Permanentna kriza domaće ekonomije

[radisa]

To. Onaj članak je blago konfuzan, jer ga je pisala osoba koja očigledno ne zna šta znači kupoprodaja potraživanja (što nije neobično za ekonomski nepismene srpske novinare - 99% ne ume da napiše kako treba tekst o najosnovnijim stvarima iz ekonomije).

 

Kada neki KKR otkupi za tih 5 milki taj dug od 100 milki, ima nekoliko ruta do profita i to možda vrlo masnog:

- da od samog dužnika naplati nešto, recimo 10 miliona; dužnik sav srećan što je platio samo 10% duga a fond je udvostručio investiciju

- da sa titularnim dugom od 100 miliona zagrabi u stečajnoj masi imovinu čija vrednost daleko prelazi 5 miliona

- da titularni dug od 100 miliona konvertuje u nekom restruktuiranju u vlasništvo nad firmom, pa da uradi upravo to što si opisao.

Mislim da niko valik neće ulaziti zbog prvog u biznis, zbog drugog bi se moglo, ali, čini mi se da je treća varjanta najizvesnija, pogotovo što je u priču upleten državni vrh (ako bi išli na uzimanje iz stečajne mase, državni vrh im baš nešto ni ne treba)...

[hazard]

 (ako bi išli na uzimanje iz stečajne mase, državni vrh im baš nešto ni ne treba)...

 

Pa Sartid je privatizovan iz stečajne mase uz svesrdnu pomoć državnog vrha...nikad ne može to da škodi. Naročito ako onda novonastala firma iz stečajne mase ,,treba" da dobije subvencije i tako dalje...

[Tribun_Populi]

Nemere to baš tako kad je zahvatanje iz stečajne mase u pitanju.

 

Da je to uopšte tako lako naplativ kredit, naplatila bi ga banka sama, ne bi ga eskontovala investicionom fondu za 50-60% nominalne vrednosti.

 

U stečaju poverilac takvog kredita (sa potraživanjem obezbeđenim hipotekom ili registrovanom zalogom na pokretnim stvarima) ima status razlučnog poverioca, naplaćuje se pre svih ostalih običnih.

 

Ali banke retko pokreću stečajeve, investicioni fondovi još ređe, obično nastoje da povade firmu.

[hazard]

Moj je utisak da fondovi koji otkupljuju potraživanja za smešne novce (koji se često zbog toga nazivaju i ,,lešinarima") rado pokreću stečajeve, idu na sud, i slično. Sad, nemam neku statistiku da to potkrepim.

[Tribun_Populi]

Pa ne znam zašto u datoj situaciji to banka ne bi sama uradila, njoj je najviše u interesu. A neko moje iskustvo je da to izbegavaju da rade, dokle god mogu.

Edited May 8, 2016 by Tribun_Populi

[Lord Protector]

 

 

AMERIČKI FOND OTKUPLJUJE DUGOVE Bivši šef CIA došao po milijardu evra

B. Anđelić, S. Lakić | 09. 05. 2016 - 22:00h

 

 

Američki investicioni fond KKR mogao bi da otkupi trećinu nenaplativih kredita u Srbiji.

 

Imajući u vidu da je u Srbiji nenaplativo oko 3,5 milijardi evra kredita, to znači da bi fond na čijem je čelu bivši šef CIA Dejvid Petreus po proceni stručnjaka mogao da dođe u posed potencijalne sume od preko milijardu evra.

 

Kako je “Blic” već pisao, predstavnici KKR razgovarali su sa premijerom Aleksandrom Vučićem o pronalaženju modela za rešenje nenaplativih kredita banaka u Srbiji, a na spisku onih čije bi dugove KKR mogao da preuzme i tako uđe u vlasničku strukturu su i firme nekih od najzaduženijih domaćih tajkuna poput Miroslava Bogićevića, Gorana Perčevića i Željka Žunića. Njihove firme bankama duguju više od 700 miliona evra.

  Taktika fonda Dejvida Petreusa je da prvo krenu sa ubeđivanjem menadžmenta preduzeća da vraća dugove, a ako to nije ostvarivo, ulaze u rukovodstvo kompanije.

