Permanentna kriza domaće ekonomije

[Lord Protector]

 

Врло занимљиво за Чехе да их је пуно захватила Азијска криза 1997, и да су од 1997-2000 сваке године имали пад бдп. Што је утицало да побољшају банкарски систем, што ће им пуно значити током кризе 2008/09 јер је 99% задуживања било у домаћим крунама. За разлику од Србије, Мађарске, Румуније...

Занимљиво је да све земље у И. Европи слабо расту без новог спољног задуживања.

 

 

Ovo zaduživanje u domaćoj valuti a ne u stranoj mnogi navode kao jedan od ključnih stvari da se ne upadne u probleme, i to važi kako za privredu tako i za građane. 

[Prospero]

Super je npr kad se odlučiš da uzmeš dug u dinarima po ludačkoj kamati od +15% a ono dinar ostane stabilan sledećih 5 godina uz nisku inflaciju, to je baš pametan™ kredit.

 

Pa si onda u iskušenju, ako si država koja je izdala dinarske HoV po visokim kamatama (a ne privatnik), da cimaš NBS da pusti dinar da otkliza na recimo 140 za € i rokaš inflaciju da pojede tu štetu, što opet dođe na seci uši krpi dupe rešenje i ciklus koji smo x puta gledali.

 

 

Kako da vam kažem: logika ako je kruna = domaća valuta i dinar = domaća valuta, onda je i kruna = dinar baš i ne fercera. 

Edited March 11, 2016 by Prospero

[Sestre Bronte]

Super je npr kad se odlučiš da uzmeš dug u dinarima po ludačkoj kamati od +15% a ono dinar ostane stabilan sledećih 5 godina uz nisku inflaciju, to je baš pametan™ kredit.

 

 

Ako je situacija stabilna i mogu da računam koliko će me koštati novac, onda mogu da donesem odluku na osnovu toga šta mi taj novac obezbeđuje - ako imam posao koji mi donosi profit od 30%, a znam da me pare koštaju 15%, ja nemam problem sa tim kreditom. Veći je problem kada se posluje u nestabilnim uslovima i nije moguće realno predviđanje troškova.

[Prospero]

Pa ako je situacija stabilna - niska inflacija i stabilan kurs - a evro kamata osetno niža zašto bi uzeo dinarski kredit a ne evarski™?

[Sestre Bronte]

To je eventualno moguće ako posluješ na relaciji dinar - evro. Ako imaš i treću promenljivu, npr dolar, to nije poslovanje nego kocka.

[Prospero]

Pa kako posluje transatlantska trgovina sa onakvim brzim jačanjem dolara, ili švajcarci kad odjednom otpeguju franak? Oni se ne kockaju?

 

Anyway, postoji više opcija, pa neka se bira.

Edited March 11, 2016 by Prospero

[Sestre Bronte]

Pa kako posluje transatlantska trgovina sa onakvim brzim jačanjem dolara, ili švajcarci kad odjednom otpeguju franak? Oni se ne kockaju?

 

Anyway, postoji više opcija, pa neka se bira.

 

Kockaju se, kako ko. Često je da firme koje sebi ne mogu da priušte kockanje dele rizik sa bankama, čime se dele i rizik i profit. Tu ne mislim uopšte na finansijski slabe firme, radi se obično o realno ogromnim firmama, ali koje žele stabilne finansijske pokazatelje u svojim rezultatima. Sa druge strane, ako pogledaš rezultate firmi koje posluju iz Evrope videćeš da su im rezultati jasno vezani za Evropu, a da za poslovanje na tržištima vezanim za USD imaju obično posebne firme ćerke, sestre...kako ko. Na prvi pogled se to vezuje za logističke razloge, ali to je samo delimično tačno, radi se o smanjivanju rizika. Što se tiče švajcarskog franka, to je već sasvim drugačiji problem, ali nije deo ove priče, tako da ću ga zaobići.

[Lord Protector]

Super je npr kad se odlučiš da uzmeš dug u dinarima po ludačkoj kamati od +15% a ono dinar ostane stabilan sledećih 5 godina uz nisku inflaciju, to je baš pametan™ kredit.

