Ćuruvija?

[bergasa19]

Nekako mi se čini da je ovaj slučaj jedan od onih nikada (do kraja) rasvetljenih. Ovaj slučaj je u mnogo čemu paradigma stanja u kome se nalazimo, a i glupo mi je što nema svoj topik.Za početak, dva teksta.Danas.

Nad jednim tekstom o ĆuruvijiAutor: Radivoj CvetićaninSa Ćuruvijom sam se poslednji put video na dva-tri sata pre ubistva. Zabeleženo je to i u papiru koji je izbačen u javnost posle 5. oktobra 2000, a koji je bio neka tajna policijska beleška o tome kako je, u policijskoj akciji Ćuran, Ćuruvija praćen na dan ubistva. Tamo stoji pasus o tome da se kod Ruskog cara Ćuruvija sreo sa jednim "starijim bračnim parom", s kojim se zadržao u razgovoru.Ovako počinje jedna moja evokacija na Ćuruviju, pisana pre skoro deceniju. Uredništvu Nedelje činilo se da bi bilo od izvesnog interesa za naše čitaoce da se ona reprintuje, uz ovakve, propratne komentare. Dalje ćemo tekst, dakle, čitati zajedno, a kurziv će označavati dodate delove. Elem:Zašto je žbir napisao baš to "stariji" - naime, i mogao je, i nije morao - nije sasvim jasno, a nije ni bitno. Bitno je jedino to da je situacija tačna. U belešci je navedeno i prisustvo "bradatog muškarca" - što je bio Duško Veličković, koji je svoju evokaciju već priložio javnosti; i to, tu situaciju opisanu u policijskoj belešci, čini takođe verodostojnom. Onoga dana kad se beleška pojavila, Boža (Andrejić) pozvao me je iz Danasa, i pitao: Ti li si onaj stariji gospodin? Da, kazao sam mu. Hoćeš li da kažeš nešto za novine? Ne bih, odgovorio sam. Ježio sam se od pomisli da razrađujem policijsku priču.Ćuruviju i Branku (Prpu) sreli smo na početku Knez Mihailove. Dolazili su prema Ruskom caru iz pravca Trga, na kojem se, tu oko podneva, dralo protiv agresora. Pretpostavljao sam da nije u Beogradu, da je zbrisao napolje, što bi priličilo njegovoj snalažljivosti. Bili smo prilikom susreta srdačni, hteli smo uz to da budemo žovijalni i duhoviti. Ali, protiv je išla atmosfera toga uskršnjeg dana, teška kao olovo. Rekao sam Branki kako sam video jedan njen rad (iz istorije Dalmacije) u izlogu moje mesne zajednice u kojoj sam podizao bonove za benzin, Ćuruvija me je pitao o Paniću, itd. Onda je došla ključna tema: Ekspresov tekst o tome kako je "Ćuruvija dočekao NATO bombe". U svom klasičnom samouverenom stilu kazao mi je kako je telefonom razgovarao sa nekim ministrom, koji da ga je smirivao govoreći kako je u pitanju neki ispad, neozbiljna pretnja. Rekao sam: da sam na tvom mestu, ne bih im verovao. Branka se brzo složila sa mnom.Ovde ćemo se malo zadržati: ministar kojeg je Ćuruvija apostrofirao jeste spiritus rector današnje akcije hvatanja Ćuruvijinih ubica - Aleksandar Vučić. Zašto ga već pre deceniju nisam imenovao, ne znam. Uzmimo da sam zazirao od njegove, ondašnje, blage radikalske pojave. Ćuruvija je rekao kako je pre dve-tri večeri razgovarao sa Vučićem, ministrom informacija, i da mu je Vučić kazao kako je to što se pojavilo u Ekspresu budalaština. Ne izvlačim nikakve zaključke, samo opisujem. Kad je prošle godine formirana Veranova komisija, provocirao sam Vučića - baš ovde u Nedelji - da kaže javnosti šta je te večeri rekao Ćuruviji. Pokrovitelj Komisije nije udostojio javnost nikakvog odgovora. Da li ga je Komisija ispitala u svojstvu svedoka? Da li će se na sudu pojaviti kao svedok? Videćemo. Čitamo dalje tekst.Kad je prišao Veličković, razgovor nije izgubio na otvorenosti. Podelili smo brigu oko Veličkovićevog sina koji je bio kandidat za neki front.