Visoka granica

[bigvlada]

 

Tema za habitate, ljudske kolonije u otvorenom kosmosu kao i srodne vanorbitalne strukture poput kosmičkih fabrika ili solarnih satelita. Informacije sam vadio iz Nasinih studija SP-413 i SP-428. O većini stvari ću pisati ovde mada postoje delovi koji bolje idu na druge teme, npr. onu o kolonizaciji Meseca.

 

Mitovi i legende brojnih naroda su govorili o naseobinama (uglavnom bogova) među zvezdama. U modernim vremenima svemirska kolonija je prvi put pomenuta 1869. godine u delu Mesec od cigle Edvarda Evereta Hejlsa (Hale, E. E.: The Brick Moon, Atlantic Monthly, vol.XXIV, Oct., Nov., Dec. 1869.). Knjiga govori o kugli napravljenoj od cigala koja je trebalo da bude lansirana u orbitu pomoću katapulta i da služi brodskim navigatorima kao orijentir. Kugla je greškom lansirana dok su radnici još uvek bili u njoj. Srećom, imali su obilje zaliha, uključujući i žive kokoške te su odlučili da se trajno nastane u svemiru. Sa Zemljom bi komunicirali pomoću Morzeovog koda, praveći manje ili veće skokove na površini lopte.

Žil Vern i Kurt Lasvic su u svojim delima opisivali male, zatvorene svetove u kosmosu ( Verne, J.: Off on a Comet, Paris, 1878.; Lasswitz, K. K.: Auf zwei Planeten (On Two Planets),Leipzig, 1897).

Konstantin Ciolkovski je u svojoj naučno fantastičnoj priči Snovi Zemlje i nebesa, prirode i čoveka objavljenoj 1895 prvi put pomenuo ljudsku naseobinu u svemiru (Tsiolkovsky, K. E.: Dreams of Earth and Heaven,Nature and Man, Moscow, 1895.) a u svom sledećem delu Istraživanje kosmičkog prostora pomoću reaktivnih uređaja (raketa) (The Exploration of Cosmic Space by Means of Reaction Devices (Исследование мировых пространств реактивными приборами) je tu ideju razradio dodajući koncepte rotacije stanice radi uspostavljanja odgovarajuće gravitacije, korišćenja solarne energije kao i staklene bašte koja bi funkcionisala u zatvorenom ekosistemu.

Robert Godard je 1920. godine predložio upotrebu vanzemaljskih resursa za izgradnju kosmičkih stanica i proizvodnju raketnih goriva.

Herman Obert je 1923. godine u delu (Die Rakete zu den Planetenräumen, By Rocket into Planetary Space) predlagao upotrebu orbitalnih stanica u svrhe platforme za naučna istraživanja, astronomiju i nadgledanje Zemlje.

1928. godine Gvido fon Pirke je razmatrao klaster od tri stanice postavljene u različitim orbitama koje bi služile kao mesta za dopunjavanje gorivom međuplanetarnih brodova.

Koncept rotirajuće stanice u obliku prstena je prvi opisao Herman Potočnik u svom delu Das Problem der Befahrung des Weltraums - der Raketen-Motor (The Problem of Space Travel - The Rocket Motor) 1929.godine. Njegova vizija je obuhvatala stanicu u geosinhronoj orbiti (satelit se obrće oko zemlje istom brzinom kojom se Zemlja obrće oko svoje ose) iz tri dela: Wohnrad (živi krug) disk prečnika 30 metara, mašinsko odeljenje (Maschinenhaus) i opservatoriju (Observatorium).

Wohnrad kosmička stanica

Te godine Džon Dezmond Bernal u knjizi The World, the Flesh and the Devil opisuje čuvenu Bernalovu sferu, hermetički zatvorenu mini-planetu prečnika 16km koja bi bila dom za 20000-30000 ljudi.

Bernalova sfera

 

1937,. godine Olaf Stapledon knjigom Star Maker opisuje ono što će se decenijama kasnije zvati Dajsonova sfera. Sam Dajson je izjavio da mu je Stapledon bio uzor i da bi kugla trebala da se zove po njemu.

Do 1941.godine koncept kosmičkog interzvezdanog broda je razrađen u delima Leteći grad (Flying city) H.T. Riča, Živa Galaksija (The Living Galaxy) Lorensa Maninga, Put koji je trajao 600 godina (The Voyage that lasted 600 years) Dona Vilkoksa i Univerzum i zdrav razum (Universe and Common Sense) Roberta Hajnlajna.

Tokom Drugog Svetskog Rata Nemci su imali površne studije o korišćenju kosmičke stanice kao platforme za ogromno Arhimedovo ogledalo.

Hari Ros je 1948.godine predstavio svoju verziju Potočnikove stanice, BIS space station.

 

BIS kosmička stanica

Fric Cviki u predavanju održanom na Univerzitetu u Oksfordu 1948. godine pod nazivom Morfološka Astronomija (Morphological Astronomy) predlaže ni manje ni više nego rekonstrukciju kompletnog univerzuma korišćenjem vanzemaljskih resursa gde bi se za početak promenio položaj planeta, satelita i asteroida u odnosu na Sunce a zatim bi usledilo njihovo teraformiranje kako bi bili podesni za život ljudi.

