Kolumnistička lupetanja

[renne]

+1

[Janko]

Evo recimo Vladušić (poz sime , mislimo na tebe :) ) : http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Drugacija-politika.sr.html

Ja još nisam video čoveka koji toliko postojano stoji na opštem mestu, uspevajući da u celoj svojoj publicističkoj karijeri ne kaže apsolutno ništa. Treba to postići, kad pišeš svake nedelje nekako ti se omakne pa sporadično zapravo zauzmeš neki stav- on nikad!

Edited November 13, 2014 by Hamlet Strašni

[teacher]

gde sad kačimo mladog kaića? ovde ili na dnevnom tupanu?

[Lrd]

gde sad kačimo mladog kaića? ovde ili na dnevnom tupanu?

 

Kaić nije novinar i to što piše nisu kolumne, a nazivaju se tekstovima u nedostatku boljeg izraza.

 

Mada, ja mislim da ono nije ni za Tupana, jer i za Tupana treba da imaš neki nivo ili društvenu funkciju koja nije saradnik.

[yolo]

Kaic ovde, kolumne i tekstovi. Mozemo i na tupsonu ali tamo ima fejsa I tvitera I politicara onoliko. Izvinjavam se survajveru ali ovo nije taj medicinski kontekst

[Кристофер Лумумбо]

Pored toga, pijanac apsolutno nema pojma o tome sta je najzanimljiviji komad jagnjetine. Zaponac koji on ovde otpisuje kao djubre koje zapadne mudroserima u dobrim kafanama prvi nestaje kada se meso izvadi iz rerne ili skine sa raznja. Nedopustivo neznanje za jedan lazni kafanski autoritet.

 

kakva doatna kritika clanka, ono sto izlazi samo u dvd izdanju

[Bane5]

zarkovic se nije mnogo bavio basarom u svom uvodniku u vremenu, tek na kraju uvodnika stoji ovo:

 

...

basara u prćilovcu

ima li tamo neko pristojan?

Ima polemika i polemika, ali kad neko tako visoko podigne lestvicu kao što je to učinio Svetislav Basara u subotnjem broju “Danasa”, ostaje vam samo da priznate da ste poraženi. Onome ko zna o čemu se radi biće jasan prethodni iskaz, a onaj ko ne zna ostaće uskraćen za uvid dokle stiže basarabijski prostakluk. “Teške reči” su opšteprihvaćen trend. Ne ljutim se ja na Basaru, dovoljno mu je valjda što su čitaoci ljuti na njega, ali ako se on odvojio od pameti i pristojnosti, postoji valjda neko uredništvo koje je moglo i neformalno da mi se izvini ili i oni žive u strahu od basarabijske pomame da ide s Vučićem na miting u Prćilovcu, pa ko vele, znamo mi Žarkovića, ali ove tek upoznajemo.

 

[yolo]

ovaj je našo pa zašo, ne vadi...

 

 

Мухарем Баздуљ Сећаш ли се Болета из БЛ

Сретен Угричић је у Америци, свако мало учествује на престижним конференцијама, а у биографији му стоји да је смењен с места директора „само због тога што је подржао слободу говора у Србији”

Шестог јануара ове године, у Истанбулу, тачније у старом кварту Султанахмет, жена самоубица ушетала је у полицијску станицу и разнела се убивши при том једног полицајца и лакше ранивши још једног.

Сутрадан, седмог јануара, у Паризу, тачније у једанаестом арондисману, двојица наоружаних мушкараца упала су у редакцију сатиричног листа „Шарли ебдо”, убивши укупно дванаест људи. Одговорност за истанбулски напад преузео је забрањени турски левичарски Револуционарни народни ослободилачки фронт.

Овај марксистички покрет објавио је како је његова припадница Елиф Султан Калсен, девојка од двадесетак година, извршила „жртвени напад” из протеста због смрти петнаестогодишњег дечака Беркина Елвана, који је преминуо од повреда задобијених на антивладиним демонстрацијама.

Париски терористи припадају, пак, екстремним исламистима. Андре Никол, саветник председника Скупштине Валоније, изјавио је овим поводом да најоштрије осуђује оба терористичка напада, али да истанбулски напад, у поређењу са париским, представља „цивилизацијски искорак”.

