Ne znam

[bergasa19]

Ne znam da li sam u pravu. Znam da imam osećaj da mnoge stvari nisu u redu. Ne znam ni da li su nagomilane sitnice. Mnogo stvari ne znam. Ne znam kada će se završiti olaka diskvalifikacija ličnosti samo zato što su javne. Ne znam kako to funkcioniše u stvarnom opipljivom svetu. Lice u lice. Možda znam da taj put vodi ka getoizaciji. Možda će neko reći da je to sudbina slobode. Opet ne znam ni šta je sloboda, ako je zaklonjena anonimnošću i kako se ta sloboda propitkuje. Sve više i više prelazim preko stranica i stranica praznog hoda. Ne znam iscrtati uputstvo za upotrebu i sve me više mrzi da ukapiram smisao polemike. Sve teže i teže nailazim na originale. Previše kopija bez stava. Previše gugl pametovanja. Deluje mi da jurimo rep koga smo davno pregrizli. Rep ipak ne služi da se pokrije dupe. Previše nepismenih uradaka. Previše pozerskog afektovanja.
Biće da je ipak do mene. Asocijalnost ima dobre strane. Kao da sediš na brdašcu i gledaš u tabane. Odsutnost. Posmatranje bez pritiska dopadljivosti, iako sam i tu igru probao kako u životu, tako i na forumu. Pokušavajući da nadjem  izraz ulovio sam svoj odraz. Ovde me sve više i više zabole za ideologiju ne kao napuštanje nego kao ubedjivanje bilo koga. Jedino me ponekad zanimaju lažnjaci. A ima ih dosta i ovde, a još više tamo negde napolju gde sija sunce.
Ne zanima me mini tviterašenje. Ne zanimaju me novosti koje lebde u ovoj sferi i sve više liče na udice za papke. Ta trka za najnovijom od najnovijih vesti nas pretvara u somove. A nije da se ne bućka. Živimo vreme bućkanja. Kad političari postanu zvezde i komentari liče na blebetanja sa farme. Ide mi opasno na kurac dalje prenošenje glupavih tekstova i pravljenje zvezda od budala. Opet trka za odgriženim repom.
Nekako mi nešto izašlo i znam da dolazi u neprimerenom trenutku. Ali opet, da li ikad u životu postoji primeren trenutak za samoispitivanje?
Moliču "duhovite" pametnjakoviće  da zaobidju ovaj topik.

[precog]

S obzirom da sam neduhoviti glupan, mislim da sam kvalifikovan da pisem na ovom topiku.

Svaki trenutak u zivotu je primeren za samoispitivanje. Mozemo i da zakljucamo topik.

[расејан]

Бергасо, све је у реду, осим свемира.

 

Једино самоиспитивање које неће водити предубоко, у анализу-парализу, је "јесам ли данас учинио неког добра/зла". Ако ти превагне на добро, шта ћеш више. Ако се упиташ "јесам ли могао боље", погледај у одговор и узми га за сутра.

 

Свемир поправити нећемо, али себе можемо, миц по миц.

 

А ту жваку за будале, сав тај шоубиз и остало тралала, мани онима који се на то упецају.

[Hippie]

Sve teže i teže nailazim na originale. Previše kopija bez stava. 

 

 

Jedino me ponekad zanimaju lažnjaci. 

 

reklo bi se da je originale toliko tesko nachi da ne prezive cak ni do pola jedne misli 

 

se salim..... 

 

ja volem magiju...... a magije nema de ljudi puno ima 

[Ariel]

Ja bih rekao da je to prosto posledica akumulacije iskustva. Ili još prostije rečeno: jebiga, matori, matoriš.

