Permanentna kriza domaće ekonomije

[Prospero]

to je malo složenije od etikete "trojanac", deluje uečatljivo ali koji su joj elementi, šta čuči u utrobi takvog konja? infrastrukturne investicije, moguća dvokolosečna pruga ka rusiji i pirejska luka?

[Dark Wader]

pa investirali su Kinezi i u orbansku, bez problema... što bi se štefan fiel bunio???

A ia ukoliko se buni... who cares,...

[Tribun_Populi]

to je malo složenije od etikete "trojanac", deluje uečatljivo ali koji su joj elementi, šta čuči u utrobi takvog konja? infrastrukturne investicije, moguća dvokolosečna pruga ka rusiji i pirejska luka?

Pa ne, imaš dolazak dve mejdžor kompanije koje BG uzimaju za bazu, centar operacija.

 

Ovo oko čelika nije slučajno, nedavno je krenuo carinski rat između EU i PRC upravo oko njega, gde EU uvodi antidampinške carine od 46% na subvencionisani kineski čelik.

 

Pitanje je šta kinezi hoće, možda bi recimo otvorili više firmi a la FAS gde bi bile domaće ruke a njihovi delovi i materijal - to je i dalje cca 70% kineski proizvod, samo ovaj put sa mnogo boljom (administrativnom) prođom.

[djeneralche]

Posto vidim da je lokalni maxi poceo da radi nedeljom do 9 jel zna neko koje su smene tamo.

[Prospero]

mislim da su do/od 14h

[Frank Pembleton]

Posto vidim da je lokalni maxi poceo da radi nedeljom do 9 jel zna neko koje su smene tamo.

Kod mene lokalni maxi nedeljom produžio do 18 , a onda provalim da su spustili radnim danom na 21...

[Lord Protector]

 

УРОШ ДЕЛЕВИЋ, ИНСТИТУТ „ЏОН ДАНИНГ” У ЛОНДОНУ

Кинези на мала врата улазе у Европу

Од око 50 милијарди долара инвестиција које стижу у земље у транзицији, из Кине дође половина те суме

Аутор: Аница Телесковић понедељак, 18.04.2016. у 20:00

 

Србија не схвата да се глобални економски поредак променио. Угледни економисти понављају мантру да ће самим уласком у Европску унију прилив страних инвестиција бити повећан. Онај ко то каже показује да не зна ништа о глобалним финансијским токовима. Овим речима економиста Урош Делевић, из института „Џон Данинг” у Лондону, чија су специјалност стране инвестиције, започиње разговор за „Политику”.

– Погледајте како је кинески председник Си Ђинпинг прошле године дочекан у Лондону. Енглези, који толико држе до себе и имају империјалну прошлост, кинеског председника провозали су краљевским кочијама. То никад раније није виђено. Британија је Кини тиме поручила: „Ви нама требате”. Енглески новинари коментарисали су како је то понижавајуће за силу каква је Британија, да се Лондон црвени од кинеских застава. Било је неприхватљиво да се на таквом нивоу прима лидер комунистичке земље. Поента је у томе да су Британци на време увидели како ће се ствари развијати. И Кина је данас један од највећих инфраструктурних инвеститора у Лондону.

Овде се говори о инвеститорима из Кине, са Истока и Уједињених Арапских Емирата. Да ли креатори економске политике схватају да се глобални поредак мења?

Не бих рекао. Наша привреда се заснива на сарадњи са традиционалним европским партнерима, што није лоше. Али кад погледамо глобална кретања страних инвестиција видећемо да највише пара долази из земаља у развоју. Од око 50 милијарди долара инвестиција, које стижу у земље које су у транзицији, из Кине дође половина те суме. Парадокс неолибералне економије је што у теорији налаже да земље у развоју морају бити нето увозници капитала. Што није истина. Све развијене привреде су се развиле тако што су више инвестирале, него што су примиле капитала. И остваривале обрнути трансфер технологије.

У Србији је општеприхваћена теза да смо сувише удаљени од Кине да бисмо им нешто извозили. Како нам је онда Кина довољно близу да бисмо од ње увозили?