Ćuruvija nas je, na kraju, pozvao da negde zajedno ručamo. Mi smo se izvinili nedeljnim, uskršnjim ručkom kod kuće, a onda sam - hoteći da održim neku bodrost - kazao: Od mene ti je bilo dosta i ovo što sam pred ovima (što te prate) proveo s tobom pola sata.Bio je to uobičajeni, robusni stil naše komunikacije. Ko je mogao znati šta će se desiti koji sat kasnije!Kad smo se supruga i ja malo odvojili, rekla mi je (dodajem: baš kod izloga knjižare Gece Kona): Nikad mu nisu bile ovako tužne oči. Ona kao lekar nije nikakav lirski tip, a nije ni preterano podržavala povremene prisne faze mojih odnosa sa njim, te je bilo neočekivano da progovori o njemu u takvom nežnom tonu.Kad je predveče Peđina (Mitić - foto-reporter) Miša javila telefonom: Ubili su Ćurku - zamukli smo. Bili smo preneraženi, koliko zbog vesti, toliko od straha. I, posle ne znam koliko vremena, procedio sam, mahinalno, nešto u ovom smislu: Sve će nas pobiti.Ovaj strašni datum kraj je jednog dužeg perioda u kojem su naši odnosi bili u solidnom stanju. Bilo je, naime, pre toga i ovakvih i onakvih momenata, naročito dok smo bili u ONOJ Borbi, ali tada, na kraju 1998. i početkom 1999. Ćuruvija je bio najotvorenije ušao u rvanje sa režimom, pa nije bilo prepreka da povratimo međusobnu srdačnost koju smo tu i tamo znali obostrano da izgubimo.Sećam se dobro kad je, negde pred rat, držao konferenciju za štampu u Medija centru, pošto je bio osuđen za neke tekstove. Došao sam da ga pozdravim i podržim, vrlo namerno, na čemu mi se zahvalio, konstatujući i ražalošćeno i prkosno da su se ljudi uplašili i da ih je malo tu. Među onima koji su došli da baš budu viđeni bio je i Tijanić.Putovali smo, neposredno pre toga (decembar 1998), u Vašington, gde je on, uz Milana Panića, imao tzv. hiering u Kongresu. Ćuruvija je tada bio zvezda antimiloševićevske politike, i tu poziciju on je tamo nastojao da iskoristi. Njegov engleski nije bio perfektan (Panić Ćuruviji: Govoriš engleski kao ja srpski), ali drskost koje je uvek imao za dvojicu nije priznavala prepreke. Zvat je u sve važnije institucije, razgovarao sa mnogim ljudima u centru svetske politike, pravili su mu, jednostavno, parade jer mu je Dnevni telegraf bio nemilosrdno gažen. Ali, izgleda, nije bilo onog što mu je u tom trenutku najviše trebalo: para.Obratio se za pomoć Paniću. Dok je Panić bio premijer, pa i dugo docnije, Ćuruvija ga nije cenio. Znao je da mi kaže da je jedino vredno što je uradio bilo to što je "pokupio mladu opersku pevačicu" Milenu Kitić. Odnos je promenio tek kad je i sam ušao u rat sa Miloševićem. Zato je sastanak u vašingtonskom hotelu "Four seasons" bio prijateljski i srdačan. Ali, neuspešan. Ćuruvija je najpre računao na bogato sponzorstvo, ali pošto to nije išlo, opredelio se na zajam. "A ko će mi vratiti pare ako umreš", pitao ga je Panić, sigurno bez želje da igra zlog proroka. "Daću nešto u zalog", trudio se Ćuruvija. Ispala je na kraju, kad smo se vratili u Beograd, jedna mala reklamna kampanja za Evropljanina, i ništa više. Panić je bio iskreno frustriran načinom tog poslovnog razmišljanja ("srpski stil"), obećavajući Ćuruviji studijski trening u velikim američkim firmama. "Vrlo si talentovan za biznis, samo moraš da naučiš kako se to radi u pravom svetu", govorio mu je.