T. Piketty - "Capital in the 21st century"

[MayDay]

Moramo da imamo posebnu temu i apelujem na što više ljudi da se priključi čitanju.

 

To je sada tema broj jedan u apsolutno svim krugovima. Ko neće, evo korisnih tipova da zvuči upućeno: http://blogs.spectator.co.uk/coffeehouse/2014/04/a-blaggers-guide-to-thomas-pikettys-capital-in-the-twenty-first-century/

 

Da objasnim ukratko o čemu je reč. Prvi deo knjige daje evoluciju teorijskog okvira koji objašnjava dinamiku privrednog rasta i time i raspodelu tog dohotka između kapitala i rada. Centralni deo knjige izlaže veoma obuhvatne podatke u vezi sa raspodelom dohotka i bogatstva i daje predikcije za budućnost, konkretno, da će divergencija u raspodeli da se produbi. Poslednji deo je kontroverzan jer je u pitanju policy recommendation koji nalaže da država više interveniše i uspori ovu divergenciju koja je imanentna kapitalizmu kroz masivno oporezivanje.

 

Ja sam trenutno na 72/642 strani. Trebaće mi vreme, žao mi je.

 

Ali bi bilo super da ovde kačimo sve reakcije na koje naiđemo, pa da imamo posle sa čim da polemišemo. Hoću reći, neka nam ova tema bude grupa za podršku. :D

 

Bukmarkovala sam gomilu linkova sa reakcijama iz struke, ali ne čitam da se ne zaprljam.

Jedino nisam odolela tekstu Roberta Soloua, koji je tvorac Solouvljevog modela rasta, koji je baseline model i koji predvidja balansiran rast udela kapitala i rada u ukupnom dohotku u dugom roku. Dakle, vrlo kredibilan rivju jednog Nobelovca.

http://www.newrepublic.com/article/117429/capital-twenty-first-century-thomas-piketty-reviewed

Edited April 29, 2014 by MayDay

[Agni]

Jel ta knjiga razumljiva i preporucljiva ne-ekonomistima? 

Edited April 29, 2014 by Agni

[Zaz_pi]

Upravo je citam, pa cemo videti na kraju.

Moze da je cita ko god hoce ako te to zanima.

[MayDay]

Jel ta knjiga razumljiva i preporucljiva ne-ekonomistima?

Apsolutno! Ako baš zaškripiš negde, ti ovde zakukaj, ali mislim da neće biti problema.

[Agni]

Ok. Super.

[Zaz_pi]

Evo zavrsih prvu glavu, i lep zakljucak na kraju oko investicija sa primerom Afike i delova Azije poput Kine, Japana, J. Koreje. I sta je problem Afrike, koji je isti i u Srbiji, kao i veceg dela I. Evrope, posle pada zida, samo sto oni imaju srece, ili ne, to cemo tek videti, da im se omogucava zaduzivanje koje Afrika nema. O tome sam ovde ranije pricao na raznim temama.

Edited April 29, 2014 by Zaz_pi

[MancMellow]

evo korisnih tipova da zvuči upućeno: http://blogs.spectator.co.uk/coffeehouse/2014/04/a-blaggers-guide-to-thomas-pikettys-capital-in-the-twenty-first-century/

 

 

 

[malkin]

Branko Milanović moderira diskusiju na CUNY-u o knjizi; učestvuju Piketi, Krugman, Stiglic i Durlauf. prvih 9 i po minuta može da se preskoči.

 

 

nisam čitao knjigu, ali pratim šta Robert Paul Wolff piše na svom blogu, dosta pažnje posvećuje knjizi i reakcijama na nju. počinje ovde, i ima kolko oćeš tekstova tokom aprila i linkova ka drugim tekstovima. 

Edited April 29, 2014 by malkin

[Utvara]

Ja sam negde čitao Krugmanov vrlo pitak članak o tome.