KKR se kao potencijalni otkupljivač dugova pojavio još sredinom prošle godine. O tome je kao o odličnom rešenju govorio i ministar finansija Dušan Vujović, dok je profesor Ekonomskog fakultete Milojko Arsić procenio da bi veliki uspeh bio da KKR otkupi bar trećinu nenaplativih kredita.

 

Novac duguju i građani i privreda, pre svega privatni sektor. Ipak, kako za “Blic” kaže Nikola Fabris, glavni ekonomista Centralne banke Crne Gore i profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, među nenaplativim kreditima u Srbiji ima i zajmova koje su od banaka uzimale državne firme.

  Građani su, za razliku od privrede, Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga iz decembra 2014. zaštićeni od preuzimanja dugova.

- Banka prvo čini sve kako bi kredit naplatila od dužnika. Ukoliko proceni da su sve mogućnosti uzaludne, počinje da pregovara sa fondom koji je raspoložen da otkupi loše zajmove. Za banku je zajam loš ukoliko ga dužnik ne otplaćuje, a duži rok otplate zajam svrstava u nižu, rizičniju kategoriju. Ipak, banka daje konačnu reč da li će zajam prodati fondu ili ne jer je procenila da će ipak uspeti da ga naplati u nekom periodu - objašnjava Fabris za „Blic“.

 

Naš sagovornik dodaje da banka zajmove može prodavati po ceni od 20 odsto do 80 procenata zajma. To, kako objašnjava, znači da banka na, recimo, zajam od 100 dinara dobija od 20 do 80 dinara, a da ostatak ide fondu koji je i otkupio kredit. Koliki će to procenat biti zavisi od toga u kakvom je stanju preduzeće i kolika je verovatnoća naplate.

Edited May 10, 2016 by slow

[Lord Protector]

 

 

SRPSKI DIREKTORI ĆE RADITI ZA BIVŠEG ŠEFA CIA Ovo su državne firme na koje je američki fond "bacio oko"

Suzana Lakić, Slađana Vukašinović | 10. 05. 2016 - 07:07h  07:39h

 

 

Investicioni fond KKR najviše je zainteresovan za otkup kredita javnih i državnih preduzeća za koje je garantovala država, saznaje „Blic“.

 

To znači da su američkom fondu na čijem je čelu bivši šef CIA Dejvid Petreus najzanimljiviji dugovi preduzeća kao što su RTB „Bor“, „Srbijagas“ i EPS, za čije servisiranje te kompanije nemaju para.

 

Tako bi moglo da se desi da Blagoje Spaskovski, Dušan Bajatović, Milorad Grčić, ali i direktori nekih drugih državnih firmi čiji dugovi budu predmet otkupa, u nekom trenutku bukvalno počnu da rade za Petreusa da bi podmirili obaveze prema njegovom fondu.

Izvor „Blica“ iz Vlade Srbije tvrdi da je za KKR taj segment najinteresantniji jer su njihove procene da su potencijali u rudarstvu i energetici najisplatljiviji za trgovinu.

- Bivši direktor CIA ima najvažniji resurs u svom posedu, a to su informacije, i on dobro zna šta je od privrednih resursa interesantno. Njega u pregovorima sa Srbijom oko otkupa duga interesuju kompanije u oblasti rudarstva i energetike jer znaju da država njima gazduje - tvrdi naš sagovornik.

Da je ovo realan scenario potvrđuje i Mahmud Bušatlija, jedan od tvoraca strategije za rešavanje nenaplativih kredita.

- Mala je verovatnoća da Petreusa interesuju dugovi Bogićevićevih propalih firmi. Njega interesuju oni krediti za koje je garanciju dala država. Pošto država nema para za njih, predmet pregovora za otkup kod RTB mogu biti rudne rezerve, jalovina ili neki delovi kompanije koji mogu da daju profit. Za druga državna i javna preduzeća moguća je da će tražiti prirodne resurse. Naime, ovaj fond zainteresovan je za nalazišta nikla, ali i nalazišta uljnih škriljaca, što Srbija ima, pa je izvesno da će to biti način za trgovinu sa Srbijom - kaže Bušatlija za „Blic“.