Ćuruvija, koji je bio nagao i prek u zaključivanju, začudo nije Paniću uzeo za zlo. I kad smo se na kobni Uskrs sreli kod Ruskog cara, Panića je spomenuo u najboljem smislu: On jedini govori kako treba, pravo u čelo, kazao je. Sve je to lepo, odgovorio sam, samo što ne misli na nas, njegove ljude ovde, koji zbog toga mogu imati problema.Opet ćemo malo zastati: u Vašingtonu, nakon ubistva, Ćuruvija nije bio zaboravljen. Naprotiv. Evo, u dokumentima američkog Senata možete naći naloge koje su dobijali američki zvaničnici - među njima i sadašnji američki ambasador Kirbi - da pitanje pronalaženja Ćuruvijinih ubica i nalogodavaca stalno drže na listi prioriteta kada kontaktiraju srpske zvaničnike. Braća Bitići, i Ćuruvija, upravo tako. Evo dok prelamam ovaj tekst, vidim da Helsinški odbor američkog Kongresa pozdravlja privođenje pravdi osumnjičenih za Ćuruvijino ubistvo.Ne bi bilo sasvim tačno govoriti da je Ćuruvija tek u svojoj završnici stao na dobru političku stranu. Otkako smo počeli zajedno da radimo u Borbi (1990), on je ispoljio nekoliko, za mene, vrednih principa: iskreno je podržavao otvorenu, demokratsku uređivačku politiku lista, bio je dobar i razložan Jugosloven, prezirao je nacionalizam i nacionaliste i nije se ustezao ni od teških reči za njih, cenio je preduzimljivost u ekonomiji i zapadne vrednosti. Napisao je knjigu o raspadu Jugoslavije, ali je nije objavio, odneli su ga vetrovi na drugu stranu. Čitao sam je kao "recenzent", i podržavao sam ga u veri da treba da je štampa. Ostao mi je u pamćenju deo o "nastanku Miloševića" u Kosovu Polju (Narod niko ne sme da bije, 1987): Išao sam pored Miloševića, i prosto fizički osećao njegovu razornu energiju, pričao mi je. I dan-danas, kad se vrti film sa toga događaja, možete videti bradatog mladića u jakni tik uz Miloševića. To je Ćuruvija, izveštač Borbe.Nije taj tekst za knjigu bio njegov prvi veći tekst. I pre nego smo se upoznali, on je već bio uradio seriju izveštaja iz jugoslovenskih zatvora, i megaintervju sa poslednjim velikim informbirovcem i Titovim protivnikom Vladom Dapčevićem. Više puta mi je sa ponosom opisivao svoje fantastično putovanje u Brisel na razgovor sa tim čudnim, rekao bi - ludim čovekom. I danas, no ni najmanje iz razloga pijeteta, taj se tekst ima smatrati antologijskim poduhvatom u srpskom novinarstvu. Možda će sličnu vrednost Ćuruvija dostići samo kad je, godinu pred smrt, u tandemu sa Tijanićem pisao proklamaciju Miloševiću da se povuče sa vlasti.Biće nemalo onih koji će zavrteti glavom na sledeću konstataciju: on se vrlo držao onih principa koje sam spomenuo malopre. Vreme raspada Jugoslavije pratio je, na primer, sa neverovatnom, možda i bolnom posvećenošću. Spomenuću da smo zapisnik sa jedne famozne sednice raspadajućeg jugoslovenskog Predsedništva on i ja dobili, njegovom zaslugom, od jednog našeg zemljaka, Ličanina, jednog dana pred ponoć, da smo do dva priredili tekst, i da je Borba ujutru osvanula sa onim Miloševićevim "malo morgen". Karijerizam od kojeg je tako bolovao kasnije ga je terao da tu i tamo odstupa od nekih postulata profesije, ali od spomenutih bazičnih načela - ne. Zato on nikada nije postao, niti je za bilo koje pare - koje je inače jako voleo - mogao postati, recimo, nacionalista, niti budala neke slične vrste. Lep i visok, povukao me je da mu jednom kažem da bi mogao izvanredno odigrati četničkog vojvodu, popa Momčila Đujića. Brk mu se smejao.Očito je, nekako, stalno tražio sebe. Počeo je da studira medicinu, ali mu to nešto nije išlo, pa je uzeo novinarstvo. Bavio se manekenstvom, a kao prvi posao odabrao je analitički, u policiji ( što ga je ofarbalo za sva docnija vremena, i koštalo stalnih podozrenja). Dodajem sada: Održavao je veze sa obaveštajcima. Deda danas slavne mlade rediteljke Maje Miloš, Jovo Miloš, jedna markantna figura, prijatelj Jasera Arafata, bio je u njegovom životu prisutan na vrlo transparentan način. Bio je Ćuruvija urednik, ali hteo je da bude glavni urednik. Kad je i to postao, u Mijićevoj Borbi srušivši Manju Vukotića u jednom neprincipijelnom dilu sa Mijićem kao vlasnikom, onda je