Permanentna kriza domaće ekonomije

[hazard]

[Sestre Bronte]

Ti sad gledaš jedan uspešan primer, pa kažeš super tako treba, ali koliko je u tom Egiptu takvih neuspešnih primera? Koliko je takvih državnih investicija propalo, a koliko para je na taj način pojela korupcija (koja je veliki problem u Egiptu)? Pola Egipćana živi ispod granice siromaštva, tako da mi oni nisu baš neki primer uspešnog ekonomskog modela.

 

Oni ne mogu da budu primer uspešnog ekonomskog modela zato što je put većeg dela većinskog stanovništva posao u državi, činovnici, vojska, policija. Privatna inicijativa je većinski Koptska.

 

Ovde nije u pitanju državna investicija, nego pomoć države privatnoj investiciji, ali ne po otvorenom radnom mestu ili na neki drugi sulud način.

 

I voleo bih da vidim računicu za 64%.

Edited April 6, 2016 by Braća Strugacki

[Lord Protector]

 

 

Devizni kurs dinara Aktuelna problematika i kretanje kursa u 2016. godini

 

Poslednjih petnaestak godina kod nas se vodi politika tzv. „rukovođeno fleksibilnog“ kursa dinara (managed floating), koju sprovode mnoge zemlje u tranziciji, umesto ranijeg fiksnog kursa vezanog za nemačku marku. Ovakav režim koji je kompromis između fiksnih i fluktuirajućih kurseva, kojeg neki ekonomisti nazivaju „prljavo plivajućim“, trebalo bi da uzme u obzir dobre strane obe varijante kursa: prednosti discipline fiksnog kursa i veće delovanje tržišta kod fluktuirajućeg kursa.

 

 

NBS određuje kurs na osnovu ponude i potražnje, a interveniše na deviznom tržištu samo u slučaju sprečavanja velikih dnevnih oscilacija kursa, kako navodi, bez usmeravanja kursa u određenom pravcu.

Rast domaćih cena proteklih godina bio je znatno veći od promene kursa dinara prema najvažnijim svetskim valutama. Ovo je, između ostalog, dovelo do ogromnog spoljnotrgovinskog deficita, sve većeg zaduživanja građana, privrede i države, a imalo je pokriće u privatizaciji, inostranom zaduženju, stranim investicijama, prilivu doznaka, donacija i sl. Devizni kurs je ogledalo privrede i nemoguće je imati jak dinar u slaboj privredi sa malim izvozom, koji učestvuje sa svega oko 20% u BDP-u. Za dugoročni održivi razvoj izvoz treba da iznosi preko 50% BDP-a.

Dinar se našao u paradoksalnoj situaciji jer je jačao u godinama izrazito niske konkurentnosti privrede i nedovoljne proizvodne aktivnosti u industriji, sa nelikvidnim realnim sektorom i zastarelom privrednom strukturom. Stalno je rastao uvoz i spoljnotrgovinski deficit, a ogromna devizna sredstva trošila su se na uvoz robe široke potrošnje, a u skromnom izvozu oko dve trećine su činili proizvodi niske faze obrade, odnosno sirovine i repromaterijal (gvožđe i čelik, odeća, žitarice, voće i povrće, obojeni metali). Znači, imali smo kontinuiranu apresijaciju domaće valute bez realnog pokrića, umesto da je dinar depresirao i logički imao nižu vrednost.

Adekvatno vođenje kursa dinara trebalo bi da stimuliše konkurentnija preduzeća, izvoz, štednju, da vodi ka većoj stabilnosti tržišnog kursa dinara i utiče na eliminisanje „sive“ ekonomije (koja učestvuje u BDP-u preko 30% ili sa preko 10 milijardi evra) i raznih monopolističkih uvozničkih lobija, gde prvenstveno veliki uvoznici manje plaćaju robu u inostranstvu zbog precenjenog dinara, a na domaćem tržištu je skuplje prodaju. Budući da je kurs odraz stanja u srpskoj privredi, postojaće manje potrebe za prilagođavanjem deviznog kursa ukoliko strukturne reforme budu bolje i uspešnije.

Snaga domaće valute pre svega zavisi od izvozne snage naše privrede i priliva inostranog kapitala, posebno investicija. Dinar će jačati ako rastu naš izvoz i strane direktne investicije, i obrnuto – slabiti, ako nam je slab izvoz i nedovoljan priliv investicija.