 

Pa si onda u iskušenju, ako si država koja je izdala dinarske HoV po visokim kamatama (a ne privatnik), da cimaš NBS da pusti dinar da otkliza na recimo 140 za € i rokaš inflaciju da pojede tu štetu, što opet dođe na seci uši krpi dupe rešenje i ciklus koji smo x puta gledali.

 

 

Kako da vam kažem: logika ako je kruna = domaća valuta i dinar = domaća valuta, onda je i kruna = dinar baš i ne fercera. 

 

Katić  :D je pisao o tome... sad koliko se to poklapa sa ovim u Češkoj ne znam

 

 

 

Bauk primarne emisije i ugodno inozaduživanje

29/02/2012 od Nebojša Katić

Poučeni užasnim iskustvom iz devedeseti godina, građani su naučili da se pojam primarne emisije vezuje za hiperinflaciju i monetarni haos. Teza po kojoj je neodgovorno, voluntarističko štampanje novca jedini uzrok inflacije toliko je uvrežena, da građani na svaki pomen primarne emisije, ma u kakvom kontekstu, reaguju refleksno, i dabome negativno. Javnost ne vidi, a niko joj ni ne pomaže da vidi, da i inozaduživanje dovodi do egzogenog, voluntarističkog pritiska na finansijski sistem.

Primarna emisija je mehanizam preko koga centralna banka reguliše kreditnu aktivnost i prisutna je u svakoj tržišnoj ekonomiji. Centralna banka pokušava da pogodi (nema tačnijeg objašnjenja) koliko novca je potrebno za optimalno, neinflatorno funkcionisanje ekonomskog sistema.

Kako privreda raste, kako se obim robno-novčanog prometa stalno povećava, kako je i u najboljim ekonomijama inflacija u pravilu prisutna, količina novca u sistemu se mora povećavati. Primarna emisija koja ove procese prati nije negativan fenomen već nužnost, i ona pospešuje funkcionisanje ekonomskog sistema.

Sve dok količina novca u opticaju ima pokriće u robama i uslugama na domaćem tržištu, primarna emisija ne može biti problem. Ovo podrazumeva da je centralna banka dobro pogodila koliko novog novca kreira, kao i da se u svojoj politici rukovodi ekonomskim, a ne politički kalkulacijama.

Do destabilizacije monetarnog sistema ne dolazi samo „iznutra“, neodgovornim štampanjem novca. Sistem se može destabilizovati i spolja, kroz stalni, nekontrolisani rast inozaduživanja, pogotovo zaduživanjem banaka i države. Ne samo da je inozaduživanje pogubno po budućnost Srbije zbog neodrživog rasta spoljne zaduženosti, već je zaduživanje i dnevna pretnja stabilnosti finansijskog sistema. Otuda inozaduživanje nije samo problem budućnosti – ono je i problem prošlosti i sadašnjosti.

Začudo, ni političari, a ni domaći ekonomisti ne upozoravaju javnost na negativne monetarne posledice inozaduživanja. Naprotiv, najveći broj izjava usmerava javno mnjenje tako da na inokapital gleda kao na faktor jačanja finansijskog sistema. Destabilizirajući efekti inokredita se ne razumeju, skrivaju ili zanemaruju.

Novac koji ulazi u Srbiju po osnovu inokredita iznuđuje primarnu emisiju, povećava količinu novca u opticaju i podstiče rast inflacije. Evra ili dolari se konvertuju u dinare i to povećava novčanu masu u sistemu. Dinarska masa koja je naštampana za otkup deviza, nema svoje pokriće u ekonomskom sistemu Srbije.(1)

Inokapital koji je u Srbiju ušao, svoje pokriće ima van Srbije, u inostranoj robi ili uslugama. Sve što u Srbiju ulazi kao inokredit, pre ili kasnije mora iz Srbije izaći. U protivnom, domaći monetarni sistem će biti preplavljen i potopljen viškom novca.

Mehanizam uglavnom tako i funkcioniše, pa Srbija inokreditima finansira svoj ogromni deficit trgovinskog bilansa. Domaća preduzeća tim novcem kupuju strane robe i vrše sva druga plaćanja u inostranstvu. Kada se plaća inostranim dobavljačima ili bankama, dinarima se kupuju devize (dinari se „poništavaju“), količina dinara u opticaju se za toliko smanjuje. Inflatorni efekat u zemlji je neutralisan. Drugi i teži efekti nisu neutralisani. Novac je ušao, novac je izašao…a Srbija je ostala sa inostranom robom i dugovima. Inokredit uvek vrši pritisak na domaće cene, osim ako se novac troši van Srbije.