hteo da bude privatnik. Kad je sa Đorgovićem pokrenuo Telegraf, nije se smirio dok se nisu razdvojili na njegov Dnevni, i Đorgovićev Nedeljni. Veza sa Mirom Marković dojadila mu je čim je počela da ga sputava. Kad su mu Dnevni telegraf i Evropljanin bili satrveni od režima, video je neki svoj put u visoku politiku.Hteo je da izgleda obrazovan, i posebno je to nastojao da dokazuje Đorgoviću, znatno obrazovanijem od njega. (A i meni: jednom me je na izlazu iz Borbe presekao pitanjem o tome ko je kompozitor Karmine burane. Pošto nisam odgovorio kao iz topa, zaključio je da ne znam, i danima me peckao zbog toga). Kad bi mu male bile naše novine, uspevao je da se plasira u londonskom Indipendentu. Hteo je da bude hedonista, ali nije pio, ili je to činio neprirodno, sa velikim naporom. Uvek je nastojao da bude imućan, samo to nije postao dok je u radionici u suterenu njegove kuće na Bežaniji pravio plastične podmetače za hartiju prodavane u Sebastijanu u Knez Mihailovoj, nego tek kao privatnik-pablišer, doguravši do male jahte. Škrt da plati u kafani, znao je biti galantan kao dobrotvor.Onaj Mefisto koji čuči u svakome od nas kod njega kao da je bio malo snažniji i okretniji. Kao da mu se oduvek činilo da je važno imati jaku volju, a da onda granice ni za šta ne postoje.Baš tu volju je on imao. Recimo, kad je spomenuti Mijić došao u sukob sa Manjom Vukotićem, Ćuruvija je bez dvoumljenja bio spreman da uzme upravu nad Borbom. Nije mario za ranije trenutke prijateljstva sa Manjom, jagodice su mu se zarile crvenilom kad je video pobedu na domaku. Na sve načine je, međutim, hteo da ja, kao Manjin zamenik, priđem njegovom timu. Bio je, sećam se, vreo letnji dan kad me je pozvao da prošetamo Pionirskim parkom. Sunce je peklo, pa smo skratili šetnju, ali ne samo zbog toga: on je bio krajnje otvoren u ponudi ( Uzmi šta god hoćeš, samo ti ne dam moje mesto), a ja isto tako otvoren u odbijanju. Likovao je prvog dana kad nas je oterao, pogotovo stoga jer su u kolaboraciju sa njim ušli mnogi iz prethodnog tima, (mada ne zadugo). Ali, kad je posle nekoliko meseci njegove vladavine trebalo dodeliti nagradu Borbe za novinara godine, Ćuruvija je presavio tabak i iskreno i ubeđeno predložio mene. U žiriju nisu bili baš njegovi ljudi, nego, hm, moji prijatelji. I nisu ga poslušali, kobajagi su me "poštedeli" priznanja, što im ja, evo, do danas nisam oprostio. U stvari sam im oprostio, moram to dodati i ispraviti, mada ipak nisam zaboravio. Mojim prijateljima, Radmili Stanković i Radomiru Ličini. Dali su nagradu Cvijetinu Milivojeviću, za izveštavanje sa presica Srpskog pokreta obnove.Još u jednoj prilici nisam mogao da uđem s njim u kombinaciju. Kad je već bio u zaletu sa Dnevnim telegrafom, pozvao me je da pišem kolumnu. U moderno opremljenoj kancelariji, sa jabukom na stolu, elegantno obučen po poslednjoj modi, sa crnom rolkom, čuo je od mene sledeće: Ne vredi da počinjem, ti ćeš pokušavati da utičeš na sadržaj, ja sam sujetan, i eto spora za čas. Primio je to sa osmehom, vedro, i, očito, nije mnogo žalio. Predložio sam mu tom prilikom da uvede dnevnu kolumnu. Angažovao je Tirnanića.Sve ovo svedoči o njegovom kompleksnom karakteru, o kojem se priča i danas, posle tragedije.Upoznao sam ga, recimo, sa Ivanom Stambolićem, tad već bivšim predsednikom Srbije. (Postaće, kasnije, najpoznatije žrtve Miloševićevog režima.) Hteo je da napravi knjigu od intervjua sa Ivanom o Osmoj sednici i Miloševiću, proveli su neko vreme kod Slaviše Aleksića u Herceg Novom, i kad je tekst bio gotov, napravio se problem, na ivici skandala: Ćuruvija je proizveo jednu verziju koju Ivan nije hteo