Privredi ne odgovara nestabilan kurs i velike oscilacije, jer on povećava devizni rizik i inflaciona očekivanja. Privrednici smatraju da je osnovno da imaju predvidiv i stabilan kurs dinara na osnovu kojeg mogu da planiraju poslovne aktivnosti. Jačanjem evra dobija se na izvozu, ali privrednicima pogoduje stabilan kurs, posebno onima koji se bave dugoročnom proizvodnjom u Srbiji.

Budući da je kurs odraz stanja u srpskoj privredi, postojaće manje potrebe za prilagođavanjem deviznog kursa ukoliko strukturne reforme budu bolje i uspešnije. Realni i uravnoteženi kurs dinara, kao presek stanja platnog bilansa, treba da bude trajno opredeljenje domaće monetarne politike. On mora biti u funkciji povećanja proizvodnje, broja zaposlenih, naše konkurentnosti na svetskom tržištu i smanjenja enormnog deficita spoljnotrgovinske razmene. Nerealni devizni kurs vodi ka neekonomskoj alokaciji nacionalnih resursa i raspodeli nacionalnog dohotka. Nasuprot njemu, realni kurs podstiče konkurentsku sposobnost izvoznika i omogućava razvoj novih industrija, koje u uslovima precenjene domaće valute nisu imale svoju ekonomsku opravdanost.

U našoj situaciji izrazite nekonkurentnosti i nedovoljno osposobljene, tehnološki zastarele i slabo organizovane privrede za izvoz režim kontrolisano fleksibilnog kursa dinara sa redovnim prilagođavanjem NBS-a kretanjima na deviznom tržištu, koji omogućava amortizaciju spoljnih ekonomskih udara, za sada je, ipak, najbolja opcija za Srbiju. Ovaj devizni režim kursa je adekvatan, odnosno najmanje loš u odnosu na moguće alternative. On odražava strukturu srpske privrede i izazove i rizike koji pred njom stoje.

U svakom slučaju, fleksibilan devizni kurs predstavlja manje loše rešenje od fiksnog kursa ili uvođenja evra u monetarni sistem zemlje. Blagi trend deprecijacije kod fleksibilnog kursa treba da približi dinar njegovoj održivoj vrednosti i delotvorno deluje u pravcu poboljšanja međunarodne konkurentnosti srpske privrede. Rast izvoza zemlje i veći devizni priliv jedini su trajni izvori za stabilizaciju deviznog kursa dinara, zbog čega podsticanje izvoza mora biti prioritet vladine ekonomske politike.

Najjače svetske valute čeka turbulentna 2016. godina, kojom će dominirati odnos američke i evropske valute i proboj kineskog juana, dok će srpska moneta ostati u okviru 120-121 dinara za evro, uz blago slabljenje sredinom godine, koje ne bi trebalo da pređe prošlogodišnjih 123 dinara za evro, prognoziraju pojedini stručnjaci. U slučaju dinara domaći ekonomisti i bankari veruju da će manje - više ostati u sadašnjim okvirima i pored ozbiljnih troškova i rata spoljnog duga, koje tokom ove godine stižu na naplatu. Ove godine dinar će u odnosu na evro malo izgubiti, slično kao i prošle godine. Ova projekcija je očekivana, imajući u vidu to što je srpska inflacija veća nego u EU i to što Srbija ima trgovinski i budžetski deficit.

Dok su stranci unosili u zemlju devize da bi uz visoke kamate kreditirali državu, dinar je bio stabilan. Međutim, u decembru prošle godine, posle više meseci stabilnosti kursa na nivou od oko 120 dinara za jedan evro, dinar je izgubio određenu vrednost, tako da je na primer NBS za samo dve nedelje u decembru prodala duplo više deviza nego za 11 meseci prošle godine. U poređenju sa 2008., 2010. ili 2012. godinom prošle godine dinar je plivao dosta stabilno u nemirnim vodama, pa je naglo pomeranje kursa krajem prošle godine u relativno kratkom periodu podgrejalo nervozu građana i privrednika sa kreditima vezanim za neku jaku valutu. Spoljni dug Srbije je oko 26 milijardi evra, pa svaki procenat slabljenja domaće valute za dužnike, prema proceni, predstavlja dodatni trošak od oko 32 milijarde dinara, što je oko 1% BDP-a.