 

Krugman se poziva na Čiča Gorija - dijalog Rastinjaka i Votrena.

Džaba ti najuspešnija karijera i uspeh kada možeš da dođeš do neverovatnih para ženidbom za ćerku bogataša. Prihodi od kapitala su višestruko bili veći od prihoda od rada.

 

U svakom slučaju, čovek upozorava na neofeudalizam i moguć povratak u ovakve situacije, ali u današnje vreme demokratije tako nešto imalo bi nesagledive posledice.

[Lord Protector]

 

 

Пролетери и тајкуни 21. века

Књига Француза Томаса Пикетија уплашила богату елиту јер предлаже рецепт за смањење несношљиве неједнакости

Пролетери целог света могли би у овом веку да буду ослобођени једног дела државних дажбина, док ће се за непристојно богату елиту, оне који чине десет одсто становништва са ненормално високим, ничим немерљивим приходима, увести прогресивни порез. Звучи као да је Карл Маркс из гроба васкрсао и ушетао у нашу стварност, али реч је о сламци спаса за капитализам у 21. столећу.

Једини делотворни рецепт против растућих и све опаснијих неједнакости, а за спас средње класе, јесте увођење прогресивног пореза. То је рецепт Француза Томаса Пикетија, професора Париске школе економије, који је прошле године објавио је пионирско истраживање на 700 страница. Књига „Капитал у 21. веку”, поткрепљена је мноштвом табела и графикона, сведочи о поновном расту неподношљивих неједнакости у богатим и средње развијеним земљама.

Пикети је за мање од месец дана, откад је његова књига преведена на енглески језик, добио третман рок звезде у англосаксонском свету. У Америци и Британији француске економисте нису досад схватали претерено озбиљно, али су се са Пикетијевом књигом ствари преокренуле: не само да је књига постала бестселер, прва на листи Амазона и један од десет хитова према рангирању „Њујорк тајмса”, већ је водећи амерички и светски економисти оцењују као штиво које из основа мења расправу о неједнакости.

Његова дијагноза актуелног стања капитализма је застрашујућа, веома личи на оно што су констатовали незадовољници широм света који су током 2011. држали под окупацијом Волстрит и све друге финансијске центре широм света. Али новост је у томе што су се велика англосаксонска имена у академским круговима сагласила са његовим описом стања, мада не у потпуности са рецептима које предлаже.

„Прво сам почео да истражујем Британију и Америку, а онда сам прешао и на друге развијене земље и видео сам да полако почиње да израња један те исти модел: капитал и новац који се из њега продукује се далеко брже умножава него економски раст. Тај модел постојао је у 19. веку и вратио се у свом израженијем облику 1980, када је у већини богатих земаља престала контрола капитала”, објаснио је Пикети за лондонски „Гардијан”.

Уколико се такав тренд настави, уколико примања сиромашнијих 50 одсто становништва наставе да стагнирају или да заостају за привредним растом, док дохоци генералних директора, менаџера и осталих руководилаца астрономски расту, иако се њихов учинак не може измерити, доћи ће до великих социјалних и политичких криза.

Пикети побија спорадичне примедбе да се залаже за утопију комунистичког егалитаризама.

„Неједнакост мора да постоји, она је подстицајна за привредни развој. Али екстремна неједнакост штетна је за раст економије, јер смањује мобилност и може да зароби и укочи институције демократског система”, каже он и наводи пример Америке у 19 веку. „Она се тада развијала много брже него Европа, делимично и због тога што су тада постојала огромна неискоришћена пространства и што је приступ богатству био могућ ширим групацијама.”

У овом тренутку сиромашнијих 50 одсто Американаца поседује само два одсто националног блага, а следећих 40 одсто има 22 одсто иметка. „Не можете звати неког социјалистом ако верује да би тих два одсто распоређених на половину америчког становништва морало да се повећа на пет или чак и десет одсто.”

