Posted September 16, 201410 yr znam da se ovde uglavnom kače slike primerene temi, ali je mene upravo istresao iz gaća ovaj tekst čedomira antića, i nisam uspeo da pronadjem adekvatnije mesto da ga stavim. Reveal hidden contents Moj sin Vid je prošle sedmice pošao u školu. On ima autizam. Danas mi se čini da smo njegovu bolest uočili rano, još dok je bio beba. Na početku smo se upoznali sa nemirnom i ljutom bebom, besanom i nesputanom. Zatim smo se suočili sa malim dečakom sa kojim je nemoguće uspostaviti kontakt, koji ne govori i ne razume šta mu se kaže. Koji se ne prilagođava i ne prihvata drugu sredinu: ne spava, viče, uzvikuje neprekidne, često zaglušujuće krike, živi u svetu odvojenom, nepredvidivom svetu, ispunjenom neprekidnim ponavljanjima, snažnim i nekontrolisanim osećanjima… Godinama smo se borili da proniknemo u njegov svet, uvedemo ga u naš ili ga makar približimo… Prošli smo ustanove, lekare, psihijatre, defektologe, dijetologe… Očajavali, nadali se… Radovali se kada nas je sa dve godine prvi put razumeo, oduševili se kada smo gotovo dve godine kasnije naslutili njegovu prvu ponovljenu reč. Fiziološke potrebe smo regulisali dve godine… Naše je uverenje bilo da je bolest pre svega stvar pojedinca i njegove porodice. Svi radimo i spremni smo da se suočimo sa nedaćama koje život često nosi. Sistem u Srbiji je, međutim, građen drugačije i izbora nema mnogo, koliko god znali ili želeli. Nije mi namera, niti bi bilo pošteno da kritikujem srpski zdravstveni sistem. Naša iskustva su tako neujednačena i radikalno suprotstavljena da se nameće misao da problem suštinski ne leži u samom zdravstvu već u našoj politici. Vidova lekarka je bila izuzetno posvećena i stručna. Ipak, ubeđivala nas je da je sa njim sve u redu čak i u vreme kada smo već mesecima išli na terapije. Tri stručna mišljenja koja smo potražili sva su bila različita i da spomenuta lekarka nije bila dovoljno korektna da preporuči jednu iskusnu koleginicu zakasnili bismo sa terapijama i danas bi Vidovo stanje bilo mnogo teže. Pošto državne ustanove omogućavaju vrlo mali broj terapija, pokušali smo privatno… Ali prva preporučena terapeutkinja (zbog lošeg sistema većina njih radi na crno) ispostavila se kao stručnjak za mucanje… Izgubili smo nekoliko meseci. Na preporuku smo otišli kod jednog od uglednih stručnjaka ustanove koja se bavi i ovim pitanjima, a on nas je, dok nije video Vida, grdio kako smo propustili da primetimo očigledno, a onda kada smo ga doveli tvrdio je da mu nije ništa i da preterujemo. U drugoj ustanovi nam je pak na defektološkom pregledu rečeno da je stanje beznadežno, ali je začudo mojoj supruzi preporučeno da napusti posao i posveti se detetu (valjda me je defektološkinja prepoznala verovatno kao javnu ličnost i lopova koji ne oskudeva u novcu i za koga je radno mesto u porodici vid razonode). U želji da što više učinimo, pošli smo i u jedan poluprivatni institut gde su autistično dete pokušavali da predstave kao alergično. Nada je čudna stvar… Mnogi ljudi daju hiljade evra na analize koje ne daju ništa drugo osim privida da će im dete jednog dana biti kao sva druga. Prisustvovao sam sastanku roditelja kada je država jednom smanjila davanja za taj institut. Direktorka je tada izmenila njihove terapije tako da „nadoknadi izgubljeni novac“. Gledao sam te ljude koji treba da daju više novca i, što je najgore, da još neki put pobegnu s posla da bi vodili decu na terapije, kako bez zazora plaču. Ima naravno i dobrih iskustava. U svim tim ustanovama nailazili smo na primere stručnosti, poštenja, lične posvećenosti, solidarnosti i ljudskosti. Spomenuću Tanju Kovačević,oligofrenološkinju iz Doma zdravlja Zvezdara, i psihijatra dr Nenada Rudića iz Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici. Poseban problem – a možda i simbol neuspeha našeg ambicioznog zdravstvenog sistema koji je zamišljen predivno samo kada bi za takvu supersocijalnu državu bilo dovoljno resursa – predstavljala je inkluzija. Vid je šest godina išao u vrtić. Naravno privatni. Državni smo čekali godinu dana, a terapeuti su nas upozorili da bismo dete sa takvim problemima brzo doveli u situaciju da ga roditelji ispišu. Išli smo u dobar privatan vrtić „Adrijana“ u našem komšiluku. Razumevanje vaspitača i vlasnika je bilo potpuno. U školi koja ima velike tradicije inkluzije psihološkinja nas je na kraju pitala „zašto nije miran“ i „zašto želi da uzme sitnice sa mog stola?“… Konačno smo odlučili da Vid pođe u jednu od nekad specijalizovanih škola. Za sada su naša iskustva predivna. Kako to obično biva kada neki sistem ne radi dobro, odlučnošću stručnih, ali i grižom savesti političara i društva, nastanu „ostrva“ uređenosti i visokih standarda. Uveren sam da uslove koje za sada imaju Vid i njegovi drugari nema većina vršnjaka koji dele njihovu sudbinu u Švedskoj ili Britaniji… Želim da se nadam da će u jednoj zemlji snažne politike i slabog sistema to dugo potrajati.
