Mađarski zid: izbeglice sa Bliskog istoka i iz Afrike u Srbiji i regionu

[Dagmar]

Kako god, ovo ce biti nauk Evropi da tri puta promisli pre nego sto podrzi neki umobolni plan americke elite. Prosto, stvari najzad stizu na naplatu i to vise nije virtuala vec cista fizika.

 

I da nisu podrzavali USA, stiglo bi im na naplatu, geografija prosto. Ali jesu, pa nije nepravda.

[steins]

Sprdas se sa ljudima koji grebu rukama i nogama da bi im deca, citiram: "Surely then, she reasoned, doctors in Germany can help her son regain full use of his right arm." Sta tek reci o tvom mentalitetu? "Mentalitetu"?

 

 ovo je primer na nivou one (zlo)upotrebe slike udavljenog deteta. 

 

Ko ne prati kurs™ - taj je decoubica! 

[Meazza]

Kako god, ovo ce biti nauk Evropi da tri puta promisli pre nego sto podrzi neki umobolni plan americke elite. 

 

 

Kad bi se u naznakama pojavila klica takve ideje Five Eyes bi odmah saznali za nju i preduzeli sve neophodne korake da se ona zaustavi.

[Caligula]

I da nisu podrzavali USA, stiglo bi im na naplatu, geografija prosto. Ali jesu, pa nije nepravda.

 

 

Dobro, i Ameri pomazu. Na svakih 1000 izbeglih koje proizvedu po svetu oni prime jednog.

Edited September 20, 2015 by Caligula

[Prospero]

Došlo zadnje vreme kad ja kvotujem Žižeka

 

Slavoj Žižek  20/09/2015 |
Norveška ne postoji

 
Priliv izbeglica iz Afrike i sa Bliskog istoka u zapadnu Evropu izaziva reakcije slične reakcijama ljudi kojima je saopšteno da boluju od neizlečive bolesti, koje je Elisabeth Kübler-Ross opisala u klasičnoj studiji O smrti i umiranju. Prva reakcija je poricanje: “Ne može biti tako strašno; najbolje je da ne obraćam pažnju” (izgleda da smo kroz tu fazu već prošli). Onda dolazi bes koji eksplodira kada poricanje više nije dovoljno – zašto se to događa baš meni? “Izbeglice su pretnja našem načinu života; među njima se kriju islamski fundamentalisti; moramo ih zaustaviti!” Sledi pokušaj pregovaranja: “Dobro, hajde da se dogovorimo o kvotama; zašto im ne bismo napravili izbegličke kampove u zemljama iz kojih potiču.” Zatim depresija: “Sve je izgubljeno, Evropa će se pretvoriti u kalifat!” Još nismo videli petu fazu – prihvatanje, što bi u ovom slučaju podrazumevalo izradu panevropskog plana za rešavanje izbegličke krize.
 
Šta da se radi? Javno mnjenje je duboko podeljeno. Liberalna levica je zgrožena nad činjenicom da Evropa dopušta da hiljade izbeglica završavaju kao utopljenici u Mediteranu: Evropa, smatraju oni, treba da pokaže solidarnost i širom otvori vrata. Antiimigrantski populisti kažu da moramo zaštititi naš način života: stranci treba sami da rešavaju svoje probleme. Oba rešenja su loša. Pitanje je koje je gore? Da parafraziram Staljina, oba su gora. Najveći licemeri pozivaju na otvaranje granica, znajući da se to neće dogoditi, jer bi odmah usledio talas populističkog revolta širom Evrope. Ipak, oni nastavljaju da glume lepe duše, superiorne u odnosu na pokvareni svet u kojem žive i na koji pristaju. Antiimigrantski populisti, s druge strane, znaju da narodi Afrike i Bliskog istoka ne mogu sami rešiti problem transformacije svojih društava. Zašto ne mogu? Zato što im mi iz zapadne Evrope to ne dozvoljavamo. Evropska intervencija u Libiji je proizvela haos u zemlji. Invazija SAD na Irak omogućila je uspon Islamske države. Rat u Centralnoafričkoj Republici između hrišćanskog juga i muslimanskog severa nije izazvala etnička netrpeljivost već otkriće nafte na severu zemlje: Francuska i Kina se bore za kontrolu nad resursima preko lokalnih zastupnika. Globalna glad za mineralima, uključujući koltan, kobalt, dijamante i bakar, stvorila je “gospodare rata” u Demokratskoj Republici Kongo krajem 20. i početkom 21. veka.
 
