Sestre Bronte Posted May 21, 2016 Posted May 21, 2016 Rosjanie, Rosjanie, Rosjanie moiOdważny naród, lecz władzy się boiKiedyście pijani w samolot strzelaliBrukselczyki-sprzedawczykiObiad zamawiali
iDemo Posted May 22, 2016 Posted May 22, 2016 Kad već lupamo etikete, u Putinlendu su to paravojne fašističke organizacije omladine kojoj se ispira mozak da budu putlerjugendi. U Poljskoj međutim toga nema, to su nacionalno svesni omladinci i omladinke koji vikendom treniraju svoje vojne veštine, a država ih eto tako malo pomaže. Oni su - onako generalno - jedan vrlo napacen narod.
Eraserhead Posted May 22, 2016 Posted May 22, 2016 Kad već lupamo etikete, u Putinlendu su to paravojne fašističke organizacije omladine kojoj se ispira mozak da budu putlerjugendi. U Poljskoj međutim toga nema, to su nacionalno svesni omladinci i omladinke koji vikendom treniraju svoje vojne veštine, a država ih eto tako malo pomaže. Da pa i oni pucaju na svoj nacin. To ne znaci da je ovo sa uniformisanim obrazom dobro ili normalno.
dillinger Posted May 22, 2016 Posted May 22, 2016 Da pa i oni pucaju na svoj nacin. To ne znaci da je ovo sa uniformisanim obrazom dobro ili normalno. Zašto odmah uniformisani Obraz, zašto ne npr Osnovi narodne odbrane ili slična predvojnička obuka iz vremena SFRJ, je l' i to bio fašizam? Uniformisani Obraz sa sobom nosi i poseban set ideja. Mnogima je i NRA teroristička, nekom možda i fašistička organizacija. Šta si ti očekivao, da će postavljanje antiraketnog štita, širenje NATO-a i vojne vežbe na granicama Rusije liberalizovati i razoružati rusko društvo? Odjednom smo iznenađeni njihovim zbijanjem redova? Zapravo ne znam šta im drugo i preostaje..
Eraserhead Posted May 22, 2016 Posted May 22, 2016 Zašto odmah uniformisani Obraz, zašto ne npr Osnovi narodne odbrane ili slična predvojnička obuka iz vremena SFRJ, je l' i to bio fašizam? Uniformisani Obraz sa sobom nosi i poseban set ideja. Mnogima je i NRA teroristička, nekom možda i fašistička organizacija. Šta si ti očekivao, da će postavljanje antiraketnog štita, širenje NATO-a i vojne vežbe na granicama Rusije liberalizovati i razoružati rusko društvo? Odjednom smo iznenađeni njihovim zbijanjem redova? Zapravo ne znam šta im drugo i preostaje.. Pomislio sam se da li da na ovaj snimak iz Poljske napisem da je to reakcija na rusku agresiju u Ukrajini, ali na kraju dana svako je odgovoran za svoje ludake. Rusi za svoje, Poljaci za svoje tako da nema tu mnogo mesta za opravdanja. Nije osnova narodne odbrane zbog onog citata koji sam naveo pored linka. Poslednje prosirenje NATO je bilo npre 7 godina, a najvece na istoku pre 12. Tada je Rusija vodila prijateljsku politiku nego je sad malo zinulo dupe da se siri uticaj na okolne zemlje pa su potrebni neprijatelji i ugrozenost. Sve ono sto smo u nekoj varijaciji videli i kod nas. Putin je pustio nacionalistickog duha iz boce jer mu je to politicki odgovaralo i sada ga je tesko kontrolisati. Radi se o pokusaju kanalisanja ocigledno.
Dagmar Posted May 22, 2016 Posted May 22, 2016 Pomislio sam se da li da na ovaj snimak iz Poljske napisem da je to reakcija na rusku agresiju u Ukrajini, ali na kraju dana svako je odgovoran za svoje ludake. Rusi za svoje, Poljaci za svoje tako da nema tu mnogo mesta za opravdanja. Dobro pa to nisi napisao, mogao bi ti neko napisati da je ruski upad u Ukrajinu reakcija na nešto drugo itd. Ovako je bolje, svi postojimo u vakuumu, zakon akcije i reakcije ne odnosi se na ljudske odnose.