Građani ne treba da brinu zbog pomeranja kursa, jer je „kratkog daha“ i NBS i bankarski analitičari u ovoj godini očekuju da će domaća valuta ostati stabilna, pre svega, zahvaljujućim merama centralne banke. Ovo je zajednička ocena NBS-a i bankarskih stručnjaka, koji ukazuju da je „centralna banka spremna da odgovori i predupredi eventualne talase nestabilnosti na tržištu“.

Dinar je u veoma turbulentnim okolnostima tokom prošle godine oslabio svega 0,8 odsto, a da bi predupredila veće skokove NBS interveniše u proseku sa po 10 miliona evra dnevno, ali u nekim danima proda i po 50 miliona evra na međubankarskom deviznom tržištu. Kako bi ublažila kolebanje vrednosti dinara u odnosu na evro, centralna banka je ove godine na međubankarskom deviznom tržištu (do 20. januara) prodala 120 miliona evra.U toj odbrani vrednosti domaće valute u trezorima centralne banke završili smo prošlu godinu sa preko pola milijarde evra više, odnosno u 2015. godini NBS je prodala 450 miliona evra, a kupila 970 miliona evra. To znači da su tokom prošle godine, do kraja novembra, bili jači pritisci na jačanje dinara prema evru, zbog čega je NBS više kupovala evre, nego što ih je prodavala. Ovome treba dodati da smo od avgusta 2012. godine kupili 3,3 tone zlata, u ovoj godini preko pola tone zlata i da raspolažemo sa 18,3 tone zlata u trezorima NBS-a.

Prošle godine najniža vrednost dinara prema evru bila je 29. januara i iznosila je 123,57 dinara, a najviša je bila 1. oktobra 119,71 dinara za jedan evro. Dana 4. januara 2016. bila je prva intervencija NBS-a od početka ove godine na međubankarskom deviznom tržištu i ona je tada prodala deset miliona evra da bi sprečila prekomerne dnevne oscilacije kursa.

Na stabilnost kursa uticalo je i potpisivanje kreditnog sporazuma sa MMF-om. Manji budžetski deficit, nastavak ekonomskih reformi i olakšica u evrozoni predstavljaju pozitivne faktore, koji bi trebalo da osiguraju stabilnost domaće valute. Očekujemo da će se poverenje investitora nastaviti, što će pozitivno uticati na rast, ocena je bankarskih analitičara.

Na stabilnost dinara pozitivan efekat imaće i atraktivnost dužničkih hartija od vrednosti za strane investitore, relativno liberalna domaća monetarna politika, kao i nastavak olakšica i politika niskih kamata u evrozoni, koji će nadoknaditi negativne efekte viših kamatnih stopa u SAD-u.

NBS saopštila je da najava vanrednih parlamentarnih izbora u Srbiji nije imala bilo kakav negativan uticaj na kretanja kursa dinara na deviznom tržištu. Takođe, povoljni domaći ekonomski pokazatelji su priznati i od strane međunarodnih agencija „Standard and Purs” i „Fitch”, kroz povećanje rejtinga zemlje. One daju pozitivne signale međunarodnim investitorima da i fiskalna i monetarna politika idu u dobrom smeru, ka poboljšanju makroekonomskih performansi. Dinar je u januaru 2016. godine oslabio prema evru za 1,1%, što je, uglavnom, posledica sezonskih faktora. Deprecijacijski pritisci su karakteristični za početak godine usled sezonski pojačane tražnje za devizama od strane domaćih preduzeća, uvoznika energenata. Ove godine to je delimično potpomognuto i turbulencijama na svetskim finansijskim tržištima, pre svega, na berzama u Aziji, navedeno je u saopštenju.

Postoje i neke pesimističke prognoze, koje govore da će vlast iskoristiti sve adute, a ponajviše devizne rezerve centralne banke, kako bi devizni kurs održali stabilnim barem do predstojećih izbora. Ova veštačka odbrana dinara će se, kako se upozorava, građanima obiti o glavu odmah posle izbora i formiranja nove vlade na šta upućuje i praksa iz ranijih izbornih ciklusa. Tako se navodi da je 2012. posle izbora u maju dinar ojačao 2,5% (za 1,8 dinara) do kraja te godine, dok je 2014. posle glasanja u martu evro ojačao čak 4% (za pet dinara) do kraja te godine. Iz ovog proizlazi da će posle izbora ove godine (bili oni u aprilu ili maju), evropska valuta započeti trend rasta, pa bi do kraja godine, kako se navodi u ovoj prognozi, evro mogao da skoči na 125 ili čak 127 dinara!