Ako zaista želimo da zaustavimo reku izbeglica, prvo treba da uočimo da većina njih dolazi iz propalih zemalja u kojima praktično nema države: Sirija, Irak, Libija, Somalija, Kongo i tako dalje. Raspad države nije specifično lokalna pojava, već je uzrokovan delovanjem međunarodnih političkih aktera i globalnog ekonomskog sistema. U nekim slučajevima – kao što su Libija i Irak – raspad je direktna posledica zapadne intervencije. (Treba imati na umu da su propale države Bliskog istoka bile predodređene za propast i proizvoljno povučenim granicama koje su za vreme Prvog svetskog rata ugovorile Britanija i Francuska.)
 
Neko je već primetio da su najbogatije zemlje na Bliskom istoku (Saudijska Arabija, Kuvajt, Emirati, Katar) znatno manje otvorene za izbeglice nego neke druge, manje bogate zemlje (Turska, Egipat, Iran i tako dalje). Saudijska Arabija je čak vraćala “muslimanske” izbeglice u Somaliju. Da li je razlog to što je Saudijska Arabija fundamentalistička teokratija? Da. Ipak, zbog zavisnosti od izvoza nafte Saudijska Arabija je takođe važan ekonomski partner zapada. Međunarodna zajednica treba da izvrši pritisak na Saudijsku Arabiju (i Kuvajt i Katar i Emirate) da prihvati veći broj izbeglica, tim pre što je pružanjem podrške snagama koje se bore protiv Asada ona doprinela sadašnjoj situaciji u Siriji.
 
Jedna od prepoznatljivih odlika bogatih bliskoistočnih zemalja su novi oblici ropstva: milioni inostranih radnika na Arabijskom poluostrvu lišeni su elementarnih građanskih prava i sloboda; milioni radnika u Aziji žive u fabrikama koje su neka vrsta koncentracionih logora. Ali ima i bližih primera. Fabrika odeće u kineskom vlasništvu u mestu Prato u blizini Firence izgorela je 1. decembra 2013. Sedam radnika je nastradalo u improvizovanoj spavaonici od kartonskih tabli. “Niko nije iznenađen”, izjavio je Roberto Pistonina, lokalni sindikalni lider, “jer svi već godinama znaju šta se događa u regionu između Firence i Prata – hiljade ljudi žive i rade u ropskim uslovima”. U Pratu postoji više od četiri hiljade kompanija u kineskom vlasništvu, a veruje se da u gradu žive hiljade ilegalnih kineskih imigranata koji rade i po šesnasest sati dnevno za mrežu radionica i veletrgovina.
 
Novo ropstvo nije ograničeno na predgrađa Šangaja, Dubaija ili Katara. Ima ga i u Evropi, ali ga ne vidimo ili se pravimo da ga ne vidimo. Ropski rad je strukturna nužnost savremenog globalnog kapitalizma. Mnogi od izbeglica koji sada ulaze u Evropu pridružiće se toj ugroženoj radnoj snazi, često na štetu lokalnih radnika koji će na pretnju reagovati novim talasom antiimigrantskog populizma.
 
Polazeći na put iz ratom razorenih zemalja, izbeglice sa sobom nose snove. Oni koji stižu na jug Italije ne žele tamo da ostanu: mnogi od njih će pokušati da stignu u Skandinaviju. Hiljade izbeglica u Kaleu nisu zadovoljni Francuskom kao odredištem: spremni su da rizikuju život da bi ušli u Britaniju. Desetine hiljada izbeglica u balkanskim zemljama očajnički pokušavaju da se domognu Nemačke. Svoje snove vide kao bezuslovno pravo i zahtevaju od evropskih vlasti da im obezbede ne samo hranu i zdravstvenu zaštitu nego i transport do željenih zemalja. U tim zahtevima ima nečeg zagonetnog i utopijskog: kao da je Evropa dužna da ostvaruje njihove snove – snove koji su izvan domašaja i većine Evropljana (verovatno bi mnogi stanovnici srednje i istočne Evrope takođe radije živeli u Norveškoj). Izgleda da upravo onda kada se nalazimo u najdubljoj bedi, kada smo najviše ugroženi i izloženi opasnostima – onda kada bi se očekivalo da ćemo biti spremni da se zadovoljimo osnovnim minimumom bezbednosti i blagostanja – izgleda da je upravo tada naš utopizam najjači. Ali teška istina sa kojom izbeglice moraju da se suoče je to da Norveška ne postoji – čak ni u Norveškoj.
 