Верски антагонизми само су маска којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, онај класни, истакао је Никол, додавши да људи из Револуционарног народног ослободилачког фронта својом акцијом поручују: јесмо муслимани, али смо и радници.

Све је у горњем пасусу тачно, само што сам господина Андреа Никола, саветника председника Скупштине Валоније – измислио. Ако вам све око имагинарног Никола ипак звучи познато, то није случајно. Тачно пре три године, наиме, (тадашњи) саветник председника Скупштине Црне Горе Андреј Николаидис слично је резоновао у вези с потенцијалним тероризмом у Бањалуци.

Подсетимо, осмог јануара 2012. године, дан уочи заказане централне манифестације поводом Дана и крсне славе Републике Српске у бањалучкој спортској хали „Борик”, полиција је у хали пронашла већу количину експлозива и војног наоружања. Ускоро је откривено да експлозив и оружје припадају извесном Божидару Станишљевићу, званом Боле.

У први мах, и јавност и медији, као и тужилаштво, Станишљевићу су на терет стављали кривично дело тероризма. Касније се испоставило да је Станишљевић оружје и експлозив намеравао да прода, па је и оптужница преиначена.

Међутим, још док су сви мислили да је реч о потенцијалном тероризму, само неколико дана, дакле, пошто је експлозив пронађен, Андреј Николаидис је написао текст у коме, између осталог, стоји: „Цивилизацијски искорак био би и да је Боле употријебио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници и умјетници прослављали двадесетогодишњицу постојања РС.

Да је Боле, рецимо, незадовољни радник, који је схватио да су национални и вјерски антагонизми само маска под којом елита скрива темељни антагонизам сваког друштва, онај класни. Да је Боле, рецимо, рекао: јесам Србин, али сам и радник, стога ћу у зрак дићи оне који су ме опљачкали – не би ли то био цивилизацијски искорак? Била би то, још, и поетска правда.”

Уз „главаре, духовнике и умјетнике” (Милорада Додика, Бориса Тадића, Емира Кустурицу, патријарха Иринеја, бискупа Фрању Комарицу...), који су тог дана били у Борику, тамо су биле и десетине и стотине „обичних” људи. Из перспективе Андреја Николаидиса, дизање свих њих у ваздух, само ако је мотив „племенит”, представљало би, дакле, „цивилизацијски искорак” и „поетску правду”.

Да је Николаидис (био) „само” новинар или колумниста, ствар би вероватно остала непримећена. Како је, међутим, била реч о високопозиционираном службенику у црногорској власти, медији у Србији су пренели текст, уз коментар неколико јавних личности. Реаговао је Форум писаца, заложивши се за „слободу говора”.

Међу онима који су својеручним потписом подржали Андреја Николаидиса био је и Сретен Угричић, тадашњи директор Народне библиотеке Србије. Атмосфера у српској јавности била се добрано угрејала, те је и сам Угричић у једном тренутку признао да је био „неопрезан” у потписивању писма подршке Николаидису. Било је, међутим, касно, те је уследила Угричићева смена.

Све се то збива уочи председничких и парламентарних избора, па цела „белолистићарска” секта користи случај „Угричић” као још један аргумент да нипошто не треба гласати за Бориса Тадића и Демократску странку.

Дејан Илић тих дана, рецимо, пише: „Смена управника Народне библиотеке Србије коштаће Демократску странку избора.” Белолистићаре, реално, не занима због чега ДС треба да изгуби изборе, важно је да их изгуби. Жеља им се испунила. Демократска странка је изгубила. Српска напредна странка је победила.

Где смо данас? Сретен Угричић је у Америци. Свако мало учествује на престижним конференцијама, а у биографији му стоји да је 12 година био директор Народне библиотеке, да је смењен пошто га је министар унутрашњих послова оптужио да подржава тероризам, само због тога јер је подржао слободу говора у Србији, те да је после „био присиљен” да напусти земљу и остане у иностранству (Швајцарска, Аустрија, САД).