Prospero Posted May 22, 2016 Posted May 22, 2016 Saša Ilić 22/05/2016 | Rusko klatno Dvorski trg, Sankt Peterburg, foto: Konstantin Novaković Na povratku iz Putinove Rusije, dok sam leteo iznad Finskog zaliva kome se nije nazirao kraj, pokušavao sam da svedem utiske o konferenciji koja je održana u Sankt Peterburgu, u Muzeju Ane Ahmatove, čijim vrtom su neprestano promicali turisti i agenti sa bubicama, kojih je bilo posvuda, na ulazu, u odeljenju za prodaju karata, u prizemlju, nadomak toaleta, na odmorištu stepenica, u sali za konferencije. Bili su niski, plavokosi, u crnim nezgrapnim odelima, delovali su kao deo enterijera, što sam shvatio kada sam se u toku prvog dana javio jednom po povratku sa pauze. On se polako okrenuo i bezizražajno pogledao nekud kroz mene, kroz zidove muzeja, ka nevidljivom centru ovog nesvakidašnjeg događaja u Piteru, na kome su pisci i intelektualci, pre svega iz Rusije, Nemačke i Belorusije, raspravljali na temu Rusija i Evropa, odnosno Rusija u Evropi. Posmatrao sam ih za vreme trajanja debata, izgledalo je kao da nisu pristuni, već da preko svojih uređaja slušaju nešto drugo, mnogo važnije za šta smo bili zakinuti mi koji smo delili isti prostor s njima. S ove strane konferencije, međutim, išla je rasprava o traumatičnoj prošlosti Rusije i njenoj sadašnjosti, o aneksiji Krima, te odgovornosti Rusije za nemile događaje iz prošlosti, oko koje su se mišljenja neravnopravno podelila pre svega unutar ruske debate. Moglo bi se reći, društvo u malom se podelilo proporcionalno slično podeli kakva postoji u Srbiji. Oni koji su govorili o neporecivoj odgovornosti Rusije bili su u strašnoj manjini, i oni su, uprkos prisustvu agenata, govorili o ratu kao o strukturnom elementu recentne ruske prošlosti, pre svega one vezane za period vladavine Vladimira Putina. Jedan od tih retkih pisaca bio je mladi Sergej Lebedev (1982), čiji se roman Ljudi avgusta pojavio prošle godine najpre u nemačkom prevodu. Takođe, izuzetan kritički doprinos konferenciji pružile su i pesnikinje i intelektualke Marija Stepanova, urednica portala Colta.ru, kao i Elena Fanailova, saradnica ruske redakcije Radija Slobodna Evropa. Bez njih bi ruska ali i evropska debata na postavljenu temu bila nemoguća, jer se većina intelektualaca ponaša poput članova Srpskog književnog društva ili Udruženja književnika Srbije, među kojima danas gotovo da nema razlike, koji kažu, da, aneksija Krima je greška, ali prema nekim dokumentima iz prošlosti, on je zapravo naš. Na takve konstatacije, studenti Petrogradskog univerziteta, koji su bili prisutni na završnim javnim debatama, glasno bi zapljeskali. Stavove jednog Lebedeva, međutim, malo ko je pozdravio sa ruske strane. Stari strah se vratio, priča Lebedev, mnogo toga se promenilo u poslednjih pet godina. Direktna cenzura ne postoji, ali je gotovo nemoguće pronaći izdavača za roman koji se kritički odnosi prema ruskoj recentnoj prošlosti. Odgovor izdavača jednostvano glasi da to nije ono što ih zanima. Izdavači ne žele da rizikuju sa štivom koje možda sadrži scene koje bi podlegle Zakonu protiv homo-propagande. Ili nekom drugom obliku sankcionisanja. Još gora stvar je sa opozicionim medijima kao što su Ježednevnij žurnal ili Novaja gazeta sa kojima se vlast otvoreno obračunava. No ključna promena u savremenoj Rusiji, prema Lebedevu, odnosi se na stav društva prema državi. Devedesetih godina, strah od države je nestao pred haotičnim događanjima raspada SSSR. Sada ponovo narasta želja za pojačanom državnom kontorolom. Dok je Staljinu nekada bilo potrebno da zatvori stotine ljudi, Putinu je danas dovoljno da zatvori jednog čoveka, kako bi postigao isti efekat. Strah od države je ponovo prisutan, a povezan je sa neočekivanom nostalgijom za Staljinovim vremenima. Paradokslani osećaj sigurnosti koji je neraskidivo povezan sa strahom od vlasti. Nasuprot Lebedevu stajao je njegov vršnjak Nikolaj Salodnjikov, zamenik