Najbolji od najboljih

[namenski]

Никада видео, док Зорглуб није ставио слику, а појма нисам имао ни да је Пежо имао ове излете у ај да кажем друмски спортски забран, мале змијице^тм .

Реное сам виђао, имао прилику и да 1 провозам 10-ак км.

[Čutura]

bilo je par komada sredinom osamdesetih u bg..

[SDSG]

On 14.5.2018. at 20:29, Pontijak said:

kako je ovo lepo doterano! ali rezervoarski poklopci i rupe u vratima za njih!

 

nego namenski, daj malo detalja o ovome za nas tehnicke neznalice zasto 2 motora itd

Jednostavno 400 i kusur kubika bilo preslabo za klasican diferencijal, pa se dosetili da svaka osovina ima svoj motor 

[Radoye]

Moj rodjak je imao turbo peticu.

[SDSG]

Turbo petica je kovceg slican 205 GTI, izuzetno zabavan autic za voznju ali ne porasta ni najmanju gresku 

[zorglub]

16 hours ago, Čutura said:

pezola je bilo po ulicama, renola sam video samo na slikama

 

Pežoa je bilo GTI-jeva, ne znam da je ijedan T16 imao ex-YU vlasnika. Napravljeno ih je tek 200, tačno koliko je uslov za homologaciju za Grupu B zahtevao.

 

16 hours ago, namenski said:

Никада видео, док Зорглуб није ставио слику, а појма нисам имао ни да је Пежо имао ове излете у ај да кажем друмски спортски забран, мале змијице^тм .

Реное сам виђао, имао прилику и да 1 провозам 10-ак км.

 

T16 je magična reč za sve reli nrdove, taman koliko i Quattro ili Integrale. Legenda za sebe.

 

16 hours ago, Čutura said:

bilo je par komada sredinom osamdesetih u bg..

 

Opet, nema šanse da su to bili T16. Čak sam siguran, glede Renoa, da ste mislili na peticu "GT Turbo", jer i "5 Turbo" je jaaako retka zverka, iako ih je napravljeno nekih 10 puta više od T16.

[Tpojka]

Nije ni skup.

[Čutura]

sad kad razmislim, nisam vise siguran. verovatno si u pravu..

[namenski]

2 hours ago, zorglub said:

T16 je magična reč za sve reli nrdove, taman koliko i Quattro ili Integrale. Legenda za sebe.

Ma OK sport, jebes reli, nisam imao pojma da su ih isterali

18 hours ago, namenski said:

у ај да кажем друмски спортски забран.

Ne ide mi to nekako uz Pezoa, tako da i ako sam nekog video, verovatno nisam obratio paznju ili mislio da se radi o nekoj DIY sminki.

Tek sada videh iz ovog Trojkinog posta da ima tu negde oko 200,000 razloga zbog kojih nisam smeo se zezam na racun drumskog T16  

[namenski]

13 hours ago, namenski said:

Ne samo sto je lepotan nego je i 1 pravi : oni sto se voze u Bugatijima, u to vreme su bili skorojevici u odnosu na one koji su se vozili u Bucialli-ju.

Da bi njega vozio, morao si da u najmanju ruku budes medjunarodni hohstapler.

Inace, ovo TAV je od Traction Avant, prednja vuca sto bi se danas reklo, a sama naprava je, i ako krstena kao coupe, bila duga skoro 6 metara...

I da se setimo lika po imenu Jacques Saoutchik, mozda najveceg autodizajnera svih vremena...

 

 

 

 

 

Ili, punim imenom i prezimenom:

Bucciali TAV 8-32 Saoutchik 'Fleche d'Or' Berline

 

