FK PARTIZAN 2015/2016

[kud u maglu Simoviću]

ako može da se sudi po krpi koju su dali savezu, ja sam pre za nb

[ZokiAsov]

Odigrali 0:0, sa Ufom. Nisam gledao, prema izvestaju rusi bili bolji i imali vise sansi, ali ono sto je bitnije je da su svi igraci preziveli dva duela sa njihovim predstavnicima, i da nikome nije polomljena ruka, noga ili kraljeznica. 

[porucnik vasic]

Nikad ih nismo imali do sada ? Secam se samo Admirala ...

Кад сте носили Адмирал?

 

 

Sent from my iPhone using Tapatalk

Edited February 3, 2016 by porucnik vasic

[Muwan]

Kakav bre Admiral, jedan i jedini je Vocado

 

Umbro zvuči suviše dobro da bi bila istina, tako da sam siguran da će uprava mudro izabrati onu kršinu od NB.

[kud u maglu Simoviću]

1993, 1994

 

za onaj no name godinu pre toga se pričalo da je umbrov al kao zbog sankcija nije smeo da im se vidi logo. mislim na dres koji smo nosili kada je mijat dao onaj gol od prečku na derbiju u rupi

[Geo]

 

p.s. Admiral sam spomenuo kao jedini engleski sportski brend do sada ...

Edited February 3, 2016 by Geo

[MocaVukotic]

admiral je bio 93 (i komplet bela diadora i umbro) i 94, pa asics 95 i 96 pa nike, pa naai, puma, kappa (LŠ 2003) i na kraju opet povratak adidasa, koji smo nosili većinu 70-ih i 80-ih

[porucnik vasic]

admiral je bio 93 (i komplet bela diadora i umbro) i 94, pa asics 95 i 96 pa nike, pa naai, puma, kappa (LŠ 2003) i na kraju opet povratak adidasa, koji smo nosili većinu 70-ih i 80-ih

Тога се уопште не сећам, а те године мислим да нисм погледао ниједну утакмицу. Сећам се тек Најкија. Мислио сам да је он дошао директно после нецрећних Швајцараца.

[Dr Arslanagić]

admiral je bio 93 (i komplet bela diadora i umbro) i 94, pa asics 95 i 96 pa nike, pa naai, puma, kappa (LŠ 2003) i na kraju opet povratak adidasa, koji smo nosili većinu 70-ih i 80-ih

 

Svega se sećam osim umbra.

[Geo]

Svega se sećam osim umbra.

+1

 

edit: Jest stvarno , znao sam da je sigurno neka 94. jer sam tu godinu proveo odsecen od sveta na nekoj olupini jrm ...

 

Edited February 3, 2016 by Geo

[Timmi]

jel bilo ovo?

 

http://www.vice.com/rs/read/u-kandzama-fudbalskih-menadzera-slucaj-andrije-zivkovica

 

 

U kandžama fudbalskih menadžera: slučaj Andrije Živkovića

 

februar 1, 2016

Kraj zimskog prelaznog roka protekao je u Srbiji mnogo vrelije nego u ostatku Evrope. U centru pažnje bili su mladi fudbaleri sa naših prostora, čiji put u bogatije sredine nije podstaknut samo željom za obezbeđenje sopstvene egzistencije.

Luka Jović je u nedelju stigao u Lisabon i postao član Benfike. Najmlađi strelac u istoriji kluba, Jović je u Zvezdi dao 14 golova na 42 utakmice, a napustio je klub mesec posle 18. rođendana. Sredinu je promenio posle polusezone u kojoj on nije blistao, ali klub jeste.

Andrija Živković, koji je izrastao u ključnog igrača Partizana, i dalje nosi crno-beli dres, a mnogi bi voleli da nije tako, jer je Srbija po mnogo čemu vrlo posebna zemlja, retko po dobrom. Sudbina dva mladića, koja nisu želela u inostranstvo pre vremena, isprepletana je i povezana sa pojavom koja već posustali srpski fudbal gura dalje ka dnu. Njihovi transferi su iznuđeni, jer su prava na njih klubovi koje toliko vole odavno prodali.

Nesposobni, ali ambiciozni rukovodioci uvek su bili standard na ovim prostorima. Upravo takvi doterali su dva najveća srpska kluba na ivicu provalije i doveli dotle da se najveći biseri prodaju za sitniš, jer je i to bolje od onoga što je alternativa. O tome kako su takvi ljudi pretvorili život jednog mladića u pakao govori ova priča.

