Permanentna kriza domaće ekonomije

[palikaris]

Tipicno za LSE

[Dark Wader]

Na stranu klasično LSE tumačenje (zbog koga sam se, btw i premišljao da li da kačim članak) sve više istraživanja ide u prilog tezi da se ideološka država, ne samo privreda - ideološki samoubila..

Nasuprot ostalim socijalistićkim državama, gde je postojala diktatura partijske elite i jaka država, ovde je paradoksalno postojalo samoupravljanje i slabljenje državnih mehanizama, koje je praktično paralizovalo i zamrzlo ekonomiju u vremenu.

[Tribun_Populi]

Nije, pazi, uvodni deo članka je tu bitan. Do šezdesetih godina SFRJ je beležila ne solidan, već eksplozivan privredni rast.

 

Nju je ubila unutrašnja kontradiktornost a.k.a separatizam Slovenije, Hrvatske i kosovskih Albanaca, ima južnije tema o tome gde su drugovi forumski istoričari donirali solidno upotrebljivo znanje. Osnov svake krize je ovde bio politički, pa tek onda ekonomski.

 

Treba pridodati tu i eksperiment zvani "udruženi rad" iz 1971-ve, te razlikovati taj model upravljanja od onog iz 1953-će, koji je takođe podrazumevao neki obim radničkog (samo)upravljanja ali davao ekonomski bolje rezultate.

 

I još nešto, u poratnim godinama upravljali su ljudi koji su školovani (gde je bilo takvih) i stasali u kapitalizmu. I tu se drastično vidi razlika u odnosu prema poslu. Ja imam neka lična svedočenja u familiji pa s te strane imam uvida.

[Dark Wader]

Pa to otprilike i piše u članku (vezano za visoki rast), a sa tim se i slažem, da je model funkcionisao sve dok je bilo ljudi koji su bili dovoljno obrazovani, ili iskusni.

Kada se prešlo SOURe, OOURe, i upravljanje u potpunosti prebačeno u ruke radnika, to je bio početak sigurnog kraja...

Poenta je da je u socijalizmu političko(ideološko)=ekonomsko. "Vlasnici nad sredstvima za rad" odlučuju o tome kako će preduzeće funkcionisati. Profit nije glavni cilj preduzeća ili ekonomije. Utopijska država.

Edited April 20, 2016 by Dark Wader

[Tribun_Populi]

Pa u principu i nije i Jugoslavija je poprilično bila dokaz toga, bez obzira na sve svoje mane (one se, rekoh, očituju van same ekonomije). Suština je u tome kako je sistem uređen i s kojim motivima na umu se poslovne odluke donose.

 

Ja sam, recimo, oduševljen modelom privatizacije koji su Slovenci primenili, recimo. To i jeste i nije privatizacija. Formalno, kompanije su privatna svojina na hiljade sitnih akcionara, ali oni suštinski ne utiču na proces poslovnog upravljanja jer su svoja upravljačka prava delegirali institucionalnom investitoru - nekom državnom investicionom fondu, koji bira menadžment i nadzire njegov rad. Time i dalje imaš "prikriveni socijalizam" u smislu vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, ali sa druge strane imaš rešen "agencijski problem" tj. kvalitetnu upravu, vođenu racionalnom ekonomskom logikom. Najbolje od oba sistema u jednom, i super funkcioniše.

[hazard]

 

 

Pa nije da nismo jeftinija radna snaga...

 

Evo zanimljivog članka za historiju perpetualno-permanentne krize...

 

 

From Bernie Sanders in the US to Jeremy Corbyn in the UK, socialist tendencies have been on the rise ever since the global financial crisis. Along with it, so have been defences of the free market system. Whilst nothing is more persuasive than actual historical experience, debates have tended to instead take place in the theoretical sphere and, even when past experience has been drawn upon, it’s been limited to the obvious countries, to Russia, North Korea and Cuba.

Eastern Europe offers a whole wealth of experience on the Russian side of the iron curtain, and it’s an experience that is still to be properly tapped by economic researchers. New research is now helping to shed light on our understanding of the region, including that presented on Yugoslavia this month at the annual conference of the Economic History Society, held this year at the University of Cambridge. In summary, it tells us one thing: we need to be very weary of repeating past mistakes, particularly in regard to the idea that workers can operate successfully by eschewing their capitalist managers.

Socialism was the greatest political and economic experiment of the twentieth century and of all the countries in Eastern Europe, Yugoslavia is, perhaps, the most fascinating from which to learn.

Yugoslavia was the fastest growing socialist economy in the post World War Two era. In fact, as noted by Balassa and Bertrand in 1970 , it was one of the fastest growing countries in the world – despite, some might say paradoxically, being socialist. Whilst the country might at first seem to present itself as a poster boy for those on the left, the Yugoslavian socialist engine eventually ran out of steam, leading Leonard Kukic, a young researcher from the London School of Economics, speaking at the Conference and the author of the new research, to ask: what went wrong?

