Porodična sećanja

[nautilus]

:ziga:

Legenda!

Pokojni deda je imao obicaj kad si nemiran i pravis sranja da ti kaze da si Lazo Skundric, tako da sam se ja povremeno osecao da mi je to drugo ime. Meni se ispostavilo da mi je Tesla familija preko neke babine strane, ali bih se s tobom menjao na keca. 

 

To su i kod nas govorili. Napraviš neku glupost i odmah si Lazo Škundrić.

 

Inače, čovjek je dao i intervju, i imao je bar 12 ljudi na duši.

[Prokleto Djubre]

To su i kod nas govorili. Napraviš neku glupost i odmah si Lazo Škundrić.

 

Inače, čovjek je dao i intervju, i imao je bar 12 ljudi na duši.

 

E hvala ti puno za ovo, odlican tekst. Jebote, ovo je bukvalno Dzesi Dzejms, tuga sto nema ko da napravi film o njemu...

[čekmeže]

Gledam danas na Historiju emisija o V2, iskopavaju ostatke neke koja je pala u njivu. Između ostalog ide priča kako je umrlo više ljudi praveći ih (robovi iz Mittelbau-Dore) nego što ih su rakete ubile (odnos 3 prema 1). U pozadini idu snimci logoraša i body bag piše Jugoslawien, a pored toga kevino prezime, familija . Tako sam se u Jasenovcu skenjo kad sam video svoje prezime ispod 1 fotke.

[Indy]

Otkrih veceras po prvi put pisma svog dede iz radnog logora u nac. Nemackoj. Nisam znao ni da postoje. Nije se pricalo o tome u porodici, to su bila veoma traumaticna, tragicna secanja (od kojih zarobljenistvo cak nije bilo ni najgore.) Posto je generacija mojih seniora sva izumrla, bio sam ubedjen da nema nikakve sanse da cu ikad saznati u kom logoru* je bio deda...

 

Ali, medju obiljem fotografija koje sezu bar 110 god. u proslost (od kojih mnoge nisam nikad dosad video), eto i pisama (prvo je od dede baki, a sledeca tri su od nje njemu - to sasvim izvesno nisu sva pisma, nego ona sacuvana.)

 

 

Kaze pri vrhu Diese seite ist für die Angehörigen des Kriegsgefangenen bestimmt. Deutlich nur mit Bleistift auf die Zeilen schreiben! (Ова страница је намењена рођацима ратних заробљеника. Пишите јасно на линијама само оловком!)

 

Kaze deda tamo "Ja sam tvrdo ubedjen da cemo posle rata, ako Bog da, ici cesce da slusamo muziku, kao i ranije." Nadam se da je tako i bilo (premda mu se revolucionarna muzika koja se orila po FNRJ verovatno nije previse dopadala)... Umro je 8 god posle rata od bubrezne bolesti koju je zaradio tokom zarobljenistva.

 

__________________

*Misterija, sa kojom sam ziveo skoro 61 god - razresena je:

 

Logor je dakle bio ovaj

 

 

[le petit nicolas]

postoji portal o prvom svetskom ratu koji je napravila narodna biblioteka srbije. ta digitalizovana gradja je dobrim delom ukljucena u europeanu koja je imala istoimenu akciju povodom sto godina od pocetka ww1. naglasak je na "privatnim pricama", pismima, fotografijama...  pa mi se cini da bi ovo bilo prvoklasno svedocanstvo za tamo. osim, ako porodica ne zeli takvu vidljivost.

 

poz

Edited January 23, 2023 by le petit nicolas

[Indy]

(I ja ovo vidim prvi put, pre neki dan)... pajama party, moja baka i drugarice, cca 1930. Slik'o Djenka (...zajebavam)

 

[gospa buba]

gospode

 

devojke su uvek iste

Edited February 7, 2023 by gospa buba

[MocaVukotic]

Kakva je to igra dole na tepihu, mice ili stogod slicno? 

[Sara]

Ova druga s leva je bila mnogo lepa zena

[foto]

treca sleva i prva sleva se izdvajaju. gledano iz njihove perspektive.  veoma izdvajaju (ne znam ni tkosu ni sta su postale). nedam se de ih je sreca pratila u ta smutna vremena.

 

ako vas raspored  buni, samo okrenite fotku za 180stepeni.

