Bad Music koncerti

[bad music for bad people]

Bade kada veceras realno krece svirka? Pitam zbog gospodje, da vidim moze li stici s posla

bag of dicks najdalje u 21:15 na bini, osim ako se ne desi nešto apsolutno nemoguće poput najezde skakavca ili da ti kupiš kartu ;)

[bad music for bad people]

 

 

Aleks Čilton rekao je jednom da su The Gories sa ritmom i bluzom uradili isto što i The Cramps sa rokabili muzikom 50-tih: uspeli su da gotovo zanemareni stil popularne muzike prenesu novim generacijama na originalan i prihvatljiv način. Mnogi veruju da su The Gories tokom sedmogodišnje karijere (od 1986. do 1992.) doživeli sudbinu Velvet Undeground – snimili su par ne baš sjajno prodavanih ploča, ali svi koji su ih kupili odlučili su da i sami naprave bend po uzoru na njih. Džek Vajt je više puta naglasio da su baš The Gories i njihovi frenetični koncerti kojima je kao klinac prisustvovao u Detroitu razlog zašto je zgrabio gitaru i pokrenuo The White Stripes. Moderni garažni rok heroj Džon Dvajer (lider Thee Oh Sees) govori da tokom čitave karijere pokušava da zvuči kao The Gories: „Zato po celi dan mogu da slušam Mika Kolinsa kako peva. U njegovom glasu možete da čujete decenije soula i bluza“. Drugi moderni garažni heroj, Taj Sigal, otišao je korak dalje u pijetetu spram detroitskog trija obradivši njihov hit I Think I’ve Had It na jednom od brojnih singl izdanja.

The Gories su nesumnjivo jedna od najuticajnijih garažnih rok grupa u istoriji žanra. Svakako odmah iza The Sonics i The Cramps. Bend su 1986. u Detroitu formirali Mik Kolins (gitara/glas), Den Kroha (gitara/glas) i Pegi O’Nil (bubnjevi). Hteli su da budu najbučniji i najbeskompromisniji garažni pank sastav svih vremena i može se reći da su u tome i uspeli. Ono što ih čini dodatno intrigantnim je kultni status koji uživaju, a koji duguju ponajviše spletu okolnosti. Najpre, niko pre njih nije u toj meri zanemarivao sviračko umeće i pedantni rad u studiju. Trio je bio jedva svirački potkovan, a sve su snimali uživo i bez naknadnog doterivanja, tako da u mnogim pesmama možete da čujete greške poput ispadanja iz ritma ili pogrešnog tona. Zbog odsustva produkcije odmah su zakačili etiketu lo-fi (low fidelity). Posle njih se krajem 80-tih i tokom celih 90-tih pojavilo more drugih garažnih grupa koje su negovale istu „estetiku“: The Mummies, Jon Spencer Blues Explosion, The Oblivians, The White Stripes... Prvi album „Houserockin’“ snimili su u zapuštenoj garaži tik uz studio izdavača Wanghead Records. Najpre je trebalo da se snima u samom studiju, ali je bend procenio da će garaža bolje da sačuva autentičnost zvuka. Ploča je izašla 1989. Sledeće godine snimaju i drugi LP koji producira Aleks Čilton u Memfisu. Aleks Čilton je producirao prvi album The Cramps, „Songs The Lord Taught Us“, imao je sjajnu karijeru sa The Box Tops, a posebno sa Big Star, ali je i bio garant da će se ovaj album pojaviti na vrlo važnoj francuskoj etiketi New Rose.