da autorizuje, u osnovi zbog toga što nije bila dovoljno delikatna. Ali, Ćuruvija nije mario: objavio je u Telegrafu to što je imao, a Ivan je kasnije - pomalo poražen ovim brutalnim iskustvom - sa Slobodanom Inićem napravio ono što je mislio da bi trebalo da ide pod njegovim imenom.Knjiga Ćuruvijinih uspomena - koju je posle ubistva priredio i izdao P. Popović na osnovu Ćuruvijinih kazivanja - takođe pruža dosta građe o ovom nesvakidašnjem čoveku. Dirljive su strane na kojima govori o tome kako se sa bratom borio da prežive, kada su se roditelji razveli. Bio je, međutim, u knjizi nemilosrdan prema većini kolega koje je opisao, i po tome, oni koji su ga poznavali, potvrđuju da su sećanja autentična. Jedan je naš prijatelj iz tih davnih dana bio toliko ljut na Ćuruvijine opise njegove ličnosti da je jedno vreme pokazivao ozbiljnu rešenost da objavi utuk. Ipak nije ušao u polemiku sa mrtvim Ćuruvijom, ali nije sigurno da i dan-danas ne mrmlja nešto iz stomaka. (Čini mi se da je to bio Manjo Vukotić.)Možda sam samo ja u tim uspomenama ispao donekle pozitivan lik (tako misli Grujica Spasović), i potajno sam se radovao zbog toga što je količina loših reči na moj račun došla srazmerno najmanja. Koji bi tome bio razlog, ne mogu sa nekom sigurnošću da pretpostavim. Izvesno, on nije pozdravio moj dolazak na mesto zamenika glavnog urednika Borbe. Naprotiv. Držao je da je on starosedelac, i da više zaslužuje to mesto. Bilo je, uz sve, impresivno to da on nije nipošto krio taj svoj stav. Otvorenošću je lečio to što ga žuljalo. Moguće je da je neke male popuste za mene nalazio u nekim iracionalnim momentima, kao što je, recimo, naše zajedničko ličko poreklo. (Đorgović i danas ismeva to zajedništvo kao plemensko, i podseća me na poduku mog oca koju sam jedared ispričao njemu i Ćuruviji: Samo se ti, sine, drži svojijeh ljudi. A ti su ljudi bili Ličani.) Ali, šta god da je bilo, i kako god da je bilo, linija naših odnosa nikad nije bila mrtva, i kao što je išla do vrha, znala je ići i do dna. Nekad su za takav ishod bili karijerni razlozi u pitanju, nekad zamor materijala, nekad prosto različite životne opcije.Uredan, uglađen, promišljen, inteligentan, najviše je kontroverzi posejao svojim bombaškim uređivanjem Dnevnog telegrafa, neretko prema onoj glasovitoj formuli: laž danas, ispravka sutra. Stekao je, ipak, nesumnjivu slavu, koja se posle mučkog ubistva samo dramatično uvećala. Naravno, karakter njegove posmrtne slave posve je drugačiji od karaktera one prvotne. Od slavnog mada često osporavanog rodonačelnika srpskog tabloidnog novinarstva, on je postao amblematična figura naše borbe za slobodu štampe. Nema u ovome obratu nikakve misterije, niti hokus-pokusa: jer, već i samo tačno poređane činjenice mogu razrešiti eventualnu nedoumicu. U finalu svoje karijere, naime, Ćuruvija je napustio onu ezoteriju novinarske senzacije kojoj se na neki način bio predao u Telegrafu, i pretvorio se u desperadosa koji se sa gigantskom energijom sukobljava sa mašinerijom jednog surovog režima. Opustošenu redakciju lista on, na primer, zatvara na početku rata - kao jedini u Beogradu - s obrazloženjem da to nije dobro vreme za slobodne novine. Ubijen je, dakle, kao lider jednog idealističkog protesta, a ne kao izdavač opskurnog lista. Pao je kao simbol, i zato njegova žrtva nije svakodnevna i obična.Na samom kraju: Kad se ovaj tekst pojavio pre nepunu deceniju, Gruja mi je Spasović preneo da ga je Branka Prpa adorirala lepim rečima. Prostosrdačno naivno (ko bi rekao) znao je poveriti mi se u pričama o ženama. Branka je bila poslednja kojoj je Slavko Ćuruvija poklonio srce.