Kada se država zadužuje u inostranstvu da bi popunila budžetske rupe, a ne kod centralne banke, krajnji ishod je povećani uvoz u Srbiju. Devizni priliv po osnovu zaduživanja pomaže da se kurs dinara održava na precenjenom nivou čime se kontinuirano stimuliše uvoz i razara trgovinski bilans. Inokreditiranje je zato odličan mehanizam za stimulisanje ekonomija, pre svega tuđih, jer indirektno stimuliše uvoz.

Uzgred, i devizne doznake emigranta imaju isti efekat na monetarni sistem, iznuđujući emisiju dinara bez pokrića. Tako uneta evra, franci ili dolari, svoje pokriće takođe imaju u inostranstvu gde su i zarađeni. I oni moraju izaći iz Srbije da ne bi podsticali inflaciju. Ovako unete devize će napustiti Srbiju i njima će biti plaćen uvoz. Nešto ipak, nije isto – doznake ne povećavaju zaduženost.(2)

Uvek postoji i deo inostranog novca koji je u Srbiju ušao, a da nije izašao kroz uvoz. Taj novac ostaje u zemlji (u dinarima) i vrši pritisak na cene. Efekat tog novca na cene je u dlaku isti, kao i kada bi centralna banka izvršila voluntarističku primarnu emisiju bez ikakvog robnog pokrića. Ovaj oblik primarne emisije kao da nikoga ne brine. Kao i sve što dolazi iz inostranstva, tako i primarna emisija na bazi stranih kredita postaje ugodna i hvale vredna.

Naravno, Narodna banka ovaj višak novca mora povući iz opticaja (sterilisati). NBS to radi na pogrešan način i pogrešnim instrumentima, i time dodatno pomaže destabilizaciju sistema. Bez stroge kontrole unosa kapitala, praktično bez domaćih banaka, NBS je izgubila efektivnu kontrolu nad upravljanjem finansijskim sistemom.(3)

Zastrašuje nerazumevanje ili ignorisanje monetarnih mehanizama koju su na sceni, ili iza scene. U ekonomiji kojom dominiraju predrasude, ideologija i ideološke fraze, maligne posledice inozaduživanja ostaju skrivene od očiju javnosti.

Edited March 11, 2016 by slow

[Lord Protector]

 

 

Конкуренција или зашто хлеб зависи од идеје

 

Србија је у погледу опште оријентације врло нахерена улево. А то значи колективизам, популизам и велику улогу државе у привреди. Већина неће чисте рачуне, већ прерасподеле и ренте, тј. хоће да живи на туђи рачун

 

Политика Аутор: Мирослав Прокопијевић четвртак, 10.03.2016

 

Протеклих десетак дана „Политикина“ рубрика Погледи је у знаку полемике о пожељности конкуренције. На једној страни је Зоран Ћирјаковић, који мисли да је више конкуренције непожељно, а на другој Љубомир Маџар и Борис Беговић, који мисле да је више конкуренције пожељно. Иако Ћирјаковић своја гледишта износи аматерски, што се види и по оном што тврди и по сталном мењању тема да би се избегло рашчишћавање појединих питања и забашурила природа спора, читаоци који на сајту „Политике“ коментаришу полемичке наступе све тројице листом су на његовој страни. Ћирјаковића подржава бар 80 одсто коментатора, уз остатак уздржаних и противника, док Маџара и Беговића више од 80 одсто куди и критикује, а нешто је неутралних и врло мало подршке.

Рекао бих нешто о предмету полемике и асиметрији симпатија у коментарима у односу на стручност.

Око пожељности конкуренције нема дилеме. Ако би у граду била само једна пекара (уз забрану довожења хлеба са стране), она би могла веома скупо да продаје хлеб врло лошег квалитета. Потрошачи не би имали много избора, морали би да скупо плаћају лош хлеб или да га сами месе. Сасвим је друга ситуација са квалитетом и ценом хлеба ако је покретање пекара слободно. Квалитет ће се осетно поправити, а цене пасти, док ће потрошачи уживати слободу избора. Не верујем да било ко, сем можда неки идеолошки намћор, што не мења општу слику, жели да живи у свету у коме има само једна једина допуштена пекара у граду. Надаље, ако профитирамо од тога што има више пекара, бензинских пумпи, болница, таксија и осталог, као дан је јасно да је свет конкуренције супериоран у односу на свет без или са мало конкуренције.