Пикети предлаже глобални порез на капитал. Конкретно, он се залаже за таксу од пет до 10 одсто годишње на сва средства и имовину – акције, некретнине, природна богатства, уметнине, јахте – које имају појединци, а чија је укупна вредност најмање једну милијарду долара. По „Форбсу”, 1.645 појединаца могу себе да зову милијардерима и они би били опорезовани овом таксом на богатство.

Друга Пикетијева препорука је „прогресивни порез на нето иметак”, и он би имао много ширу примену јер би обухватио шири слој од десет одсто најбогатијег становништва на планети.

Аутор на пример описује хипотетички амерички пар који има хипотеку од 490.000 долара на кућу која вреди 500.000 долара. Њихово нето иметак је 10.000 долара, и они нису богати. Прогресивно опорезивање би редуковало порез на имовину за 90 одсто људи и повећало за оних десет одсто.

Један од начина за шири приступ богатству је да се смање порези великој групи људи, а повећају онима на врху, тако да се бар мало умањи концентрација богатства, или затупи имовинска пирамида.

Обичан свет осећа замке и преваре капитализма. Откад је избила криза банака 2008. па до покрета незадовољника 2011, који су окупирали све веће градове света и посебно финансијске институције, сазрело је осећање да је капитализам дошао у фазу која од некадашње средње класе ствара паоре, а од богатих људи заштићене олигархе. Али Пикети је прикупио научне доказе који показују да нема разлога да се верује да ће капитализам икада решити проблем неједнакости. Напротив, он постаје све гори.

Дуго је владао мит да ће, због конкуренције, део профита престати да се прелива у сам врх и да ће постепено довести до приближавања средње класе и супербогаташа. Два светска рата у 20. веку допринела су привременом умањивању неједнакости, што је заварало економисте. Али, већ од 1980. кривуља је почела поново вртоглаво да расте.

„У 21. веку то није случај само са такозваним богатим државама – САД, Великом Британијом и земљама западне Европе – већ се иста појава види и у Русији, Кини и другим земљама које прерастају фазу развоја. Тенденција капитализма је да концентрише све више имовине у све мањи круг људи”, доказује Пикети. 

Одавно знамо богати постају све богатији, а сиромашни све јаднији, примећују приказивачи ове књиге у свим значајнијим америчким и европским медијима. Они додају да је Пикети то сада и научно доказао.

„Ово је први пут да смо сакупили податке и пружили доказе. Иако нисам политичар, јасно је да се покрет незадовољника захуктава и да ће то имати политичке импликације у целом свету – сви ми ћемо убудуће у сваком погледу бити све сиромашнији и то ће створити кризу. Јасно је да у оваквим околностима капитализам једноставно не може да функционише”, рекао је Пикети на једној дебати у Америци.

По њему, прогресивно опорезивање и глобална такса на приватну својину са којом ће морати да се сложе све земље света јесте „једино цивилизовано и здраво решење”. Други начин је да се инфлацијом обезвреде имеци, али она опет највише погађа оне који имају најмање.

Стручњаци, економисти и поједини политиколози сагласни су да је Пикетијева дијагноза капитализма, саздана на истраживањима, потпуно тачна. Наводе, међутим, да нема ниједне партије, било са левице било с деснице, у Америци или Великој Британији која би на оваквом програму увођења глобалне таксе градила изборну кампању.

Садашњу владу Франсоа Оланда критикују и домаћи и страни кругови, не због његових сексуалних грехова, него због прогресивног пореза које је покушао да уведе најбогатијима. Један проценат оних који врте свет није одустао од својих привилегија, чак ни када је покрет „окупатора” претио да се претвори у револуцију.

Сада је, међутим, потпуно јасно да ће са све малобројнијом средњом класом – јер њихови приходи не расту ни изблиза онолико колико расте економија – социјално незадовољство из генерације у генерацију у овом веку расти. А кад наступи експлозија, касно је за преправке система који се урушава.

