Kolumnistička lupetanja

[Turnbull]

Pa to je priča od pre 20 godina, dekonstrukcija je kriva za sve.

 

ALi najbolje mu je ovo o dve krajnosti, s jedne strane fašisti, a s druge postmodernisti

[Turnbull]

Inače, ako je neko kod nas zaglavljen u postmoderni, onda je to Ćirjaković, kome je svaka druga referenca na Bodrijara.

[Turnbull]

Слободан Владушић НБА и кошарка

Постоје две врсте кошарке. Једна се игра у НБА, а друга у свету. То није само очигледна разлика у квалитету, већ рекао бих, пре свега, у смислу кошарке

Америчка НБА репрезентација је 2002. године у Индијанаполису, изгубила два меча – против нас и против Аргентине – а две године касније, на Олимпијади у Атини, поразили су их редом, Порторико, Литванија и Аргентина. Није то био баш слаб олимпијски тим: у њему су играли, између осталих, млади Леброн Џејмс, млади Кармело Ентони, нешто старији Двејн Вејд, плус Тим Данкан у најбољим годинама, и остали... Тада је изгледало да се јаз између светске и америчке кошарке смањује. Сада, десет година касније, изгледа да раздаљина никада није била већа. Разуме се, увек постоје објективни чиниоци за ту доминацију: америчка играчка база, инфраструктура (у сваком смислу), потом генетика... Међутим, све те компаративне предности биле су присутне и почетком овог века, па ипак нису довољне за титуле. То је зато што постоје две врсте кошарке.

Једна се игра у НБА, а друга у свету: у традиционалним кошаркашким земљама као што је Србија, Аргентина, Литванија, Грчка, и онима који ће то можда постати (Француска). То није само очигледна разлика у квалитету, већ рекао бих, пре свега, у смислу кошарке. НБА је индустрија за производњу забаве – бескрајни низови закуцавања разних врста, тројки, банана и тако даље – индустрија за производњу меке моћи односно мита о америчкој изузетности – као и индустрија за производњу пара. Зато се у НБА све може свести на најбоље потезе (highlights), и на колоне бројева који описују све што играч уради на терену. И тако једна сезона рутински смењује прошлу, а нове звезде исто тако рутински заузимају празне калупе које иза њих остављају звезде у заласку. Све то посматра публика која се забавља и рутински купује производе НБА лиге, од карата до дресова. Тешко је помислити да је она икада живела за неку утакмицу. Јер да јесте, не би било потребно да је спикер у дворани потиче на навијање. Нити да је камере мотивишу на кретање. Нити се за ту утакмицу одваја место на хард-диску. Јер иза једне утакмице закономерно долази следећа.

Постоји и једна друга кошарка, која је углавном слабија од НБА кошарке, када се пореде резултати на крају утакмице. То је кошарка која не може да се опише бројевима, која не доноси новац, и која, можда, просечном гледаоцу НБА кошарке у Америци и Европи делује помало досадно. То је кошарка чији смисао не могу да изразе колоне бројева, већ тек слова, речи и приче. То је кошарка чији су гледаоци учесници мечева, које потом чувају на хард-дисковима као албуме са породичним фотографијама. То је кошарка која не доноси забаву, већ катарзу, екстазу или горко разочарење. То је кошарка у којој је кључна ствар чин самопревазилажења: тренутак у коме урадиш нешто што никада до тада ниси учинио и ниси ни сањао да ћеш моћи то да учиниш. Тренутак који се не може поновити у животу, већ постаје прича коју ћеш причати, прича твог живота, оно због чега човек, на крају крајева, може да каже да је вредело живети.

То објашњава парадоксалну ситуацију на крају меча између САД и Србије. Да, изгубили смо, али ништа нисмо изгубили тим поразом, јер је пре њега већ испричана прича о једној репрезентацији која је саму себе превазишла, јер су сви у њој сами себе превазишли. Због такве приче се исплати тренирати кошарку, играти кошарку, и најзад, гледати кошарку. Насупрот томе, Американци који су нас заслужено добили, нису добили ништа: они су остали ту где јесу. Сумњам да ће тим играчима њихово злато сијати као нашима сребро.