Da nije prica bila bi prica: ovako, Albert Buc Bucciali jeste bio sin slepog kompozitora Joseph-a Bucciali-a. Rodio se 1889. godine i sa svojim mladjim bratom Angelom od malih nogu svirao na klaviru i pomagao pri izradi i opravkama klavira. Sve do jednog letnjeg dana 1902. godine kada su braca videla jednu auto trku. Albert je smesta odlucio da postane mehanicar. To mu nije smetalo da pcne da studira filozofiju, posle diplomiranja kupi svoj prvi automobil, pocne da se zanima letenjem i avionima, poleti na svojerucno napravljenom avionu. Dobro, ne bas poleti ali se u svakom slucaju, sto se kaze, vine u vazduh. I prezivi.
Braca postaju piloti, i to pravi – uostalom rat je – lete kao piloti lovci, a Albert kao vojni pilot biva upucen na ruski front u pomoc teturajucem savezniku gde upoznaje ceskog mehanicara Josepha Ksandra, vaznog coveka i posle rata.
U civilstvo se vraca 1919. godine i kao svakom pravom veteranu, rata mu je preko glave: okrece se svojoj prvoj ljubavi: automobilima.
Radja se i nazovi fabrika, braca se takmice, a tu je i Ceh mehanicar.
Mozda se danas nekom cini da je Bugatti ekskluzivan. Jeste u poredjenju sa danasnjim Ferarijima, Lamborghinijima i slicnom marvom: automobili koje je pravio Bucciali su zaista, ali zaista, bili ekskluzivni. Kao prvo, u ta vremena fukara nije mogla da vozi ekskluzivne automobile: to je tek ulazilo u modu u Americi gde su gangsteri pocinjali da sticu oreol momaka sa usijanog asfalta. Da biste vozili Bugatti, Minervu ili Bucciali trebali ste da budete barem medjunarodni hohstapler. Ali – hohstapler sa stilom.
Bilo kako bilo, 1922. je prohodao prvi Buc. Pocetak nije obecavao: proizvodnja je isla sporo – najvise zbog Albertovih stalnih pokusaja da nesto unapredi ili dotera - pa je sudbina fabrike zavisila od strpljenja kupaca. Mladji brat Angelo je bio zaduzen za marketing i prodaju, dok je stariji brat lansirao njihov prvi dvotaktni V4 motor sa turbo punjacem sa kojim su braca debitovala na Pariskom salonu automobila. Usledio je mnogo konvencionalniji cetvorocilindras i njime opremljeni prvi bratski trkacki automobil Buc B6-C24 koji se poprilicno istakao na Tour de France-u. Reliju, naravno.
1926. su braca sela da razmisle: ili upustiti se u borbu sa proizvodjacima obicnih automobila sto tada vise nije bilo nimalo lako s obzirom da je automobil vec postajao masovna naprava, ili krenuti ka ostvarivanju novih ideja u kojima Albert nije oskudevao.
Izabrali su, srecom, drugo resenje: svet automobila je dobio jos jednu legendu.
Jos od ruskih vremena Albert je razmisljao o prednjem pogonu: firma je na krilima ove, za to vreme revolucionarne ideje, promenila ime u Bucciali Freres: rodio se Bucciali TAV (TAV za Traction Avant. U pratnji je bilo nezavisno vesanje sva cetiri tocka: potrebne finansije je obezbedila Albertova supruga. Ime ce joj se tesko pronaci, ali joj se priznaje da je po njenom izboru novi kupe sa 2 vrata, za koji je karoseriju uradio lokalni proizvodjac kocija po imenu Paul Audineau, obojen u purpur sa maskom od poliranog aluminijuma.
Za Tav-1, sledio je TAV-2 i braca su, konacno, na Salonu 1928. privukla opstu paznju.
Nisu privukla ni musterije, a ni interesovanje drugih proizvodjaca.

Preko Okeana, na turneji po Americi, prolaze bolje: demonstracija prednjeg pogona u voznji po snegu privukla je opstu paznju, Peerless otkupljuje licencu i braca se vracaju u Evropu.
Albert bi odmah dalje: hoce da napravi V16 motor. Spaja 2 Continentalo-va motora u jedan, pod uglom od 35 stepeni. Kasnije je primenio ugao od 45 stepeni.
Kriza hara, ali se 1930. pojavljuje prvi pravi kupac: Georges Roure. Opet nesto nije kako treba: braca mu saopstavaju da V16 motor koji ga je privukao nece biti spreman jos godinu dana, pa se Roure odlucuje za obican Continental sa 8 cilindara.
Albertovoj zeni puca konacno film i ona odbija da dalje ucestvuje u beskrajnim doterivanjima: novi finansijer je Emile Guillet, naslednik firme za proizvodnju kocija.
Pojavljuje se i roda, znak Albertove lovacke eskadrile.
Ali – Roure jos uvek ne dobija svoj auto: resenje nalazi u okretanju Voisin-u. Od njega se dobija cuveni V12 motor i radja se remek delo, izradjeno u jednom jedinom primerku: TAV 8-32.
Jedan francuski Rus, Jacques Saoutchik – mozda najznacajniji dizajner automobila svih vremena, zasluzan je za izgled karoserije: kada je automobil konacno zavrsen bulumenta se upucuje na 1,000 km dugu probnu voznju – kuda bi nego u Nicu – na poslednji concours d'elegance te godine. Imali su rasta da idu.
Automobil dobija i ime: Fleche 'd Or.
Da je skulptura na 4 tocka jeste: da je bio prvi i poslednji i to jeste – braca zatvaraju ducan 1932. godine.
Albert je nastavio, i to poprilicno uspesno, da sve do u pedesete petlja sa prenosom, pogonom na sva cetiri tocka za vojsku, automatskim transmisijama.
A auto, koga je Roure prodao grofu de Rivaud-u, koji se zbog njega odrekao tek uplacenog Bugatti-ja, da bi mu se izgubio svaki trag, pojavio se sedamdesetih godina 20. veka kada je otisao – gde bi drugde – nego u Ameriku.
Pod suknju mame Christie.