Dugoročno gledano sadašnja politika kursa je ipak neodrživa, ali bi već tokom ove, kao i tokom narednih godina trebalo preduzimati odlučne mere kako bi se postepeno išlo na politiku realnog kursa domaće valute, odnosno programirane deprecijacije, pošto je, kako pokazuju pojedina istraživanja, dinar precenjena valuta.

dr Dejan Jovović, naučni savetnik, redovni član NDES-a

Edited April 6, 2016 by slow

[Prospero]

 

Devizni kurs je ogledalo privrede i nemoguće je imati jak dinar u slaboj privredi sa malim izvozom, koji učestvuje sa svega oko 20% u BDP-u. Za dugoročni održivi razvoj izvoz treba da iznosi preko 50% BDP-a.

 

 

dr Dejan Jovović, naučni savetnik, redovni član NDES-a

 

 

 

Sumnjive su mi bile te brojke, ne budem lenj i pogledam Statistički kalendar RZS za 2014. (izdanje je 2016, nema tu nekih osetnijih promena), i evo brojki (str. 41-44)

 

Ukupan BDP (dinari)

3.908.470.000.000

 

Izvoz (dinari)

1.695.334.000.000

 

Što je negde 43% a ne 20% kako tvrdi autor.

Edited April 6, 2016 by Prospero

[hazard]

Eto jos samo 7% i teci ce med i mleko

[Tribun_Populi]

Bilo i meni sumnjivo, u Politiki tvrdnja da je izvoz dosegao 75% uvoza, ovde da je izvoz 20% BDPa.

 

Rekoh, čisto mi neverica da toliko izedemo što proizvedemo ovde.

 

TT tj. CZ M57

[hazard]

http://dostajebilo.rs/na-subvencije-godinama-odlazio-ogroman-novac/?lang=lat

 

Ja bi obratio paznju na bold o radnickom akcionarstvu...

 

 

 

Na subvencije godinama odlazio ogroman novac

6. april 2016.Prenosimo

Za deset godina, koliko su ta preduzeća provela u restrukturiranju, Srbija je iz budžeta na njih potrošila 7,5 milijardi dolara. Zamislite šta je sve za deset godina u Srbiji moglo da se uradi s tim novcem da su preduzeća privatizovana 2002. godine

 

Autor: Dušan Pavlović

U septembru 2013. godine na spisku Agencije za privatizaciju nalazilo se još oko 600 neprivatizovanih preduzeća.
Od toga je 153 bilo u statusu restrukturiranja u koji ih je stavila Vlada Republike Srbije Uredbom o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica iz 2002. godine. Broj preduzeća u restruktiranju stalno varira. Osim toga, nisu sva preduzeća odmah stavljena u proces restrukturiranja. Počelo se sa dvadesetak preduzeća. Ostala su dodavana tokom godina, naknadno.

 

Smisao restrukturiranja bio je da se ta preduzeća pripreme za privatizaciju i potom prodaju. Međutim, desilo se upravo suprotno – kupaca nije bilo, a ta preduzeća poslovala su sve lošije, sve dok jedno po jedno nije prešlo na subvencije Fonda za razvoj. Subvencije su isplaćivane da bi zaposleni radnici mogli da prežive do narednog meseca, pošto na sopstvenu proizvodnju više nisu mogli da se oslone.

 

I ovde, ponovo srećemo moralni hazard. Zašto bi dete koje zna da će dobiti dobru ocenu pokušavalo da se spremi za kontrolni zadatak? Zašto bi neko ko zna da narednog meseca dobija subvenciju pokušavao nešto da proizvede? Ta preduzeća su već poslovala loše. Uz redovne subvencije poslovanje je postalo još gore.

 

Na subvencije je godinama odlazio ogroman novac. Jedan službenik Svetske banke u Beogradu izračunao je u jednoj neformalnoj kalkulaciji da Srbija u proseku zbog tih preduzeća gubi 750 miliona dolara godišnje. Ta računica, međutim, nije obuhvatala samo direktne subvencije, već i neplaćene poreze i doprinose, dugovanja „Elektroprivredi“, „Srbijagasu“, lokalnim komunalnim preduzećima, itd. To su bili indirektni troškovi, ali oni nisu bili ništa manje stvarni od onih direktnih (troškova kroz subvencije).