Најзад, можда ће ова утакмица добити и свој наставак за десет или петнаест година: на Олимпијади 1996. године, деловало је да нико не може да добије Американце, чак ни наш најбољи тим икада. Осам година касније, изгубили су три утакмице. Планета се окреће полако, али се ипак окреће.

Слободан Владушић

објављено: 16.09.2014.

[MayDay]

[DarkAttraktor]

ajme koji vasar opstih mesta, gluposti i patetike.

Edited September 16, 2014 by DarkAttraktor

[Joshua]

džaba im sve kad nemaju dušu :(

[Turnbull]

Opredelili smo se za zlato nebesko!

[bergasa19]

 

Ispostavilo se da je prva i najvažnija stvar za društvo kakvo je ovo u kome živimo – vera. Prema komentarima, koji su pratili „pobednički hod“ naših košarkaša na Mundobasketu, postoji nešto izvan nas samih, naročito kada je u pitanju sportska prognoza. Tako su oni koji su „tipovali“ na uspeh Srbije na svetskom prvenstvu u košarci odjednom postali najglasniji jer im se njihova vera, konačno isplatila. Verovali su, naime, kada niko nije mogao da poveruje i sada su kao rani hrišćani uzeli za shodno da nam objasne o čemu je reč. Udeo sreće u svemu tome je neprikosnoven, a zna se da sreća prati hrabre. Njima se, naime, posrećilo da u srpskom timu prepoznaju signale svoje vere. Jedan od njih je ime igrača Miloša Teodosića. Iz njegovog prezimena, koje se u skladu sa pučkom familijarizacijom (najbolji primer za to je „Nole“) obično skraćuje i izgovara kao „Teo“, izvedena je cela teologija dolaska do velikog finala u Madridu. Tu zatim dolazi kontakt sa višim silama o čemu svedoče kako „Teove onostrane asistencije“, tako i mistička iskustva sjedinjavanja Teodosića i Aleksandra Đorđevića iz perioda jun/jul 1995. Jedno je sigurno, „nema tu nikakvog racionalnog objašnjenja“, radi se naprosto o „teologiji“, kažu komentatori, mobilišući mase da se priključe opštem religioznom zanosu. Da bi vernički ugođaj bio kompletan, kladionica MOZZART, kao anđeoski posrednik, odlučila je da nagradi sve one „koji su imali vere u Teodosića, Bjelicu, Raduljicu i ostale, i tipovali tokom avgusta da će titula svetskog prvaka završiti u njihovim rukama“.

Saša Ilić

[Turnbull]

 

Чедомир Антић Трећи метак

Ми данас не знамо ко је заиста стајао иза атентата на краља Александра. А ни први модерни атентат у историји Србије, извршен пиштољима, у коме је 1868. убијен кнез Михаило, није био лишен контроверзи

На данашњи дан пре осамдесет година у Марсељу је убијен југословенски краљ Александар Први Карађорђевић. Убица ујединитеља Југословена погинуо је на месту злочина. Организатори завере, хрватски фашисти, убрзо су ухапшени и осуђени... Ипак, недостаци у истрази, умешаност Италије, Мађарске и Немачке и агресивност католичких кругова у „пријатељској” Француској за време суђења убицама, навели су краљицу Марију да покрене приватну тужбу. Тужба је касније повучена. У свету који је срљао ка светском рату, Француској и савезницима који су се повлачили пред нацизмом, заборављен је краљ-жртва атентата. Он ће, баш као и његов српски народ, једног дана добро доћи у међусобном мирењу европских сила које ће доказивати да се Први светски рат догодио случајно, последицом балканских ратова, а и нацизам je настао као последица. Зато данас у Београду неки славе немачког историчара који поглавље о краљу Александру Карађорђевићу насловљава нацистичком паролом (један народ, једна држава, један краљ/вођа), па испада да је југословенски краљ био узор Хитлеру...

Ми данас не знамо ко је заиста стајао иза атентата на краља Александра. Извесна је умешаност Италије и Мађарске, осећа се деловање немачких служби – атентат је наводно координисала мистериозна жена под кодним именом Плава Дама. Остало је питање односа дела Француске према атентату, другој жртви – шефу француске дипломатије Лују Бартуу – тајанствена чињеница да су се други човек Рајха Геринг и будући вођа колаборационистичке француске државе маршал Петен први пут састали управо на сахрани југословенског краља и вратили се заједно возом у своје земље...