Тако што Кинези, преко економије обима, имају више пара да покрију путне трошкове, а ми немамо.

Преко економије обима имамо и ми јер у овом региону све земље имају потенцијал да извозе на азијска тржишта.

Постоји овде и нека врста гадљивости према новцу који долази са Истока. Нико не поставља питање привилегија кад се због „Икее” измешта наплатна рампа Бубањ поток, али су под знаком питања све арапске инвестиције.

Потпуно сте у праву. Када је 2000. године дошла нова власт, један од првих потеза било је укидање амбасада по земљама Блиског истока, Латинске Америке и Азије. На сваки начин су покушавали да докажу да ово више није земља која је део клуба несврстаних, већ је изузетно сврстана уз западни политички клуб. То је била кључна грешка, јер су остала упражњења места у најбитнијим брзорастућим престоницама широм света. Овде стално покушава да се покаже приврженост западним вредностима на тај начина. А када је реч о институционалном оквиру и владавини закона, ту нико не жели да се доказује.

Сутра треба да буде потписан уговор о приватизацији железаре са кинеским „Хестилом”. Који је кинески интерес да дођу овде?

Реално, једино Кинези могу да улажу у ту индустрију јер су једини велики корисници челика. Железара сама по себи никада није била способна да прави профит. Не мислим да свака индустрија мора да буде заступљена и да се мора одржати у животу ако прави губитке. Они који не праве профит морају да се трансформишу.

Ако се и у Кини о индустрији челика пише као индустрији залазећег сунца, а радници се и тамо отпуштају, који је њихов интерес овде?

За Кинезе је изузетно значајно што могу на мала врата да уђу у Европу кроз земље у транзицији.

Да ли Брисел подиже обрве и мршти се на инвеститоре са Истока?

И кад су наши државни званичници говорили о повећању извоза у Русију, зато што је ЕУ увела санкције Русији, на Западу су се јављали они који су говорили како то са моралног аспекта није у реду. То су методи којим се малтретирају мале државе и послушне владе. У озбиљним економским односима нико није гадљив на новац. Шта је натерало Камерона да размисли о државној помоћи „Тата стилу” у Велсу, ако није ни трепнуо кад је угашено више од 4.000 радних места у челичној индустрији?

„Тата стил” запошљава велики број људи у социјално угроженим срединама. То би био велики удар на запосленост, али и политички проблем, јер иде референдум и иду избори.

Ако је одлука британског премијера рационална, да ли је онда рационално и кад Вучић каже да РТБ „Бор” не може да оде у стечај, јер затвара источну Србију?

Понашање овдашње власти је контрадикторно. С једне стране се штити РТБ „Бор” од стечаја, а с друге стране се залаже за продају најпрофитабилније и најјаче домаће компаније и у региону.

Значи, Ви мислите да „Телеком” не треба продати?

Компанија је изузетно профитабилна. Сваки купац ће отплатити инвестицију за пет до седам година. После тога има чист профит. Иза продаје стоје политички разлози да новац оде у потрошњу.

Зар нису политички разлози иза тога да „Телеком” остане у државном власништву? Јер је то полигон за удомљавање паријских кадрова, за плаћање разних спонзорстава спортским клубовима…

Ма, није могуће. Ако се проблем лошег управљања решава продајом, па хајде онда да приватизујемо и војку и полицију и да ово буде једна приватна држава. Али постоје овде и већи проблеми. До 2050. године у Србији ће живети два милиона људи мање него данас. У наредних 50 година, просечан приход српског држављанина биће свега 50 одсто просечног дохотка у земљама ЕУ.

Можемо ли некако да се боримо против тих бројки?

Увек се сетим Белорусије којом никако нисам фасциниран, али не може да се не види да просечан грађанин Белорусије заради 25 одсто више него грађанин Србије. Слична је и величина државе и социјалистичка прошлост и институције. Разлика је у томе што они нису ишли на радикалан неолиберални економски концепт.

Многи ће вам рећи да нисмо имали ни „Л” од либерализма. Да јесмо, не би приватизација трајала толико дуго.