Artur Klark 1950. godine navodi mogućnost rudarenja na Mesecu i lansiranja materijala sa njegove površine pomoću elektromagnetnog akceleratora i šina (Clarke, A.C.: Electromagnetic Launching as a Major Contributor to Space Flight, Journal of British Interplanetary Society, volume 9).

1952. godine Verner fon Braun je zapalio maštu miliona ljudi svojim idejama kosmičkih letova, kolonizacije Meseca i Marsa. On je uvećao prečnik prstena na 76 metara i predložio orbitu od 1730km.

Te godine je i Les Šepard u svom radu Međuzvezdani let (Interstellar Flight) opisao svoju viziju Nojeve barke, međuzvezdanog broda u obliku spljoštene lopte od milion tona na nuklearni pogon.

Deril Romik 1956. godine predlaže ambiciozniji projekat METEOR (Manned Earth Satellite Terminal Evolving from Earth-to-Orbit Ferry Rockets), cilindar dužine 1000m, prečnika 300m, sa rotirajućim diskom prečnika 500m na jednom kraju stanice u kome bi živelo 20000 ljudi.

 

Meteor habitat

U isto vreme Artur Klark objavljuje delo Ostrva na nebu u kojoj se pominju još veće stanice da bi 1961. godine u delu Pad mesečeve prašine stanice smestio u Lagranžove tačke kako bi bile fiksirane u mestu u odnosu na Zemlju i Mesec.

Frimen Dajson 1960, godine predstavlja ultimativnu viziju kosmičkog habitata (Dyson, F.J.: Search for Artificial Stellar Sources of Infrared Radiation). Procesuiranje materijala sa nenaseljnih planeta i satelita radi stvaranja skupa habitata u heliocentričnim orbitama koji se zajedno zovu Dajsonova sfera.

Karl Segan 1961. godine iznosi mišljenje da bi Venera mogla biti teraformirana bombardovanjem velikih količina algi koje bi vremenom smanjile količinu ugljen-dioksida u atmosferi (Sagan,C., :The Planet Venus, Science, volume 133, number 3456).

Dendridž Kol u knjizi izdatoj 1963. godine, Istraživanje tajni kosmosa: astronautika za laike (Exploring the Secrets of Space:The Astronautics for the Layman) predlaže da se elipsoidni asteroid dužine 30km izdubi, rotira oko podužne ose kako bi se simulirala gravitacija, sunčeva svetlost dovede u unutrašnjost putem sistema ogledala i izgradi trajna, pastoralna ljudska kolonija.

1968. godine je, posle 50 godina, na svetlo dana izašla ideja Roberta Godarda o kosmičkoj varijanti Nojeve barke na nuklearni pogon koja bi prenela deo čovečanstva sa naše umiruće zvezde u neki drugi solarni sistem radi novog početka. Plašio se kritike tako da je rad zapečatio za neke buduće naraštaje.

Crpeći ideje, znanje i podatke iz svih ovih prethodnih radova, tokom deset nedelja u leto 1975. godine na Univerzitetu Stenford i NASA Ames Research centru grupa Inženjera, arhitekata, raznih drugih naučnika iz oblasti prirodnih i društvenih nauka, uz podršku nekoliko studenata je krenula da da odgovor na pitanja: Kako napraviti koloniju u svemiru? Koliko novca je potrebno? Koje tehnologije nedostaju? Koliko vremena je potrebno za to?

Koncentrisali su se na projekat kolonije za 10000 ljudi koja bi se nalazila u L5 (Lagranžova tačka), podjednako udaljena od Zemlje i Meseca. Habitat se sastoji od valjka prečnika 130 metara koji je savijen u prsten prečnika 1790 metara. Prsten je sa šest tuba prečnika 15 metara povezan sa centralnim delom gde se nalazi dok za brodove. Gravitacija od 1G (zemaljska) se postiže rotacijom prstena oko centralne ose i to brzinom od jedne revolucije u minutu. Dobar deo unutrašnjosti prstena je obasjan sunčevom svetlošću koja se sa velikog sferičnog ogledala iznad habitata (koje služi i kao zaštita od kosmičkog zračenja) sistemom ogledala prenosi na koloniju. Planirana je obradiva površina od 63 hektara, dovoljna da podmiri potrebe 10000 ljudi za hranom. Solarna energija se koristi i u industriji koja rude dobija sa Meseca. Od Aluminijuma, Titanijuma i Silicijuma se prave solarni sateliti (farme solarnih panela za proizvodnju struje) ili nove kolonije.

 

U nastavku ćemo se udubiti u sitna crevca problema izgradnje i organizacije kolonije, a do tada evo jedne misli Hermana Oberta, koja lepo oslikava težnje svih gorenavedenih ljudi:

„Da se svako mesto gde je život moguć učini podesnim za život. Da se učine pogodnim za stanovanje svi svetovi koji su sada nenaseljivi, da sav život ima smisao.“