 

 

Motor, posebna prica, tek je to ekskluziva, dakle: Voisin C18H, V12, cilindara pod uglom od 60 stepeni.
Radna zapremina: 4885 ccm
Precnik cilindra: 72 mm
Hod klipa: 100 mm
Snaga: 113 KS pri 3500 o/min
4 Zenith karburatora
Menjac 4 stepena, rucni
Tezina: 2880 kg
Duzina: 5790 mm
Sirina: 1981 mm
Medjuosovinsko rastojanje: 3750 mm

[namenski]

Avions Voisin 

Nije greska, dakle:
Les Frères Voisin
Gabriel (1880 - 1973)

i

Charles (1882 - 1912)

 

Appareils d’Aviation Les Frères Voisin
i – neki od najlepsih i najboljih automobila ikada napravljenih.

 

 

 

Pocetkom 20. veka, izgledalo je da svet ulazi – nastavlja tacnije – da se krece putem neprekidnog, mirnog i solidnog razvoja i napretka. Izgledalo je da su nauka i tehnika coveku konacno dale sredstvo da pobedi bolesti i razdaljine, da trazi i nalazi odgovore na mnoga pitanja, bas kao sto je izgledalo da je prosperitet omogucio da covecanstvo konacno stupi na put mira i napretka. Naucna otkrica i pronalasci su se tih godina naprosto utrkivali i sustizali jedni druge: od Ajnstajna do Frojda, izgledalo je da nema granica covekovoj teznji da sazna vise, dopre dalje.
U ta vremena pada i ostvarenje covekovog sna o letenju: sve je bilo zrelo i pripremljeno pokusajima zanesenjaka sirom celog sveta, pokusaji su se nizali jedan za drugim i cista je slucajnost da je covek poleteo na masini tezoj od vazduha jednog decembarskog jutra na americkoj obali Atlantika.
Svet je bio prepun zivopisnih likova: jedan parizanin, Irac poreklom, bogati advokat Ernest Archdeacon, je kao svoj hobi otkrio letenje i osnovao prvi i najstariji aero klub na svetu – Aéro-Club de France – jos 1898. godine, dok je uspesan let bio jos uvek samo san. Bio je, uz sve ostalo, i prvi putnik u istoriji vazduhoplovstva. Kolika vera u buducnost je tada zivela i u ljudima za koje se bez sumnje moglo pretpostaviti da znaju odakle vetar duva i sta se valja iza prividnog mira govori i cinjenica da je ovaj covek osnovao nagradni fond za razvoj vazduhoplovstva, ne samo prakticno vec i teorijski, istovremeno i u Francuskoj i u Nemackoj: Coupe d'Aviation Ernest Archdeacon i Deutsch de la Meurthe-Archdeacon Preis. I to samo nekoliko godina pre nego sto ce se dve zemlje uhvatiti u smrtonosni kostac overen milionima mrtvih na obe strane, u blatu rovova i neprekidnoj cetvorogodisnjoj grmljavini topova.
Leteca naprava teza od vazduha je 1900. godine imala ime: Clément Ader-ov avion je vec bio napravio nekoliko skokova, kada je na Pariskoj svetskoj izlozbi posao dobio jedan mladi arhitekt po imenu Gabriel Voisin. Tu, tokom rada na izlozbi, Gabriel upoznaje Ader-a i biva zarazen strascu za letenjem.
Ovo je prica o tom coveku, braci tacnije, Gabriel-u i Charles-u Voisin-u.
O neraskidivoj povezanosti sa tehnikom, strasti za otkrivanje novog i pomeranje granica, ali je i prica o coveku cija sudbina odrazava nemirni 20. vek: brat Charles gine u saobracajnoj nesreci 1912. godine, Gabriel nastavlja sa uspesnom proizvodnjom aviona, docekavsi da njegov avion bude prva leteca naprava koja je oborila drugu, neprijateljsku, posle rata spada medju prve ljude koji su sebi postavili pitanje o opravdanosti upotrebe covekovih dostignuca za satiranje drugih ljudi, proizvodi prve prefabrikovane kuce na svetu i okrece se proizvodnji automobila, proizvodi neke od najlepsih primeraka tog simbola 20. veka, da bi, posle drugog velikog rata, kao i toliki njegovi sunarodnici, odgovarao i bio kaznjen za kolaboraciju.