[noskich]

Killing Field Memorial
Susan Coultrap-McQuin

                                   Choeung Ek, Cambodia

 

Ghosts hover here,
haunt the tower of 5,000 skulls,
the field of bone fragments,
the pieces of blue cloth,
poking from bare ground.

 

They rise from unmarked graves
of teachers and shopkeepers
dragged from their work,
housewives shot on the street.
They mourn for the monks
murdered mid-chant,
the girls who were raped,
the boys badly beaten,
every toddler killed,
terrified and confused.

 

In this place, guides murmur lessons
of history and hope—
We can learn from the past,
perhaps.          Better to be kind
than kill.          Never repeat
those mistakes.

 

Yet the warm breeze gathers
these spirits and sighs, blows
over the seas to Congo, Sudan,
Myanmar and back to us.
It touches our brows,
our silence,
our grief.

[Indy]

 

1912, moj pradeda (s majcine strane) sa prababom i (jedinim) detetom (moja baba). Pradeda, verovatno tamo biznisom, u prababu se zagledao negde u okolini Graca. Posto nije bilo teorije da ce je dati jednom binuSru, on je nju lepo ukrao jedne noci, kroz prozor njene sobe... Odneo je na konju (tako se pricalo, ili su konja dodali radi romantike, sta ja znam. Nije autom, sigurno.) Doveo u Beograd i tu su je prekrstili u pravoslavlje, pa onda vencanje (ako se to regularno dogadjalo, zaboravite Ferdinanda, eto zasto je Austrija objavila rat.)

 

Oko godinu dana iza ove fotke, prababa je umrla (grip ili nazeb, umiralo se tad lako od toga.) Pradeda se ponovo ozenio par godina kasnije. 

 

 

[Mel]

Mnogo lepi ljudi. Bebica je preslatka. Nadam se da je druga zena bila fina prema njoj...

[Indy]

O, da!

[noskich]

"Moja pokojna mama Asima rođena je maja 1946. u Ljubiji kod Prijedora.

Baka Safija iz prijedorske begovske porodice Habibović pobegla je za dedu Šarifa Komarevića koji je bio službenik u ljubijskom rudniku. Porodica nije bila sretna, ali je prihvatila vezu i pratila miraz. Dobili su petoro sinova i moju majku, koja je bila najmlađa i mezimica svih. Deda je umro odmah po završetku rata od gangrenoznih rana i mama ga nikad nije upoznala.

Bila je prva žena ikad koja je u toj porodici nastavila da se školuje i otišla na fakultet. Njenim stričevima nije baš bilo pravo, ali im je baba zapušila usta i rekla im da će ona sam birati svoju sudbinu. Odlučila se za Beograd i studije na Filološkom fakultetu. Kroz maglu se sećam njenog odgovora na moje pitanje zašto baš Beograd i koje je bilo otprilike da su joj najbolji drugovi iz razreda hteli baš u Beograd. Svi su bili Srbi.

U Studentskom gradu srela je mog oca, Srbina iz Crne Gore. Tata je dobio posao u Šapcu, mama je bez razmišljanja došla za njim. Nisu imali ništa, venčali su se i svoj život vezali za grad sa kojim nisu imali nikakve veze. Kad sam se rodio, moj daidza Hazim i tata su hteli da se zovem Vuk, ali mama je baš želela da budem Igor. 

Dete sam Jugoslavije.

Crnu Goru i Bosnu jasno sam razlikovao.
U Crnoj Gori se govorilo jekavicom, ali nekako grubo i odsečno. Od kuhinje, postojala su dva jela, kačamak i lučane paprike i sir, kao salata za ova dva jela. Kolača nije bilo. Od trenutka kad otvoriš oči ujutru, do trenutka kad ih sklopiš uveče sve je bilo utakmica. Bolje rečeno borba. Sa braćom i rođacima sam morao da se borim ili takmičim oko svega i tu borbu su svi stariji podsticali. Ko će duže, ko će više, ko je drčniji, ko će prvi skočiti na glavu, istrčati na Kulu, ukrasti krastavice.
U Bosni se govorilo jekavicom, ali nekako toplo i meko. Svi ujaci su imali ćerke, ja sam bio jedino muško u porodici i pažnja svih sestara i ujni je bila usmerena na mene. Jelima i kolačima nije bilo kraja, osećao sam se kao princ. 