I dok se članovi raznih Partizanovih uprava, igrači i Pini Zahavi prepiru oko toga ko je kriv, dotle Živković, čiji ugovor sa crno-belima ističe u junu, proživljava paklene dane, pod pritiskom sa bukvalno svih strana.

Da situacija bude bizarnija, od svih učesnika zbrke Andrija je jedini koji ne snosi ni deo krivice. Igrača, njegove roditelje, čak ni njegovog agenta, niko nije pitao (niti je za to bilo razloga) kada je sklapan famozni ugovor o prodaji dela ekonomskih prava.

Sudbina dva mladića, koja nisu želela u inostranstvo pre vremena, isprepletana je i povezana sa pojavom koja već posustali srpski fudbal gura dalje ka dnu. Njihovi transferi su iznuđeni, jer su prava na njih klubovi koje toliko vole odavno prodali.

 

Brojne uprave beogradskog kluba - ne bi bilo pogrešno reći sve posle odlaska Žarka Zečevića - postavile su temelje problema, propuštanjem da naplate rezultate koje su njihovi igrači ostvarivali na terenu. Partizan je valjda jedini šampion u Evropi, koji je godinama igrao bez generalnog sponzora, a razni navijački bojkoti i nezadovoljstva su tribine stadiona u Humskoj činili uglavnom prilično praznim.

Umesto da šest vezanih titula i decenija konstantnog igranja u grupama dva vodeća takmičenja budu temelj za stabilnost kluba, Partizan je doveden u situaciju da već nekoliko godina rasprodaje najtalentovanije igrače pre vremena, a granica se iz sezone u sezonu pomera.

 

Problem sa održavanjem klubova te veličine je u tome što su njihovi bazični troškovi milionski (najčešće dosežu i do 10 miliona, što je i dalje ispod polovine godišnjeg budžeta zagrebačkog Dinama), a prihodi bez prodaje igrača baš minimalni, nedovoljni za pokrivanje četvrtine potreba.

U takvim okolnostima, klub je postao prinuđen da novac traži na drugoj strani, a u poslednje vreme na tlu većeg dela Evrope to znači – u agencijama. A kad je već došlo dotle, nije bilo iznenađenje što je izbor pao na Pinija Zahavija. Izraelac i njegovi saradnici na ovim prostorima (LIAN Sport Faljija Ramadanija) već su godinama dominantni na srpskom tržištu u svojoj osnovnoj delatnosti – zastupanju igrača.

Posao sa Lazarom Markovićem je za njih bio ono što se u ekonomiji zove diversifikacija. Iako se tehnički i dalje radi o fudbalerima, ovoga puta sami igrači ne učestvuju u dogovoru, već se sve obavlja između kluba i agencije.

 

Slučaj Andrije Živkovića je dodatno komplikovan jer Zahavi i njegovi saradnici nisu njegovi agenti. Zato u ovoj situaciji postoje četiri strane, tri sa različitim interesima i uglom gledanja, i sâm fudbaler.

Zahavijev ugao je veoma jednostavan. On je uložio 1.25 miliona evra i sada računa ili na dva i po miliona, ili na 75 odsto od eventualnog transfera. Idealno bi bilo da za mladog reprezentativca Srbije neko izdvoji 15 ili bar 10 miliona o kojima su pisali domaći mediji.

Pitanje je da li bi to bilo realno i drugačijim okolnostima, ali na pet meseci pred istek ugovora pitanje je da li bi bilo moguće naći nekog spremnog da plati 3.4 miliona evra, što je iznos koji bi Zahaviju doneo dodatnu zaradu (2.55 miliona njemu, 850 hiljada Partizanu).

Predrag Đorđević, agent Andrije Živkovića, je takođe u vrlo jasnoj poziciji. Pravila na tržištu su jednostavna: kada dovodite igrača pod ugovorom, morate da platite obeštećenje, kada mu ugovor istekne, ne morate.

Sasvim je jasno da je za igračevog agenta znatno isplativije da mu ugovor istekne, jer je u takvim situacijama novi klub mnogo spremniji da ponudi veću platu, što automatski povećava njegovu proviziju.