Covek koji je, izmedju ostalog, 1909. godine, sa 29 godina i kao vec pravi pravcati uspesni industrijalac, bio najmladji vitez Legije casti…
Braca Voasin su u avionima od samog pocetka: nisu nimalo laki za saradnju. Saradnici koji su ih, iz ovih ili onih razloga napustili ili sa njima prekinuli saradnju i poceli da se samostalno bave letenjem su jedan Louis Bleriot, Henry Farman, da pomenemo samo neke. Ali i da pomenemo to da je na avionima Voisin letela vecina evropskih vazduhoplovnih pionira, od Velike Britanije do Rusije. Cak i daleka Australija belezi kao prvi let aviona na svojoj teritoriji let koji je 1910. godine na jednom Voisin avionu obavio niko drugi nego covek po imenu Erik Weisz poznat i kao Ehrich Weiss, a najpoznatiji kao Harry Houdini…
Ali, ovo je je prica i o automobilima Voasin, automobilima koji su na hladnjaku nosili prelepu znacku Avions Voisin, prica o zlatnom dobu francuskog automobilskog dizajna, dizajna koji je – a to se malo ko nece sloziti – ostao do danas neprevazidjen.
Savrsen spoj konzervativnog, po cemu je Voisin bio poznat i dok se bavio avionima, i spremnosti na primenu novih resenja, udruzen sa danas nestalim zanatskim – tacnije zanatlijskim - umecima i industrijski dizajn shvacen onako kako je to danas nemoguce, kao rezultat su doneli automobile na fotografijama.
Noblesse oblige: ovo nisu bili automobili za siroke narodne mase – o proizvodnji narodnog automobila ce tek neku godinu kasnije da pocnu da razmisljaju jedan umetnosti sklon diktator i njegov omiljeni dipling. Neki od njih, Mylord kao najcuveniji svakako, su bili bukvalno unikati. Ali su bili i prave pravcate skulpture. Velika kriza je prekinula njihovu proizvodnju, bogata klijentela je imala druge, prece brige.
Demokratija je ipak dosla po svoje i posle rata Voisin se ipak okrece automobilima za mase i nastaje poslednji model Voisin – Biscúter koji se po licenci proizvodio u Spaniji tokom pedesetih.

 

Voisin C20 'Mylord' Demi-Berline

 

 

Nozne komande...

 

 

 

Crvena boja donjeg postroja je bila jedan od Voisin-ovih zastitnih znakova...

 

 

 

Takozvani detalji:

 

Ventilator: ako ista, ovaj detalj izdaje avionske ljude….

 

 

 

 

 

Druga polovina dvadestih godina dvadesetog veka, Art Deco i nailazece coskaste linije. Tehnicko i umetnicko savrsenstvo na stranu. Kao vazduhoplovni konstruktor Voisin je primenio svoja znanja iz aerodinamike i mehanike, da bi na ovom modelu, a narocito njegovom motoru, dostigao stvaralacki vrhunac. Automobil, pored ostalog, ima i za sve Voasin modele karakteristicno nisku liniju.
Motor je posebna prica: tokom dvadesetih Voisin je u svoje modele ugradjivao i za danasnje pojmove neverovatno tihe, ali ne preterano snazne cetvoro i sestocilindarske motore. U svakom slucaju ne dovoljno snazene da se nose sa konkurencijom u kojoj su se nalazila imena kao sto je Hispano Suiza, Duesenberg ili Rolls Royce. Da bi dosao do motora sa 12 cilindara Voisin se odlucio za primenu jednog od svojih sestocilindarskih motora – resenje koje je mnogo kasnije uslo u modu sa modelom Daimler Double Six – tako da mu je ostalo samo da resi zajednicku radilicu, zadatak koji je neverovatno uspesno obavio. Rezultat je bio motor V12 motor zapremine nesto ispod 5 litara sa 113 KS. Snaga koja nije bila spektakularna ni za to vreme, ali koja je automobilu davala neke druge prednosti.