Boško Živković, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, objašnjava da KKR ima tri načina da naplati kredite dužnika. - Prvi je da se naplati iz profita preduzeća ako firma počne bolje da radi, a što bi moglo da se dogodi sa oporavkom ekonomske aktivnosti. Drugi je da konvertuje kredit u vlasništvo firme i da praktično postane suvlasnik dužnika, a treći je likvidacija dužnika. U tom slučaju fond se naplaćuje iz imovine koja se nudi na prodaju nakon likvidacije firme - kaže Živković za „Blic“.

On napominje da procenat uspešnosti naplate dugova nije visok, ali da fondovi u posao ne bi ulazili da ne očekuju zaradu.

KKR računa i na srpske nekretnine

Profesor na Ekonomskom fakultetu Branko Urošević kaže da KKR verovatno računa da se može naplatiti i iz nekretnina kojima su krediti garantovani. - Možda procenjuju da bi tržište nekretnina moglo da krene da se oporavlja - kaže Urošević za „Blic“.

Edited May 10, 2016 by slow

[Ariel]

Opa. Jebote ako je ovo istina dalekosežne implikacije mi deluju veoma, u najmanju ruku, interesantno. Na relativno mekan način se američki uticaj u Srbiji diže za nekoliko nivoa i praktično zapečaćuje "carstvo" kojem se priklanjamo, tj. osigurava se ono što je Vučić deklarativno i za sada spoljnopolitički pristao 2012.

[hazard]

O Zelezari, vrlo poucno, vredi sve procitati:

 

http://www.mijatlakicevic.com/udaja-zelezare-smederevo/

 

 

 

Udaja Železare Smederevo

May 2, 2016Peščanik

 

Kako smo se nadali, dobro smo je udali. Tom bi parafrazom poznate narodne poslovice prilično verno mogla da se opiše prodaja smederevske Železare kineskoj kompaniji Hestil. Devojku koja više nije bila ni mlada ni lepa, a pritom je roditelje koštala đavo i po, kao vrući krompir tutnuli smo Kinezima u ruke, pa nek sad oni trljaju glavu i gledaju šta će s njom. I ne samo da smo se ratosiljali teške rasipnice, nego smo pride još i zaradili 46 miliona evra. Jeste da je to samo polovina vrednosti na koju je procenjen njen miraz, ali opet, niko drugi nije ponudio ni toliko, a drugo, to je duplo više nego što je 2003. od Ju-es stila dobila Đinđićeva vlada.

 

No, da se manemo rđavih metafora. “Posao veka”, kako je ovaj aranžman ne bez razloga okarakterisan, zaslužuje da bude podrobnije analiziran. A posebno, da ipak još jednom iskoristimo staru sliku, da se ispita zašto su roditelji bili tako bolećivi, zašto su tolerisali visoke račune svoje mezimice, da li je osim tolerancije bilo i nečeg drugog, a ne samo bolećivosti, i da li su se uz “kćer” možda “švercovali” i “roditelji”? Ali, o tom – malo potom.

 

Imovina

 

Kao što je poznato, upravo zbog ogromnih gubitaka Kinezi zapravo nisu kupili preduzeće Železara Smederevo DOO, nego samo njegovu imovinu, “golu golcijatu”, tj. bez bilo kakvih obaveza prema bilo kome – dobavljačima, kreditorima, radnicima. Tačnije, kako je objavljeno prilikom potpisivanja ugovora, kupili su “98 imovinskih celina”. Što će reći – svu pokretnu i nepokretnu imovinu, ne samo u Smederevu i okolini nego i u Kučevu i Šapcu gde je Železara imala svoje pogone. Polovinu ugovora od blizu 1.200 stranica (delom i zbog toga što je na tri jezika: srpskom, engleskom i kineskom), tj. oko 600 strana, čini nabrajanje imovine (i to samo na engleskom) koju Kinezi kupuju.