Fudbal je za same aktere, pre svega, posao, a za sve sa strane, uglavnom, emocija. Najveći problem dogodi se kada su te dve stvari suprotstavljene, kao ovih dana u Andriji Živkoviću. Proveo je ceo život u klubu za koji navija od detinjstva i pomogao mu da ostvari velike uspehe. Sada svi vezani za taj klub, navijači, saigrači i uprava, postavljaju pred njega zahtev da ode odmah, bilo gde.

Njihovi razlozi su ekonomski, ali ekonomski gledano Živković bi odlaskom u januaru samo mogao da izgubi. I ne samo on, već i njegov agent, koji je uz njega već godinama i koji je za to vreme razvio blizak odnos sa porodicom.

Da pojednostavim – od Andrije se očekuje da napusti klub koji voli pre nego što je za to emotivno spreman i uz to pristane na manje prihode, da bi se ispravila serija pogrešnih odluka koje su doneli i sproveli drugi.

O tome treba da razmišljaju svi dok donose zaključke ovih dana.

 

Sa Partizanom situacija je potpuno jasna. Klubu je iz više razloga prioritet da igrač bude prodat pre nego što mu istekne ugovor. Prvi razlog je finansijski: kao što se već mesecima može saznati iz medija, istek Živkovićevog ugovora značio bi da crno-beli moraju da vrate Zahaviju uložen novac i da plate još toliko kao kaznu zato što transfer nije ostvaren dok je ugovor važio.

Čak i da nije tako, dovoljno bi bilo i da najveći biser klupske škole godinama unazad ode bez obeštećenja da to izazove dramatične reakcije u javnosti i ostavi veliku rupu u budžetu.

Problem za crno-bele, međutim, može da bude i mnogo dublji od toga. Ukoliko FSS i/ili FIFA procene da je ugovor Partizana sa agencijom Pinija Zahavija prekršio propise neke od te dve institucije, klubu preti i kazna u rasponu od zabrane nastupa u evrokupovima čak do izbacivanja iz lige.

Dok se srpska javnost bavi zbivanja samo na domaćem terenu, na atlantskoj obali događaju se svari koje prete da izazovu tektonske poremećaje na evropskoj sceni, a malo gde će se tresti snažnije nego u ovim krajevima.

TPO vs TPI

Jedna od poslednjih odluka koje je Sep Blater doneo na čelu FIFA (i jedna od retkih koje bar izgledaju kao da su donete za dobrobit fudbala) bila je uredba o zabrani TPO (Third party ownership – vlasništvo treće strane).

FIFA definiše TPO kao investiciju treće strane u ekonomska prava profesionalnih fudbalera, uz mogućnost da se na taj način stekne deo vrednosti budućih transfera tih igrača.

Ta odluka rezultat je duge javne rasprave u fudbalskom svetu, zbog sve češćeg uplitanja pojedinaca i agencija u tansfere fudbalera. Proces je krenuo iz Južne Amerike, gde je najpre u Brazilu postao vodeći biznis model, a zatim se raširio po Evropi, pretežno njenoj južnoj polovini.

U Engleskoj je proglašen nelegalnim još u junu 2008, posle velike pažnje koje su privukli transferi Havijera Maskerana i Karlosa Teveza iz svojih argentinskih klubova (Rivera i Boke, tim redom)u Korintijans, zatim u Vest Hem, pa u engleske velikane (Liverpul i Mančester Junajted).

Ostatak Evrope nije reagovao brzo, pa se TPO toliko raširio po Španiji Portugalu, da su tamošnje lige već pokrenule inicijativu o reviziji uredbe, jer je teško zamisliti dalji život tamošnjih klubova bez novca sa strane. Primera radi, Benfika je pre tri godine, u vreme kada je menjala upravu, imala 38 igrača pod ugovorom, od toga samo sedam je bilo kompletno vlasništvo kluba.

U ovom trenutku FIFA i UEFA ne razmatraju da se povuku. Nemogućnost retroaktivnog dejstva zakona sprečava da se postojeći ugovori agencija i klubova menjaju, ali sklapanje novh nije dozvoljeno.

Međutim, kompanije koje ulažu u igrače zaobilaze tu uredbu definišući drugačije svoja ulaganja kao TPI (Third party investment – ulaganje treće strane). Jedna od najmoćnijih, Doyen Sports, definiše TPI kao „kredibilan, održiv model za pomoć fudbalskim klubovima koji žele da ojačanu tim", ističući da „njihovu metodologiju priznaju sportska regulatorna tela" i da je „njihov poslovni model ocenjen izuzetno pohvalno".