September 16, 201410 yr On 16. 9. 2014. at 17:05, kud u maglu Simoviću said: znam da se ovde uglavnom kače slike primerene temi, ali je mene upravo istresao iz gaća ovaj tekst čedomira antića, i nisam uspeo da pronadjem adekvatnije mesto da ga stavim. Reveal hidden contents Reveal hidden contents Moj sin Vid je prošle sedmice pošao u školu. On ima autizam. Danas mi se čini da smo njegovu bolest uočili rano, još dok je bio beba. Na početku smo se upoznali sa nemirnom i ljutom bebom, besanom i nesputanom. Zatim smo se suočili sa malim dečakom sa kojim je nemoguće uspostaviti kontakt, koji ne govori i ne razume šta mu se kaže. Koji se ne prilagođava i ne prihvata drugu sredinu: ne spava, viče, uzvikuje neprekidne, često zaglušujuće krike, živi u svetu odvojenom, nepredvidivom svetu, ispunjenom neprekidnim ponavljanjima, snažnim i nekontrolisanim osećanjima… Godinama smo se borili da proniknemo u njegov svet, uvedemo ga u naš ili ga makar približimo… Prošli smo ustanove, lekare, psihijatre, defektologe, dijetologe… Očajavali, nadali se… Radovali se kada nas je sa dve godine prvi put razumeo, oduševili se kada smo gotovo dve godine kasnije naslutili njegovu prvu ponovljenu reč. Fiziološke potrebe smo regulisali dve godine… Naše je uverenje bilo da je bolest pre svega stvar pojedinca i njegove porodice. Svi radimo i spremni smo da se suočimo sa nedaćama koje život često nosi. Sistem u Srbiji je, međutim, građen drugačije i izbora nema mnogo, koliko god znali ili želeli. Nije mi namera, niti bi bilo pošteno da kritikujem srpski zdravstveni sistem. Naša iskustva su tako neujednačena i radikalno suprotstavljena da se nameće misao da problem suštinski ne leži u samom zdravstvu već u našoj politici. Vidova lekarka je bila izuzetno posvećena i stručna. Ipak, ubeđivala nas je da je sa njim sve u redu čak i u vreme kada smo već mesecima išli na terapije. Tri stručna mišljenja koja smo potražili sva su bila različita i da spomenuta lekarka nije bila dovoljno korektna da preporuči jednu iskusnu koleginicu zakasnili bismo sa terapijama i danas bi Vidovo stanje bilo mnogo teže. Pošto državne ustanove omogućavaju vrlo mali broj terapija, pokušali smo privatno… Ali prva preporučena terapeutkinja (zbog lošeg sistema većina njih radi na crno) ispostavila se kao stručnjak za mucanje… Izgubili smo nekoliko meseci. Na preporuku smo otišli kod jednog od uglednih stručnjaka ustanove koja se bavi i ovim pitanjima, a on nas je, dok nije video Vida, grdio kako smo propustili da primetimo očigledno, a onda kada smo ga doveli tvrdio je da mu nije ništa i da preterujemo. U drugoj ustanovi nam je pak na defektološkom pregledu rečeno da je stanje beznadežno, ali je začudo mojoj supruzi preporučeno da napusti posao i posveti se detetu (valjda me je defektološkinja prepoznala verovatno kao javnu ličnost i lopova koji ne oskudeva u novcu i za koga je radno mesto u porodici vid razonode). U želji da što više učinimo, pošli smo i u jedan poluprivatni institut gde su autistično dete pokušavali da predstave kao alergično. Nada je čudna stvar… Mnogi ljudi daju hiljade evra na analize koje ne daju ništa drugo osim privida da će im dete jednog dana biti kao sva druga. Prisustvovao sam sastanku roditelja kada je država jednom smanjila davanja za taj institut. Direktorka je tada izmenila njihove terapije tako da „nadoknadi izgubljeni novac“. Gledao sam te ljude koji treba da daju više novca i, što je najgore, da još neki