Od prvih dana ideja vodilja bila je da prave pesme koje su inspirisane miksom garažnog panka 60-tih sa „Back From The Grave“ kompilacija, detroitskog R’n’B/soul nasleđa i zaostavštinom bluz i rokenrol legendi kakvi su bili Bo Didli, Džon Li Huker i Haulin Vulf. Kolinsov vokal nosio je soul/bluz emociju, Kroha je bio zadužen za klasične garažne pesme, a redukovani bubnjevi Peg O’Nil davali su tribalni ritam ispod gitarske buke. Bila je to toliko opasna kombinacija da im je Crypt Records, izdavačka kuća koja je objavila sve „Back From The Grave“ kompilacije, ponudila ugovor za treći album i reizdanje prva dva. The Gories za Crypt objavljuju „Outta Here“ 1992. Iste godine dolaze na evropsku turneju koja će se završiti brže nego što je počela. Naime, Pegi, u to vreme devojka Dena Krohe, saznala je za njegovo švrljanje i potpuno razočarana odlučila da se vrati kući. Bend se raspao u momentu kada su već privukli dovoljnu pažnju. Singlovi su izlazili za respektabilne izdavače (Sub Pop, In The Red, Estrus), imali su ugovor sa Crypt Records, u Americi su bili na korak do ugovora sa Warner Music dobivši novac da snime prvi singl za njih, ali sve je to propalo i The Gories su otišli u legendu.

Pegi O’Nil je napustila Detroit i preselila se u Nju Orleans. Mik i Den su nastavili aktivno da sviraju sa više drugih bendova. Kolins je imao nekoliko projekata, da bi se na kraju skrasio sa The Dirtbombs, dok je Kroha napravio solidnu karijeru sa Demolition Doll Rods, a od pre par godina predvodi Danny & The Darleans. Obojica su kao autori učestvovali na blistavom povratničkom albumu Andrea Vilijamsa „Silky“ iz 1998, a za In The Red Records.  

O okupljanju The Gories nije bilo reči sve do septembra 2008. kada je Greg Oblivian objavio da će tokom sledećeg leta The Gories i The Oblivians svirati zajedničku dvonedeljnu turneju po Evropi. Srećnici koji su prisustvovali ovom spektaklu govore da su im i danas to najbolji koncerti u životu. Mnogi od njih su leteli sa koncerta na koncert u želji da pogledaju što je više moguće od svih četrnaest. Mateo Mulaci, italijanski hroničar garažnog rokenrola i stalni posetilac sličnih manifestacija govori o toj turneji: „OK, većina nas je videla The Oblivians u drugoj polovini 90-tih, pa smo znali šta da očekujemo. S druge strane, The Gories su bili totalna nepoznanica jer su se raspali na početku evropske turneje i to još pre punih 17 godina, kada mnogi od prisutnih nisu imali ni pojma šta je to garažni rokenrol. Oni su za moju generaciju bili kultno ime koje je inspirisalo sve tada aktuelne bendove koje smo voleli i to je bila prilika da ih overimo uživo. U prepunom klubu u Madridu, The Oblivians su otprašili svoj set, a potom su se na bini pojavili Mik, Den i Pegi. Na ovaj trenutak čekalo se 17 godina. The Gories su samo nemo stajali podižući time tenziju, ali urlik iz publike nije jenjavao. U jednom trenutku poletela je pivska flaša koja se razbila o Denovo lice. Onda je zavladao potpuni muk i dok se krv slivala niz njegov obraz, krenuli su ubitačno sa Hey Hey We’re The Gories. Kao da ih je taj incident naveo da daju sve od sebe, svirali su u transu čitav set! Bilo je leto, pretoplo napolju, još toplije unutra u krcatom klubu sa bendom koji rastura sa bine i nama koji se raspadamo od skakanja i pogo šutke! Za nekoga sa strane, to bi sigurno ličilo na neki primitivni ritual prinošenja žrtava!“.  

The Gories jako retko izlaze pred publiku i zato svaki njihov koncert koji imate priliku da pogledate može biti i poslednji. U Americi ih možete zakačiti na tek po kojem garažnom festivalu jednom u više godina. U Evropi ih nije bilo još od pomenute 2009. Ipak, ove godine dolaze na kratku zapadnoevropsku turneju, a jedino skretanje na istok biće Beograd. Koncert detroitskih garažnih razbijača dogodiće se u utorak, 26. maja u Domu omladine.