Da li je baš tako? Procenite na osnovu slučaja Tvente, o kojem su više ili manje detaljno izveštavali mediji prethodnih meseci.

 

Slučaj Tvente

Fudbalski klub iz Enshedea u Holandiji je uvek smatran „najboljim od ostalih", ali i dalje previše udaljenim od velike trojke, koja je ređala titule na domaćem i međunarodnom planu. Onda je došlo vreme i za momke sa nemačke granice.

Lokalni bogataš Jop Munsterman kupio je klub 2003. i spasao ga bankrota, a onda je počeo postepeni uspon. Pametna transfer politika i dobar rad ranijeg engleskog selektora Stiva Meklarena doveli su Tvente najpre do drugog mesta 2009, pa do neočekivane titule 2010. godine.

Uspeh je rodio i seme propasti. Plasman u Ligu šampiona (osvojili trećemesto u „Bejlovoj grupi", sa Totenhemom i Interom, a ispred Verdera) podigao je ambicije, ali je ostvaren samo jednom. Izgubljena titula u poslednjem kolu maja 2011. naterala ih je u kvalifikacije, koje nisu prošli.

Kada je ponestalo novca, banke nisu bile spremne da ga pozajme, jer je biznis plan baziran na učešću u Ligi šampiona nedovoljno uverljiv u zemlji iz koje samo prvak ima direktan plasman. Zato su čelnici kluba podršku potražili na drugoj strani.

Sportska agencija Doyen Sports osnovana je 2011. na Malti, a bavi se uslugama na nekoliko polja, od bazičnog predstavljanja fudbalera (agenti/menadžeri, kako ih znamo ovde), preko brige o komercijalnim pravima igrača, do „pomoći klubovima" u formi TPO/TPI.

Javnosti nisu poznati njeni čelnici, ali njihov portfolio govori sasvim dovoljno. Za kratko vreme oni su došli do moćnih klijenta. Predstavljaju zvezde kakve su Negredo, Morata, Kondogbija, Rejes, Mangala, takođe i igrače sa ovih prostora, kao što su Dušan Tadić, Dinamov mlada zvezda Ante Ćorić i reprezentativac BiH Dalibor Stevanović, nekad prvotimac Vojvodine, od ovog januara u Željezničaru.

Ako je ovaj spisak prilično impresivan, onaj vezan za komercijalna prava je nestvaran: Dejvid Bekam, Jusein Bolt, Ćavi, Nejmar, Dijego Simeone, Boris Beker, pa i jedan Adnan Januzaj (da, i meni je ovo otvorilo oči).

Za nas je u ovoj priči inersantniji onaj treći, spisak igrača u odnosu na koje su oni TPI: Radamel Falkao, Gilavogi, Jasin Braimi, Markos Roho, Kajl Ebesilio, Luk Kastainjos... Što dalje ulazite na spisak sve je veći procenat klubova i igrača iz Portugala i Holandije i ljudi povezanih sa madridskim Atletikom.

 

Vratimo se na Tvente i decembar 2013. godine. Posle godina velikih ulaganja u budžetu se pojavila povelika rupa, koju j trebalo zakrpiti. Doyen Sports je ponudio saradnju i relativno brzo pronađen je dogovor.

 

U dogovor su uključena ekonomska prava na sedam fudbalera Tventea, među kojima je i reprezentativac Srbije Dušan Tadić. U pitanju su oni fudbaleri koje su u agenciji procenili kao najprofitabilnije. Za ukupnu sumu od pet miliona evra Doyen je kupio od 10 do 50 posto prava na igrača (najmanji udeo imali su upravo u Tadiću, koji će, kako ćemo videti, ostvariti daleko najunosniji transfer).

Pored Tadića na spisku su bili: Kajl Ebisilio, Kvinsi Promes, Luk Kastainjos, Bilal Ould-Šik i Šadrah Egan, Junes Mohtar. Po kompleksnom ugovoru, čije trajanje je ograničeno na tri godine, udeo je računat na osnovu zajedničke procene trenutke vrednosti igrača. Klub je do leta 2015. mogao da otkupi svakog igrača za sumu koja je 20 do 30 posto veća od one koju je Doyen uložio.

Doyen bi kao bazičnu garantovanu zaradu ostvario po 10 posto profita u odnosu na uloženi novac za svaku sezonu koju igrač i dalje provede u Tventeu. Mi to zovemo zelenaškom kamatom, ali tu nema ništa sporno – ako na tržištu ne nađete bolje uslove, morate da prihvatite takve.