 

Kada je reč o pokretnoj imovini, ona obuhvata raznu robu na zalihama (vidi tabelu 1) u ukupnoj vrednosti od oko 34 miliona evra. Kada je reč o nepokretnoj, to znači da su Kinezi kupili ne samo fabričke hale i administrativne objekte, mašine i opremu, infrastrukturu (železnička pruga, cevovodi, transporteri) nego i sva “prava”: sve licence, dozvole, ovlašćenja, saglasnosti, odobrenja, sertifikate, kvalifikacije, specifikacije, registracije, izjave, garancije i slična, nematerijalna dobra. Pa tako, na primer, i pravo prolaza kroz privatna imanja do svojih postrojenja, što u principu ne može da se radi ugovorom već se radi zakonom, ali dobro, recimo da je to sitnica. Kinezi su, da ne zaboravimo, kupili i zemlju, oko 500 hektara, koju je koristila Železara (Skupština je pre nekoliko meseci tu zemlju prenela iz državnog u vlasništvo Železare, a takođe su urađene i sve potrebne konverzije iz poljoprivrednog i šumskog u građevinsko zemljište). Konačno, da naglasimo jedan detalj koji je do sada malo pominjan, kineska država postala je i vlasnik Luke Smederevo koja je, i praktično i formalno-pravno, bila u sastavu Železare.

 

U nekoj daljoj perspektivi možda će već samo ove dve stvari, zemlja i luka na Dunavu, učiniti da ovaj posao – čiji se ekonomski “raison d’etre” za kupca u ovom trenutku i ne vidi baš najjasnije – Kinezima postane višestruko isplativ i da (i) oni postanu veliki dobitnici. Naime, to “parče”, uzgred izuzetno plodne stiške zemlje, između (železničkog i drumskog) Koridora 10, sa jedne, i Koridora 7, koji čini reka Dunav, sa druge strane, kao i sopstvena luka na “žili kucavici” Evrope – uz luku Pirej koju su Kinezi zakupili na 100 godina – u ne baš tako nedoglednoj budućnosti mogu predstavljati ogroman kapital. Bilo bi odlično da tako bude – a pitanje je da li bi bez Kineza bilo moguće – i Srbija će od toga imati izuzetne koristi.

 

No, da se ipak vratimo u stvarnost. Više kao fusnotu valja zabeležiti i činjenicu da, pošto su kupili imovinu, Kinezi nisu kupili i radnike, što će reći da će oni makar formalno morati ponovo da se zaposle u novoj kompaniji, koju će Kinezi osnovati od imovine kupljene od Železare i u njenoj ljušturi.

 

Investicije

 

Drugo što u ovom kupoprodajnom dokumentu na izvestan način bode oči jeste to što u njemu nema ni slova o investicijama. Prilikom potpisivanja ugovora pominjane su sume od 300, pa čak i 900 miliona evra koje će Kinezi uložiti u Železaru, ali od toga ni evro nije zadobio pravno obavezujuću formu. Doduše, premijer Vučić je odmah, još u času kada je obećavao da će ugovor biti dostupan javnosti “za dan-dva” (što je i učinjeno, mada uz malo zakašnjenje, ali da sad ne zakeramo) jasno poručio da se to neće odnositi na biznis plan. Nije, međutim, reč o biznis planu, niko i ne traži da se obelodani koliko će, u šta i u kojim rokovima Kinezi ulagati, ali neka vrsta (generalno formulisane) obaveze ne bi naškodila ni kineskim poslovnim planovima, a za Srbiju bi bila kakva-takva garancija.

 

No, kad smo već kod ove problematike, nije naodmet podsetiti da je prilikom prošlogodišnjih pregovora sa Esmarkom pominjana investicija od oko 200 miliona evra u proizvodnju čelika za automobilsku industriju. Razmišljaju li možda i Kinezi u tom pravcu? Teško je reći. Poznavaoci kažu da uopšte nije tako jednostavno ući na to tržište pošto svaka fabrika ima svoje tradicionalne dobavljače i što se takvi ugovori sklapaju po nekoliko godina unapred. Isto, dakle, važi i za kragujevački Fijat, koji su mnogi videli kao kupca smederevskog čelika.

 

Sa ovim su povezane i dugoročne prognoze tokova na svetskom tržištu čelika, koje pak uopšte ne ulivaju optimizam. Prema tim prognozama, naime, potražnja za čelikom će i u narednim godinama opadati – što takoreći automatski znači i njegovu nisku cenu – pre svega zato što će opadati potražnja glavnih potrošača čelika, pre svega već pomenute automobilske industrije u kojoj se čelik zamenjuje drugim, lakšim metalima (aluminijumom, nekim legurama i sl.). Konsultantska kuća KPMG je u svojoj projekciji poslovanja Železare od 2016. do 2020. godine (koja je takođe sastavni deo ugovora) predvidela gubitak, koji će se doduše smanjivati, ali će kumulativno dostići čitavih 200 miliona evra.