Biblioteke Majakovskog i kurator projekta “Dijalozi u otvorenoj biblioteci”, inače ruski partner organizatora konferencije Fondacije S. Fišer iz Berlina. Njegov nastup poslednjeg dana bio je više nego iznenađujući. Otvorena proputinovska diskusija, sa pozivanjem na iskustva njegove babuške koja ni pred kim ne može biti odgovorna osim pred svojom decom. U Rusiji nema autoritarnog režima, govorio je iznervirani Salodnjikov, niti je društvo obolelo od zaborava. I kakve su to uopšte evropske vrednosti koje Rusija ne razume? Pritom se neprestano pozivao na filmove Aleksandra Sokurova Rusku arku i Frankofoniju. Salodnjikov je tip intelektualca koji bi svoje pandane lako pronašao u Dverima ili P70 u Srbiji. On predstavlja onaj tip nacionalnog radnika koji se spretno uspinje uz lestvicu moći unutar Putinove društvene piramide. Angažovan je na više planova. Jedan od njih je i borba za aproprijaciju intelektualnog i kulturnog nasleđa Josifa Brodskog. To je zapravo jedan od starih mehanizama ruskog političkog sistema, koji mnogo godina nakon smrti pokreće poluge nacionalizacije otpadnika. Tako je Salodnjikov snimio dokumentarni film o Brodskom, a sada se zahvaljujući dobroj povezanosti sa putinovskom administracijom zalaže za otvaranje njegovog muzeja. Ne treba da čudi to što se Salodnjikov prilikom rukovanja predstavlja kao čovek iz Lenjingrada. Brodski je svojevremeno pisao da samo ime “Lenjingrad” za “rusko uvo zvuči neutralno kao kada se izgovaraju reči izgradnja ili kobasica. Za nekog iz Beograda posebno je zanimljivo kada se uoči sličan proces kroz koji prolaze Josif Brodski i Danilo Kiš, čiji se antikomunizam u savremenoj Rusiji i Srbiji nastoje predstaviti kao kameni temeljci nacionalne kulture. Brodski je, međutim, vodič kroz prethodni roman Sergeja Lebedeva Predeo zaborava, u kome on opisuje sam rub Evrope, deo zapadnog Sibira koji se na političkoj mapi Ruske federacije imenuje kao Tajmirski autonomni okrug, ili jednostavno TAO. Ovaj okrug koji se nalazi odmah iza Urala, spada među najnenaseljenije zone bivšeg GULAG-a u koji je Lebedev, kao učenik srednje geološke škole, došao na iskopavanja minerala. Tu je proveo skoro osam godina, polažući ispite vanredno, što je devedesetih godina bilo moguće. Dečaci su spavali u šatorima i drvenim barakama i on se dobro seća radosti svojih sibirskih saputnika kada je do njih doprla vest da je Putin postao prvi čovek države. Bio je jedini koji nije aplaudirao. Njegove formativne godine, za razliku od njegovog oponenta Salodnjikova, prošle su u zoni nesvesnog savremene Rusije, koja je potaknula njegova interesovanja za skriveno lice prošlosti. Takav uvid, međutim, doveo je ovog mladog Moskovljanina u žestok sukob sa establišmentom koji ni po koju cenu ne želi da prihvati sliku stvarnosti na koju im on ukazuje. Elita kojoj pripada Salodnjikov radije ostaje na pozicijama Dostojevskog, koji se u svojoj četrdesetoj godini otisnuo put Evrope, iz koje se vratio razočaran, ispunjen kiselim utiscima ali i novim ushićenjem Rusijom. Klatno na ruskom časovniku dugo putuje s jedne strane na drugu, i prilično se zadržava u amplitudi pre nego što krene nazad. Kretati se u suprotnom smeru od njegove putanje, opasno je ali moguće. Ruska moderna književnost obeležena je takvim kretanjem; ona je nastajala i nastaje urpkos Rusiji, dok je s druge strane kulturni i politički establišment oduvek bio zanesen tim teškim razornim njihanjem.
bigvlada Posted May 24, 2016 Posted May 24, 2016 Oni su - onako generalno - jedan vrlo napacen narod. Instaliraj Soviet city pa ćeš da vidiš dokle to ide. Ili pročitaj recenziju SK. Autor igre daje dovoljno materijala za nekoliko doktorata iz oblasti psihijatrije.
Lord Protector Posted May 29, 2016 Posted May 29, 2016 Čekajte, ovo je valjda grčko maslo, slika je iz Kareje, oni su ga posadili u stolicu vizantijskih careva, nisu ruski monasi iz Pantelejmona.
Recommended Posts