Либерализам не значи само приватизацију, већ и потпуно одбацивање баријера за слободну међународну трговину. У томе смо, извините, предњачили.

Хоћете да кажете да је једнострано потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању у време владе Мирка Цветковића била грешка?

То не само да је била грешка, већ је у домену кривичне одговорности. Не можете једнострано применити уговор о међународној трговини са другом заједницом, а да немате реципроцитет у трговини. То је ван памети и то се на многим међународним форумима наводи као пример грешке у поступању.

Кад то тако кажете, мислите ли онда и да је споразум са ММФ-ом против наших националних интереса?

ММФ уопште није развојна институција. Аранжман с њима је гарант да смо способни да вратимо дугове. То не значи да смо способни да стварамо домаћу вредност и правилно обавимо дистрибуцију. Слушати савете ММФ-а, при оволикој неједнакости и сиромаштву, под изговором да ће то повећати стране инвестиција, сулудо је. То је заостала навика из деведесетих година, када су међународне институције под вођством САД руководиле владама по свету. Имате међународне институције које не интересује да ли имате аранжман са Фондом.

Које?

Азијска инфраструктурна инвестициона банка, на пример. Која у земље у развоју улаже 100 милијарди долара, и коју баш брига да ли имате програм са Фондом. Реците ми, кога конкретно занима тај аранжман са ММФ-ом.

Мислите на кредиторе?

Које кредиторе? Западне? А да ли ће западни кредитор и даље бити кредитор? Зашто кад нам зафали новац у буџету идемо у Абу Даби? Зашто не идемо у Немачку? Јер и Немачка нема одакле да нам да. Овде се не схвата да се светски економски поредак радикално мења. Да се осамдесетих година, када је пао Берлински зид, овде неко појавио са причом о европској интеграцији и приватизацији, то би имало савршеног смисла. Међутим, ми смо тада имали поплаву социјалистичких идеја и то у тренутку када се Берлински зид рушио и када је читавом свету било јасно да је то неодржив економски модел. Данас, када је неолиберализам попуцао по свим шавовима, ми се њему окрећемо. Бојим се да ће људи наших година, када буду доживели дубоку старост, схватити да смо погрешили, као што су генерације наших родитеља схватиле да је социјализам био грешка.

Edited April 18, 2016 by slow

[Lord Protector]

Nešto starije, od istog autora

 

 

 

Zamke sklapačke ekonomije

Izlazak iz ove zamke nemoguć je bez ozbiljnih ulaganja u ljudski kapital i obračuna s nepotizmom

 

Evropska banka za obnovu i razvoj nedavno je objavila svoj godišnji izveštaj o tranziciji u 2015.

Glavni ekonomista ove banke, Hans Peter Lankes, izrazio je razočaranje zbog loših ekonomskih kretanja u zemljama u tranziciji. Globalna finansijska kriza je za sve kriva, svi se slažu, uključujući i bivšeg guvernera Narodne banke Srbije Radovana Jelašića, koji smatra da su banke u periodu tranzicije pružile značajnu podršku privatnom sektoru. Drugi panelista, profesor Londonske škole ekonomije, Danijel Fereira, takođe je siguran da, čim se kriza završi, predstoji ekonomski rast. Sve zvuči kao bajka.

Realnost je, nažalost, drugačija, kao što je istaknuto i u samom izveštaju: investicije u regionu su u dugoročnom padu, regionalni ekonomski rast je u proseku 1,9 odsto, sa zemljama poput Srbije i Hrvatske, koje su u 2015. jedva ostvarile 0,5, odnosno 0,9 odsto. Možemo li zaista sebi priuštiti sakrivanje iza zavesa globalne finansijske krize? Prošlo je sedam godina od bankrota Liman bradersa 2008. i nastale hipotekarne krize. Kriza nije pogodila samo tranzicioni region i Srbiju nego i ostatak sveta.