 

Moguće je, “uzvraća udarac” jedna optimistička špekulacija, ako već ne i čista fikcija, da Kinezi misle da negde (relativno) blizu Smedereva, možda baš u Srbiji, izgrade svoju fabriku automobila. A moguće je, kaže drugi optimistički scenario, da Kinezi Železaru iskoriste kao glavnu sirovinsku bazu za izgradnju pruge Beograd – Budimpešta. Na to se nadovezuju još neki poslovi koje bi oni mogli da dobiju, kao što je izgradnja još nekog mosta preko Dunava ili nekih deonica Koridora 11, tj. auto-puta Beograd – Bar (kineska Čajna komunikejšn konstrakšn kompani već gradi deo kroz Crnu Goru, do Boljara, tj. do granice sa Srbijom, inače prepunu mostova koji traže hiljade tona gvožđa i čelika). Mnogima će ovo ličiti na “što je babi milo…” bajku, ali – ko zna?

 

Dug

 

Treće, odnosno konačno – najvažnije. Ako Železara Smederevo i odlazi u istoriju (bar se tako nadamo), to ne znači da ćemo je brzo i lako zaboraviti. Na nju će nas, naime, podsećati dug od blizu pola milijarde evra – što je nedavno priznao i novi-stari premijer Vučić – koji nam je ostavila u amanet. I to, da ne bude zabune, dug koji je napravljen samo u poslednje četiri godine, od 2012. do lane. Pitanje na koje građani Srbije od aktuelnih vlasti moraju da dobiju odgovor glasi: kako je nastao taj gubitak?

 

Posebno je zanimljivo da je najveći gubitak napravljen tokom prošle godine. Kada je doveden strani i navodno visokokvalifikovani menadžment obećavan je profit i povećanje proizvodnje. Proizvodnja je doduše povećana, ali dobiti ne da nije bilo nego je napravljen gubitak od 145 miliona evra, za blizu 50 miliona veći nego godinu dana ranije. Ispada: veća proizvodnja – veći gubitak. To, međutim, i nije čudno ako se zna da je na svakoj toni čelika Železara pravila gubitak; bilo je jasno da će on biti veći što bude veća proizvodnja. U čemu je onda, postavlja se pitanje, bio smisao povećanja proizvodnje? Da li samo u tome da premijer može da se pohvali rastom bruto domaćeg proizvoda?

 

Javnost je od početka tražila da ugovor sa stranim menadžmentom, tj. njihovom firmom HPK Menadžment, o upravljanju Železarom bude objavljen. To nije učinjeno iz nikada do kraja objašnjenih razloga: HPK je tvrdio da je to u nadležnosti Vlade, a Vlada da to zavisi od HPK, ali sad je ta igranka završena. Ako je i bilo nekih poslovnih rezona da on bude tajna, sada takvih razloga više nema i taj ugovor treba da bude objavljen.

Kada se tome dodaju i drugi tajni ugovori kojih je prepun portfelj Vlade Srbije, jasno je otkud možda i pojačana osetljivost domaće javnosti na takvu vrstu aranžmana. Koga su zmije ujedale i guštera se plaši, a ne zbog nepoverenja prema velikom kineskom zmaju.

 

I, sasvim na kraju, da se opet vratimo na početak. Železara je državno preduzeće, što znači u vlasništvu građana Srbije. Građani kao “akcionari” imaju pravo da znaju kako je njihova firma poslovala, odnosno za čije babe zdravlje će oni morati da plaćaju tih 500 miliona evra gubitka. Vlada Srbije o tome mora da im položi račun.

 

 

 

 

[Dagmar]

Vrlo depresivno čitanije.

[Muwan]

Moj je utisak da fondovi koji otkupljuju potraživanja za smešne novce (koji se često zbog toga nazivaju i ,,lešinarima") rado pokreću stečajeve, idu na sud, i slično. Sad, nemam neku statistiku da to potkrepim.