Istupi domaćeg stanovništva koji govore o zaštiti “našeg načina života” nisu sami po sebi rasistički ili protofašistički: takvo tumačenje treba odbaciti. Ako to ne učinimo, otvorićemo put antiimigrantskim porivima koji su se nedavno manifestovali u Švedskoj, gde je prema ispitivanjima javnog mnjenja antiimigrantska Demokratska stranka potisnula socijaldemokrate sa mesta najpopularnije stranke u zemlji. Uobičajeni stav liberalne levice u tom pogledu je stav arogantnog moralizma: onog trenutka kada damo kredibilitet ideji o “zaštiti našeg načina života”, kompromitovali smo našu poziciju, jer tako prihvatamo donekle ublaženu verziju onoga što antiimigrantski populisti otvoreno zastupaju. To približno odgovara opreznom pristupu koji su poslednjih godina usvojile partije centra. One odbacuju otvoreni rasizam antiimigrantskih populista, ali u isto vreme govore da “razumeju zabrinutost” građana, pa se opredeljuju za “racionalniju” antiimigracionu politiku.
 
Ipak, stav liberalne levice mora se odbaciti. Pritužbe kojima se problem prikazuje kao isključivo moralno pitanje – “Evropa je ravnodušna prema stradanjima drugih” i tako dalje – samo su naličje antiimigrantske brutalnosti. Zajednička im je pretpostavka, koja nije sasvim očigledna, da je odbrana našeg načina života neuskladiva sa univerzalnim moralom. Moramo se izvući iz zamke liberalnog preispitivanja: “Koliko tolerancije možemo da podnesemo?” Treba li da tolerišemo migrante koji ne dozvoljavaju deci da pohađaju državne škole, koji svojim ženama nameću određeni način oblačenja i ponašanja, koji ugovaraju brakove svoje dece, koji diskriminišu homoseksualce? Nikada ne možemo biti dovoljno tolerantni; ili smo uvek već previše tolerantni. Jedini način da izađemo iz ove pat pozicije jeste da prekoračimo pitanje tolerancije: drugima treba ponuditi ne samo poštovanje, već mogućnost udruživanja u zajedničkoj borbi, jer problemi sa kojima se suočavamo su zajednički problemi.
 
Izbeglice su cena koju plaćamo za globalizovanu ekonomiju u kojoj je sloboda kretanja data robi, ali ne i ljudima. Ideja o poroznim granicama koje preplavljuju stranci imanentna je globalnom kapitalizmu. Migracije u Evropi nisu ništa novo i jedinstveno. U Južnoj Africi, više od milion izbeglica iz susednih zemalja našli su se u aprilu na udaru lokalnog siromašnog stanovništva koje ih optužuje da su im ukrali poslove. Biće još sličnih priča, uzrokovanih ne samo oružanim sukobima već i ekonomskim krizama, prirodnim katastrofama, klimatskim promenama i tako dalje. Dok je trajala nuklearna katastrofa u Fukušimi, japanske vlasti su jednog trenutka razmatrale mogućnosti evakuacije šireg područja Tokija – više od dvadeset miliona ljudi. Da se to dogodilo, kuda bi ti ljudi otišli? Da li bi im dali novo parče zemlje u Japanu da počnu sve ispočetka? Ili bih ih rasporedili širom sveta? Šta ako klimatske promene učine severni Sibir pogodnijim za ljudski život i poljoprivredu, a velike delove subsaharske Afrike pretvore u pustinju? Kako će se organizovati redistribucija ljudi? Kada su se slični događaji odigravali u prošlosti, društvene promene su bile nepredvidive i spontane, praćene nasiljem i razaranjem.
 