Ipak, neke zemlje skoro da nisu ni osetile recesiju. Belorusija (koja je godinama pod sankcijama EU), zemlja vrlo slične ekonomske strukture i socijalističke prošlosti kao Srbija, imala je pozitivan ekonomski rast poslednjih 14 godina u kontinuitetu. Prosečan građanin Belorusije, i pored sankcija, zaradi u proseku 25 odsto više od prosečnog građanina Srbije, zemlje koja je usvojila sve neoliberalne instrukcije iz EU.

Srbija se bespogovorno vezala za ekonomiju EU, iz različitih ideoloških razloga, stvarajući ekstremnu ekonomsku zavisnost od Brisela. S obzirom na to da zemlje EU pate od sporog ekonomskog rasta, a da su njihove multinacionalne kompanije sve više zainteresovane da prodru na brzorastuća azijska tržišta, tranzicioni region ne može da se osloni samo na strane direktne investicije (SDI) radi otvaranja radnih mesta, a kamoli zbog prenosa tehnologija i efekta prelivanja.

Trka sa drugim zemljama u igri subvencionisanja stranih kompanija nema nikakvog ekonomskog smisla. Naprotiv, to je loš pokušaj da se nadomesti trošak investitoru zbog poslovanja u visoko korumpiranim zemljama. S druge strane, ekonomski odnosi sa brzorastućim ekonomijama Azije bili su zanemareni, sve u pokušaju da se pokaže lojalnost vodećim zemljama EU. Ali, članstvo u različitim unijama nije ono što motiviše investitore.

Ipak, SDI ostaju glavni izvor visokih kapitalnih priliva. Istovremeno, sam kapital je najmanje važna stvar koja treba da interesuje zemlje kada privlače investitore. Strane direktne investicije mogu doneti znanje, tehnologije, pristup novim tržištima i, što je najvažnije, ulaganja u ljudski kapital. Nažalost, ta vrsta benefita najčešće je dostupna samo razvijenim zemljama. Tranzicioni region okupiran je aktivnostima niskog tehnološkog intenziteta multinacionalnih kompanija, koje su zainteresovane isključivo za smanjenje troškova radne snage. Ta vrsta preduzeća čini više od 80 odsto investicija, ona otvaraju pogone i zapošljavaju lokalnu radnu snagu za obavljanje manuelnih operacija.

Tako je Srbija postala sklapačka ekonomija. Ekonomska politika koja promoviše jeftinu radnu snagu kao prednost zemlje osuđena je na propast. Ne samo da je to suprotno ciljevima povećanja životnog standarda već je sve više zemalja koje mogu ponuditi apsolutno isto. Izlazak iz zamke sklapačke ekonomije nemoguć je bez ozbiljnih ulaganja u ljudski kapital i obračuna s nepotizmom.
Koristi od SDI su uslovljene, između ostalog, visokim apsorpcionim kapacitetom i nezavisnošću institucija. Nažalost, kreatori srpske ekonomske politike opsednuti su privlačenjem SDI, verujući da će tako rešiti nezaposlenost kao ključni problem. Nije nezaposlenost suštinski problem, već kvalitet zaposlenosti. Nizak kvalitet zaposlenosti doveo je do toga da je Srbija zaglavljena u tranziciji.

Ipak, postoji prostor za diverzifikaciju priliva stranih direktnih investicija koje bi mogle da ublaže sadašnja ograničenja spoljnog finansiranja. Investicije iz razvijenih ekonomija (i onih koje nisu članice EU) treba da budu prioritet, ali ciljanje SDI iz brzorastućih ekonomija je od ključnog značaja. Samo Kina ulaže oko 22 milijarde dolara u tranzicioni region svake godine, to su investicije koje Srbija treba da teži da preuzme.

Jasno je da zemlje u tranziciji ne mogu mnogo očekivati od lokalnih privatnih izvora finansiranja, koji iznose samo oko tri milijarde dolara godišnje u celom tranzicionom regionu, dok strane direktne investicije dostižu oko 66 milijardi dolara godišnje. Osnovni korak za Srbiju je da, u ovoj sumi, uzme učešće od najmanje pet odsto godišnje (umesto dosadašnjih jedan do dva procenta) i izvrši masivno investiranje u železničku i putnu infrastrukturu.

