Politika i poplave

[Aće]

 

 

 

 

oflajn srbija je besna.

 

hahahhahahahhahahhahhahahahahhahahhhahahaha

[pt 2.0]

hahahhahahahhahahhahhahahahahhahahhhahahaha

šta je tačno smešno?

[Aće]

pa to sto konstatujes da je oflajn srbija popizdela na osnovu nekog mikrouzorka iz sopstvene firme, koja siguran sam, nije fabrika kotrljajucih lezajeva sa 5000 zaposlenih, a od toga 4890 vkv majstora. 

[pt 2.0]

pa to sto konstatujes da je oflajn srbija popizdela na osnovu nekog mikrouzorka iz sopstvene firme, koja siguran sam, nije fabrika kotrljajucih lezajeva sa 5000 zaposlenih, a od toga 4890 vkv majstora. 

da si u stanju da brzo misliš koliko se brzo cerekaš, ne bismo vodili ovaj razgovor.

 

pomenula sam samo svoju firmu kao primer toga da su državni službenici popizdeli što je u glavama likova poput tebe valjda poslednja ekipa za koju se može pretpostaviti da će da popizdi. nisam pominjala, jer neću ovde i neću javno, ko i u kojim sve strukturama se javno ruga vučiću i njegovim dupeliscima.

a zaključak nisam izvukla samo na osnovu tog uzorka.

sticajem okolnosti saradjujem sa dosta ljudi u srbiji (i van nje, što je manje bitno). i poznajem solidan broj ljudi iz raznih krajeva srbije, a i iz poplavljenih opština konkretno. i ponavljam - ljudi su besni i to ne kriju čak i kad ih košta.

 

edit. a ubuduće me zaobiđi. glupe i agresivne prezirem.

Edited May 25, 2014 by pt 2.0

[Aće]

eto, prvi bih voleo da je to sto pricas tacno, ali tesko mi je. nadam se da razumes.

 

zapravo ne dovodim u pitanje tvoje tvrdnje, nego mislim da ce taj "bes" kratko da traje i da ce ispariti sa prvim suncem.

Edited May 25, 2014 by Aće

[Aće]

i na kraju krajeva ne treba nam bes koji ce oterati radikalska govna u kanalizaciju da bi opet dosli oni koji su ih vaskrsli

 

treba nam

 

 

 

a lose politicare uvek izaberu dobri ljudi koji se ne organizuju, ili ne izadju da glasaju.

[Verterdegete]

And it has begun.

 

[Frank Pembleton]

And it has begun.

 

To su tek izvidjaci....

Artiljerija ce pred izbore...

[steins]

ništa spektakularno - u Centrali™ se ustanovilo da je Ješić preuspešan™ pa se mora malo capnuti po podkolenicama....

[Dagmar]

To su tek izvidjaci....

Artiljerija ce pred izbore...

 

Izbori su valjda za 4 godine?

[Hamlet Strašni]

Pokrajinski i lokalni najkasnije za dve. A možda i ranije

 

Послато са GT-I9100 уз помоћ Тапатока

[Aće]

[Prospero]

Sloboda mišljenja i izražavanja u vanrednoj situaciji

 

 

 

Dok je država (štagod se pod njom podrazumevalo) upravljala poplavama, a građani Srbije činili sve što mogu da smanje broj žrtava, gubitke, patnju i štete, svaki pokušaj ukazivanja na ma čiju individualnu odgovornost identifikovanu imenima i prezimenima – ako imena i prezimena „pripadaju“ državi – bio je tretiran kao subverzivni akt. Oni koji su se usudili da pojedinačnu odgovornost makar i pomenu, kao da su stavljeni van zakona. Njihove tvrdnje ili pitanja označavana su kao „bezobrazluk“, blogovi su neskriveno cenzurisani, tabloidi i para-tabloidi su objavljivali „poternice“ takozvanih kritizera (ponovo oživljen termin iz perioda administrativnog socijalizma) na prvim stranama ili na istaknutim mestima elektronskih izdanja, sajtovi su obarani. Ponešto od ovoga poticalo je od državnih ili lokalnih funkcionera, ponešto od revnosnih urednika medija koji podržavaju Vladu ili ne smeju da pokažu da je ne podržavaju, ponešto od (za sada) neidentifikovanih, a izvesno provladinih hakera. Stvar je kulminirala objavom okončanja vanredne situacije na teritoriji Srbije (izuzev nekoliko opština i gradova) i obećanjem premijera Aleksandra Vučića da će on sam „odgovoriti“ na kritike onih „koji nijedan džak nisu napunili“, a „sole pamet“. Kakav će odgovor biti (da li samo verbalni?), redovan ili vanredni, verujem da ćemo brzo saznati.