Sledeći nivo je malo dramatičniji. Ukoliko bi klub prodao igrača ispod zajednički procenjene cene, pa bi Doyenov procenat mogao da bude manji od onog iz prethodnog pasusa (u Tadićevom primeru uloženo je 500 hiljada evra, što u tri sezone donosi 550, 600 i 650 hiljada), Tvente bi iz svog dela pokrio ostatak.

No, ukoliko bi transfer doneo više novca od propisanog, udeo Doyena bi proporcionalno rastao. Primenimo sad to u praksi.

Uzmimo Kvinsija Promesa, za kojeg je Doyen platio 700 hiljada i dobio 30 posto vlasništva. Njegova procenjena vrednost bila je 2.33 miliona. Da ga je Tvente prodao za tu sumu ove godine, klubu bi pripalo 1.42 miliona, a agenciji 910 hiljada. Da ga je prodao za milion, klubu bi pripalo samo 90 hiljada, a agenciji opet 910 hiljada. Međutim, Promes je prodat moskovskom Spartaku za 11.5 miliona, pa je agencija inkasirala 3.45 miliona. Klub je u ovom poslu prošao dobro, ali u slučaju Junesa Moktara nije.

Moktar je procenjen na 2.4 miliona, pa je 25 posto prava iznosilo 600 hiljada. Kada je prodat prošlog letaiznos transfera bio je samo milion. Pošto su prošle dve godine, na Doyenovo ulaganje dodato je još 20 posto i oni su odneli 720 hiljada, dok je u Enshedeu ostalo samo 280 hiljada, iako je njima formalno pripadalo 75 posto vlasništva.

Ovaj deo ugovora, izuzetno nepovoljan po klub, nalazi se u legalnom delu ugovora, koji je zaveden u KNVB 27. decembra 2013. On je doveo dotle da agencija za samo dve godine na uloženih 5 miliona dobije nazad 9.27 miliona evra, od igrača koji su ukupno prodati za 29 miliona evra.

 

Međutim, problem je u onom drugom delu ugovora, koji je sklopljen u februaru 2014. i nikad nije stigao do Holandskog fudbalskog saveza. Neke njegove odredbe deluju zastrašujuće.

Odredbe ugovora čuvaju Doyen od svakog rizika – u slučaju da igrač prestane da nastupa za Tvente iz bilo kog razloga (raskid ugovora, istek ugovora, teška povreda, prekid karijere, čak i smrt), klub je dužan da isplati agenciju po važećoj tarifi sa svim kamatama koje važe u datom trenutku.

Ni to nije sve. U ugovor je uneta još po jedna suma za svakog igrača, „minimalna tržišna vrednost". Ukoliko bi klub dobio ponudu jednaku ili veću od te sume, a odbio da proda igrača, bio bi obavezan da odmah isplati agenciji sumu novca kao da je prihvatio ponudu. Dakle, da je ponuda za Promesa odbijena, Doyen bi svejedno dobio 3.45 miliona evra. Naravno, to bi značilo da igrač ponovo prelazi u vlasništvo kluba, ali pod izuzetno nepovoljnim uslovima (primera radi, da su Promesa redovno otkupili nazad, morali bi da plate 840 hiljada, četiri puta manje).

I upravo ovo poslednje je i najsumnjivije, jer predstavlja mešanje agencije u transfer politiku kluba, što FIFA izričito zabranjuje. Njen Pravilnik o statusu i transferima fudbalera (FIFA RSTP) bavi se svim srodnim pitanjima, a za našu današnju temu najvažniji je njegov 18. član, još preciznije 18bis, koji ima dva stava:

 

1. Klub ne sme da sklopi ugovor koji omogućava bilo kom od potpisnika niti bilo kojoj trećoj strani da stekne mogućnost da utiče na nezavisnost kluba u odlučivanju o pitanjima transfera ili učinku tima.

2. Disciplinski komitet FIFA može izreći disciplinske mere protiv kluba koji ne poštuje odredbe iz ovog člana.

 

To u praksi znači da agencija ne sme da utiče ni na odluke u vezi sa prodajom igrača, niti na sastavljanje tima.

Holandski fudbalski savez kaznio je Tvente sa tri godine van evropskih takmičenja, jer je prekršio njihov statut kada nije pravovremeno dostavio drugi deo ugovora, a zbog kršenja propisa FIFA njima preti žestoka kazna svetske kuće fudbala, koja bi mogla da ide i do izbacivanja u niži rang.