 

 

Motor je predstavljen na pariskom salonu automobila 1929. godine, u modelu C18 Diane, a godinu dana kasnije i u modelu C20 Simoun i u najtajanstvenijem od svih Voisin modela, modelu Myrte. Jedan primerak motora, poznato je, prodat je Bucciali-u koji ga je ugradio u neki od svojih modela sa pogonom na prednje tockove.
Ostace misterija zasto se posle ugradnje u Milorda Voisin nikada vise nije vratio ovom motoru nego je nstavio da koristi svoje stare motore sa sest cilindara. Bilo je glasina o nikad vidjenom modelu sa ovim nesto modifikovanim motorom zapremine povecane na 5.8 litara, nazivanom Scirocco….
Prvi i jedini kupac Mylorda je bio tadasnji francuski novinar specijalizovan za automobile Jean Djaniguian koji ga je verovatno prodao americkom kolekcionaru Cameron Peck-u. Posle setnje od kolekcije do kolekcije, Mylord je poznati Blackhawk Museum napustio da bi ga se dohvatio poznati majstor Brian Joseph koji ga je ulickao za prodaju nepoznatom kolekcionaru sa Istocne obale, ljubitelju Francuza tridesetih, – po ceni od 2.75 miliona dolara.
Da se ne ogresimo, Gabriel Voisin nije bio sam dok je pravio ovaj i ostale automobile: pomagao mu je inzenjer po imenu Andre Noël.
Dakle: motor V12 pod uglom od 60 stepeni, postavljen uzduzno, zapremina motora 4885 ccm, precnik cilindra 72 mm, hod klipa 100 mm, 4 Cozette karburatora, karoserija od aluminijuma na celicnom okviru, menjac sa 4 brzine, rucni dakako, tezina 2200 kg, duzina - prava sitnica – 5200 mm, snaga motora 113 KS, sto je 23 KS po litru zapremine ili 0.05 KS po kilogramu tezine automobila.
Brzina 150 km/h.

 

 

Jos jedan Voisin: C28 Saliot Cabriolet

 

 

 

 

Posleratna vremena, 2 put, i: Biscúter

 

 

Generalisimo Francisco Paulino Hermenegildo Teódulo Franco y Bahamonde Salgado Pardo de Andrade, ili – zasto diktatori vole da predstavljaju. Bilo sta.

 

 

Postojala je i takozvana komercijalna verzija, a potrajala je do pocetka sezdesetih:

 

 

 

[namenski]

Ono, znao je Voisin i da potrci:

Velika nagrada Francuske, 1923., sa jednim Bugatijem…

 

...ali i da dodje na naslovnu Vogue, sto tada nije mogao bilo ko...

 

Grand Prix i Voisin Laboratoire: Gabriel Voisin je, ma koliko konzervativan bio, bio i beskompromisan u resenjima za koja se opredelio ili su mu pala na pamet. Samonoseca karoserija, aluminijum kao materijal, prisilno hladjenje - jos jedno avionsko nasledje - samo su neki od doprinosa razvoju automobila ovog coveka i njegovog saradnika Noel-a, coveka koji je kasnije, po prelasku u Citroen, odigrao glavnu ulogu u razvoju nekih drugih legendi medju kojima je bio i CV2...

 

Klijentela koja je kupovala Voisin se nije rado slikala za medije; ipak Holivudu se nije bilo moguce suprotstaviti.
Ovaj Voisin C5 je vozio Rodolfo Alfonso Raffaello Piero Filiberto Guglielmi di Valentina d'Antonguolla koga su poznavali pod imenom Rudolph Valentino.

 

Za krunisane glave nije bilo dileme: Sultan Maroka...