 

Kada neko preduzeće ne plati uslugu „Srbijagasu“ ili „Elektroprivredi Srbije“, na bilansima „Srbijagasa“ i „Elektroprivrede“ pojavljuje se dug. Taj dug neko mora da nadoknadi. Pošto su „Srbijagas“ i „Elektroprivreda“ javna preduzeća, taj dug se pokriva iz budžeta, tj. novcem poreskih obveznika. Dug koji ovako nastaje kod „Srbijagasa“ ne treba brkati sa većim delom duga koji nastaje kao posledica provizije za nabavku gasa koje se plaćaju „Jugorozgasu“ ili preduzećima koja je „Srbijagas“ angažovao za proces gasifikacije Srbije.

 

Za deset godina, koliko su ta preduzeća provela u restrukturiranju, Srbija je iz budžeta na njih potrošila 7,5 milijardi dolara. Zamislite šta je sve za deset godina u Srbiji moglo da se uradi s tim novcem da su preduzeća privatizovana 2002. godine.

 

Do sada je privatizacija u Srbiji pokušavana nekoliko puta. Prvi put još u bivšoj Jugoslaviji za vreme Izvršnog veća Ante Markovića 1989. godine. Potom 1991. godine pod Miloševićem. Treći zakon donet je 1997. godine. Konačno, još uvek važeći Zakon o privatizaciji (koji je menjan više puta) usvojen je za vreme vlade Zorana Đinđića 2001. godine.

 

Po zakonima iz 1991. i 1997. godine preduzeća su privatizovana po tzv. modelu radničkog akcionarstva (management employee buyout), takođe poznatog i pod nazivom „insajderska privatizacija“. To znači da akcije preduzeća imaju pravo da kupe samo zaposleni u preduzeću. (Ovo se odnosi i na bivše zaposlene.) Jedan deo preduzeća je formalno prodat zaposlenima, ali su rezultati takve prodaje bili loši. Ne zato što je radničko akcionarstvo loše, već zato što je model faktički služio da se kontrole nad preduzećima dokopaju Miloševićevi direktori.

 

Oni su kontrolisali radnike koji su morali da glasaju za Socijalističku partiju Srbije da bi sačuvali radno mesto. Mnoga takva preduzeća ostala su u rukama radnika, ali su pravila gubitke. Kada je došlo do političke promene u oktobru 2000. godine, ta preduzeća su se našla u problemu. Sa onim što je preostalo, krenulo se po četvrti put u privatizaciju 29. juna 2001. godine.

 

Za razliku od zakona o privatizaciji iz 1991. i 1997. godine, koji su podrazumevali radničko akcionarstvo, zakon iz 2001. godine podrazumevao je direktnu prodaju društvenih preduzeća na tenderima ili aukcijama. Ovoga puta prioritet su imali kupci koji su bili spremni da ponude najviše novca.

 

Tenderi su bili malo zahtevniji. Tu se najpre tražio strateški investitor koji je već imao iskustva u industrijskoj grani u kojoj posluje preduzeće koje se prodaje. Kupac je morao da zadovolji tri uslova da bi mogao da kupi preduzeće: da kupi akcije, obezbedi buduće investicije i napravi socijalni program za prekobrojnu radnu snagu. Onaj ko da najbolju ponudu na sva tri polja, mogao je da postane novi vlasnik preduzeća. Za razliku od toga, na aukcijama je preduzeće mogao da kupi ko god bi dao najviše novca.

[Tribun_Populi]

Pih. Ništa što već nismo imali prilike da pročitamo još 2001-ve godine, a i samo potvrđuje moju tezu da su razlozi za napuštanje tog modela, umesto za fine tuning, bili političke prirode.

 

Miloševićeva privatizacija iz 1997. godine, koju je gurao (tada potpredsednik Savezne vlade) Danko Đunić, je bila neobavezna. Ukupno je do 2000-te po njemu privatizovano 19 od 3.000 preduzeća, a ubrzano se privatizovalo u periodu od 5.10.2000-te do izbora Đinđićeve Vlade (treba pogledati listu privatizovanih firmi).