 

Pitanje odgovornosti konkretnih državnih organa i državnih funkcionera se, međutim, u državi u kojoj treba da vlada pravo, a ne politička samovolja, mora postaviti. Svako vreme je pravo vreme, pa bilo to i vreme vanredne situacije. Inače, vladavina prava je samo dekoracija. Ako je država i shvata kao dekoraciju, građani joj to ne smeju dopustiti. Jer Ustav Srbije (kakav je da je) u čl. 20. st. 1. određuje čvrste granice ograničenja ljudskih prava: (1) ova prava mogu biti ograničena samo zakonom; (2) zakon može ograničiti ljudska prava samo ako Ustav to dopušta; (3) zakonom se ljudska prava mogu ograničiti samo radi ostvarenja svrhe koju dopušta Ustav; (4) ograničenje je dopušteno samo u onom obimu koji je neophodan da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu; (5) zakonsko ograničenje ljudskog prava ne sme zadirati u suštinu samog tog prava koje jemči Ustav. Mogućnost ograničenja ljudskih prava, van uslova iz čl. 20. Ustava, dakle u neredovnim društvenim situacijama, Ustav Srbije predviđa samo u slučajevima vanrednog stanja i ratnog stanja (čl. 200 – 202). Prema tome, u slučaju vanredne situacije ograničenje ljudskih prava je dopušteno samo pod redovnim uslovima iz čl. 20 Ustava (gore navedenim).

 

Vanredna situacija ne sprečava pozivanje državnih organa na odgovornost, njihovu kritiku: naše pravo na „soljenje pameti“ putem ljudskog prava iz čl. 46. Ustava (sloboda mišljenja i izražavanja), pravno gledano, postoji u vanrednoj situaciji u istom obimu kao i u redovnoj.

 

Ma kako pravni sistem ovde bio kompromitovan, moramo znati osnovno o obavezama državnih organa i njihovih funkcionera u vanrednim situacijama. Temeljni pravni akt koji je izvor prava u ovoj oblasti jeste Zakon o vanrednim situacijama („Sl. glasnik RS“ br. 111/2009, 92/2011 i 93/2012 – prečišćeni tekst sa izmenama iz 2012. godine, primenjuje se od 6. X 2012. godine). Reč je o Zakonu koji je relativno jasan, sa precizno određenim pojmovima i nadležnostima državnih organa i drugih subjekata. Primera radi, u čl. 8. su dobro definisani pojmovi vanredne situacije, elementarne nepogode, sistema zaštite i spasavanja, tehničko-tehnološke nesreće, katastrofe, rizika i sl.

 

Obaveze Vlade Republike Srbije detaljno su nabrojane u čl. 10:

 

„Vlada u oblasti zaštite i spasavanja, obezbeđuje izgradnju i razvoj sistema zaštite i spasavanja Republike Srbije i plansko povezivanje delova sistema i zadataka u jedinstvenu celinu, a naročito:

1) predlaže Nacionalnu strategiju zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama;

2) usvaja Dugoročni plan razvoja sistema zaštite i spasavanja Republike Srbije;

3) prati i preko Republičkog štaba za vanredne situacije koordinira sprovođenje mera predviđenih Nacionalnom strategijom za zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama;