Ulaznice su u pretprodaji putem Eventim prodajne mreže u sledećim etapama: do 30. aprila 1500 dinara, od 1. do 25. maja 1700 dinara i na dan koncerta 2000 dinara.

 

http://en.wikipedia.org/wiki/The_Gories

http://www.allmusic.com/artist/the-gories-mn0000763601/biography

http://pitchfork.com/reviews/albums/18877-the-gories-the-shaw-tapes-live-in-detroit-52788/

https://www.facebook.com/pages/The-Gories-official/274813555900045

http://www.domomladine.org/koncerti/lat/koncert-the-gories

http://www.badmusicforbadpeople.com/2015/03/the-gories-detroit-mi-u-s-a/

Edited March 12, 2015 by bad music for bad people

[bad music for bad people]

 

 

„Mudhoney su toliko uzbudljivi baš zato sto nisu proračunati,

već izrazito autentični. Bend nikada nije pokušavao da se

proda, već bi jednostavno izašli i svirali, kao i uvek.

Mudhoney su pravi dragulj Sijetla.“

T. Mur, Sonic Youth

 

                Niko nije mogao da pretpostavi da će spoj Mudhoney i izdavačke kuće Sub Pop u Sijetlu, a u aprilu i jedni i drugi proslavljaju 27. rođendan, izvrnuti popularnu muziku naglavačke i pokazati da je u rokenrolu sve moguće, čak i kada vam ne ide mnogo toga u prilog. Tek osnovanu četvorku nazvanu po Ras Mejerovom filmu činili su traljavi studenti sa vrcavim smislom za humor koji po ko zna koji put sastavljaju svoj bend (Mark Maklohlin, alijas Mark Arm i Stiv Tarner), ostavljeni basista kome su prijatelji iz grupe pobegli u Kaliforniju (Met Lukin) i najbolji bubnjar u gradu koji je imao reputaciju, ali ne i angažman (Den Piters). Sa druge strane, izdavači su bili potpuno anonimni tvorci muzičkog fanzina Sub(terranean) Pop (Brus Pavit i Džonatan Pounmen) koji su pasionirano sakupljali nezavisna izdanja. Upravo su bili rešili da i sami nekako doprinesu svojoj kolekciji, kada se Markov i Stivov poslednji akt The Green River raspao čim je album u koji su uložili skoro svu ušteđevinu ugledao svetlost dana. Mudhoney su te 1988. izdali najpre singl „Sweet Young Thing Ain’t Sweet No More / Touch Me I’m Sick“, a odmah zatim i mini album „Superfuzz Bigmuff“ koji u Sijetlu i okolini pokreću pravu muzičku lavinu. Arm i Tarner već tada su znali šta žele da postignu: nonšalantnu nepretencioznost panka, psihodeliju a la Nuggets i divlju neobuzdanost legendarnih The Stooges u kojoj će gitara zvučati jako zaprljano. Ne slutivši koliki će uticaj postići prvi singl i EP nazvan po Tarnerovim omiljenim gitarskim pedalama za „razmazivanje zvuka“, Mark Arm je ovakav efekat glasne gitarske muzike isprva opisivao australijskim pank-rok žargonom „grungy“ i tako nesvesno postao kum grandža. Već 1989. izlaze split singl sa Sonic Youth i dugosvirajući debi jednostavno nazvan „Mudhoney“. Bend kreće na turneju po Americi i Engleskoj, a ’91 stiže i drugi album „Every Good Boy Deserves Fudge“ i postaje instant klasik. Već tada je grandž eksplodirao potpuno poremetivši sve znane šablone muzičke industrije, a zapažena izdanja male etikete Sub Pop ne prolaze ispod radara velikih izdavačkih kuća kojima nije dugo trebalo da umešaju prste u živote najznačajnijih gradskih andergraund bendova i da ih pretvore u planetarne rok zvezde. Mudhoney su odmah razumeli šta se traži zauzvrat: ona zaprljana, „grandži“ gitara od koje je sve počelo trebalo je da se ispegla i ulicka u postprodukciji, a možda i da se izvuče iz struje! Stivu bi već oduzimanje Bigmuffa slomilo srce i svi su se složili da teraju po svom. Pokazalo se da su tada samo zahvaljujući svojoj tvrdoglavosti uspeli da prežive naduvavanje i tragično pucanje grandž balona, a nakon samoubistva prijatelja Kurta Kobejna, svoj prezir spram šrafova u gramzivom mehanizmu velikih igrača u muzičkoj industriji izrazili su u jednoj od svojih najkontroverznijih pesama „Into Yer Shtik“ sa albuma „My Brother The Cow“ iz 1995. Met Lukin je ’99 rešio da se posveti porodici, a zamenio ga je Gaj Medison. Usledile su ploče „Since We've Become Translucent“ (iz 2000. godine), „Under a Billion Suns“ (2006.) i „The Lucky Ones“ (2008).