 

Zašto ne bi sama banka npr. predložila dužniku da mu otpiše 90% kredita tj. naplati samo 10% umesto da čeka Petraeusa da joj ponudi 5%?

[radisa]

Zašto ne bi sama banka npr. predložila dužniku da mu otpiše 90% kredita tj. naplati samo 10% umesto da čeka Petraeusa da joj ponudi 5%?

Mislim da to banka ne sme tako... Zašto bi banke osnivale ćerke-firme koje baš to rade, a ne bi radila sama banka?

[Dark Wader]

Pa kako očekujete da banka opravda da je dala nenaplativ i neobezbeđen kredit?

 

A i ne izgleda lepo u portfoliu...

[Frank Pembleton]

Inače juče načuo nešto, da je ovaj susret inicirao AV, tj. neko iz njegovog okruženja, i da je KKR već ko zna koji "fond" sa kojim se ovo pregovara. Naravno pregovara shvatiti uslovno, više je to moljakanje da se izguraju što povoljniji uslovi...

I kao ovi iz KKR su "šokirani" medijskim praćenjem tog sastanka. Naročito ih pogodile slike u uniformi.

Eeee ko da ne znate gde ste zabasali...

 

 

....shit has hit the fan...

[Lord Protector]

 

 

Menciger: Ne verujte bajkama - neće vas stranci spasiti

 

Tako se samo skriva ono što misliš da bi trebalo uraditi, ali ne smeš da kažeš, jer se iza toga krije smanjenje plata, socijalnih prava, otpuštanje, smanjenje penzija... Mere štednje su pogrešne, jer smanjuju tražnju. One ne mogu ništa drugo nego smanjiti rast. Očekivanje da će privreda rasti bez tražnje stanovništva ili države je iluzorno. Nikada nemojte verovati bajkama da će strani investitori spasiti vašu privredu! Oni mogu da pomognu, ali i da naštete. Uostalom, oni i dolaze sa jasnim i legitimnim interesom - da mnogo zarade.

 

MILAN ĆULIBRK IZVOR: NIN  SREDA, 11.05.2016. | 15:24

 

Ove reči Jože Mencingera, prvog vicepremijera i ministra ekonomije Slovenije nakon proglašenja nezavisnosti, sigurno se neće svideti dosadašnjem i budućem premijeru Srbije Aleksandru Vučiću, koji je prošle sedmice izjavio da bi voleo da udvostruči subvencije kojima nastoji da privuče što više stranih investitora. 

Te reči, međutim, nisu bile upućene Vučiću, jer ih je Mencinger izgovorio pre skoro 16 godina. NIN ih je objavio u rubrici "Izjave nedelje" u broju od 26. oktobra 2000, dakle samo tri sedmice posle 5. oktobra. U međuvremenu se u Srbiji mnogo toga promenilo, ali ne i stav Jože Mencingera, člana Evropske akademije nauka i umetnosti, o značaju i efektima stranih investicija. 

 

Srpska javnost se još seća duela Mencinger - Vučić od pre dve godine, kada je Politika prenela delove Mencingerovog intervjua za Radio Slobodna Evropa pod naslovom "Uspori, Vučiću", na šta je premijer Srbije odgovorio autorskim tekstom "Ubrzaj, Srbijo"! 

 

Na tvorca slovenačkog ekonomskog čuda i nekadašnjeg člana Saveta Centralne banke Slovenije često su se ljutili i u sedištu Evropske unije, zbog poređenja EU sa bivšom Jugoslavijom. Ni u Evropskoj centralnoj banci baš nije rado viđen gost, jer je ECB uporedio sa Narodnom bankom Jugoslavije, uz obrazloženje da je i ona počela da štampa novac - bez pokrića. 

 

Mnogo bolje od kolega iz sveta, pa i ekonomskih nobelovaca, procenio je do kada će trajati ekonomska kriza. Dok su drugi licitirali datumima, Mencinger je pre nekoliko godina za NIN objasnio da će kriza trajati - dok se na nju ne naviknemo! 