Two key possibilities present themselves: technology and labour. In other words, a failure of what economists call total factor productivity (TFP) growth, which could revolve around the supposed limited technological potential of non-market economies, or labour constraints – workers whose incentive structures under socialism were not conducive to economic growth. Whilst both could have potentially played a role, the trick is to measure the relative contribution, to see whether socialism in action hampers the economy more through technology or through distorted labour incentives.

Using a relatively new business cycle accounting technology, and based on a standard Ramsay-Cass-Koopmans growth model, Kukic models the Yugoslavian economy from 1952 to 1989 allowing for four “wedges”. These wedges reflect the potential deviation of the socialist economy from free-market efficiency principles in the realms of labour, capital, TFP (technology) and demand. By estimating these wedges, he attempts to identify the causes of Yugoslavia’s initial success in the post War period (in the 1950s and 1960s) – and of it’s eventual growth slowdown in the 1970s and 1980s.

Kukic finds that total factor productivity growth actually became more and more important for economic growth in Yugoslavia during its golden age in the 1950s and 1960s. This includes through the efficiency enhancing effects of structural change (shifting labour out of low value-added sectors such as agriculture) and the entry of the country to GATT in 1966, which helped open Yugoslavia to global markets. By the 1980s, however, TFP was starting to stagnate.

Interestingly, however, Kukic finds that stagnating total factor productivity wasn’t the most important factor behind Yugoslavia’s growth slowdown. Instead, labour distortions should take more of the blame.

Kukic dates the labour driven slowdown to 1965, when Yugoslavia introduced reforms that shifted control of production towards the work councils of labour-managed firms. Control was taken from the hands of the state and placed directly in the hands of the workers. What, you might wonder, could possibly go wrong?

Amongst other things, these work councils were now free to decide on the distribution of income between wages and investment. In one sense, this policy change was a success: income per worker increased and wages became a bigger share of the economic pie. However, labour-managed firms seem to have reaped such rewards by hurting other members of the labour force, restricting the employment of new workers so as to limit the worker-based labour market competition that could scupper the wage demands of the “insiders”.

Naturally, unemployment soared, from under 5% in the 1960s to close to 15% by the end of the 1980s. Whilst in a free-market economy there would have been an incentive for new businesses to enter and compete with incumbents, employing some of the unemployed labour along the way, the entry of firms was severely restricted under the socialist regime. Business people were viewed with suspicion.

The result: the insiders, whether already employed workers or already established firms, gained at the cost of the outsiders (new workers, including the youth, and potential but never established new firms).

All in all, then, it seems that the problems socialist economies face revolve more around labour than they do technology. Of course, given Russia’s success in the space race, something which shocked America at the time, we shouldn’t be that surprised. However, what the findings do provide is an important warning to those on the left who look to the good old days of worker power and worker management with rose-tinted spectacles. Not only can the economy suffer when it lacks “capitalists”, but so can workers that fall outside of the privileged (already established) groups.

It’s sometimes a matter of better the devil you know than the devil you don’t.

Victoria Bateman is Director of Studies, Fellow & College Lecturer in Economics at Gonville & Caius College, Cambridge and Fellow of the Legatum Institute, London. She is author of the book Markets and Growth in Early Modern Europe, published in 2012 by Pickering and Chatto.

 

 

 

http://capx.co/do-workers-need-capitalists-new-lessons-from-yugoslavias-socialist-experiment/

 

 

Nista to ne iznenadjuje, naprotiv vrlo se uklapa o price koje sam cuo o samoupravnim preduzecima i radu u istima

Edited April 20, 2016 by hazard

[Lord Protector]

Nije, pazi, uvodni deo članka je tu bitan. Do šezdesetih godina SFRJ je beležila ne solidan, već eksplozivan privredni rast.

 

Nju je ubila unutrašnja kontradiktornost a.k.a separatizam Slovenije, Hrvatske i kosovskih Albanaca, ima južnije tema o tome gde su drugovi forumski istoričari donirali solidno upotrebljivo znanje. Osnov svake krize je ovde bio politički, pa tek onda ekonomski.

 

Treba pridodati tu i eksperiment zvani "udruženi rad" iz 1971-ve, te razlikovati taj model upravljanja od onog iz 1953-će, koji je takođe podrazumevao neki obim radničkog (samo)upravljanja ali davao ekonomski bolje rezultate.

 

I još nešto, u poratnim godinama upravljali su ljudi koji su školovani (gde je bilo takvih) i stasali u kapitalizmu. I tu se drastično vidi razlika u odnosu prema poslu. Ja imam neka lična svedočenja u familiji pa s te strane imam uvida.