 

Paz' da ne bi, da je posle 2000-te zadržan i sređen taj model i po njemu sprovedena privatizacija, neki direktor ubeđivao radnike da glasaju SPS. Hejlovali bi Đinđića ko Tita.

 

TT tj. CZ M57

[Lord Protector]

 

Sumnjive su mi bile te brojke, ne budem lenj i pogledam Statistički kalendar RZS za 2014. (izdanje je 2016, nema tu nekih osetnijih promena), i evo brojki (str. 41-44)

 

Ukupan BDP (dinari)

3.908.470.000.000

 

Izvoz (dinari)

1.695.334.000.000

 

Što je negde 43% a ne 20% kako tvrdi autor.

 

mislio je na udeo proizvodnje u BDP-u, on je negde oko 20%, što je izuzetno nisko. o tome je govorio Vasiljević:

 

 

 

Srbija mora da poveća izvoz

 

 

Srbija mora značajno da poveća izvoz i da pokretanjem tog drugog motora rasta izađe iz krize i dođe do stabilne ekonomije, ocenio je stručnjak Svetske banke Duško Vasiljević

Akter utorak, 30. septembar 2014.  |  Beta

Na predstavljanju izveštaja Svetske banke o konkurentnosti Srbije, u Beogradu, Vasiljević je naveo da se šest godina od početa krize Srbija još bori da se oporavi, ocenjujući da je teško pokrenuti srpsku ekonomiju zato što je rast pre početka krize bio zasnovan na domaćoj potrošnji.

Vasiljević je istakao da je potrebno da Srbija poveća izvoz za najmanje 50 procenata bruto domaćeg proizvoda(BDP, sa sadašnjih 40 odsto, ocenjujući da je sadašnji izvoz i dalje nizak u poređenju sa zemljama slične veličine, odnosno novim članicama EU koje imaju izvoz iznad 50 odsto BDP-a, a neke, kao Slovačka, i oko 80 odsto.

Prema oceni Svetske banke, nedostatak konkurentnosti i slab izvoz Srbije su posledica slabe produktivnosti i nedovoljnih investicija, naročito u proizvodnom sektoru.

Srbija ima nisku cenu rada, ali problem za privlačenje stranih investitora predstavlja niska prduktivnost rada, koja iznosi oko 40 odsto u poređenju sa sličnim zemljama u regionu, naveo je Vasiljević.

Kako je rekao stručnjak Svetske banke, to je povezano sa niskim obimom i niskim kvalitetom investicija u Srbiju. Precizirao je da je većina, odnosno oko tri četvrtine inesticija došlo u takozvani nezamenjivi sektor, a znatno manji u proizvodnu, izvozno orijentisanu privredu.

Prema ocenama Svetske banke, proizvodnja u Srbiji se danas nalazi ispod 20 procenata BDP-a, što je vrednost daleko niža od uspešnih novih članica EU, kao što je Slovačka.

Edited April 6, 2016 by slow

[hazard]

@Tribun

Meni stvarno nije jasna tvoja glorifikacija samoupravnih tj. drustvenih direktora. Do 2000., to je skoro sve bio go sljam koji je trebalo lustrirati, a ne dati im firme u ruke, cast izuzecima. To je isto kao kada bi danas predlozio privatizaciju Telekoma, Srbijagasa, EPSa i slicna po modelu po kom bi nastavio da dominira trenutni direktorski kadar i savetnici im.

[Tribun_Populi]

@Tribun

Meni stvarno nije jasna tvoja glorifikacija samoupravnih tj. drustvenih direktora. Do 2000., to je skoro sve bio go sljam koji je trebalo lustrirati, a ne dati im firme u ruke, cast izuzecima. To je isto kao kada bi danas predlozio privatizaciju Telekoma, Srbijagasa, EPSa i slicna po modelu po kom bi nastavio da dominira trenutni direktorski kadar i savetnici im.

Ne radi se toliko o njima (mada stvarno imam bolje mišljenje o ljudskim kvalitetima tih likova nego o tašna-mašna gladnim mladoliderima što su došli posle), iako i ti imaš prosperoliki "tosvegovna" stav, koji je IMHO mnogo pogrešan. Radi se o činjenici da bi domaće vlasništvo u posedu sitnih akcionara, eventualno slovenački model paradržavnih investicionih fondova kao rešenje "agencijskog problema" tj. boljeg upravljanja doprinelo očuvanju supstance kapitala, koja bi, uz odgovarajuće državno sponzorisane programe, mogla da posluži mnogo čemu.