Ljudska vrsta se mora pripremiti za “plastičniji” nomadski život. Jedna stvar je izvesna: nacionalni suverenitet se mora radikalno redefinisati, uz razvoj novih metoda globalne saradnje i donošenja odluka. Prvo, u ovom trenutku, Evropa mora potvrditi rešenost da osigura dostojanstven tretman izbeglica. Tu ne sme biti kompromisa, jer velike migracije su naša budućnost, a jedina alternativa je novi varvarizam (ono što neki opisuju kao “sukob civilizacija”).
 
Drugo, nužan ishod takvog opredeljenja je nametanje jasnih pravila i propisa na nivou Evrope. Upravljanje rekom izbeglica treba organizovati kroz administrativnu mrežu koja će uključiti sve članice Evropske unije (da bi se sprečili varvarski ispadi poput onih koje su skrivile vlasti u Mađarskoj i Slovačkoj). Izbeglicama se mora garantovati bezbednost, ali takođe im se mora staviti do znanja da su dužni da prihvate odredišta koja im evropske vlasti dodele, da će morati da poštuju zakone i društvene norme evropskih država; da neće biti tolerancije za versko, seksističko ili etničko nasilje; da niko nema pravo da drugima nameće sopstvenu veru ili način života; da se mora poštovati pravo svakog pojedinca da odstupi od pravila zajednice. Ako žena odluči da pokrije lice, njena odluka se mora poštovati; ako želi da izađe na ulicu otkrivenog lica, mora joj se garantovati sloboda da to i učini. Takva pravila privileguju zapadnoevropski način života, ali to je cena koja se mora platiti za evropsko gostoprimstvo. Pravila treba jasno formulisati i dosledno primenjivati, ako je potrebno i primenom mera represije – i protiv inostranih fundamentalista i protiv domaćih rasista.
 
Treće, moramo pronaći novi način međunarodnog vojnog i ekonomskog intervenisanja – način koji će izbeći neokolonijalne zamke iz nedavne prošlosti. Primeri Iraka, Sirije i Libije pokazuju kako pogrešna vrsta činjenja (u Iraku i Libiji) i nečinjenja (u Siriji, gde se ispod privida nečinjenja nadmeću strane sile kao što su Rusija i Saudijska Arabija) završava u istom ćorsokaku.
 
Četvrto, najvažnije i najteže od svega, potrebne su nam radikalne ekonomske promene koje će ukinuti uslove koji proizvode izbeglice. Ako izostane promena načina funkcionisanja globalnog kapitalizma, neevropskim izbeglicama će se uskoro pridružiti reke ljudi iz Grčke i drugih zemalja unutar Unije. Kada sam bio mlad, takve pokušaje regulacije smo nazivali komunizmom. Možda komunizam treba ponovo izmisliti. Možda je, na duži rok, to jedino moguće rešenje.

[steins]

Da ima pameti u Briselu ova izbeglicka kriza bi trebalo da posluzi da se otvori rasprava o tome koliko se danas uopste moze govoriti o suverenitetu drzava i da li u globalnom svetu svi ljudi imaju pravo da zele da zive onde gde smatraju da ce im biti bolje ali i da pokusaju da tu zelju pretoce u stvarnost. Naslusali smo se prica o ogranicenom suverenitetu, o tome kako drzave ne mogu da imaju primat nad pravom coveka da zeli da zivi bolje, tako da ima smisla da se u tom kontekstu uspostavi neka povratna sprega sa zemljama koje su vrlo aktivne u promovisanju tih ideja.

 

ali postoji tu velika ograda - ovo se odnosi na one države koje su primljene u Club Med™.  I to je temelj nerazumevanja - EU (pazi - ne Evropa) nije hipi komuna, niti saraj za umorne globtrotere. To je preduzeće, neka vrsta zatvorenog kluba u koji ne možeš da svratiš na piće i provod osim ukoliko nemaš kravatu ili te neko ne uvede.

U tom kontekstu ne možemo da pričamo ni o fašizaciji™ ni o božijoj pravdi™ ni o humanizmu™ nego samo o interesu i dobroj volji vlasnika da te tamo prime. 

 

Mislim možemo, al je besmisleno. 

[yolo]

 

Tj. interesuje me šta je adekvatan izbor politike za dalje?