Ни први модерни атентат у историји Србије, извршен пиштољима, у коме је 1868. убијен кнез Михаило, није био лишен контроверзи. Кнеза је убила група криминалаца вођена личним мотивима, после атентата спречен је преврат, а од нове владе је зависило где ће бити препознати конци завере. Привремено намесништво набедило је либерале, „друго намесништво”, будући либерално, прогонило је присталице претендујуће династије Карађорђевића. Савремени историчари верују да је у позадини атентата било Османлијско царство, тачније турски управитељ Босне...

Тако мисле историчари. После погибије Зорана Ђинђића слушали смо ламент појединих политичара и интелектуалаца како су кнеза Михаила убили противници модернизације. И док су савременици оптуживали атентаторе да су „ултралибералци” и републиканци, а они сами тврдили да су се против кнеза заверили ради успоставе слободе и уставности... Понеки је савремени политичар видео ствари другачије и веровао да и кнеза Михаила треба да стави у контекст криминализације историје српског народа. Контекст у који је тада био стављен убијени српски премијер.

Књига Милана Веруовића и Николе Врзића „Трећи метак – политичка позадина убиства Зорана Ђинђића” изазвала је малобројне, али занимљиве реакције. Након што сам је пажљиво прочитао могу да кажем да је реч о савесно, минуциозно и прецизно написаној студији. До данас нисам видео утемељенију и озбиљнију анализу трогодишњег раздобља у коме су настајали услови да овај гнусни злочин буде учињен. Пред читаоцем није спекулативна студија слична многобројним посвећеним ратовима, кризама и атентатима... Читао сам једну познату студију о 11. септембру 2001. – читљива је и занимљива, али после читања нисам био сигуран да ли Сједињене Америчке Државе уопште постоје. Веруовићева и Врзићева књига заснована је на познатим и доступним документима, објављеним књигама... Веруовићева лична сећања, она која немају друге сведоке, нису ни важан ни темељни аргумент. Чак и Викиликсови документи представљени су са мером и задршком. Први део књиге посвећен је питању постојања такозваног трећег метка – темељном питању за формирање оптужнице осуђенима за убиство Зорана Ђинђића. Други део анализира политичку позадину атентата. Довољно је рећи да на основу проверљивих извора и објављене грађе излази да је све до политичко-судске манипулације већина сведочења говорила у прилог постојања „трећег метка”. Аутори износе и образлажу и основане сумње у званичне анализе и вештачења. Кад је реч о политичкој позадини они осветљавају прикривене контроверзе домаће, али и међународне политике по овом питању. Нова тумачења веза делова ДОС-а са организованим криминалном, односа у ДОС-у, односа САД и СР Немачке према Зорану Ђинђићу, сегмента политике убијеног премијера који је после прекинут, упечатљива су и с обзиром на утемељеност у изворима представљају тешку оптужбу на рачун извесних учесника и каснијих тумача ових догађаја. Реакције на књигу „Трећи метак”, посебно оне које стижу од судионика догађаја, нервозне су, неспретне и дају разлог за размишљање.

Напредни клуб

Чедомир Антић

објављено: 09.10.2014.

 

[yolo]

Ovde kvotujemo i komentarišemo idiotske kolumnističke i komentatorske tekstove.

 

Za početak pijani Basara koji pada u mizogini amok pokušavajući da se naruga Žaretu i opravda pred čaršijom što je sam sebe šuknuo u vođino prkno.

 

 

 

Nomen est omen

Žarković je sjajan novinar, ama ima jednu manu: ne ume da sedi. Kako god da se namesti, vidi mu se pička. Što je, da kažemo, pomalo groteskno jer se Žare zvanično vodi kao muškarac. Neki novinar muškog pola – blaženopočivši Tijanić, recimo – napisao bi u velepalamudnom uvodniku „Basara se namazao Bebinim gelom, pa se uvukao u Vučićevo dupe“, a pogledajmo šta je napisao i kako mi ga je – u svom čuvenom stilu – spustio Žarković: „Basarabijske Vučele“. 