                O tome da im muzika koju vole još uvek nije dosadila govore aktivnosti samo u poslednje dve godine. Izdali su aktuelni, deveti po redu studijski album „Vanishing Point“ (Sub Pop, 2013); svirali su svetsku turneju od Japana i Australije, preko Evrope do Severne i Južne Amerike; na festivalima je sjajno dočekan celovečernji indi dokumentarac o njima „I'm Now: The Story Of Mudhoney“, a u Londonu je objavljena biografija benda „Mudhoney: The Sound And The Fury From Seattle“. Tokom 2014. snimili su čak dva živa albuma: „Live at Third Man Records“ u Nešvilu, na poziv i za izdavačku kuću jednog od poznatijih ljubitelja benda, Džeka Vajta (The White Stripes, Dead Weather), dok je „On Top! KEXP Presents Mudhoney Live on Top of the Space Needle“ odsviran na poziv legendarne radio stanice KEXP na vrhu tornja koji je i simbol Sijetla, a sve glasnije se pominje i novi album. Povrh svega za Record Store Day 2014. objavljuju split singl sa najvećim legendama garažnog roka – The Sonics (Muddy Roots Records)!

                Mudhoney 4. juna prvi put sviraju u Srbiji. Na njihove svirke se ne dolazi radi nostalgije. Ovo je bend koji je za skoro tri decenije postojanja uradio, video i isprobao sve što čini život vrhunskih rok muzičara, a ipak uspeo da sačuva lično prijateljstvo, muzički integritet, besprekornu reputaciju, Bigmuff pedalu, impresivnu strast prema živim nastupima i Markov dečački smešak koji je i zaštitni znak benda. Od svega nekoliko izvođača koji su približno toliko ili duže opstali na rokenrol vrtešci, Mudhoney su jedini koje još uvek možete da vidite u klupskoj atmosferi. Ne propustite rok događaj sezone!

             Ulaznice su u pretprodaji putem Eventim prodajne mreže i u sledećim etapama: do 30. aprila 1800 dinara, od 1. do 31. maja 2100 dinara, a od 1. juna kao i na sam dan koncerta 2400 dinara.

 

 

http://en.wikipedia.org/wiki/Mudhoney

http://mudhoneyonline.com/

http://www.mudhoneysite.com/

https://www.subpop.com/artists/mudhoney

https://www.facebook.com/pages/Mudhoney/120610017957082

http://www.allmusic.com/artist/mudhoney-mn0000509223/biography

http://www.last.fm/music/Mudhoney

https://twitter.com/mudhoney

http://pitchfork.com/artists/2860-mudhoney/

http://pitchfork.com/reviews/albums/11680-superfuzz-bigmuff-deluxe-editionthe-lucky-ones/

http://www.domomladine.org/koncerti/lat/koncert-mudhoney

http://www.badmusicforbadpeople.com/2015/03/mudhoney-seattle-wa-u-s-a/

[hoffnung]

i like it a lot!

 

[Lrd]

Svaka čast!

 

Ćeš da bankrotiraš na ovome? :)

Sve najbolje, naravno.

[bad music for bad people]

bend stigao, klopali, pije se kafa, pa tonska. sve na vreme!!