put pobegnu s posla da bi vodili decu na terapije, kako bez zazora plaču. Ima naravno i dobrih iskustava. U svim tim ustanovama nailazili smo na primere stručnosti, poštenja, lične posvećenosti, solidarnosti i ljudskosti. Spomenuću Tanju Kovačević,oligofrenološkinju iz Doma zdravlja Zvezdara, i psihijatra dr Nenada Rudića iz Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici. Poseban problem – a možda i simbol neuspeha našeg ambicioznog zdravstvenog sistema koji je zamišljen predivno samo kada bi za takvu supersocijalnu državu bilo dovoljno resursa – predstavljala je inkluzija. Vid je šest godina išao u vrtić. Naravno privatni. Državni smo čekali godinu dana, a terapeuti su nas upozorili da bismo dete sa takvim problemima brzo doveli u situaciju da ga roditelji ispišu. Išli smo u dobar privatan vrtić „Adrijana“ u našem komšiluku. Razumevanje vaspitača i vlasnika je bilo potpuno. U školi koja ima velike tradicije inkluzije psihološkinja nas je na kraju pitala „zašto nije miran“ i „zašto želi da uzme sitnice sa mog stola?“… Konačno smo odlučili da Vid pođe u jednu od nekad specijalizovanih škola. Za sada su naša iskustva predivna. Kako to obično biva kada neki sistem ne radi dobro, odlučnošću stručnih, ali i grižom savesti političara i društva, nastanu „ostrva“ uređenosti i visokih standarda. Uveren sam da uslove koje za sada imaju Vid i njegovi drugari nema većina vršnjaka koji dele njihovu sudbinu u Švedskoj ili Britaniji… Želim da se nadam da će u jednoj zemlji snažne politike i slabog sistema to dugo potrajati. I mene...
September 17, 201410 yr On 16. 9. 2014. at 17:05, kud u maglu Simoviću said: znam da se ovde uglavnom kače slike primerene temi, ali je mene upravo istresao iz gaća ovaj tekst čedomira antića, i nisam uspeo da pronadjem adekvatnije mesto da ga stavim. Reveal hidden contents Reveal hidden contents Moj sin Vid je prošle sedmice pošao u školu. On ima autizam. Danas mi se čini da smo njegovu bolest uočili rano, još dok je bio beba. Na početku smo se upoznali sa nemirnom i ljutom bebom, besanom i nesputanom. Zatim smo se suočili sa malim dečakom sa kojim je nemoguće uspostaviti kontakt, koji ne govori i ne razume šta mu se kaže. Koji se ne prilagođava i ne prihvata drugu sredinu: ne spava, viče, uzvikuje neprekidne, često zaglušujuće krike, živi u svetu odvojenom, nepredvidivom svetu, ispunjenom neprekidnim ponavljanjima, snažnim i nekontrolisanim osećanjima… Godinama smo se borili da proniknemo u njegov svet, uvedemo ga u naš ili ga makar približimo… Prošli smo ustanove, lekare, psihijatre, defektologe, dijetologe… Očajavali, nadali se… Radovali se kada nas je sa dve godine prvi put razumeo, oduševili se kada smo gotovo dve godine kasnije naslutili njegovu prvu ponovljenu reč. Fiziološke potrebe smo regulisali dve godine… Naše je uverenje bilo da je bolest pre svega stvar pojedinca i njegove porodice. Svi radimo i spremni smo da se suočimo sa nedaćama koje život često nosi. Sistem u Srbiji je, međutim, građen drugačije i izbora nema mnogo, koliko god znali ili želeli. Nije mi namera, niti bi bilo pošteno da kritikujem srpski zdravstveni sistem. Naša iskustva su tako neujednačena i radikalno suprotstavljena da se nameće misao da problem suštinski ne leži u samom zdravstvu već u našoj politici. Vidova lekarka je bila izuzetno posvećena i stručna. Ipak, ubeđivala nas je da je sa njim sve u redu čak i u vreme kada smo već mesecima išli na terapije. Tri stručna