 

+1

[zgembo]

Samo jedna zanimljiva (meni barem) crtica, ima na http://www.javnidug.gov.rs kalendar aukcija hartija od vrednosti, obično bude 10-ak aukcija mesečno. Zanimljivo je da za april nije bila zakazana nijedna, sve dok danas nisu zakazali jednu za 28.04. Valjda su hteli da pokažu kako se država više ne zadužuje, šta li ...

[hazard]

Nije nuzno samo to. Izbori znace bar kratkotrajnu nestabilnost, a to znaci da skacu kamate. Skuplje bi ih kostale te hartije da su prodavane u sred izborne kampanje.

[Lord Protector]

 

 

Top 15 srpskih izvoznika

 

Beograd -- Vrednost izvoza 15 najvećih izvoznika u Srbiji u prva tri meseca 2016. godine iznosila je 981,1 miliona evra.

 

IZVOR: BETA  ČETVRTAK, 28.04.2016. | 10:16

 

Najveći izvoznik je i dalje Fijat Krajsler automobili (FCA) Srbija u Kragujevcu sa izvozom od 312,4 miliona evra, objavilo je Ministarstvo finansija Srbije.

 

Na listi vodećih izvoznika na drugom mestu je Tigar tajers iz Pirota sa izvozom u prvom kvartalu od 85 miliona evra, a na trećem mestu je Železara Smederevo čiji je izvoz 55,4 miliona evra. 

 

Slede kompanije Filip Moris iz Niša sa 51,6 milion evra izvoza, Jugoimport SDPR čiji je izvoz bio 44,6 miliona evra, HIP Petrohemija iz Pančeva sa 44,4 miliona evra i Naftna industrija Srbije sa 41,7 miliona evra. 

 

Tetra pak iz Beograda je na sedmom mestu sa izvozom od 40 miliona evra, a iza njega su Jura korporacija iz Rače sa 37,8 miliona evra i kompanija Gorenje koja je izvezla robu vrednu 37,3 miliona evra. 

 

Na listi najvećih izvoznika je i Viktorija grupa sa izvozom od 36,1 miliona evra, MK grupa sa 35 miliona evra, Hemofarm iz Vršca sa 34,4 miliona evra, Leoni iz Prokuplja sa 33,8 miliona evra i kompanija Boš sa 28,8 miliona evra izvoza..

Edited April 28, 2016 by slow

[Lord Protector]

 

 

Стечај у „Банинију” и „Банини трејду”

 

Аутор: Ј. Т. Ц.четвртак, 28.04.2016. у 19:10

 

Кикинда – Привредни суд у Зрењанину одлучио је да се у фирмама „Банини” и „Банини трејд” покрене стeчајни поступак.

То је урађено на предлог Сосијете женерал банке, иако је заступник фабрике „Банини” и специјализованог предузећа за трговину и дистрибуцију „Банини трејд” био против таквог решења, сматрајући да је унапред припремљен план реорганизације из 2013. године поштован.

Именовани стечајни управници Драгана Галић и Радован Савић на првом наредном поверилачком рочишту које ће бити одржано у року од 40 дана, предочиће суду и повериоцима стање у фабрици. Тада ће бити именован и одбор поверилаца.

Рачун познатог произвођача кондиторских производа је у блокади од 24. децембра прошле године за износ од 258 милиона динара. Од истог датума у блокади је и рачун „Банини трејда”.

Финансијски проблеми „Банинија” који запошљава око 500 Кикинђана, почели су након изградње нове фабрике која је завршена 2010. године и у којој је производња почела годину дана касније.

У значајна улагања ушло се с циљем повећања производних капацитета који су били намењени очекиваном расту пласмана на домаћем и извозним тржиштима.

Услед финансијске кризе и опрезности пословних банака, „Банини” је био принуђен да ову пословну инвестицију приведе крају финансирајући је по неповољнијим условима од планираних – из банкарских кредита чија је вредност са каматама премашила 41 милион евра.

Национални лидер у производњи кондитора је 2013. године понудио план реорганизације за који банкари тврде да није поштован.

 

Edited April 29, 2016 by slow

[Sestre Bronte]

Bilo bi interesantno uporediti slučaj Banini VS Beohemija.

[Lord Protector]

Bilo bi interesantno uporediti slučaj Banini VS Beohemija.

 

Šta je bilo u Beohemiji?

 

meni je neverovatno da konditorska fabrika ode u stečaj.

[Sestre Bronte]

....

Edited April 29, 2016 by Braća Strugacki

[hazard]

Šta je bilo u Beohemiji?

 

meni je neverovatno da konditorska fabrika ode u stečaj.

 

Moze da ode bilo sta u stecaj ako ima nesposoban menadzment ili ako se jednostavno naprave neke grupne greske...cesto je jedna krupna greska dovoljna.