 

Dobar je poznavalac ekonomskih prilika u regionu, diplomirao je prava u Ljubljani, magistrirao ekonomiju u Beogradu, doktorirao u Pensilvaniji, bio rektor Univerziteta u Ljubljani, gostujući profesor Univerziteta u Pitsburgu, naučni saradnik Međunarodnog centra za ekonomska istraživanja u Torinu, direktor Ekonomskog instituta u Ljubljani, urednik mesečnika Privredna kretanja Jugoslavije, a poslednjih godina se i politički aktivirao. 

 

Nekoliko dana posle prevremenih izbora, dok se čeka konstituisanje novog saziva srpskog parlamenta, kojem će dosadašnji premijer predstaviti svoj novi kabinet i program njegovog rada, Mencinger je bez mnogo oklevanja pristao da za NIN pojasni šta bi nova vlada trebalo da uradi na početku svog mandata.

 

- Pre nekoliko godina ste za NIN rekli da će "kriza proći kad se na nju naviknemo". S obzirom na to da se još nismo navikli, znači li to da će kriza trajati još, i koliko dugo?

Dok se na nju ne naviknemo kao na nešto što postaje normalno. Sada su to veoma skroman privredni rast ili stagnacija, a nekada su bile normalne stope rasta više od četiri procenta. No, možda su one bile nenormalne, jer su se bazirale na stvaranju ponude i to prebacivanjem ponude u zemlje s niskom cenom "radne snage", uz istovremeno stvaranje tražnje kreditiranjem.

 

- Premijer i Vlada Srbije tvrde da bržeg oporavka nema bez privlačenja stranih investicija, dok vi tvrdite da su takve nade iluzorne. Zašto? 

 

Meni se stalno nameće da sam iz ideoloških razloga protiv stranih investicija. Ne, nisam, samo tvrdim da je oslanjanje razvoja na strane investicije iluzorno. Pogotovo ako se radi o prodaji kapaciteta, jer to na dugi rok pogoršava platni bilans. Stranci dolaze iz dva razloga koji stvaraju profit - zbog tržišta ili jeftinog rada. Mislim da je prvi razlog značajniji, a ujedno mislim da Srbija sa društvenim proizvodom od 33 milijarde evra i sedam miliona stanovnika nije naročito veliko tržište, niti ima veoma jeftinu "radnu snagu". Uz to, ne znam koliko je ostalo privrednih kapaciteta koje možete prodati. 

 

- Ostao je Telekom, a premijer Srbije je u nekoliko navrata ponovio da se kaje što ga nije prodao. Da li je to bila greška i zašto se protivite prodaji imovine? 

 

Ne znam zašto se kaje, jer ne znam ni cenu koju bi postigao, niti znam da li Telekom pravi gubitke ili profite. Što se mene tiče, ja se i dalje protivim rasprodaji proizvodnih kapaciteta strancima, što nazivaju saradnjom sa "strateškim partnerima". I u Sloveniji se i to bez potrebe, koja možda postoji u Srbiji, da se dobije novac, rasprodaje državna imovina i to iz ideoloških razloga, kao da privatizacija ulazi u deset božjih zapovesti. Tvrdi se da treba odlepiti politiku od privrede, što je glupost – mesto politike je da štiti slabog od jakog i javnu korist od privatne. Ne mislim, naime, da se maksimiranje privatnih koristi automatski pretvara u maksimiranje društvenih koristi, što misli veliki deo ekonomista. 

 

- Kako vi gledate na to što Srbija ima zaključen trogodišnji aranžman sa MMF-om, koji važi do kraja 2017, a njegov prvi cilj je da se smanji budžetski deficit ispod tri odsto bruto domaćeg proizvoda, a ne da se poveća zaposlenost i ubrza oporavak? Tim pre što je Srbija 2014. završila u recesiji, sa padom BDP-a od 1,8 odsto, a lane je imala rast od 0,8 odsto? 

 

Trogodišnji aranžman Srbije očigledno spada u vrstu tradicionalnih aranžmana, koje MMF nameće decenijama svima koji su prinuđeni da sklapaju stendbaj aranžmane, da bi došli do njegovih kredita. Već desetljećima je, takođe, jasno da je takva politika besmislena, da ne omogućava rast, nego povećava siromaštvo i zavisnost od međunarodnog kapitala. Ovo drugo je možda i jedan od ciljeva MMF-a. I Fond mora da opravda svoje postojanje i dobro plaćen posao stotinama direktora, konsultanata i službenika.