mišljenja koja smo potražili sva su bila različita i da spomenuta lekarka nije bila dovoljno korektna da preporuči jednu iskusnu koleginicu zakasnili bismo sa terapijama i danas bi Vidovo stanje bilo mnogo teže. Pošto državne ustanove omogućavaju vrlo mali broj terapija, pokušali smo privatno… Ali prva preporučena terapeutkinja (zbog lošeg sistema većina njih radi na crno) ispostavila se kao stručnjak za mucanje… Izgubili smo nekoliko meseci. Na preporuku smo otišli kod jednog od uglednih stručnjaka ustanove koja se bavi i ovim pitanjima, a on nas je, dok nije video Vida, grdio kako smo propustili da primetimo očigledno, a onda kada smo ga doveli tvrdio je da mu nije ništa i da preterujemo. U drugoj ustanovi nam je pak na defektološkom pregledu rečeno da je stanje beznadežno, ali je začudo mojoj supruzi preporučeno da napusti posao i posveti se detetu (valjda me je defektološkinja prepoznala verovatno kao javnu ličnost i lopova koji ne oskudeva u novcu i za koga je radno mesto u porodici vid razonode). U želji da što više učinimo, pošli smo i u jedan poluprivatni institut gde su autistično dete pokušavali da predstave kao alergično. Nada je čudna stvar… Mnogi ljudi daju hiljade evra na analize koje ne daju ništa drugo osim privida da će im dete jednog dana biti kao sva druga. Prisustvovao sam sastanku roditelja kada je država jednom smanjila davanja za taj institut. Direktorka je tada izmenila njihove terapije tako da „nadoknadi izgubljeni novac“. Gledao sam te ljude koji treba da daju više novca i, što je najgore, da još neki put pobegnu s posla da bi vodili decu na terapije, kako bez zazora plaču. Ima naravno i dobrih iskustava. U svim tim ustanovama nailazili smo na primere stručnosti, poštenja, lične posvećenosti, solidarnosti i ljudskosti. Spomenuću Tanju Kovačević,oligofrenološkinju iz Doma zdravlja Zvezdara, i psihijatra dr Nenada Rudića iz Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici. Poseban problem – a možda i simbol neuspeha našeg ambicioznog zdravstvenog sistema koji je zamišljen predivno samo kada bi za takvu supersocijalnu državu bilo dovoljno resursa – predstavljala je inkluzija. Vid je šest godina išao u vrtić. Naravno privatni. Državni smo čekali godinu dana, a terapeuti su nas upozorili da bismo dete sa takvim problemima brzo doveli u situaciju da ga roditelji ispišu. Išli smo u dobar privatan vrtić „Adrijana“ u našem komšiluku. Razumevanje vaspitača i vlasnika je bilo potpuno. U školi koja ima velike tradicije inkluzije psihološkinja nas je na kraju pitala „zašto nije miran“ i „zašto želi da uzme sitnice sa mog stola?“… Konačno smo odlučili da Vid pođe u jednu od nekad specijalizovanih škola. Za sada su naša iskustva predivna. Kako to obično biva kada neki sistem ne radi dobro, odlučnošću stručnih, ali i grižom savesti političara i društva, nastanu „ostrva“ uređenosti i visokih standarda. Uveren sam da uslove koje za sada imaju Vid i njegovi drugari nema većina vršnjaka koji dele njihovu sudbinu u Švedskoj ili Britaniji… Želim da se nadam da će u jednoj zemlji snažne politike i slabog sistema to dugo potrajati. pokušaj (nikada postojećeg) pozicioniranja lika, koji je diletant (mislim da nije cinizam, a oni koji znaju njegov "opus" potvrdiće) Edited September 17, 201410 yr by boshoku
September 18, 201410 yr O Antiću sve najgore, ali nisam stekao taj utisak čitajući ovaj tekst. Štaviše, tekst je, s obzirom na temu, iznenađujuće lišen patetike.
