Nisam bila sigurna gde ovo da postavim, a mislim da je jedan kvalitetan niz tekstića, nisam htela da linkujem, već mislim da zaslužuje da se svaka sličica kropuje i sačuva. Radi se o genocidu u Gazi, ali je primenjivo na razne vrste kolektivne, ali i individualne traume.

Odlično objašnjeno.

Razmisljala sam o ovom jos davno, neki zemljotres negde daleko je bio; vest, naravno, preneta uz video zapis, slike.... hiljade i hiljade ljudi izginulo.

Pomislim:"Strašno", ali ne mogu reci da sam zaista osecala nesto....dok nisam odgledala reportazu o tragediji jedne porodice u tom zemljotresu...dušu isplakala.

Sto bi Kurt Tucholsky rekao:"Smrt jednog coveka je tragedija, smrt miliona je statistika"

Uz ove opste snimke, koliko je moguce dok rat traje, treba prikazivati pojedinacne ljudske tragedije, s njima ce se ljudi lakse poistovetiti i vise ce ih emotivno osetiti

Sve je to tacno ali mi nismo pravljeni da zivimo zajedno sa 9 milijardi ljudi. Covek moze da drzi u mozgu maksimalno 150 ljudi a veci deo istorije smo bili u malim skupinama. Postoji tu i drugi problem a to je da mnogo jace reagujemo na lose nego na dobre vesti, sto je opet u skladu sa tim da zelimo da se zastitimo od opasnosti. Ali, cak ne tako davno, vecina stvari koje bi smo saznali oko nas pa i sa vesti su bile normalne stvari, zatim dobre a tek pri kraju po broju - lose. Sad se to izokrenulo jer clickbait. Vesti takve kakve su danas nisu zdrave i cine da si u permanentnom osecaju krize i stresa.

Ili što bi prečasni otac Maynard reko:

We all feed on tragedy

It's like blood to a vampire

Vicariously, I live while the whole world dies

Much better you than I

I sasvim je normalno da emotivnije dozivljavamo smrt naseg 90-godisnjeg komsije, nego "nekog" 20-godisnjeg momka/devojke koje nikad nismo upoznali, iako bi racionalno trebalo da je obrnuto

Ali suština je da možda nekom drugom znači to za prevazilaženje traume.

da. nije ugao empatija onoga ko dijeli status podrske nego reakcija zrtve. i to je vazno reci zbog kvaziintelektualnog stava da je dijeljenje na mrezama nebitno jer tupi akciju. mreze su dio zivota, valjda je 30 godina bilo dovoljno da se naviknemo.