4) usvaja Procenu ugroženosti Republike Srbije od elementarnih nepogoda i drugih nesreća (u daljem tekstu: Procena ugroženosti Republike Srbije);

5) obrazuje Republički štab za vanredne situacije;

6) imenuje komandanta, načelnika i članove Republičkog štaba za vanredne situacije, na predlog ministra nadležnog za unutrašnje poslove (u daljem tekstu: ministar);

6a) usvaja godišnji plan rada i godišnji izveštaj o radu Republičkog štaba za vanredne situacije;

7) donosi Nacionalni plan zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama Republike Srbije;

8) naređuje opštu mobilizaciju jedinica civilne zaštite i drugih neophodnih ljudskih i materijalnih resursa sistema zaštite i spasavanja na nivou Republike Srbije;

9) prati i usmerava pripreme za izvršavanje zadataka zaštite i spasavanja;

10) donosi odluku o pružanju, traženju i prihvatanju međunarodne pomoći u oblasti zaštite i spasavanja;

11) izveštava Narodnu skupštinu o vrsti, uzroku i razmerama vanrednih događaja i vanrednih situacija, o preduzetim merama i aktivnostima sistema zaštite i spasavanja i o procenama daljeg razvoja situacije.“

 

Šta je Vlada učinila, samo kad je reč o izrično nabrojanim obavezama? Najpre, predložila je Nacionalnu strategiju (iz tač. 1), koju je Skupština usvojila 17. XI 2011 („Sl. glasnik RS“ br. 86/2011). To je, dakle, učinila pretprošla Vlada (premijer Mirko Cvetković). Do danas, nijedna Vlada – pretprošla, prošla, sadašnja – nije donela Dugoročni plan razvoja sistema zaštite i spasavanja Republike Srbije (tač. 2. čl. 10 Zakona), Procenu ugroženosti Republike Srbije od elementarnih nepogoda i drugih nesreća (tač. 4 čl. 10), niti Nacionalni plan zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama Republike Srbije (tač. 7 čl. 10).

 

Sadašnja Vlada nije naredila opštu mobilizaciju jedinica civilne zaštite (zato što ovih jedinica, zaslugom i današnje Vlade, a ne samo ranijih, sem sporadično u ponekoj opštini, zapravo i nema). Izvesno je da je sadašnja Vlada osnovala Republički štab za vanredne situacije (tač. 5. čl. 10), imenovala komandanta (tač. 6. čl. 10), po svemu sudeći je pratila i koordinisala mere predviđene Nacionalnom strategijom i usmeravala pripreme za izvršenje zadataka, donosila je odluke o traženju i prihvatanju međunarodne pomoći (tač. 3, 9. i 10). Ne zna se da li je usvojila godišnji plan rada Republičkog štaba (tač. 6a). Još nije podnela izveštaj Narodnoj skupštini (tač. 11). Sistemski deo posla – donošenje akata, organizovanje i mobilisanje civilne zaštite Vlada nije obavila. Ne samo ova, nego i prethodna Vlada u kojoj je premijer i istovremeno ministar unutrašnjih poslova bio Ivica Dačić, a sadašnji predsednik Vlade koordinator službi bezbednosti – onih koji čuvaju bezbednost države, a ne bezbednost njenih građana. Umesto da postavlja sistem i da ga uskladi, Vlada se prevozila svim podobnim prevoznim sredstvima u pratnji svih podobnih medija.

 

Bar za ove propuste – ne ulazeći u konkretne okolnosti ove katastrofalne poplave – javnost ima pravo da postavi pitanje odgovornosti Vlade. Isto tako, mora se postaviti i već je postavljeno pitanje odgovornosti za neblagovremeno proglašenje vanredne situacije. Na to se iz vlasti odgovara pretnjama, brisanjem nejasnih i dvosmislenih saveta i naređenja sa interneta koji, međutim, ipak odoleva i teško zaboravlja. Da li je nemar Vlade u obavljanju njenih jasnih dužnosti rezultat brojnih obaveza, nepostojanja podele rada usled sveobuhvatnih težnji premijera ili obični birokratski zaborav, sve to zajedno? U svakom slučaju, Vlada nema pravo na zaborav sopstvene negligencije. Bilo bi važno da ga ne uživa danas i u budućnosti.