Moj daidza Hazim imao je uspešnu karijeru. Menjao je brojne funkcije i direktorska mesta u Prijedoru. Bio je direktor u rudniku, načelnik policije, bankar. U Partiji su ga spremali za dalju diplomatsku karijeru. Kad se približilo višestranačje iz SDA su mu ponudili mesto gradonačelnika. Odbio ih je sa rečima da je Musliman ali i Jugosloven, a da mu sestra živi u Srbiji, venčana za Srbina i da ne vidi kako bi mogao biti deo njihove politike. Možda su mu ove reči i spasle glavu, jer su tamo na nekom mestu gde se sve slušalo i gde su se već pravili spiskovi, baš ovo zabeležili.

Kad su u maju srpske snage zauzele Prijedor desetine viđenih Muslimana je streljano po spisku u jednoj noći. Svi koji su bili ili mogli biti predvodnici. Posebno su postradali lekari. Valjda da ne bi mogli da operišu ranjeniku u daljem produžetku rata. Srećom ili čudom, moj daidza Hazim nije bio na spisku.
Moj drugi ujak, Šefko, mašinobravar u ljubijskom rudniku, završio je u logoru Omarska, srećom na par dana. Izvukli su ga dobri ljudi čije prezime neću pisati. 

Moja mama je mesecima bila poluluda jer nije ništa znala o sudbini svoje porodice. Glasine koje su stizale bile su jezive. Mislim da je od tog silnog stresa i potpune onemogućenosti da na bilo koji način pomogneš i dobila kancer koji je dugo krila od sebe i nas. Jasno se sećam i sad urlika koji je pustila kad joj se javio brat Hazim po uspostavljanju telefonskih veza. Urlik pun, dubok, debeo , urlik tenk od kog su se zatresle sve stvari u stanu.

U bojažljivim razgovorima koje smo mogli voditi nadziranom telefinskom linijom ostali smo preneraženi činjenicom da su moji ujaci, ujne i sestre morali da nose bele trake oko ruke i da na stan i kuću istaknu bele plahte. Da se zna da su Muslimani. Moj otac koji je rastao na Marku Miljanovu i bio sklon guslama i epici, u potpunosti se utišao. Nije mogao da sebi objasni da tako nešto Srbinu padne na pamet. Mama je istom telefonskom linijom dobila svog druga iz Gimnazije i beogradskog studenjaka koji je bio gospodar života i smrti, molila ga je da im neko pomogne da "izađu", a on joj je na to ledeno odgovorio da zaboravi njegov telefon.

Ujak Hazim je uz pomoć debele love i školskog druga mojih sestara, vojnika u Vojsci RS, uspeo nekako da prebaci sestre do baze UN u Dvoru na Uni odakle su one otišle u izbeglištvo u Nemačku. Ujak i ujna su "prodali" stan od 80m2 za 600 maraka i takođe pošli u izbeglištvo.
Ujak Šefko je po povratku iz logora morao sa porodicom da se preseli u lutnju kujnu, pošto su kuću " poklonili" komšijama. Prvom prilikom popakovali su ih u autobuse i završili su u Zenici. Iskopneli su tamo svi u pogorelstvu i nemaštini.

Sve ovo nije sprečilo moju majku da kad su se u Šapcu početkom avgusta 1995.  pojavili prva kola i traktori sa nesretnim krajiškim narodom koji je organizovano skretan i upućivan u sportsku halu "Zorka" , da izvrne sve ormane sa garderobom i sve ostave sa hranom i da sa punim torbama ode u halu i podeli ljudima u nevolji. S jeseni je otišla na hemoterapiju. 

Zadnjih godina približavanje 5. avgusta izaziva mi mučninu jer mislio sam da ne može biti ništa perverznije nego da obeležavanje te tragedije i izgona organizuju oni koji su pripomogli patriotskim govorancijama i u " slučajnom" i " neorganizovanom" skretanju ka sportskoj hali " Zorka".

I to sve do obog 5-og avgusta i obeležavanja progona iz "Oluje" u Prijedoru.  U Prijedoru u kojem ni dan danas nije moguće govoriti o belim trakama koje smo im stavili na ruke, jami  Tomašici i logorima u kojima niko od mojih nije srećom ostavio kosti.

GDE ĆE VAM DUŠA LJUDI!!!"

 

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=pfbid0gZGMmQMqRRwho7iiZEJZzqXLEoEsdXiTxDqaxJStBxr3kydju5gP8sUHu2WK3gkHl&id=1147910663&mibextid=ZbWKwL

Edited August 6, 2023 by noskich