 

Dvadesete i neki od najvecih dometa grafickog dizajna: u ovoj reklami Voisin predstavlja neke tehnicke novitete...

...i, kao u svakoj reklami, pomalo se i hvali:

 

 

[Radoye]

49 minutes ago, namenski said:

Ono, znao je Voisin i da potrci:

Velika nagrada Francuske, 1923., sa jednim Bugatijem…

 

 

[namenski]

38 minutes ago, Radoye said:

 

Jebote, svaka cast  

Жив ili replica?

 

Inace si me, boja valjda, ova francuska trkacko plava, podsetio na jednog politickog, angazovanog trkaca i automobilsku verziju Dzesi Ovensa, obaska sto je - sve na stranu - veliko ime u svetu naprava na 4 tocka:

 

Delahaye 145 i politika.
 

Delahaye 145 je politicki automobil.
Nista cudno, a i zasto bi bilo: tridesete su na izmaku, drzava je – u liku i obliku Hitlerove Nemacke dozivela ideologizaciju kakve u istoriji covecanstva nije bilo, mada se doduse tada jos malo znalo o uspesima na tom polju koje je dostizao radnicki raj zvani Sovjetski Savez, jer covecanstvo je jos uvek sanjalo jedan od svojih snova i placalo ga jedinom valutom koju istorija uzima za ozbiljno i koja se racuna – ljudskim zivotima. Rodio se takozvani narodni automobil – Volkswagen – rodio se vestackom oplodnjom, a vrh vrhova tadasnje automobilske tehnologije takmicarski, trkacki automobili jednog Mercedesa ili Auto Uniona, su bez milosti stavljeni u sluzbu nacije i drzave. Nacionalizovani, sa – pre svega – zadatkom da pokazu sveti nadmoc svega nemackog.
Narodni front – Front populaire – je u Francuskoj kojoj je bilo svega preko glave, ukljucujuci i secanja na Veliki rat, tu negde pre nepune dve decenije, rat u kome su izginuli milioni, uspeo da ujedini u automobilu potrebu i teznju da se Nemackoj pokaze da nije sve u Mercedesu.
Automobile Club de France (ACF) je odredjen za izvrsioca i rodio se Delahaye od milion (ondasnjih) franaka. Prix du Million Delahaye, u naporu da se francuski proizvodjaci automobila nateraju da naprave automobil sposoban da se suprotstavi Nemcima.
Sluajnost je bila da je za vozaca Delahaye 145 ispao Rene Dreyfus, Jevrejin, automobilski Jesse Owens.
Pomenuti Jean Francois je napravio V12 motor bez prisilnog prehranjivanja, sto ce reci bez kompresora, zapremine 4.5 litra, sa tri bregaste osovine – jednu u sredini za kontrolu usisavanja obe strane motora, i po jedna na svakoj glavi motora za kontrolu izduva. Napravljene su i glave motora od legure magnezijuma, a sasija je uradjena od aluminijuma na bazi modela Delahaye 135.
Sve drugo je manje bitno: i takozvani tehnicki podaci, i snaga motora, prosecne brzine i brzine najbrzeg kruga: 1938. godine, na stazi Pau – Pau Grand Prix – Delahaye 145 sa Drajfusom za upavljacem, odrao je, ali bas odrao Mercedese koje je, izmedju ostalih, vozio i jedan Rudolf Caracciola.
Dovoljno da u vrememena haosa i raspada Francuske, leta 1940, neko nadje vremena ga demontira i sakrije kako ne bi pao Nemcima u ruke.
Posle rata su preostali primerci pali u ruke takozvanim kolekcionarima.
A Rene Dreyfus zavrsio kao restorater u Njujorku.

 

 

 

 

 

 

 

I tako, Mercedes jeste, kako neki vole da kazu – Mercedes.
I – Mercedes jeste bio bolji.
Ali ne i te 1938. godine, na trci za Veliku nagradu Francuske.

 

 

Random: Paul Poiret.

 

Windsorovi. Nisu navijali.

Navijanje je za fukaru. I Narodni front.

 

A fukara, k’o fukara…
U se, na se i podase…

 

 

Edited February 7, 2019 by namenski

[Radoye]

@namenski Ne znam da li je ovaj konkretno T32 sa fotke oridjidji ili replika, ali ima ih nekoliko u zivotu, sto po muzejima samo za slikanje, sto u voznom stanju.