September 18, 201410 yr nis'ti njega gledo '96./'97. - ogavan lik koji je želeo biti "d jedini čeda" sve s pokličima muriji "iiiidite na kosovo" i pokušajem da se vaspostavi kao vođa "pokreta"... težak kompleks, a i ovoj "čovek sam, patim" narativ, ne odskače velemućak
September 18, 201410 yr Pa on je i sad takav. ALi meni ovaj tekst odskače. Prvi iskren i smislen njegovt tekst koji sam u životu pročitao. Možda zato što se bavi ne samo nečim ličnim, nego i nečim čime bi politika zapravo trebalo da se bavi - građenjem funckionalnih institucija - a ne nacionalističkom patetikom kakvom se on obično bakće. Mada, mada, mada... Ima nečeg čudnog u zaključku, ma zapravo u celom tekstu. Ako sam dobro shvatio, ako bi on trebalo da bude išta više od lične ispovesti, onda je nekakav apel za državnim nemešanjem - ne dirajte ova ostrva stručnosti i reda, možete samo da pokvarite. O inkluziji opet samo najgore - deci je bolje u specijalnim školama. Konačno, tu je i ta čudna napomena "Naše je uverenje bilo da je bolest pre svega stvar pojedinca i njegove porodice.", koja opet kao da eliminiše odgovornost društva da pomogne deci sa autizmom (šta treba da rade deca bez porodice, ili sa siromašnim i disfunkcionalnim porodicama?). Državna obdaništa su haos, privatna su super (to je tačno, naravno), ali on kao da i ne smatra da bi trebalo da bude drugačije. Ima dakle nečeg vrlo antipolitičkog u tekstu - kao da ne pokušava da apeluje na kolektiv da osvesti jedan problem i pomogne porodicama poput njegove, nego samo da im se skloni s puta. Edit: Zaboravih i na ovu kritiku "supersocijalne države". Edited September 18, 201410 yr by Turnbull
September 18, 201410 yr tekst je pa skoro na mestu sa polazista jednog roditelja....ne znam ko je antic ali imam brata od tetke sa daunovim za kog sam bas vezana...i znam kako je tesko imati takvo dete (a pri tom je on je mala beba za autisticnu decu ili decu sa decijom paralizom)..ako se dobro nauce, deca sa daunom mogu da budu prilicno samostalna za razliku od pomenutih. ono sto ne razumem u tekstu je "Uveren sam da uslove koje za sada imaju Vid i njegovi drugari nema većina vršnjaka koji dele njihovu sudbinu u Švedskoj ili Britaniji"… jer koliko ja znam skandinavci imaju mozda i najbolje uredjen sistem za decu sa specijalnim potrebama. sad..mozda gresim...ovo su info od pre 5 godina. plus 90% nasih lekara i sestara vise brinu za sujetu nego kvalitetnu dijagnozu. kod nas svest nije razvijena dovoljno niti se ista ulaze da se pospesi....makar neke emisije na tv-u......znam da su za vreme DS, EU dala neku kintu za decu ometenu u razvoju i to je trajalo 3 godine.... da ne pricam sto mnogi roditelji osim nenormalne birokratije prolaze i kroz svakodnevnu osudu sto im je dete bolesno. kao da su oni krivi!
September 18, 201410 yr Elem, problem sa inkluzijom kod nas je što nastavnici nisu dobro pripremljeni za nju. Ima isl učajeva da se roditelji druge dece pobune. Bio sam pre neki dan u jednoj specijalnoj osnovnoj školi gde je došlo dete zbog koga su roditelji sve druge dece pretili da će daispišu svoju decu. I sada dete dođe u školu koja je specijalizovana i napreduje. Zanimljivo je da dosta dece sa autizmom ide u školu za gluvoneme. Opet, jedno dete prešla iz škole za gluvoneme u redovnu školu. Učiteljica je pre nego što je dete prešlo, održala roditeljski i dete je odlično prihvaćeno i lepo napreduje. Inkluzija je odlična stvar i treba je podržavati i forsirati. Međutim nekada ne funkcioniše iz različitih razloga. I onda svako mora da gleda šta je najbolje za njegovo dete.