Drugo, investicije u ljudski kapital najvažnije su za postizanje bilo kakvih potencijalnih koristi od SDI. Isto tako, svima bi trebalo da bude jasno da je beskonačno ponavljanje teze da će integracije u EU značiti veći priliv stranih direktnih investicija - potpuni apsurd i sa teorijskog i sa empirijskog stanovišta.

Zemljama poput Srbije trebalo bi da je cilj značajno investiranje u domaće inovacije i povećavanje svog udela u globalnoj raspodeli SDI. Kako je praksa pokazala, ni EU, ni državne subvencije neće pomoći da se ovo ostvari.

Autor je Doktorand Ekonomskog instituta Univerziteta Reding, Velika Britanija (Politika)

Edited April 18, 2016 by slow

[zgembo]

Iako tekst nije direktno o Srbiji, poenta je više nego jasna

 

 

 

Voda, hrana i geopolitika

18/04/2016 od Nebojša Katić

Premijer Natanjahu je u nedelju (17/04/2016) izjavio da će okupirani Golan zauvek ostati u sastavu države Izrael i da svet mora da prihvati tu relanost. Ovu izjavu je Natanjahu dao upravo na Golanu, gde je po prvi put u istoriji održao i sednicu svog kabineta. Prisvajanje okupirane sirijske teritorije Natanjahu je pravdao time da je Golan od antičkih vremena bio u sastavu Izraela, te da je Sirija zapravo okupirala Golan[1].

Iako odskora postoje indicije da na Golanu postoje značajne rezerve nafte, ključni razlog zbog koga je Izraelu stalo do Golana je vezan za vodu. Kontrola nad tim prostorom obezbeđuje Izraelu sigurnost u snabdevanju vodom i ova činjenica je poznata decenijama unazad. Naravno, sigurnost za Izrael je nesigurnost za Siriju i Jordan, ali kao i svi problemi te vrste i ovaj se lako rešava pravom jačeg.

Problem nedostatka vode na Bliskom Istoku kombinovan sa populacionom eksplozijom čini se nerešivim. Golan je samo mali deo tog komplikovanog i dramatičnog mozaika. Problem vode direktno utiče na proizvodnju i cenu hrane, a posledično i na ukupnu ekonomsku aktivnost. Arapska proleća, plemenski ratovi u Siriji ili Jemenu na primer, nose jasan pečat ovih problema.

Manjak vode nije problem samo na Bliskom Istoku. Financial Times je upravo objavio opširan tekst o problemima koje nestašica vode izaziva u Indiji na primer[2]. I delovi razvijenog sveta poput Kalifornije, Arizone, Nevade, Novog Meksika itd. imaju ogromne probleme u snabdevanju vodom.

Zanimljiva je i analiza koju je radio Nestle koja je postala poznata „dobrotom“WikiLeaks-a. I pored tekstova koji se povremeno pojave o nestašici vode, čini se da informacije ipak dolaze do javnosti samo „kap po kap“ i da globalna svest o nastupajućim problemima nije previše velika .

Maltuzijanska klopka o kojoj sam već pisao je sve aktuelnija i dobija sve dramatičnije razmere. Iako šira javnost i dalje živi u blaženom neznanju, oni koji su zaduženi da se tim problemom bave to rade dosta sistematično i ta vrsta radova je sve jasnije vidljiva. Izazivanje ratova, razaranje država, uništavanje populacije i reke izbeglica su najvidljiviji odgovori na maltuzijansku krizu. Zgodno je, naravno, i kada se istom politikom mogu kombinovano rešavati i drugi geostrateški ciljevi.

Na drugoj strani, kupovina obradivih površina u tuđim zemljama je diskretniji i za sada, nenasilan odgovor vezan za probleme hrane i vode. Sve i da se može oteti, voda se ne može ekonomično transportovati. To se pogotovo odnosi na vodu za navodnjavanje. Mnogo je lakše i ekonomičnije transportovati hranu koja se za sopstvene potrebe, ili za komercijalne potrebe, proizvodi u tuđoj zemlji. Time se „proširuju“ sopstvene obradive površine, štede sopstveni izvori i rezerve vode, a troše tuđi. Ovo je pogotovo pogodno kada se zemlja i vodni resursi mogu kupiti u bescenje, ili gotovo u bescenje.