Ко нема довољно конкуренције у земљи, а то више може бити случај малих земаља, нека отвори границе, па ће је добити споља. Ту настаје други велики проблем. Како да се отворимо када ће услед тога добар део наше привреде пропасти? Зар и други не штите своју привреду? Око првог, тиме признајемо да нам је део привреде неконкурентан, лош, те да она може да ради само уз високе заштитне царине и помоћ државе. Другим речима, може да ради само ако потрошаче натерамо да путем царине и пореза плаћају много више цене за лоше домаће производе у односу на увозне, као што је било у прошлости. (Или ако пореске платише додатно опорезујемо, да бисмо имали средства за државну помоћ привреди.) Да тај модел ваља сви би га користили. А не користе га, јер огроман део светске привреде ради без државне заштите и помоћи, ако се изузме нека ниска царина, обично од три до шест одсто.

Зашто нам је добар део привреде лош, неконкурентан? Изгледа зато што смо развијали социјализам и неговали модел затворене привреде. Мала је утеха што је источно од нас био још затворенији модел, који је дао још лошије резултате. Док смо неговали социјализам и модел затворене трговачке државе, други у свету су правили производе. Зато сада с њима у трци слабо излазимо на крај, сем ретких индустрија софтвера, на пример. (Али она је рођена после одласка „љубичице беле“.) И никада нећемо научити да трчимо, ако се не будемо отварали конкуренцији.

Каже се, и други штите и помажу своју привреду, што не бисмо и ми? Јесте то некад било у моди, али ниво помоћи и заштите се смањио. Земље ЕУ 28 у просеку одвајају пола процента њихових БДП-а за државну помоћ привреди, и око 0,4 одсто пољопривреди, а Србија око три одсто привреди и скоро један проценат пољопривреди, дакле шест, односно два пута више од њих. Дакле, помажемо много више, а привреда је много лошија, бар већина ње. Ако бисмо помагали више, било би још горе. Све што смо помагали пропало је. Што смо више помагали више и брже је пропадало, сетите се Заставе, Вискозе, Прве петолетке, МИН, ИМР...

Појединац у фирми не би имао мотив да озбиљно ради и иновира производни процес ако ће поред тога што узме на тржишту добити и обилну помоћ државе. Та три процента су новац свих нас и питам се што бисмо плаћали некога да ради ко не зна да ради. И коме ће требати све већа помоћ и заштита да би опстао. Толико о неким разлозима због којих су Маџар и Беговић у праву.

Сада о другој ствари, тј. о симпатијама коментатора који су листом на Ћирјаковићевој страни. Већина са становишта истине не значи ништа, али значи у културном или политичком смислу, јер прави преовлађујуће расположење. Ниједан проналазак, формула или нова идеја нису усвојени демократским гласањем. Али, и то је битно, владе и слике света се бирају гласањем, бар у демократији. Већина код нас криво гледа ствари, па тако и гласа. Зато имамо и погрешно постављен поредак и сумњив свет на власти. Србија је у погледу опште оријентације врло нахерена улево. А то значи колективизам, популизам и велику улогу државе у привреди. Већина неће чисте рачуне, већ прерасподеле и ренте, тј. хоће да живи на туђи рачун. Дакле, Србија је огромном већином за оно што даје лош поредак и лоше привредне резултате. Србија је за програм Путина, а не Маргарет Тачер. Колико се добро одлучила, толико се хлеба и најела.

Та фундаментално лоша оријентација огромне већине и популације и елите се не може брзо променити. Ако уопште може. Образованији и предузетнији одлазе, они други остају. Онда о хлебу у будућности закључите сами.