Peščanik.

Nasledni krunski svedokVesna Rakić-Vodinelić | 17/01/2014 Pre petnaest godina ubijen je čovek, novinar koji je odbijao da ćuti. Ubistvo Slavka Ćuruvije, po svemu što se zna, bilo je profesionalno, hladno, neskriveno. Do danas nije dobilo neophodni sudski epilog, a dobar deo javnosti se ponaša kao da jeste (na primer: Večernje novosti/online, 14.01.2014: „Konačno rešeno ubistvo Ćuruvije“, sa podnaslovom o izvršiocima: Podstrekači zločina Radomir Marković i Milan Radonjić. Izvršioci Ratko Romić i Miroslav Kurak. Politika je motiv ubistva. Rasvetljavanje pomogao Legija.)Zašto se ponašamo kao da smo dobili konačno rešenje? Pa zato što se tako ponaša Aleksandar Vučić, a on sve najbolje zna.Šta se zapravo desilo, osim konferencije za novinare u zgradi Vlade Srbije? Uhapšeni su Radonjić, kao podstrekač i Romić, kao izvršilac. Drugi podstrekač, R. Marković je već osuđen za druga kriminalna dela i nije slobodan, izvršilac Kurak je nedostupan, navodno na dugogodišnjem safariju u nesvrstanoj Tanzaniji. Optužnica još nije podignuta.To nije konačno rešenje – daleko smo od njega. Sve ostalo su samo celomudrene, a ponekad i kontraproduktivne izjave – poluprazne reči, reči i samo reči. Doduše sa dramatičnom pretenzijom, ali farsičnim rezultatom.Pokušaj rekonstrukcije ove, u osnovi neljudske političke zloupotrebe surovog ubistva jednog čoveka, pri čemu pravne aspekte ostavljam za kraj i delimično po strani (tamo gde im je u ovoj državi uostalom i mesto), izgleda ovako:Ovo ubistvo je državni zločin, javilo se Vučiću posle tolikih godina. ’Ajde?! Da je bolje pazio na časovima svog dugogodišnjeg mentora, Vojislava Šešelja, mogao je to saznati još pre gotovo isto onoliko vremena koliko je proteklo od ovog sudski nerazrešenog zločina. Jer, taj mentor je još 2002. godine, kao neposrednog izvršioca označio Miroslava Kuraka i tražio obećanu nagradu. Štaviše, prema izveštajima medija, Kurak je Šešelja zbog toga tužio, ali je postupak obustavljen, zbog Šešeljevog odlaska u Hag (Blic/online, 14.01.2014). Kurakov posao tada nije bio lov visoke divljači, već lov „državnih neprijatelja“.Da zanemarimo uporno dugogodišnje insistiranje Ćuruvijine žene Branke Prpa na tome da je u pitanju državni zločin, jer nju Aleksandar Vučić svakako nije ni čuo ni slušao. „Državni zločin“ ovde razumem kao ubistvo koje je naredila, organizovala i sprovela država, prikrivajući i štiteći naredbodavce i izvršioce. U pravnom govoru nije ga preporučivo koristiti, jer je u pitanju bezličan izraz. Državu (zato što je pravno lice) kod nas ne možete optužiti za ubistvo. Zato radije govorim o ubistvu koje je organizovao režim Slobodana Miloševića. A današnji politički akteri, uključujući tu i prvog potpredsednika Vlade, bili su u vreme tog ubistva deo tog režima. Zato radije koriste bezlične izraze, zato ne vole da ih podsećaju na njihovu tadašnju ulogu kreiranja atmosfere i okruženja u kome je Ćuruvijino političko ubistvo postalo moguće i lako izvodivo.Izgleda da će to podsećanje, makar u medijima, izostajati i ubuduće, ako je suditi po krajnje blagonaklonom tekstu Dragoljuba Žarkovića (inače ne baš naklonjenog prvom potpredsedniku Vlade), u kojem svedoči o tome da je Vučić dva dana pre ubistva Ćuruvije urednicima medija saopštio da je „sprečio odnosno uspeo da spreči“ da se difamni tekst o Ćuruviji, objavljen u Ekspres politici, koji je pročitan na drugom dnevniku RTS, pročita i na trećem dnevniku – čime je, zaključuje urednik Vremena, „u suštini stao na stranu Ćuruvije, odnosno usprotivio se javnoj poternici protiv novinara“ (Vreme br. 1202, 16.01.2014, str. 7). Ali, ako pod istinom podrazumevamo celu istinu o datim licima u datom vremenu, slobodna sam da je dopunim i jednim malim prilogom o držanju Aleksandra Vučića u odnosu na Slavka Ćuruviju, koji bi mogao dovesti u sumnju benevolentan zaključak urednika Vremena o tome ko je kome u prošlosti držao stranu. Evo tog priloga:

Objavljeno na www.zokstersomething.com 15.01.2014.