September 18, 201410 yr On 18. 9. 2014. at 7:42, Hamlet Strašni said: Elem, problem sa inkluzijom kod nas je što nastavnici nisu dobro pripremljeni za nju. Ima isl učajeva da se roditelji druge dece pobune. Bio sam pre neki dan u jednoj specijalnoj osnovnoj školi gde je došlo dete zbog koga su roditelji sve druge dece pretili da će daispišu svoju decu. I sada dete dođe u školu koja je specijalizovana i napreduje. Zanimljivo je da dosta dece sa autizmom ide u školu za gluvoneme. Opet, jedno dete prešla iz škole za gluvoneme u redovnu školu. Učiteljica je pre nego što je dete prešlo, održala roditeljski i dete je odlično prihvaćeno i lepo napreduje. Inkluzija je odlična stvar i treba je podržavati i forsirati. Međutim nekada ne funkcioniše iz različitih razloga. I onda svako mora da gleda šta je najbolje za njegovo dete. ovo je cista utopija. kod nas to nema sanse da proradi ni za 50 godina. pa mi se jos natezemo sa gej zajednicom (izvinjavam se sto sirim temu) .. da se ja pitam odavno bi bili ravnopravni sa pravom da usvajaju. sramota me same sebe se ljudi gledaju kroz seksualnu orjentaciju. anyway...ima skola za gluvo-neme u zemunu, bvisi teleoptik stadion...znate li sta su napravili od te divne dece? vecina njih zavrsi na marginama. samo imucniji kod nas imaju sanse da nesto ucine za svoju decu.... :( Edited September 18, 201410 yr by mustang
September 18, 201410 yr @vasa Zapravo, to je trisomija (imamo 3 umesto 2) hromozoma 21, koja nastaje kao posledica loše podeljene, najčešće jajne ćelije, prilikom mejoze. Kao otac devojčice sa daunovim sindromom, smatram neumesnim mustangin post, ali to je realna situacija u Srbiji što se tiče reagovanja na daunovce i decu koja imaju hromozomske poremećaje. Sent from my iPad using Tapatalk HD Edited September 18, 201410 yr by teacher
September 18, 201410 yr On 18. 9. 2014. at 9:40, Klugscheisser said: Ne bi verovali koliko ljudi oko mene, kada se zagrebe malo, precicama dolazi do Jevreja. Pri tome to nije osvesten, aktivan antisemitizam, vec nekako podrazumevajuci i pun opstih mesta... Internet je zlo i treba ga zabraniti. Slozio bih se, ali takvo ponasanje ipak ne bih olako nazvao antisemitizmom. Kada kazes antisemitizam, na pamet padne naci nemacka i hejt na krivonose zelenase koji su ubili Hrista. Ogromna vecina ljudi danas nema takvu percepciju o njima, Niko, izuzev tamosnjih muslimana i ovdasnjih skinsa, ne mrzi Jevreje same po sebi. Pre se radi o ogorcenju na agresivnu politiku Izraela i tiho odobravanje iste od strane Zapada. Ljudi u svakodnevnom govoru Izrael i jevrejski politicki lobi u Americi apstrahuju terminom "Jevreji", ali to nije nista drugacije nego kad americki ili ruski politicki vrh apstrahujemo izrazima Amerikanci ili Rusi. Edited September 18, 201410 yr by Verterdegete
September 18, 201410 yr Nisam siguran koliko je ovo relevantno za ovu diskusiju, ali par cinjenica nije na odmet: 1) Nasledni oblici Down syndroma postoje: Quote Most cases of Down syndrome are not inherited. When the condition is caused by trisomy 21, the chromosomal abnormality occurs as a random event during the formation of reproductive cells in a parent. The abnormality usually occurs in egg cells, but it occasionally occurs in sperm cells. An error in cell division called nondisjunction results in a reproductive cell with an abnormal number of chromosomes. For example, an egg or sperm cell may gain an extra copy of chromosome 21. If one of these atypical reproductive cells contributes to the genetic makeup of a child, the child will have an extra chromosome 21 in each of the body's cells. People with translocation Down syndrome can inherit the condition from an unaffected parent. The parent carries a rearrangement of genetic material between chromosome 21 and another chromosome. This rearrangement is called a balanced translocation. No genetic material is gained or lost in a balanced translocation, so these chromosomal changes usually do not cause any health problems. However, as this translocation is passed to the next generation, it can become unbalanced. People who inherit an unbalanced translocation involving chromosome 21 may have extra genetic material from chromosome 21, which causes Down syndrome. Like trisomy 21, mosaic Down syndrome is not inherited. It occurs as a random event during cell division early in fetal development. As a result, some of the body's cells have the usual two copies of chromosome 21, and other cells have three copies of this chromosome. 2) Veca verovatnoca genetskih inkompatibilnosti medju Jevrejima u Americi recimo (vecina Ashkenazi) i sa time povezan skrining je dokumentovana cinjenica. http://www.jewishgeneticdiseases.org/ http://www.jewishgeneticdisordersuk.org/
September 18, 201410 yr On 18. 9. 2014. at 7:54, mustang said: ovo je cista utopija. kod nas to nema sanse da proradi ikada. Edited September 18, 201410 yr by Aće
Create an account or sign in to comment