Reč je o tržišnom rešavanju problema vode i hrane za države koje imaju novca da probleme tako rešavaju. Na sreću takvih zemalja, uvek će biti dovoljno velikodušnih ili blesavih ili korumpiranih država koje ne misle dalje od ponedeljka i koje nemaju jasnu svest o tome šta se oko njih zbiva i šta budućnost donosi.

Velika je sreća da moćni strateški i analitički aparat kojim Srbija raspolaže odavno prati globalne trendove i izazove, da prepoznaje probleme koji su tema ovog teksta, te da na njih ima i spremne odgovore.

[1] http://www.timesofisrael.com/netanyahu-vows-golan-heights-will-remain-part-of-israel-forever/

[2] http://www.ft.com/cms/s/0/96687242-009b-11e6-ac98-3c15a1aa2e62.html#axzz45nJdLRGB

 

https://nkatic.wordpress.com/2016/04/18/voda-hrana-i-geopolitika/ 

[Prospero]

 

...

Можемо ли некако да се боримо против тих бројки?

Увек се сетим Белорусије којом никако нисам фасциниран, али не може да се не види да просечан грађанин Белорусије заради 25 одсто више него грађанин Србије. Слична је и величина државе и социјалистичка прошлост и институције. Разлика је у томе што они нису ишли на радикалан неолиберални економски концепт.

...

 

 

 

zaista se čovek efikasno bori protiv brojki:

 

 Belarus^[14] BYR 6027438 BYR 7008649 0.0000414483 ^[15] 2015-07

249€

 

  Serbia^[77] RSD 44450 RSD 61279 0.0081616 ^[78] 2016-02 363€

[Prospero]

18/04/2016 22:27 | Beograd -

Zašto je sanacija Srpske banke, označena sa "strogo poverljivo", koštala poreske obveznike 17 milijardi dinara

Tajkuni vratili samo tri odsto dobijenih kredita

 

* Država je iz budžeta sa 140 miliona evra pokrila nenaplative kredite Srpske banke, koja je tako dobila očišćene bilanse * Problematične pozajmice deljene “velikim igračima”, ali značajan deo novca plasiran preko malih kredita velikom broju nepoznatih, tek osnovanih firmi * Gde je završio novac iz nenaplaćenih obaveza, niko ne istražuje

AUTOR: ALEKSANDAR MILOŠEVIĆ

 

Beograd - - Krajem 2014. godine Vlada Srbije je tajnim zaključkom "sanirala" Srpsku banku, tako što je iz budžeta “pokrila” sve loše kredite koje je banka godinama odobravala, a obavezu naplate tih dugova prebacila Agenciji za osiguranje depozita. Banka je dobila “čiste račune”, država “malo” prazniji budžet, a glavno pitanje ostalo je bez odgovora – u čijim je džepovima završio novac. Radi se o čak 140 miliona evra, od čega je AOD, za više od godinu dana, uspela da naplati spektakularna tri procenta.

 

Kako za Danas kažu u AOD-u, od kraja decembra 2014. pa zaključno sa 31. martom, naplaćeno je oko 413 miliona dinara odobrenih kredita, što je tačno 2,7 odsto od čak 15,2 milijarde nenaplaćenih potraživanja "sanirane" Srpske banke.

 

Kada je u novembru 2014. godine država odlučila da spase ovu banku, ministar finansija Dušan Vujović je tvrdio da je "Vlada pripremila plan sanacije uz minimalne troškove". Država je zatim ceo postupak označila kao strogo poverljiv, pa od 2014. do danas javnost više nije čula ni reč o ovom poslu. Međutim, kako je juče objavio BIRN, to spasavanje Srpske banke uz "minimalne troškove" zapravo je koštalo 140 miliona evra, odnosno čak 17 milijardi dinara.