Iako ljudi koji su sklopili štetan i nedozvoljen ugovor više nisu u klubu, kazna se izriče klubu, koji je jedino pravno ili fizičko lice koje podleže kaznama FIFA i KNVB (oni nemaju jurisdikciju ni nad bivšim čelnicima, ni nad agencijom).

Mnogi mediji upoređuju ulaganje agencija u igrače sa ulaganjem u akcije ili klađenjem, ali to nije to. Ni na berzi, ni u kladionici nemate garancije da ćete svakako završiti u plusu, kakve nude ovakvi ugovori.

U mesecu u kojem se priča o Tventeu rasplela jedan drugi slučaj, sa kojim je takođe povezan misteriozni Doyen Sports, došao je do dramatičnog klimaksa.

 

Slučaj Sporting

Pomenuli smo Portugal kao zemlju u kojoj je TPO/TPI rašireniji nego u ovim krajevima.To odlivanje novca dovelo je do zastrašujuće: kroz tri najveća kluba prošle desetine vrhunskih fudbalera, sve su ih po pravilu kupovali jeftino, a prodavali skupo (koliko puta ste čitali tekstove u kojima se hvali biznis model Porta i nešto slično preporučuje balkanskim klubovima?), a opet su i Porto i Benfika i Sporting imali dugove veće od sto miliona evra.

Ako su Zmajevi i Orlovi uspevali da bar na terenu redovno raduju svoje navijače, i nacionalnim titulama i međunarodnim uspesima, za Lavove utehe nema – titulu čekaju 14 godina, u poslednje 34 sezone bili su prvaci samo dvaput, a 2005. im je CSKA oteo Kup UEFA, iako su bili domaćini finala.

U leto 2011. klub je upao u novi problem. Godinjo Lopes je na kontroverznim klupskim izborima za 300 glasova pobedio predstavnika navijača Vilijama De Karvalja (pravo glasa ima 130 hiljada članova). Dug je u tom trenutku bio 276 miliona evra, a pod velikim pritiskom uprava je nastavila da vuče sumnjive poteze.

U leto 2012. Klubu su trebala pojačanja, a novca nije bilo. Rešenje je ponudio Doyen Sports. Malteška firma platila je 4 miliona evra za 75 posto prava na holandskog Marokanca Zakariju Labjada i Argentinca Markosa Roha. U tom trenutku procenjivalo se da je Labjad, koji je kao slobodni igrač stigao iz PSV-a, veći potencijal, od Roha, koji se nije proslavio tokom kratkog boravka u Spartaku i plaćen je 5.43 miliona.

Kada je 2013, posle sedmog mesta u ligi (najslabiji plasman u istoriji), Lopesova uprava napustila Alvalade, ostavila je za sobom ruinu. Dug je do tada značajno premašio 300 miliona evra, a kao novi predsednik De Karvaljo najavio je žestok rad na dva fronta –stabilizacija ekipe ići će paralelno sa obračunom sa prethodnim upravama, koje su upropastile klub.

Protiv nekoliko ranijih čelnika De Karvaljo je pokrenuo sudski postupak, a jedna od stvari sa kojima je hteo da raščisti bili su ugovori „na procenat".

Kap koja je prelila čašu bio je odlazak Markosa Roha u Mančester Junajted. Roho je neočekivano dobro odigrao SP u Brazilu, ušao u idealni tim šampionata i odjednom privukao pažnju bogatih engleskih klubova. Njegov transfer Junajted je platio 20 miliona evra, i od tog trenutka kreće drama.

De Karvaljo odlučuje da Doyen Sportsu isplati nazad 4 miliona evra, ali je po ugovoru bio dužan da na njihov račun prebaci 15 miliona. Maltežani su stvar preneli na CAS (dobro nam znani Sud za sportsku arbitražu u Lozani), istakavši da imaju validni ugovor. Karvaljo je mislio drugačije.

"Jedan od propisa ističe da fondovi ne smeju da se mešaju sa odlukama trenera i uprave, a u ovom slučaju dogodilo se upravo to. Ovaj ugovor predstavlja manipulaciju, znači da agencija upravlja ekipom. To nije ugovor, dakle –ništavan je", podseća Karvaljo na član 18bis FIFA RSTP.