 

Adekvatan izbor je da se hitno ustanove kriterijumi koji bi vodili da se do proleca zavrsi obradu svih migranata koji su usli u EU, da medju njima napravi strogu ali pravicnu podelu na izbeglice i ekonomske migrante i da za jedne zapocne efikasan program zbrinjavanja i integracije a da za ove druge napravi proveru da li i gde postoji potreba za njima. Ako ne postoji da otpocne program readmisije, da ne kazem urgentne deportacije u zemlje iz kojih dolaze i tako posalje poruku da to nece ici tako. Da porodicama koje su razdvojene pomogne u spajanju a da mrezama uvoznika i krijumcara ekonomskih migranata izrekne najstrozije kazne. Da se mere i tereti ravnomerno podele medju clanicama. Da se hitno redefinise status Grcke koja ili nije Sengen i Dablin, ili jeste - ako jeste onda ojacati njene kapacitete da ne bude protocni bojler kao Srbija nego nesto sasvim drugo.

Takodje da na sada vec poznate ulazne tacke migranata uvede stroge registracione procedure koji bi u startu odvajale pakistanske migrante od sirijskih izbeglica kao i da investira u kampove iz kojih bi se mnogo lakse vrsila readmisija, ovaj put u tursku kao prvu zemlju odakle su izasle.

Na primer, za pocetak, pa polako..... ovo bi vrlo usporilo ove pokrenute talase, posto je vec primeceno da migraciju funkcionisu na on i off. Onog trenutka kada je nastao svinjac na Hu granici ljudi su se vrlo uplasili i obeshrabrili i ljudi koji rade u Bg parku govore o tome da ima sve vise onih koji traze kako da se vrate nazad u Irak, Siriju i slicno. Takodje, s obzirom da od Turske do Beograda sada treba izmedju 48 i 72 sata, isto tako je doslo do pada broja osoba u tranzitu. EU mora da nadje nacin da ekonomske migrante zaustavi na najlegalniji moguci nacin i na to ima pravo, sto se tice izbeglica iz ratnih podrucja prica je drugacija. Mora sve da ih primi.

Edited September 20, 2015 by yolo

[Krošek]

aajmo malo kurentnije...dosta ste filozofirali, pao je tu i zizek - glavno pitanje nakon sto je koridor otvoren i cini se vrlo stabilan: da li ce nemacka uskoro/eventualno/ikad deportovati ili nece?

 

"We want to offer shelter to those who need it but we have to say to those who come for other reasons, for economic reasons, that they do not have a perspective of staying,"

 

jel ovo prvi put da cujemo ovo ovako jasno? istina, nije rekla "idete kucama" but it's damn close

 

edit: uleteo yolo; slazem se ekstremno sa svime sto je napisao

Edited September 20, 2015 by Krošek

[steins]

Adekvatan izbor je da se hitno ustanove kriterijumi koji bi vodili da se do proleca zavrsi obradu svih migranata koji su usli u EU, da medju njima napravi strogu ali pravicnu podelu na izbeglice i ekonomske migrante i da za jedne zapocne efikasan program zbrinjavanja i integracije a da za ove druge napravi proveru da li i gde postoji potreba za njima. Ako ne postoji da otpocne program readmisije, da ne kazem urgentne deportacije u zemlje iz kojih dolaze i tako posalje poruku da to nece ici tako. Da porodicama koje su razdvojene pomogne u spajanju a da mrezama uvoznika i krijumcara ekonomskih migranata izrekne najstrozije kazne. Da se mere i tereti ravnomerno podele medju clanicama.

Takodje da na sada vec poznate ulazne tacke migranata uvede stroge registracione procedure koji bi u startu odvajale pakistanske migrante od sirijskih izbeglica kao i da investira u kampove iz kojih bi se mnogo lakse vrsila readmisija, ovaj put u tursku kao prvu zemlju odakle su izasle.

Na primer, za pocetak, pa polako..... ovo bi vrlo usporilo ove pokrenute talase, posto je vec primeceno da migraciju funkcionisu na on i off. Onog trenutka kada je nastao svinjac na Hu granici ljudi su se vrlo uplasili i obeshrabrili i ljudi koji rade u Bg parku govore o tome da ima sve vise onih koji traze kako da se vrate nazad u Irak, Siriju i slicno. Takodje, s obzirom da od Turske do Beograda sada treba izmedju 48 i 72 sata, isto tako je doslo do pada broja osoba u tranzitu. EU mora da nadje nacin da ekonomske migrante zaustavi na najlegalniji moguci nacin i na to ima pravo, sto se tice izbeglica iz ratnih podrucja prica je drugacija. Mora sve da ih primi.