 

Od toga je, kako se navodi, 3,86 milijardi novac same banke, zatim je 3,6 milijardi dao Jugoimport SDPR, a ostalih 10 milijardi Vlada Srbije.

 

Vlada je, kako se objašnjava, prvo pozajmila 10 milijardi dinara Srpskoj banci, a zatim taj novac konvertovala u kapital, dok je Jugoimport SDPR u kapital konvertovao svoj depozit od 3,86 milijardi dinara koji je već držao u Srpskoj banci. Tako je banka dobila svež novac da popuni rupu od čak 15,2 milijarde nenaplativih kredita, koje je ranije odobravala. Država nikada nije obavestila javnost o toj dokapitalizaciji.

 

Tih 15 milijardi je onda prebačeno Agenciji za osiguranje depozita, tako da novi bilansi pokazuju da je Srpska banka "čista". Štaviše, banka je u 2015. iskazala i dobit, budući da više ne mora da vodi računa o stotinama miliona evra koje je dala povlašćenim klijentima koji joj novac nikada nisu vratili.

 

Zanimljivo je da se injekcija od čak 10 milijardi dinara (više od 80 miliona evra) uopšte ne vidi u budžetu za 2014, niti u rebalansima, kao i to da Ministarstvo finansija nije odgovorilo na novinarska pitanja u vezi ovog slučaja, pa je i dalje nepoznato odakle je država dala ovoliko novca.

 

Poznato je da se od tih 15 milijardi koje nikada nisu vraćene, deo odnosi na kredite odobravane firmama povezanim sa Farmakomom Miroslava Bogićevića i Interkomercom Gorana Perčevića, naročito u vreme kada je na čelu te banke bio Ivan Maričić, koji je kasnije prešao kod Bogićevića, a zatim završio u Euroaksis banci u Moskvi, kod Vojina Lazarevića.

 

Međutim, odobravanje ovakvih zajmova se nastavilo i kasnije i poznato je da je banka tek osnovanim firmama, čiji su stvarni vlasnici nepoznati, odobravala vrlo veliki broj malih kredita, od po nekoliko stotina hiljada evra, koji nikada nisu vraćeni. Mali krediti su odobravani jer je time izbegavana obaveza da se traži dozvola Upravnog odbora banke, odnosno zato što takvi zajmovi nisu privlačili ničiju pažnju. Na čijim je računima završio ovaj novac, do danas nije poznato.

 

Nakon što je banka "sanirana", na čitav slučaj je zaboravljeno, pa do danas nije pokrenut nijedan sudski ili istražni postupak, iako je u Srpskoj banci šteta po budžet znatno veća nego recimo u Privrednoj banci Beograd, za koju se vode sudski postupci, uprkos tome što je ta banka imala i hipoteke na rudnik kojima je obezbedila svoja potraživanja.

 

Ali, gašenje PBB-a nije označeno tajnim, dok spasavanje Srpske, jeste.

 

Kako za Danas kažu u AOD-u, "pre preuzimanja, Srpska banka je utvrdila listu dužnika i bruto iznos loše i ostale aktive koja je predmet prenosa na Agenciju i izvršila njenu potpunu računovodstvenu i vrednosnu ispravku. Drugim rečima, ta potraživanja svrstavaju se u nenaplativa, odnosno potraživanja čija je izvesnost naplate veoma mala. Ukupna bruto vrednost loše i ostale aktive koja je preneta na Agenciju, uključujući i suspendovanu kamatu (iskazanu u vanbilansnoj evidenciji Srpske banke), iznosila je 15,2 milijarde dinara".

 

"Zaključno sa 31.3.2016. godine, Agencija je naplatila iznos od oko 413 miliona dinara. Prihod od naplate prenet je u budžet Srbije, po odbitku sudskih i drugih troškova i zakonom propisane naknade Agenciji", navode u AOD-u.