 

Sad biste vi – ako ste pročitali prekjučerašnje Vreme – trebalo da zaključite da je Žare otkrio zaveru Vučelinog i mog tajnog masonskog društva za podršku Overlordu, a u stvari je – po ko zna koji put – javnosti pokazao muško-ženski polni organ. Imao sam vaktile – na sličnu temu – pičvajz i sa blaženopičivšim Tirnanićem, do čijeg sam, inače, mišljenja držao mnogo više nego do Žarkovićevog. Možda se neko i seća. Tirketu se, Bog da mu dušu prosti, nisu svideli neki moji politički stavovi, pa me je u kolumnama rezilio kao nekog tamo „bivšeg ambasadora“, a ja sam mu – sa stranica istih novina – poručio da me slobodno zove po imenu, a da se ja neću naljutiti. Na kraju, naljutio se Tirke. I dan-danas žalim zbog toga. Mogao sam i prećutati.

Ali to ne bi bilo dobro! A sad ću da vam kažem i zašto. „Slobodarske“ novindžije koje cvile o „cenzuri“, „gušenju medija“ i „teroru“, a koji se u svojim pisanijima služe ezopovskim (u stvari-pokvarenjačko-račundžijskim) jezikom – „neki tamo“, „basarabija“, „bivši ambasador“ i sl. – ne zaslužuju ništa drugo osim cenzure. U stvari, zaslužuju mnogo gore – tačnije bolje – da budu vraćeni kod ovaca od kojih su pobegli da bi nam saopštili svoje misli velikih ljudi. To se, naravno, nikada neće dogoditi. Ne zato što fali čobana, nego zato što više nema ovaca. Zaklane! Pojedene! A mudroserima zapali zaponci. 

Utuvite, tutumraci, jednom za svagda. Kao (relativno) slobodan čovek zadržavam sva prava da u politici podržim koga god ja hoću, sve do granice posle koje počinje neko krivično delo ili nekakav lopovluk. Nikakav problem ne bih imao – jer se odavno više ne bavim ostavljanjem utisaka na beogradsku čaršiju – nikakav, kažem, ne bih imao problem da se pojavim sa Overlordom na mitingu u Prćilovcu, samo da nije nekih „ali“. Kakva su ta „ali“? Eh, kakva. Jeste Overlord napravio definitivan zaokret ka Evropi, jeste da vodi najrazložniju spoljnu politiku u sumornoj istoriji ove zemlje, jeste da nije sponzor državotvornih lopuža, ali isto tako jeste i da je sve ostalo gadno, sumorno i traljavo, ali za takvo stanje stvari – čestnejši moji – krivicu ne snosi isključivo Overlord. Mućnite malo glavom. A ti, Žare, kupi tange.

- See more at: http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/nomen_est_omen.881.html?news_id=292088#sthash.DR2QyyAD.dpuf

 

[Singer]

jbt, kakav rad ima alkohol kad iz jetre krene da napada mozak...

[Mil@n]

jbt, kakav rad ima alkohol kad iz jetre krene da napada mozak...

Pa toga na forumu koliko voliš, nije da nam treba Basara...

[Singer]

Pa toga na forumu koliko voliš, nije da nam treba Basara...

 

Ne zameri, ovog malo duže pozanjem™ a za forum ima vremena ;)

[yolo]

Ja za Basaru uprkos njegovoj ambasadorskoj epizodi volim da mislim da je benigni alkos ulubljenog mozga kome se u tom beskrajnom okeanu totalne intelektualne nekozistencije (u kome je jedino to konzistentno), povremeno otme neko super pisanije, ali me nekad zaista ružno iznenadi. Verovatno je oduvek bio takav ali nisam obraćao pažnju, sem kad mi je to odgovaralo. Meni on dođe nešto kao naš Peter Handke. Kad ga vidiš u novinama, zent ti je da pročitaš da te ne bude sramota od toga, a onda pročitaš knjigu ili pogledaš film za koji je pisao scenario...

[yolo]

Pored toga, pijanac apsolutno nema pojma o tome sta je najzanimljiviji komad jagnjetine. Zaponac koji on ovde otpisuje kao djubre koje zapadne mudroserima u dobrim kafanama prvi nestaje kada se meso izvadi iz rerne ili skine sa raznja. Nedopustivo neznanje za jedan lazni kafanski autoritet.