 

falim te bože. 

plus meleon. 

[yolo]

pa kako je ovo prvo put? procenat readmisije medju afganistancima jos od intervencije do danas je 50%. znaci polovinu su vratili nazad, a iz ovog talasa ce vratiti do poslednjeg ko se nije ozenio nemicom.

[Krošek]

dosad povodom ovog talasa je prica bila bazirana na pretpostavci dobre volje, ono "vecina su izbeglice", a za ostale se pretpostavljalo da ce se "naci neko resenje" ali bas da se eksplicitno pricalo o tome sa vrha, koliko sam skontao nije

[Venom]

nema sprdanja s moje strane.

 

edit: osim toga bas sam istakao u citatu taj deo. nemoguce da si tako shvatio.

Zato sto to nije stvar mentaliteta (sta je to uopste u ovom slucaju?) nego cistog ocaja. Nije mi se svideo ton gde se parodira sa ocajnim ljudima. Ako sam negde preterao, izvinjavam se.

[Krošek]

ok, nije bio najidealniji ton, ali nije namerno. rec mentalitet je pogresno odabrana (ali bila je pod navodnicima ^_^). izvinjenje primljeno.

[SNARC]

 

ovaj put u tursku kao prvu zemlju odakle su izasle.

 

 

A Turci bi na ovo trebali da pristanu..zasto ? Nece ih primiti na beli sengen ako ne pristanu ?

[Budja]

Dobar je Yolara.

 

vidim da vec i ideje jelene milic nasle plodno tlo, osuda ponasanja izbeglica na horgosu, nepostovanje reda i mira (NATO) zemlje domacina, lazne vs prave izbeglice, unistena imanja poljoprivrednika, krsenje konvencije o pravima izbeglica od strane izbeglica itd, nastavite...

 

 

Adekvatan izbor je da se hitno ustanove kriterijumi koji bi vodili da se do proleca zavrsi obradu svih migranata koji su usli u EU, da medju njima napravi strogu ali pravicnu podelu na izbeglice i ekonomske migrante i da za jedne zapocne efikasan program zbrinjavanja i integracije a da za ove druge napravi proveru da li i gde postoji potreba za njima. Ako ne postoji da otpocne program readmisije, da ne kazem urgentne deportacije u zemlje iz kojih dolaze i tako posalje poruku da to nece ici tako. Da porodicama koje su razdvojene pomogne u spajanju a da mrezama uvoznika i krijumcara ekonomskih migranata izrekne najstrozije kazne. Da se mere i tereti ravnomerno podele medju clanicama. Da se hitno redefinise status Grcke koja ili nije Sengen i Dablin, ili jeste - ako jeste onda ojacati njene kapacitete da ne bude protocni bojler kao Srbija nego nesto sasvim drugo.

Takodje da na sada vec poznate ulazne tacke migranata uvede stroge registracione procedure koji bi u startu odvajale pakistanske migrante od sirijskih izbeglica kao i da investira u kampove iz kojih bi se mnogo lakse vrsila readmisija, ovaj put u tursku kao prvu zemlju odakle su izasle.

Na primer, za pocetak, pa polako..... ovo bi vrlo usporilo ove pokrenute talase, posto je vec primeceno da migraciju funkcionisu na on i off. Onog trenutka kada je nastao svinjac na Hu granici ljudi su se vrlo uplasili i obeshrabrili i ljudi koji rade u Bg parku govore o tome da ima sve vise onih koji traze kako da se vrate nazad u Irak, Siriju i slicno. Takodje, s obzirom da od Turske do Beograda sada treba izmedju 48 i 72 sata, isto tako je doslo do pada broja osoba u tranzitu. EU mora da nadje nacin da ekonomske migrante zaustavi na najlegalniji moguci nacin i na to ima pravo, sto se tice izbeglica iz ratnih podrucja prica je drugacija. Mora sve da ih primi.

 

U cemu se, dakle, sustinski razlikujes od Jelene Milic i dela forumasa koje si kritikovao?