Професор економије из Београда

 

 

Препотентност... дајте ми бољи народ па ћете да видите каква смо ми елита 

Edited March 11, 2016 by slow

[Prospero]

Istina boli

[Korki]

Па Путин и Маргарет Тачер нису далеко идеолошки, сам Путин копира многе ствари од Тачерке(чак се тиме хвали и оправдава неке одлуке), од закона о хомосексуалној пропаганди(као нпр. овај случај) до неких других ствари нпр. дизања рејтинга мањим и контролисаним сукобом(што је и Реган радио). Додуше, Путин то у економији комбинује са искуством са Далеког истока(мада је у програму из 2012, када је постао поново председник, хтео масовну приватизацију ван стратешких важних сектора руске економије али преко берзе, продајем дела власништва, али му је све око Украјине помело планове које сада делимично покушава да испуни). Чак се ни основа раста код то двоје пуно не разликује. Маргарет Тачер је велики бенефит имала од почетка велике експлатације нафте у Северном мору. Оно где се разликују је да Путин још није започео масовну кредитну експанзију, као Тачерка и Реган, јер још не може али ће ускоро моћи јер је рубља коначно слободно плива и инфлација пада.

Тако да се слажем да овим последњем по свему што тај дотични економиста пише, слабо шта зна. Путина западни конзервативци, не они још десније, прилично цене и штутју од добро дела немачког ЦДУ и ЦСУ(што потврђује и посета дотичног лидер Путину пре коју недељу) до француске деснице(нпр. Саркози), до британских конзервативаца и италијанске деснице од делова САД деснице.

Edited March 11, 2016 by Korki

[Lord Protector]

@prospero

mislim da su njega više zaboleli komentari čitalaca, o njima je najviše pisao u tekstu. Koga zanima može da vidi komentare na sajtu, ne samo da su našli elementarno Prokopijevićevo neznanje o evropskim subvencijama već i gomilu logičkih rupa u ostatku ''teksta''.

Prepotentnost je druga strana bazične nesigurnosti i neznanja.

Edited March 11, 2016 by slow

[Lord Protector]

BTW neoliberalna mantra neodoljivo podseća na  invertovani marksizam, samo što umesto zaštite radničke klase ovde imate superhikovsku zaštitu kapitalista i tržišta. I jedno i drugo je u suštini ekonomizam koji čoveka redukuje na ekonomsku životinju, prvo je umotano u kolektivističke oblande a drugi u navodni ''individualizam'' i ''slobodu tržišta i pojedinca''. Twin brothers...

[hazard]

Da dočaram...

 

 

 

 

 

 

Čisto da pojasnim šta sam do sada napisanim u vezi privatizacije pretežno imao na umu.

 

Uzeo si jedan primer uspešne privatizacije po modelu koji ti je drag (ili bar nešto najbliže tome što se desilo u Srbiji), ali nisi pokazao kako se to generalizuje na sve ostale primere. Tako i ja mogu da uzmem primer neke uspešne privatizacije po postojećem modelu (a bilo ih je nekoliko) pa da kažem, vidi, kako je super.

 

Takođe, ne vidim kako Hemofarm dokazuje dve stvari koje si tvrdio:

 

1) poredeći nas sa Slovencima, lamentirao si nad činjenicom kako je kod njih većina firmi ostala u domaćem vlasništvu, i to one najveće i najjače a kod nas nije; a taj Hemofarm, privatizovan onako kako bi ti mislio da treba, na kraju je završio u 100% nemačkom vlasništvu. Dakle ako gledamo tu posledicu, nema neke razlike u odnosu na direktnu prodaju strancima tenderom.

 

2) tvrdio si da bi radničko akcionarstvo podstaklo preduzetništvo i razmišljanje na preduzetnički način. Ja ne vidim da se to dogodilo u Vršcu, iz samog članka se vidi da je novac otišao u potrošnju, a i ja se sećam manije oko toga kada se prodavao Hemofarm, bilo je po novinama, i većina ljudi je kupovala kola, stanove, i belu tehniku (zapravo lično poznajem nekoga ko je od prodaje akcije Hemofarma Štadi kupio stan u Beogradu). Zapamtio sam i jednog iz iz novina koji je hteo da uloži pare u posao, ali je na kraju odustao jer žena nije htela ni da čuje, insistirala je da se ćerci kupi stan u Novom Sadu. Dakle razlika je u tome u odnosu na preovlađujući model privatizacije bila u tome što je tih nekoliko stotina miliona evra, umesto da je otišlo u budžet (pa preko njega, opet uglavnom u potrošnju), otišlo direktno u džep nekoliko hiljada ljudi, uglavnom u Vršcu i okolini, pa onda opet u uglavnom u potrošnju. Tebi je možda draže što je tako (i meni je, uglavnom, zbog antipatija prema političarima koji kontrolišu budžet), ali ako ostavimo emotivni utisak na stranu, pitanje je da li je to zapravo pravednije.