O krunskom svedoku „gospodinu Legiji“Do „konačnog rešenja“ ubistva Slavka Ćuruvije došlo se, prema rečima glavnih aktera pres konferencije – Vučića i Miljka Radisavljevića – zahvaljujući spontanom i bezinteresnom svedočenju „gospodina Legije“. Stvarno, u pitanju je čisti dragulj u kruni uspeha političko-obaveštajno-tužilačke borbe protiv kriminala svake vrste. I to (gotovo) u svakoj vlasti posle famoznog 5. oktobra. Najpre je Koštuničina ekipa trljala ruke i medijski podsticala strah i trepet od kazivanja istine „gospodina Legije“ pred sudom. Ishod: njegov iskaz nije uzet u obzir, jer je bio irelevantan u sudskom postupku povodom atentata na premijera Đinđića, a i da je bio relevantan, postojala je ozbiljna sumnja u istinitost, da se izrazim najpristojnije što je moguće. Pa je potom, u vreme kohabitacije Tadić-Koštunica, ovaj krunski svedok 2007. osporavao da su nalogodavci Ćuruvijinog ubistva bili Mira Marković i Rade Marković, nazivajući sve to „smešnom pričom“ (Danas, 15.01.2014, str. 2) – da bi sedam godina kasnije, ako je verovati Aleksandru Vučiću i Miljku Radisavljeviću, označio istog tog Radeta Markovića kao podstrekača, dakle nalogodavca.Dok se još zagrevala medijska atmosfera za konačnu obznanu na konferenciji za novinare, Informer 3. januara 2014. (preneseno u E-Biltenu UNS-a, u rubrici Vesti iz medija) objavljuje intervju sa Ljubom Milanovićem, bivšim šefom Poskoka o njegovim saznanjima iz istrage Ćuruvijinog ubistva. Milanović kazuje kako je stupio u kontakt sa Legijom da bi saslušao dva lica koja su bila na mestu Ćuruvijinog ubistva, što je rezultiralo njegovim premeštajem u odeljenje za strance i prestankom rada na ovom slučaju, zbog uznemiravanja „jedinice“. Zna se koje – jedna je „jedinica“. Milanović nadalje tvrdi da je specijalni tužilac Miljko Radisavljević javno izjavio da njegovi nalazi o ubistvu Slavka Ćuruvije nisu tačni.Smatram važnim da se „atmosfera“ upotpuni, pa citiram delove Milanovićevog intervjua o tome kako nas paze naše bezbednosne službe, bez pretenzije da odgovorim na pitanje da li naknadne radnje prikrivanja tragova i zastrašivanja svedoka zločina protiv Ćuruvije, imaju neposredne ili posredne veze sa krunskim svedokom Legijom:„Дакле, од састанка с двојицом Легијиних људи није било ништа?– Ништа.Шта се даље дешавало у истрази убиства Ћурувије?– Долази до замене теза. Уместо да се траже убице, односно да се саслушају лица означена као помагачи или извршиоци, креће лов на човека који нам је рекао ко је био присутан када је Славко убијен. И то ми је био јасан, поуздан знак да су сазнања о овој ликвидацији тачна.Какав лов?– Тог човека који нам је открио детаље злочина покушали су два пута да убију. Прво је избоден у притвору, а потом је подметнут пожар у згради у којој је живео.Да ли је неко страдао у пожару?– Према мојим информацијама, грешком је изгорела једна трудница.Како грешком?– Тај човек је живео на првом спрату зграде, на вратима није била плочица с његовим презименом. У стану изнад на вратима је писало презиме идентично његовом. Нападачи су, изгледа, запалили погрешан стан.Шта се даље дешавало с тим сведоком?