Занимљива је ова „присиљеност”, нарочито у контексту чињенице да Сретен Угричић на немачком говорном подручју као писац постоји искључиво захваљујући чињеници да је превод његовог романа „Незнаном јунаку” на немачки финансијски подржало Министарство културе Србије.

Најгласнији пљувачи Бориса Тадића за време случаја „Угричић” данас су најгласнији пљувачи Александра Вучића. (Успут, у вези с актуелним председничким изборима у Хрватској, Весна Пешић, у изјави за „Нови лист” из Ријеке, мртва хладна изјављује: „Кад гледам уназад, мислим да је ипак боље да грађани процене шта је мање зло, па да гласају за њега.”)

Што се, пак, тиче Николаидисовог текста, од њега су се, макар и са две и по године закашњења, на Скупштини босанскохерцеговачког ПЕН-а у јуну 2014, оградили Иван Ловреновић и Енвер Казаз, двојица утицајних аутора унутар књижевног живота такозване регије, што су ономад предводили сарајевско крило подршке Николаидису и Угричићу.

Све је дошло на своје, па и фамозни Боле вероватно опет ужива у блаженој анонимности, испијајући „нектар” пиво на Кастелу.

 

Мухарем Баздуљ

објављено: 11/01/2015

[malkin]

mene zanima kako izgleda pisanje ovakvog teksta. kako dođeš do ove strukture: evo ovaj pravi teroristički napad od juče, da je hipotetički funkcioner rekao to i to, to bi bilo isto kao što je onomad onaj pravi funkcioner rekao to i to o hipotetičkom terorističkom napadu. to je sve isto, znači ovaj što je tad branio pravog funkcionera bi garant branio i ovog hipotetičkog, znači podržao teroriste al sam mu ga šukno, a on mislio da brani slobodu govora. sekta belolistićarska. a gde smo danas? u Americi, po konferencijama i to zato što mu je ministarstvo prevelo knjigu na nemački. to je zanimljivo jer ima kontekst, a to su isti oni koji danas pljuju Vučića.

 

jednim udarcem sedam.

[gospa buba]

uz rizik da se ponavljam, ja i dalje ne razumem zashto on ovo (bilo shta) radi.

 

jel makar zivi kod nas?

[yolo]

kažu da sad živi. ja sam se izgleda uzaludno nadao da je on još uvek bosanac.

 

nego ja kao tehnički obrazovana osoba mislim da je on opitni zamorac za neki novi spisateljski softver koji ti daje opciju da odabereš recimo 2-3 konflikta, 3-4 neprijatelja, 3-4 prijatelja, nekoliko citata, par argumenata, odabereš broj željenih šlafni. onda pritisneš enter, sačekaš i on ti izbaci gotov tekst.

 

njemu svi tekstovi u poslednje vreme potpuno isto izgledaju, možeš da menjaš imena a da sve ostalo bude isto.

 

ili je prosto toliko pametan da mi to ne možemo da dokučimo....

[gospa buba]

kažu da sad živi. ja sam se izgleda uzaludno nadao da je on još uvek bosanac.

dobro dobro, chovek poboljshava novu domovinu, drago mi je

[3opge]

одличан текст Баздуља.

[Singer]

poziv na ferku™

 

(sad svi gledaju u yola)

[malkin]

Ljilja

 

meni ovo stvarno nije jasno:

 

 

Где је њихова Наташа Кандић? Је ли на челу америчког пандана Фонду за хуманитарно право можда неки борац да се званичници који су дозволили мучење затвореника противно Женевској конвенцији кривично гоне, или да се процесуирају званичници који су незаконито прислушкивали милионе људи?

Далеко од тога. У ствари, када би у Америци постојао Фонд за хуманитарно право на његово чело би вероватно дошао неки амерички пандан Љубише Диковића.

 

siguran sam da je čula za ACLU, a ako su joj oni previše mejnstrim da bi bili pandan FHP-u, tu su uvek organizacije kao što je Code Pink. Ljilja ipak poznaje američko društvo bolje od prosečnog znaš-kad-bi-kod-njih-postojala-Kandićka komentatora, ovo je baš dno.