[bad music for bad people]

Svaka čast!

 

Ćeš da bankrotiraš na ovome? :)

 

Sve najbolje, naravno.

:) Ejbg ako Mudhoney ne rasprodaju DOB. U tom slučaju sam nadrljao, ali nešto ne razmišljam tako ;)

[bad music for bad people]

Yo, Vaso! Ma ne zezaj da si se nadurio, pa niste došli? Madam mi zvocala kako si se možda naljutio zbog podjeba, a ja ne mogu da verujem da se primaš na sitne zezove. Inače, nije bilo loše uopšte, uprkos hroničnom umoru koji me satire već par nedelja.

Bag Of Dicks očekivano odrali svojih 30+ minuta: buka, prženje basa, bubnjeva i urlanja, a Belgijanci bili prilično uigrani i da nisam morao da pazim njihov mrč zaleteo bih se u prve redove odakle se njihala silna ženska kosa u headbangingu. Možda su mogli malo da skrate set, preskoče neke nepotrebne priče između pesama i svedu sve na udri i kidaj, one-two-three-four, ali kad si tamo toliko daleko od bine kao ja sinoć totalno nemaš utisak kao ljudi ispred benda, iz prvih redova.Po par kratkih razmena utisaka sa drugarima koji su bili, tamo napred je baš bilo zabavno.

Da ne zaboravim, ništa me nije takla njihova verzija Garbage Man. Nekako mi je pokvarila celu priču u smislu da sam jedva čekao da je završe. Zato je Teenage Kicks bila odlična i tu je trebalo da kažu "Aj zdravo!"

Kako bilo sasvim solidan koncert za realno smešne pare i po jednom od najtriperljivijih dana odavno. Zbog dosadne kiše, naravno.

[Аврам Гојић]

Yo, Vaso! Ma ne zezaj da si se nadurio, pa niste došli? Madam mi zvocala kako si se možda naljutio zbog podjeba, a ja ne mogu da verujem da se primaš na sitne zezove.

 

 

A? Ja sam mislio da sam odgovorio u maniru KDP humora, rečima "Šta jednu, daj pet karata   ", verovatno sam počeo da kucam pa mi je nešto drugo privuklo pažnju i nisam stisnuo Post.

 

Ne bre, gospođa mi je radila do (pre)kasno, a kilava je od nekog prolećnog nazeba, pa mi je bio prioritet da je dočekam, skuvam čaj i tako.

Edited March 13, 2015 by Грешни Василије

[bad music for bad people]

A? Ja sam mislio da sam odgovorio u maniru KDP humora, rečima "Šta jednu, daj pet karata   ", verovatno sam počeo da kucam pa mi je nešto drugo privuklo pažnju i nisam stisnuo Post.

 

Ne bre, gospođa mi je radila do (pre)kasno, a kilava je od nekog prolećnog nazeba, pa mi je bio prioritet da je dočekam, skuvam čaj i tako.

eto, pomislio sam da moje žvrljanje ovde počinje da se shvata preozbiljno. hvala na razjašnjenju. eh, da, ako oćeš da stvarno overiš čilton naiđite u sredu, 25. marta. tad sam tamo, a najaviću i ovde uskoro.

[bad music for bad people]

[bad music for bad people]

[bad music for bad people]

četvrtak, 19. mart @ pab brod

https://www.facebook.com/events/392798207558477/

[tazza]

Hoćeš li nam njih dovoditi uskoro?

[bad music for bad people]

Hoćeš li nam njih dovoditi uskoro?

idem u solun da ih pogledam i probam da se dogovorim. problem sa njima je što ih bukira amer koji pojma nema kako to funkcioniše u evropi, a iz nekog razloga mislim da ima paranoju da ih prepusti jednoj od sigurno 5-6 super kul agencija koje ih ne bi eksploatisale. već sam ga više puta pitao za poslednjih par godina i stalno je bilo da nismo usput. dobro je što oni često dolaze, prošle godine samo bili su 3x u evropi, tako da ću ih već uloviti.