 

Cilj da se deficit svede na tri odsto BDP-a je sasvim proizvoljan. Da li je manjak u budžetu visok ili nizak, zavisi od stanja u privredi, stope privrednog rasta, od kamatnih stopa i puno drugih stvari. Kakav je deficit i da li je javni dug podnošljiv zavisi od toga ko ga finansira. Dug od 270 odsto BDP-a u Japanu, na primer, nije problematičan, jer ga finansiraju Japanci, a zbog niskih kamata i stagnacije on stvara samo malu i sasvim podnošljivu preraspodelu unutar Japana. Drugačija je situacija ukoliko se radi o finansiranju javnog duga iz inostranstva. 

 

- Da li bi onda, po vašem mišljenju, trebalo prekinuti mere štednje i da li je moguć brzi oporavak uz mere fiskalne konsolidacije? 

 

U savremenim privredama, u kojima je rast BDP-a određen potražnjom, a ne ponudom, mere štednje su po definiciji pogrešne, jer smanjuju tražnju. One ne mogu ništa drugo nego smanjiti rast - ako nema potražnje, nema ni rasta! Veličina društvenog proizvoda je, naime, suma tražnje stanovništva, države, investicija i platnog bilansa. Ako nema potražnje, nema ni investicija, makar kamatna stopa bila i nula. Očekivanje da će privreda rasti bez tražnje stanovništva ili države je iluzorno. Ukoliko se ne radi o veoma maloj privredi, kao što je na primer slovenska, koja sada ostvaruje suficit u platnom bilansu od šest odsto BDP-a, domaću tražnju ne može zameniti strana potražnja. Uz to moraš imati i proizvode koje možeš nekome prodati. 

 

- U Srbiji se već godinama odlažu strukturne reforme, a naš premijer je nedavno rekao da "nije imao snage" da sredi stanje u javnim preduzećima. S obzirom na to da će on biti i novi premijer, kakva se poruka šalje javnom sektoru tim priznanjem?

 

Priče o strukturnim reformama su glupost, odnosno prikrivanje onoga što misliš da bi trebalo uraditi, ali ne smeš direktno da kažeš, pa to kriješ nekakvim neutralnim izrazom. Koliko znam, iza "strukturnih" reformi skriva se smanjenje plata, socijalnih prava, otpuštanje, smanjenje penzija i slične stvari. Da premijer kaže da "nije imao snage" da sredi stanje u javnim preduzećima sasvim razumem, no ne znam šta bi trebalo srediti. Pa i sam radi u javnom sektoru! Barem dosada sigurnost radnog mesta bila je privilegija nas koji smo radili u javnom sektoru, no ona se smanjuje ili više ne postoji. U javnom sektoru sam kao profesor radio 46 godina, a visoko školstvo sigurno je deo javnog sektora s najviše slobode. Upravo zbog slobode za sve to vreme nisam bio nijedan dan službeno bolestan, niti sam znao koliko imam godišnjeg odmora. 

 

- Šta je, po vašem mišljenju, glavni zadatak izvršne vlasti u ovom trenutku - smanjenje deficita i obaranje javnog duga ili brži privredni oporavak; stabilnost cena ili povećanje zaposlenosti? Jesu li to kontradiktorni ciljevi i šta bi trebalo da budu prioriteti? 

 

Da, ciljevi su kontradiktorni. Po mom mišljenju, osnovni ciljevi moraju da budu privredni oporavak i povećanje zaposlenosti. Ne znam kako to postići, ali znam da je u Norveškoj cilj svake vlade, nezavisno da li je desna ili sleva, puna zaposlenost. Čak i na štetu efikasnosti. Ne znam kakva je u Srbiji situacija s inflacijom, a kod nas u Sloveniji već godinama imamo probleme sa deflacijom, sa kojom se neuspešno bori i Evropska centralna banka. Iako ubacuje 40 milijardi evra primarnog novca mesečno, ECB ne uspeva podići inflaciju na ciljanih dva odsto, a kamoli pokrenuti privrednu aktivnost.

Edited May 11, 2016 by slow