Gde je problem? Karvaljo uopte nije želeo da proda Roha. Ceo posao inicirali su ljudi iz agencije, svesni da će teško u nekom trenutku moći da zarade više od Roha nego neposredno posle SP u Brazilu. Predsednik Sportinga opisivao je Argentinca kao jednog od stubova tima na kojima je planirao napad na šampionsku titulu.

Sukoba na nivou klub – igrač i klub – njegov agent nije bilo (ne zaboravite, agencija Doyen se u ovoj situaciji pojavljuje samo kao TPO/TPI, a ne kao igračev agent), on je bio zadovoljan u Lisabonu, ali je logično otišao tamo gde mu je nuđena mnogo veća plata.

Karvaljo smatra da je sve to dovoljan dokaz da ugovor koji je prethodna uprava potpisala krši ovo pravilo i da se zbog toga radi o u startu nevažećem ugovoru. To je ponovio i pred sudom u junu.

Odluka CAS stigla je u decembru i šokirala zeleno-belu polovinu Sportinga. Ne samo da Doyen ima pravo na još 11 miliona od transfera Roha u Mančester Junajted, nego će i u slučaju da Argentinac sa Old Traforda pređe u neki drugi klub za preko 17 miliona funti, Doyen dobiti tri četvrtine Sportingovog profita.

Nevoljama tu nije kraj – sada kada je utvrđeno da ugovor važi, Fudbalski savez Portugala može da krene stopama KNVB i kazni Sporting, a FIFA će verovatno učiniti to isto.

Ovaj slučaj, koji je u većini medija dobio premalo prostora, pedstavlja ozbiljno razvođe.

Poraz Sportinga još uvek nije potpun, jer imaju pravo žalbe višoj sudskoj instanci u Švajcarskoj (pošto CAS potpada pod švajcarsko pravosuđe), a do sada je u sedam navrata tamo preinačena presuda. Ipak, izgledi portugalskog kluba mere se u promilima.

Doyen Sports je u međuvremenu podneo pred CAS tužbu protiv FIFA zbog zabrane TPO. Proces je još u toku i rasplet u njemu ne treba mešati sa do sada donetim odlukama, jer je tema sasvim drugačija. FIFA je već dobila prve bitke i to protiv advokata koji ih je potukao u „slučaju Bosman" i zauvek izmenio sportsku ekonomiju u Evropi.

 

Rasplet

Poraz Sportinga na sudu u Lozani nagoveštava teške izazove za srpske klubove u pokušaju da pokažu da posluju u skladu sa zakonom.

Ako FIFA bude imala vremena da se bavi Balkanom usred izborne kampanje, mogla bi ovde da nađe svašta.

Ugovor koji tera klub da proda igrača da ne bi plaćao penale očigledno je u neskladu sa pravilnikom FIFA. Odlazak Luke Jovića iz Crvene zvezde ne deluje ništa bolje – ako je u ugovoru zaista postojala odredba kojom se klub agenciji obavezao na to da će mladi reprezentativac Srbije imati zagarantovanu minutažu, jasno vam je da je član 18bis prekršen.

Naravno, fudbalu u ovoj zemlji mnogo bi značilo kada bi Fudbalski savez Srbije radio svoj posao i starao se za regularnost takmičenja, ali je iluzorno nadati se tome bez korenite reforme, koja bi uključila najmanje odlazak sa funkcija većine sadašnjih rukovodilaca.

Nada Partizana da će Andrija Živković biti prodat pre isteka prelaznog roka trajaće sve dok traje prelazni rok u zemljama koje mogu da ga priušte. U tom smislu ne bi bilo preveliko čudo da se posle ponedeljka, kada se završava zimska trgovina u ligama petice, neko doseti Kine ili MLS lige.

Nada ogromne većine ljubitelja fudbala u Srbiji da će najpopularniji ovdašnji sport konačno biti doveden u red u sačekaće neku bolju priliku.

Edited February 3, 2016 by Timmi

[Lezilebovich]

nema autora ?

[Timmi]

novakovic, ko bi drugi

[kud u maglu Simoviću]

...

Edited February 3, 2016 by kud u maglu Simoviću

[MocaVukotic]

Svega se sećam osim umbra.

godine sankcija, nosilo se sve i svašta, pa i tri različite firme u jednoj sezoni, umbro mislim da je bio samo na goreokačenom derbiju. 93/94 sam proveo u askari pa se i ja ne sećam tog umbra.