 

Npr. početnom kapitalu za outsourcing dela proizvodnje o kojima je govorio Brat Strugački, uz očuvanje krupnih igrača kao zamajca.

 

U najgorem slučaju, mnogo teže bi se iz zemlje iznele i vrdžinajlendovale desetine milijardi evra, za šta je Zlobin Kipar 1 pičkin dim.

 

TT tj. CZ M57

[Lord Protector]

 

 

Borislav Borović: Šta bi donela razvojna banka?

Borislav Borović, Forum nezavisnih ekonomista | 06. april 2016. Novosti

Srbija od 2000. godine ima krajnje redukovan finansijsko-bankarski sektor, koji se sastoji od NBS i mreže isključivo komercijalnih banaka

SRBIJA od 2000. godine ima krajnje redukovan finansijsko-bankarski sektor, koji se sastoji od NBS i mreže isključivo komercijalnih banaka.

 

Ne postoje banke sa specijalizovanim poslovima podređene određenim granama (u Evropi jedino kod nas) kao što su agrarna, hipotekarna, investiciona, izvozna ili, na primer, državna razvojna banka.

To ozbiljno ugrožava funkcionisanje privrede, jer osnovni zadatak banaka je koncentracija kapitala i pomoć privredi (i građanima) uz pristojnu dobit za izvršene usluge.

U Srbiji je stvar obrnuta, pa je dobit banaka srazmerna gubicima privrede. Zato je, za početak, osnivanje državne razvojna banke Srbije preko potrebna operacija.

Inače, trenutno u svetu razvojnu banku imaju preko 40 zemalja (u Evropi gotovo sve zemlje), a iste poslove rade još i više od 20 regionalnih banaka i 10 fondova (izvor PKS). Osnovni zadatak DRB bi bio podsticanje razvoja privrede Srbije.

I to preko kreditiranja privrede, osiguranja izvoza od političkih i komercijalnih rizika izdavanjem garancija, finansiranje infrastrukturnih projekata od državnog značaja... Ali i lokalnih samouprava i posebno razvoj agrara kao strateške grane Srbije u budućem periodu.

DRB bi morala i da ima i savetodavnu misiju i davanje logističke podrške privredi u cilju jačanja njene konkurentnosti. To bi bila svojevrsna spona preduzetničkih ideja i njihove finansijske realizacije.

Pre osnivanja državne razvojne banke, morao bi se doneti zakon o državnoj razvojnoj banci, pošto sadašnja legislativa i Zakon o bankama nisu uredili ovu oblast. On bi bliže uredio osnivanje, funkcionisanje i dalji rad DRB, sa akcentom na obezbeđenje nezavisnosti menadžmenta i uprave banke, naročito kod kreditnog odlučivanja, gde bi se eliminisala supremacija političkih nad ekonomskim kriterijumima poslovanja banke.???

Poslovanje DRB ne bi bilo na čisto komercijalnim principima, a uspeh se ne bi merio isključivo ostvarenom dobiti, već dugoročnim doprinosom jačanju društvene zajednice preko projekata koje bi podržavala. Ipak, ostvareni profit bi se delom reinvestirao u povećanje kreditnog potencijala banke, a delom u proširenje broja potencijalnih korisnika kredita.

Poštanska štedionica kao banka u državnom vlasništvu sa solidnim početnim kreditnim potencijalom možda bi mogla biti pravo rešenje kao osnov formiranja DRB, transformisanjem Štedionice u DRB (opcija sa Srpskom bankom je, po mom mišljenju, pogrešna iz više razloga...) posebno u svetlu velike mreže filijala u Srbiji, jer bi se time povećala dostupnost za potrebnim kreditima preduzećima i kompanijama iz svih delova zemlje. U kasnijoj fazi bi bilo neophodno otvoriti i filijale u inostranstvu, u cilju servisiranja potreba naših izvoznika.

DRB bi davala znatno povoljnije kredite od komercijalnih (što, naravno, ne bi bio problem u situaciji zelenaških kamata komercijalnih, većinom, stranih banaka), a imala bi i druge prednosti za korisnike ...