 

 

 

@prospero

mislim da su njega više zaboleli komentari čitalaca, o njima je najviše pisao u tekstu. Koga zanima može da vidi komentare na sajtu, ne samo da su našli elementarno Prokopijevićevo neznanje o evropskim subvencijama već i gomilu logičkih rupa u ostatku ''teksta''.

Prepotentnost je druga strana bazične nesigurnosti i neznanja.

 

 

Zaboga slowe. Ako je neko prepotentan, pun neznanja, nepoznavanja podataka i materije, dogmatičan, a da usput namerno iskrivljuje istinu ili otvoreno laže, onda je to šarlatan Katić.

 

To je čovek koji je u jednom članku lamentirao nad činjenicom da Srbi eto nemaju aristokratiju, pa da su zato tu gde su. Kada bi bilo aristokratije...kada čitam takve stvari, odma se hvatam za novčanik, jer to opako zvuči kao da on smatra da bi on trebalo da bude ta aristokratija. A tu detektujem i žal za crvenom buržoazijom, daleko im lepa kuća (nažalost, nije dovoljno daleko, jer mnogi od tih i njihovi potomci i dalje drmaju srpskim društvom).

 

Kao što je Prospero lepo primetio, Katić bi da narod vrati na ,,oslanjanje na platu" (naterana štednja), a da neke tako pametne čike kao što je on sede u državnim institucijama, razvojnim bankama i slično, i odlučuju o tome da l' će ovde biti fabrika, da l' će se zemlje baviti šargarepama ili šrafovima. Što opet znači da bi ta plata direktno zavisila od tih odluka. To je pristup ,,sedi stoko radi šta ti ja kažem, i skrpi se od para koje ti dam, nisi za bolje". Ako to nije arogantnost i prepotentnost i nipodoštavanje naroda i gledanje s visine, onda ne znam šta jeste.

[Lord Protector]

Zaboga slowe. Ako je neko prepotentan, pun neznanja, nepoznavanja podataka i materije, dogmatičan, a da usput namerno iskrivljuje istinu ili otvoreno laže, onda je to šarlatan Katić.

 

To je čovek koji je u jednom članku lamentirao nad činjenicom da Srbi eto nemaju aristokratiju, pa da su zato tu gde su. Kada bi bilo aristokratije...kada čitam takve stvari, odma se hvatam za novčanik, jer to opako zvuči kao da on smatra da bi on trebalo da bude ta aristokratija. A tu detektujem i žal za crvenom buržoazijom, daleko im lepa kuća (nažalost, nije dovoljno daleko, jer mnogi od tih i njihovi potomci i dalje drmaju srpskim društvom).

 

Kao što je Prospero lepo primetio, Katić bi da narod vrati na ,,oslanjanje na platu" (naterana štednja), a da neke tako pametne čike kao što je on sede u državnim institucijama, razvojnim bankama i slično, i odlučuju o tome da l' će ovde biti fabrika, da l' će se zemlje baviti šargarepama ili šrafovima. Što opet znači da bi ta plata direktno zavisila od tih odluka. To je pristup ,,sedi stoko radi šta ti ja kažem, i skrpi se od para koje ti dam, nisi za bolje". Ako to nije arogantnost i prepotentnost i nipodoštavanje naroda i gledanje s visine, onda ne znam šta jeste.

 

Ne bih hteo da budem drveni advokat ali Katić definitivno nije čovek koji je prepotentan i nadmen. Ako odeš na njegov blog videćeš da se svaki odgovor komentatorima, pa sa i onima kojima se ne slaže završava sa :hvala na komentaru. Uporedi Prokopijevićevo nadmeno škrabanje i obračun sa komentatorima. Mislim da i za ostalo grešiš. Ali to je već ideološko neslaganje.  :P

Edited March 11, 2016 by slow