 

Zaboravivši, međutim, da postavi i sredi sistem zaštite i spasavanja, Vlada istovremeno nije zaboravila, čak ni u uslovima vanredne situacije da preduzima „mere i pravna sredstva“ zbog demonstriranja slobode mišljenja i izražavanja njenih građana. Tu ne mislim na krivično delo izazivanja panike i nereda iz čl. 343. Krivičnog zakonika: „(1) Ko iznošenjem ili pronošenjem lažnih vesti ili tvrđenja izazove paniku, ili teže narušavanje javnog reda ili mira ili osujeti ili značajnije omete sprovođenje odluka i mera državnih organa ili organizacija koje vrše javna ovlašćenja, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom. (2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem sredstava javnog informisanja ili sličnih sredstava ili na javnom skupu, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.“ Ono je relativno jasno definisano i odvojivo od kritike vlasti i pozivanja vlasti na odgovornost zbog radnji ili propuštanja u elementarnim nepogodama. Ali, ne treba zaboraviti da se kao izvršioci ovog dela mogu pojaviti ne samo obični građani, već i predstavnici vlasti.

 

Najzad, ocena o tome da je Zakon o vanrednim situacijama relativno dobar tekst, nužno se mora dopuniti. U velikom delu svojih odredaba, ovaj Zakon se ne primenjuje. Budući da on uređuje obaveze subjekata zaštite i spasavanja, među kojima su najbitniji državni organi i organi lokalne samouprave, Zakon se ne primenjuje voljom (lakše je demonstrirati moć nego se pokoravati zakonu) ili zaboravom (politička moć ima običaj da zaboravi da je zakon zauzdava) vlasti i njenog najisturenijeg predstavnika. Nepostupanje po ovom Zakonu je prekršaj, ali samo za pravna lica i građane. Kad ga Vlada ne primeni – prekršaja nema. Nema ni suda, osim teorijski za neka krivična dela koja bi se, opet teorijski, mogla procesuirati pod okriljem vlasti protiv pojedinaca iz vlasti. Za Vladu, kao državni organ, postoji samo sud javnosti. To je danas sud vrlo oskudnih nadležnosti.

 

Peščanik.net, 25.05.2014.

[Turnbull]

To je za rubriku "gde su, šta rade".

 

 

 

JEDNA KARIJERA: Panić, nekadašnji student geografije, od '90. godine je bio lični telohranitelj i šef obezbeđenja Vojislava Šešelja. Sa Šešeljem je, kako je sam jednom rekao, bio iz ubeđenja. Pre oko godinu dana prestao je da obavlja ovu dužnost.

Pre nego što je ušao u "politiku" Petar Panić je bio običan momak iz Mirijeva, dete prosvetnih radnika, bez osobenosti, ako se izuzme malo krupnija fizička građa. U krug ljudi koji obezbeđuju Vojislava Šešelja ušao je na poziv prijatelja, u vreme dok je Šešelj još bio samo poslanik u parlamentu Republike Srbije.

Panić se pokazao kao adekvatna osoba za posao, dopao se šefu, te je nastavio da radi u obezbeđenju. U to vreme radikali su bili u usponu, saradnja sa vladajućim socijalistima odlična. Panić je dobio na korišćenje automobil i stan, malo je odskočio od vršnjaka koji su u vreme tada aktuelne hiperinflacije jedva sastavljali kraj sa krajem.

Novinari koji su u to doba odlazili na konferencije radikala (u prostorijama u Ohridskoj ulici) imali su čast da ih Panić lično pretresa - radikali su bili veoma oprezni i nastojali su da preduprede eventualni pokušaj atentata na svog lidera.