[bradilko]

Ne znam da li sam u pravu. Znam da imam osećaj da mnoge stvari nisu u redu. Ne znam ni da li su nagomilane sitnice. Mnogo stvari ne znam. Ne znam kada će se završiti olaka diskvalifikacija ličnosti samo zato što su javne. Ne znam kako to funkcioniše u stvarnom opipljivom svetu. Lice u lice. Možda znam da taj put vodi ka getoizaciji. Možda će neko reći da je to sudbina slobode. Opet ne znam ni šta je sloboda, ako je zaklonjena anonimnošću i kako se ta sloboda propitkuje. Sve više i više prelazim preko stranica i stranica praznog hoda. Ne znam iscrtati uputstvo za upotrebu i sve me više mrzi da ukapiram smisao polemike. Sve teže i teže nailazim na originale. Previše kopija bez stava. Previše gugl pametovanja. Deluje mi da jurimo rep koga smo davno pregrizli. Rep ipak ne služi da se pokrije dupe. Previše nepismenih uradaka. Previše pozerskog afektovanja.

Biće da je ipak do mene. Asocijalnost ima dobre strane. Kao da sediš na brdašcu i gledaš u tabane. Odsutnost. Posmatranje bez pritiska dopadljivosti, iako sam i tu igru probao kako u životu, tako i na forumu. Pokušavajući da nadjem  izraz ulovio sam svoj odraz. Ovde me sve više i više zabole za ideologiju ne kao napuštanje nego kao ubedjivanje bilo koga. Jedino me ponekad zanimaju lažnjaci. A ima ih dosta i ovde, a još više tamo negde napolju gde sija sunce.

Ne zanima me mini tviterašenje. Ne zanimaju me novosti koje lebde u ovoj sferi i sve više liče na udice za papke. Ta trka za najnovijom od najnovijih vesti nas pretvara u somove. A nije da se ne bućka. Živimo vreme bućkanja. Kad političari postanu zvezde i komentari liče na blebetanja sa farme. Ide mi opasno na kurac dalje prenošenje glupavih tekstova i pravljenje zvezda od budala. Opet trka za odgriženim repom.

Nekako mi nešto izašlo i znam da dolazi u neprimerenom trenutku. Ali opet, da li ikad u životu postoji primeren trenutak za samoispitivanje?

Moliču "duhovite" pametnjakoviće  da zaobidju ovaj topik.

gledas u ris ne u tabane, zrcala mi :P 

prihvati anonimnu slobodu

oh pa ti ocekujes genija na svakom cosku?

samo nas nemoj napustiti.to je detinja pretnja roditeljima.

a i ti previse linkova turas ovdi bez licnog misljenja.stavis nekog pooznatog kolumnistu il uspaljenog pisca il asistenta jer te oborijo s nogu u dve recenice od 100.

mnogo si reknuo ovdi i ne bi da 'polemisem' .malo si u pravu a malo ti nije forum kriv tj kriv si i ti

[JozoMujica]

Ja bih rekao da je to prosto posledica akumulacije iskustva. Ili još prostije rečeno: jebiga, matori, matoriš.

 

+1

 

Svima nam se dešava. <_<

[Dagmar]

Vi muskarci bi stalno da jasete na nekom talasu odusevljenja i ekscitacije.
 

[teacher]

Vi muskarci bi stalno da jasete na nekom talasu odusevljenja i ekscitacije.

 

Da, to se zove volja za životom...

 

 

Sent from my iPad using Tapatalk HD

[Ariel]

Da, to se zove volja za životom...

 

 

Sent from my iPad using Tapatalk HD

 

Tako nekako :D

[расејан]

Da, to se zove volja za životom...

 

А онда дође фаза кад кренеш у неки подухват, и знаш да ћеш га истерати, и једина нејасна ствар на крају тог тунела је "хоћу ли бити у стању да се радујем?". Нећеш, само ћеш се тихо насмешити у себи, можда попити једну и тумарити у следећи. За који ти је исто тако јасно да нећеш бити у стању да се радујеш кад ти успе на крају, доста је и то што ћеш имати воље за следећи. И тако, док иде.