da budu neverovatno konzistentni u tome 15+ godina?

 

Prica je ajde da svezem nekako sve dogadjaje u postpetooktobarskoj Srbiji nitom neoliberalizma i da neoliberalizam okrivim za sve - i korupciju i propast ex-giganata i Vucicevu nastajucu diktaturu. Neoliberalizam, univerzalni krivac i bauk.

 

Pavlovic je u pravu kada liniju povlace izmedju drzavne intervencije / neintervencije i oko te medje pravi definiciju neoliberalizma. Oni koji to kritikuju i bilo sta sto nije neki njihov zamisljeni zeljeni socijalizam proglasavaju neoliberalizmom kao da nisu u stanju da shvate da drzavna intervencija ne dolazi samo u formi socijalizma, da nije sposobna samo da vrsi redistribuciju dohotka od bogatijih ka siromasnima vec i obrnuto, da moze da sluzi za bogacenje elite i onih sa njima povezanih. Ili nisu sposobni da shvate da kada se to desava, da to nije neoliberalizam samo zato sto nije socijalizam. Mislim takvom redukcijom mozemo na kraju i srednjevekovne feudalce i anticke robovlasnike proglasiti za neoliberale, sto da ne.

[Tribun_Populi]

Nemoj toliko daleko.

 

Članak nije daleko od istine, pogotovo odmeravajući ove faze. Meni je nedavno palo na pamet to, kad će na red za privatizaciju doći komunalna i slična preduzeća, koja će pošto-poto biti proglašavana neracionalnim, balastom  za privredu, mestima partijskog zapošljavanja itd. Ruku na srce, sve to ona jesu, ali čak i takva ona odrađuju svoj deo posla po daleko prihvatljivijim cenama nego što to danas radi privatizovani Sofijski vodovod, recimo, a s druge strane pravi posao jeste njihovo dovođenje u red a ne brže-bolje proglašavanje države nesposobnom i njihova prodaja.

 

DJB je kod mene pobrao simpatije zato što javno priča o temama koje su bile bolna tačka svake dosadašnje vlasti i na čiji pomen se je zabijala glava u pesak, a to je reforma države. S tom agendom i eventualnom realizacijom iste pitanje privatizacije bi se za mnoge sektore moglo staviti ad acta, jer nije malo preduzeća u javnom vlasništvu po Evropi koje posluju uspešno. Samo zahvaljujući činjenici da u njihovim upravnim odborima ne sede političari već profi menadžeri, te da u državi policija i sudstvo korektno funkcionišu.

 

Zato čekam DJB da se oglase po tim malo zajebanijim pitanjima, da bih video u kojoj i kolikoj meri naginju ka neoliberalizmu i da li je Tržišno Rešenje sveto pravilo.

[hazard]

Ja mislim da clanak vidi neke ,,faze" gde ih nema.

 

Jeste mozda pocetkom 2000. postojala ideja da se sve privatizuje, ali to je stalo iz milion razloga. Zasto su nisu privatizovana preduzeca u vecitom restruktuiranju? Zato sto niko nije hteo da ih kupi. Zasto ih onda navodni neoliberali na vlasti nisu samo zakatancili? Jer bi otpustanje tih radnika bilo jako lose po rejting. Zasto nije do sada privatizovan Telekom? Zato sto uspesno posluje, dovodi lovu i idealan je za udomljavanje stranackih kadrova. Kada je pocelo da se razmislja o prodaji Telekoma? Onda kada je budzet zaskripeo i kada je trebalo jos para.

 

Ako se ikada dodje do privatizacije EPSa, JKPova, itd. kao sto nagadjas to ce biti iz jednog jedinog razloga - morace nekako da se popuni budzet koji hrani srpsku partokratiju. Naravno popunice ga kratkorocno, ali 99% srpskih politicara gleda do nakosutra, sta je iza sledeceg coska, kako se skrpiti do sledecih izbora, i tako to. I sada oni kao sprovode neki dugorocni plan neoliberalizacije? Nema to veze s mozgom

[hazard]

Evo npr. jednog primera gde mislim da autor lupa:

 

 

 

Najavljuje se državno finansiranje privatnog zdravstva i školstva.

 

OK, i sta sa tim? Kako je to ,,neoliberalizam"? Kada se pricalo o tome, to je bilo u kontekstu uvodjenja neceg poput kanadskog sistema - da drzava placa zdravstvene usluge bez obzira na to ko ih izvrsava - privatnik ili javni sektor. Neoliberalizam bi valjda bila privatizacija zdravstva i prestanak bilo kakvog drzavnog finansiranja istog, a ne prosirivanje obima zdravstvenih usluga koje drzava placa - pa to je potpuno suprotno!

 

U Kanadi, neoliberalom ce pre nazvati onog ko predlaze ,,dvodelni" sistem srpskog tipa (imas drzavno zdravstvo, a imas i privatno koje funkcionise potpuno na komercijalnim principima) nego onaj ko predlaze da se odrzi postojeci sistem (gde drzava placa zdravstvene usluge i u drzavnoj bolnici i u privatnoj ordinaciji, i gde je zakonom fakticki zabranjeno da ti u privatnoj ordinaciji platis nesto iz svog dzepa ako to placa drzava kroz svoj sistem osiguranja).

 

Lepo ja kazem, to je merilo nije socijalizam = neoliberalizam.

[Tribun_Populi]

To što nam je politički i administrativni sistem truo, političari nesposobni lopovi i sl. i što iza njihovih privatizacijskih motiva ne leži ništa drugo do gola nesposobnost, nema nikakve veze sa proklamovanom i sprovođenom politikom u privredi od 2000-te naovamo, a ova tema od svog početka pa na dalje sa svim na njoj iznetim ti je za to i više nego očigledan dokaz.

 

Mislim, pretresali smo onoliko sve što je urađeno u periodu početka tranzicije kad je imalo šta da se proda brzo i lako, kako je prodavano i koji su motivi bili posredi, i to od Đinđića pa naovamo. Ja ne vidim da je od toga išta do sada drastično odstupljeno, kad pogledaš širu sliku. Pa i te Dinkićeve subvencije, i one su neoliberalne, jer su tehnički postavljene kao neutralne - po radnom mestu. Država se dakle ne meša direktno u izbor šta će subvencionisati u smislu uticaja na strukturu privrede, ona subvencioniše zapošljavanje, što joj je i inače deo posla.

[čekmeže]

Sve će to da se uredi tržišno.

Lepo će da propadnu ili da se zaduže kod zelenaša (tj. da propadnu).

 

Aj bankari, ima li uslova za smanjenje marže i od čije odluke to zavisi?

Ponajviše zavisi od eskontne stope nbs 

http://www.nbs.rs/internet/latinica/30/30_4/30_4_5/

Ako država toliko plaća nema nikakvog razloga da banka pozajmljuje novac nekom jeftinije. Ako neko smatra da zaslužuje jeftiniji novac, eno ga ceo beli svet pa neka se zaduži gde hoće, niko ga ne sprečava. Tolike stvari uvozimo, pa možemo i novac.

Što se tiče ove kuknjave na godišnje kamate od 10 posto, hajde da vidimo marže u privredi ili trgovini pa da poredimo...

[Sestre Bronte]

Jeftin kredit može da dobije onaj kome kredit nije potreban. Nema tu ništa novo.