Prvi poznati Panićev nesporazum sa zakonom odigrao se 1992. godine, kada je učestvovao u ranjavanju mladića u jednom beogradskom kafiću. Mladić je kasnije umro od posledica ranjavanja. Okružni javni tužilac je Panića teretio za "nanošenje težih telesnih povreda sa smrtnim ishodom". Panić je 30 dana bio u pritvoru, ali je oslobođen zbog nedostatka dokaza.

Petar Panić je 2. septembra 1995, ispred noćnog kluba "Arhaik" udario Darka Đikanovića pesnicom u glavu. Đikanović je pao i udario glavom u beton. Panić ga je odvezao u Urgentni centar, gde je Đikanović posle 24 sata umro. Đikanović i Panić bili su suvlasnici "Arhaika". Panić je tvrdio da je Đikanović pred "Arhaik" došao pijan i posle kraće svađe potegao pištolj. Okružni sud je zaključio da je Panić postupao u nužnoj odbrani, pa je on ponovo oslobođen optužbi.

Panić je opet bio u sudskom pritvoru u oktobru 1995. Tada je izvesni Goran Batula, pod istragom zbog drugih krivičnih dela, tvrdio da su ga Panić i neki njegovi prijatelji godinu dana ranije nagovarali da postavi eksploziv kod Bajlonijeve pijace, u Žarkovu i na Voždovcu. Panić je posle izvesnog vremena pušten.

BANANE I PORNOGRAFIJA: Ako je tačno da je jedan od uzroka svađe u Surčinu bilo rušenje nekakvog objekta u Zemunu, onda je to već drugi Panićev zemunski građevinski spor koji se završio fizičkim obračunom. Prvi put se to desilo 1997. godine, u Ugrinovačkoj ulici, gde je Panić drškom pištolja pretukao Branka Munjizu. Posvađali su se oko lokala koji je gradio Panić. On je tvrdio da ga je Munjiza prvi napao lopatom i da su na njega skočila još dvojica Munjizinih prijatelja. Policija je naišla kada je Panić hteo da Munjizu preveze u bolnicu. Incident se završio podnošenjem prekršajne prijave.

Najpoznatija tuča za koju se vezuje ime Petra Panića dogodila se 16. jula 1997. godine. Te večeri su u emisiji BK televizije "Tet-a-tet" gostovali Vojislav Šešelj i advokat Nikola Barović. Tema je bilo izbacivanje iz stana zemunske porodice Barbalić. Šešelj i Barović su se pred kamerama posvađali, Šešelj je vređao Barovićevog oca, Barović mu je prvo zapretio batinama, a zatim ga polio vodom. Emisija je prekinuta, a Baroviću je, dok je sedeo u uredničkoj sobi, neko prišao s leđa, udario ga nogom, a potom još nekoliko puta pesnicama. Barović tvrdi da je batinanje prestalo kad je Šešelj rekao: "To će mu biti dosta." Baroviću je slomljena nosna kost, na tri mesta, i polomljeno jedno rebro. Za napad je osumnjičen Petar Panić, ali je Šešelj tvrdio da je on sam "malo" udario Barovića, koji se potom nekoliko puta okliznuo na koru od banane. Panić se branio tvrdnjom da spornog dana uopšte nije bio u Beogradu, i policija je to objašnjenje prihvatila.

Panić je poznat i po jednom izdavačkom poduhvatu. U vreme prepucavanja Vojislava Šešelja i Slavka Ćuruvije, 1998. godine, na ulicama je besplatno deljena brošura pod nazivom "Dnevni telegraf". Tu su na osam strana, u boji, objavljene porno fotografije Petra Panića i devojke za koju se tvrdilo da je u vezi sa Slavkom Ćuruvijom. Osnovna teza ono malo teksta koji se u toj publikaciji mogao pročitati bila je da se pokojni Ćuruvija bio navrzao na srpske radikale samo zato što nije mogao da preboli prethodna seksualna iskustva svoje tadašnje devojke. Štampanje ove brošure je, navodno, organizovao sam Panić.

 

 

[ToniAdams]

And it has begun.

 

suludo. ko jos slavi udaju 3 dana?