Od povećanja likvidnosti preduzetnika prenošenjem rizika poslovanja na banku, odnosno državu, uklanjanjem valutnog rizika (krediti bi bili isključivo u domaćoj valuti), kao i davanjem bankarskih garancija i osiguranjem poslova. Sadašnji Fond za razvoj Srbije, kao i Garancijski fond, bili bi reintegrisani u novoosnovanu DRB, jer bi ona svakako efikasnije i profesionalnije upravljala državnim sredstvima od postojećih fondova.

Kreditni i garantni potencijal ovih fondova bi takođe trebalo da budu preusmereni u DRB. Budući da to verovatno ne bi bio dovoljan kreditni potencijal, čak i uz pridruženi potencijal Poštanske štedionice, neophodno je naći i druge izvore.

Kako su kamate na svetskom finansijskom tržištu na istorijskom minimimu, potreban kapital bi se obezbedio iz kreditnih linija međunarodnih finansijskih institucija i kredita drugih država. Naravno i iz sredstava iz budžeta namenjenih kapitalnim investicijama ali i izdavanjem obveznica sa garancijom države.

Poseban izvor bi bio emitovanje dinara iz primarne emisije, na osnovu činjenice nedopustivo niskog nivoa monetizacije, odnosno nedostataka novčane mase. Ovakva emisija ne bi izazavala nikakve potrese ni inflaciju, jer bi bila u korelaciji sa rastom BDP, ali tako da rast novčane mase bude mnogo brži od rasta BDP sve do uspostavljanja konačnog ravnotežnog nivoa.

Podsetiću da je novčana masa koja nedostaje u Srbiji oko 13 milijardi evra u dinarima ako posmatramo uporedive ekonomije i korelaciju veličine mase i BDP, koji nigde nije ispod 50%, a kod nas je ispod 15% (5 milijardi naspram 31 milijarde, koliko iznosi BDP).

Zadatak razvojne banke bio bi i finansiranje projekata infrastrukture od nacionalnog značaja, koji ne donose direktan profit i nisu interesantni privatnom sektoru, kao što je izgradnja neprofitnih stanova u ruralnim i nerazvijenim područjima, regulacija reka i obaloutvrda itd...

 

najveći problem je po meni ovo:

 

 

 

gde bi se eliminisala supremacija političkih nad ekonomskim kriterijumima poslovanja banke.

 

kakav mehanizam kontrole i odgovornosti bi to postigao? Vrlo teško, skoro nemoguće u Srbiji

Edited April 7, 2016 by slow

[Prospero]

Poslovanje DRB ne bi bilo na čisto komercijalnim principima, a uspeh se ne bi merio isključivo ostvarenom dobiti, već dugoročnim doprinosom jačanju društvene zajednice preko projekata koje bi podržavala.

 

Kako to hoće da isključi "političke kriterijume" a uključuje merenje "dugoročnih doprinosa jačanju društvene zajednice", što je neuhvatljiv i objektivno nemerljim pojam i naravno zavisi od najklasičnije političke računice?

 

 

edit: inače je nejasno kako može da se pravi državna banka a da iza toga ne stoje politički razlozi. Ako je interes da se samo privredi smanje kreditne kamate onda se prave posebni fondovi za osiguranje kredita koji će obarati kamate ali onim kreditima koje komercijalne banke odobravaju; ako se želi investirati u specifične grane i projekte po izboru vlasti onda je stvar apsolutno politička i nema bežanja od toga. 

Edited April 7, 2016 by Prospero

[Tribun_Populi]

ako se želi investirati u specifične grane i projekte po izboru vlasti onda je stvar apsolutno politička i nema bežanja od toga.

Naravno da je politička, veoma legitimna tema za raspravu u skupštini/na izborima i bilo gde, jer je predmet ideoloških sporenja.

 

Oko mehanizma ostvarenja takvog cilja, ako bi ga iko uopšte postavio, sam i ja skeptičan, pa svakako mislim (kao što i rekoh) da realizaciju i praćenje treba da rade poslovne banke za naknadu, umesto državne banke.

 

TT tj. CZ M57

[Prospero]

Ne mislim da je "političko" samo po sebi loše ili nedopustivo (to bi bilo besmisleno) nego je blesav i naivan taj pokušaj vađenja tipa "neće biti politike pri odlućivanju".