----------------------------------

Економска анализа „Чича Гориоа”

Пре сто четири године, по Пикетијевом истраживању, једном проценту Француза припадало је 60 одсто националног иметка, док је једном проценту Британаца припадало 70 одсто националног блага. Није ни чудо што је литература тог доба опседнута миразима и наслеђима. Пикети нарочито детаљно анализира у својој економској књизи Балзаковог „Чича Гориоа” и дела Џејн Остин.

Директори сами себи одређују бонусе

Ко одређује колику награду и плату ће добити директори компанија и корпорација? Обично у свакој фирми постоји нешто што се зове одбор за компензације, али њега именује сам директор. Највиши руководиоци фирме у ствари сами себе награђују. Ако о нечему воде рачуна, онда су то неке устаљене друштвене норме за њихов сталеж. Никако тржишни принципи и законитости.

 

Зорана Шуваковић

Политика

објављено: 30.04.2014.

Edited April 30, 2014 by slow

[MayDay]

Bred Delong malo okupio negativnu kritiku u ovom postu. I ismejao je.

 

http://www.project-syndicate.org/commentary/j--bradford-delong-is-surprised-by-the-poverty-of-conservative-criticism-of-capital-in-the-twenty-first-century

[malkin]

Krugmanov rivju, još dok može da se čita za dž.

[Budja]

Bred Delong malo okupio negativnu kritiku u ovom postu. I ismejao je.

 

http://www.project-syndicate.org/commentary/j--bradford-delong-is-surprised-by-the-poverty-of-conservative-criticism-of-capital-in-the-twenty-first-century

 

Vrlo nepostena kritika. Straw man.

 

Na primer, iz Tajlerove kritike uzima ono sto mu odgovara a ne kljucni argument koji vise autora ponavlja.

 

Kolikoa ja razumem citajucu kriticke rivjue dve kritike su kljucne, ne u smislu negiranja stylised facts vec interpretacije, koja je vazna za argumente ideoloskim stranama u sukobu. Ogranicavam se na prvi deo, istorijski pregled, jer manje-vise svi se slazu da je deo o executive compensations tanak a tredi deo o wealth tax suva ideoloska spekulacija.

 

1. Gde je rizik?

 

2. Gde je dinamika r i g?

 

 

1. Kapitalista, rentijer, preduzetnik call it what you like ulaze sopstvenu ustedjevinu, nasledje whatever u neke projekte. Moze biti renta na zemlju, treasury bonds, trgovina sa Indijom, parna masina, RD, stocks...

Neki projekti noe veci rizik nego drugi, pa stoga ocekuje vecu premiju.

Nije svaki kapital isti.

Stavise, koliko ja razumem, prinos na rizicniji kapital mora da bude veci nego prinos na rad da bi neko uopste stedeo i ulagao. (Svaki stedisa, by definition, ima kapital.)

 

Stoga, ako se vec uzima Cica Gorio, moze se uzeti i cela literaturarealista koja govori o usponu ali i padu porodica. Tu ima neke dinamike. Ono, prva generacija akumulira, druga odrzava, treca raspickava.

 

Stoga je, vrlo bitno, zarad ideoloske argumentacije, utvrditi da li r dolazi od rizika, tehnolsokog razvoja ili ciste marksisticke eksploatacije radnika.

 

Ako se uzme onaj cuveni graf, tu ja ne vidim samo kapitalizam vec i ekstrapolaciju na robovlasnistvo i feudalizam.

 

2. Fali dinamika r i g. Nisu to konstante egzogeno date.

Marginalna produktivnos na faktor prozivodnje koji raste bi trebalo da pada. Piketi tvrdi suprotno. Dole citiram Branka na tu temu.