 

Zašto je država uopšte spasila ovu banku umesto da je ugasi, takođe ostaje nepoznato. Cena pokrivanja 140 miliona evra gubitaka bila bi dovoljna za izgradnju novog Kliničkog centra u Beogradu i ostalo bi dovoljno za još pola takvog istog kompleksa. Ili bi, drugačije, bilo dovoljno za državno učešće u izgradnji nacionalnog fudbalskog stadiona. Umesto toga, taj novac je dat za pokrivanje gubitaka po kreditima odobravanih politički bliskim tajkunima, a onda je Vlada to još i sakrila od građana.

 

 

Vujović: Poverljivo

„Ono što je bilo, to se čisti, na osnovu para koje će biti date sa strane. Banka ima svojih 20 i nešto miliona evra (kapitala), plaća se razlika i čiste se depoziti. Nema više depozita. Detalji su navedeni u rešenju odluke Vlade, koja je poverljiva, tako da o tome ne mogu da govorim”, rekao je krajem 2014. Vujović. BIRN navodi da Vujović nije mogao da govori o tome da je “Vlada nedelju dana ranije, 7. novembra 2014. godine, pod oznakom žstrogo poverljivo, donela Zaključak broj 00-73/2014-2 kojim je odobrila sanaciju Srpske banke dokapitalizacijom”. Prvobitna procena da će to poreske obveznike koštati 80 miliona evra, znatno je premašena i konačan zbir je – 140 miliona.

 

Dobra procena

Prema dokumentima do kojih je došao BIRN, Vlada Srbije je i posle dokapitalizacije nastavila da uliva novac u Srpsku banku, pa je tako organizovala prodaju poslovne zgrade te banke u Skadarliji, Direktoratu civilnog vazduhoplovstva, i to po višoj ceni od one koju je sama Srpska banka tražila za tu zgradu.

Šta će Direktoratu zgrada u boemsko-turističkom kvartu u strogom centru Beograda, posebno je pitanje.

 

Zgrada u Skadarskoj 23, veličine 3.070 kvadrata bila je procenjena na 4,9 miliona evra, ali Srpska banka po toj ceni nikako nije uspevala da nađe kupca. A onda je, kako se navodi, Vlada Srbije donela Zaključak kojim je Direktoratu praktično naredila da kupi ovu zgradu i to po još višoj ceni od 5,15 miliona evra. Pošto Direktorat nije imao novca da plati toliku cenu, Vlada mu je naredila da - digne kredit. Tako je sredinom 2015, uz pomoć zajma od 572.000 evra, DCV kupio zgradu u Skadarliji, koja je postala vlasništvo Republičke direkcije za imovinu.

Vlada je odluku da plati više nego što je sama banka tražila za svoju zgradu, opravdala time što je uradila novu procenu njene vrednosti. Poreska uprava je tako procenila da je tržišna vrednost zgrade čak 5,25 miliona evra (iako banka nije mogla da nađe kupca ni za 4,9 miliona), pa je konstatovala da DCV zgradu kupuje po manjoj ceni od od tržišne.

 

 

ovako najčešće izgledaju rezultati onoga što katić zagovara

[Anduril]

Na politici se gubi vreme u raspravama o poreskim detaljima i subvencijama a ovamo o otvorenim pljackama ni rec.

Kad neko onda kaze da treba prvo poboljsati poslovni ambijent i uvesti osnovni red, to se proglasava za nekakav koncept ili opste mesto.

Efikasno tuzilastvo i sudstvo po par ovakvih primera bi bilo vec ogroman korak napred sa bilo kakvim modelom poreza i subvencija.

[Tribun_Populi]

Pogle prvo o čemu se ovde radi i šta pišemo bogzna koliko strana.

[Anduril]

Pogle prvo o čemu se ovde radi i šta pišemo bogzna koliko strana.

Komentarisao sam raspravu na Politici u kontekstu ovakvih stvari.

Ovo prosto nisu ekonomski problemi nego politicki - prvo se resavaju tzv. opsta politicka mesta a tek zatim ima smisla razmisljati o detaljima ekonomske politike.

[Tribun_Populi]

A dotle pocrkajte svi.

 

Kako da ne.