 

 

Point 1, Tyler Cowen

http://www.foreignaffairs.com/articles/141218/tyler-cowen/capital-punishment

 

Yet there are flaws in this tale. Although r > g is an elegant and compelling explanation for the persistence and growth of inequality, Piketty is not completely clear on what he means by the rate of return on capital. As Piketty readily admits, there is no single rate of return that everyone enjoys. Sitting on short-term U.S. Treasury bills does not yield much: a bit over one percent historically in inflation-adjusted terms and, at the moment, negative real returns. Equity investments such as stocks, on the other hand, have a historical rate of return of about seven percent. In other words, it is risk taking -- a concept mostly missing from this book -- that pays off.

 

That fact complicates Piketty’s argument. Piketty estimates that the general annual rate of return on capital has averaged between four and five percent (pretax) and is unlikely to deviate too far from this range. But in too many parts of his argument, he seems to assume that investors can reap such returns automatically, with the mere passage of time, rather than as the result of strategic risk taking. A more accurate picture of the rate of return would incorporate risk and take into account the fact that although the stock of capital typically grows each year, sudden reversals and retrenchments are inevitable. Piketty repeatedly serves up the appropriate qualifications and caveats about his model, but his analysis and policy recommendations nevertheless reflect a notion of capital as a growing, homogeneous blob which, at least under peaceful conditions, ends up overshadowing other economic variables.

 

Point 2, Branko Milanovic

https://www.gc.cuny.edu/CUNY_GC/media/CUNY-Graduate-Center/PDF/Centers/LIS/Milanovic/papers/2014/Piketty_book3.pdf

 

 

3. Will r always exceed g? But, the reader will ask, if the capital/output ratio increases so much, would not the marginal return to capital diminish? Would not r go down? The “stickiness” of the rate of return is obviously a weak point of Piketty’s machinery. He summons a lot of historical evidence to show that r has generally been stable during the last two centuries despite massive changes in the K/Y ratio. He also argues (Chapter 10) that, even if we go further back into the past, to the Roman times, r has been steady at around 5-6% (see also Goldsmith 1984, p. 277 and more recently Scheidel and Friesen, 2009). A remarkable graph (p. 356 in the book), reproduced below, shows a huge positive gap between r and g from Antiquity to the early 20th century, its disappearance (or rather, the inversion, g>r) for the most of the 20th century, and then recent reemergence. Moreover, Piketty sees, interestingly, today’s processes of expanding financial sophistication and international competition for capital as helping keep r high. While many people question financial intermediation and blame it for the onset of the Great Recession, Piketty sees it as helping uncover new and more productive uses for financial capital, particularly for those who own a lot of it, and maintaining the rate of return high and greater than g. But far from making this high r a good thing for the economy, he regards it, unless checked by higher taxation, as undesirable.

 

Will the reader be convinced by the argument that the elasticity of substitution between capital and labor is likely to remain high, and that an increase in volume of capital will not drive r down? It is difficult to say. Piketty’s arguments, particularly those drawn from economic history and the data he has put together, are strong, even persuasive (see for example his estimation of two centuries of net return on capital in France and the UK in Chapter 6). But he may be running against one of the fundamental laws of economic theory: decreasing returns to an abundant factor of production. Of course, it could be said that returns to capital and labor are not determined by marginal productivity, and that r can remain indefinitely high, regardless of the K/L ratio. Piketty is indeed critical of a blind belief that marginal returns always set the price for labor (interestingly, he is less so for capital), but these arguments are not developed and come in the form of obiter dicta.

[eumeswil]

http://www.nytimes.com/2014/04/25/opinion/krugman-the-piketty-panic.html?ref=paulkrugman&_r=2&assetType=nyt_now

 

 

 

Thus James Pethokoukis of the American Enterprise Institute warns in National Review that Mr. Piketty’s work must be refuted, because otherwise it “will spread among the clerisy and reshape the political economic landscape on which all future policy battles will be waged.”

 

dafuq

[eumeswil]

Mali OT, kad smo kod kritika, je l' vredi čitati Senetovu Kulturu novg kapitalizma?