– Побегао је из земље. Игром случаја, пре неколико година срели смо се на једном шеталишту у иностранству. Рекао сам му да сам ја главни кривац за његово страдање. Одговорио је да то није истина јер је знао позадину целе приче и о свом и о мом страдању. Замислите шта би било да је друкчије резоновао?! И то све захваљујући људима, мојим колегама из МУП…“Uprkos svemu, „gospodin Legija“ je čovek kome se veruje. Bar mu veruje deo naše javnosti, koji čita Informer, Kurir, Večernje novosti i pažljivo posmatra konferencije za medije koje prenosi javni servis. Dakle, pretežni deo javnosti. Onako kako smo naučili – nekritički, bez postavljanja nepotrebnih pitanja. Možda razlozi ovog poverenja odista leže u tome što su samo ljudi poput Legije u prilici da znaju takve zlokobne stvari kao što su okolnosti Ćuruvijinog ubistva. Slažem se – ali od onoga što oni znaju do kazivanja cele istine put je dug i zaprečen brojnim preprekama o kojima mi, obični ljudi, ne moramo znati mnogo. Ali, baš mi moramo postaviti izvesna važna pitanja, koristeći u pravu nezaobilazan – standard prosečnog čoveka.Da li je „gospodin Legija“ verodostojan svedok, ako znamo da je o istom događaju davao različite medijske izjave, kao i da je u jednom sudskom postupku dao iskaz za koji postoji ozbiljna sumnja da je neistinit? Ko bi, zapravo, bio „gospodin Legija“ u sudskom postupku povodom ubistva Slavka Ćuruvije? On bi mogao biti samo svedok. I to posredni svedok, po čuvenju (testis de auditu), onaj koji prenosi nešto što mu je rečeno ili što je na drugi način saznao – bilo u vršenju njegove službene dužnosti, bilo van toga. U ovom slučaju, međutim, postoji i neposredni svedok, osoba koja je događaj lično videla, čula, osetila, bila povređena – Branka Prpa. Ona tvrdi da lice koje je pucalo u Slavka Ćuruviju nije bio Miroslav Kurak, tj. da ga nije prepoznala na fotografiji koja joj je pokazana (NIN br. 3290, 16.01.2014, str. 10).I tu se vidi koliko se „gospodin Legija“ prikazuje kao nad-svedok. U emisiji Prvog programa RTS, „Da, možda ne“, 16. januara 2014, Veran Matić, predsednik ad hoc komisije za istraživanje ubistva novinara, kao odgovor na pitanje voditeljke o tome da Branka Prpa tvrdi da Kurak nije bila osoba koja je pucala na Ćuruviju, možda i nesvesno pokazuje različit odnos prema svedoku Legija i svedoku Prpa, jer samo za potonju kazuje da je ona svedok i da će sud ocenjivati njen iskaz. A iskaz „gospodina Legije“? E, pa izgleda da on nije podložan ičijem ocenjivanju, izgleda da smo odista dobili naslednog krunskog svedoka, čija se ne poriče, jer nema te post-petooktobarske vlasti u Srbiji koja se nije potrudila da ostavi takvu sliku o Legijinim svedočkim sposobnostima, s tim što se u jednom vremenu (2008-2012, tj. za vreme Tadićevog drugog mandata), ovim pitanjem, bar javno, uopšte nije bavila.Za sada, jedino Vuk Drašković iskazuje sumnju u to da je Legija odista ključni svedok: „Nije on ključni svedok, on je ključno suvišan svedok, možda i svedok koji je deo nekakvog plana opstrukcije i bacanja senke na istragu“, rekao je Drašković gostujući u Dnevniku RTS 16. januara 2014. Istovremeno, Drašković daje punu podršku Vučiću, zbog iskazane političke volje, tvrdeći da je on stao na kraj opstrukciji istrage koja je poticala od policije i tužilaštva.I tako dolazimo i do pravnih pitanja.Kakva je uloga organa gonjenja, na prvom mestu specijalnog Tužioca za organizovani kriminal? Ako ga posmatramo kao jednu od personae dramatis u igrokazu „Konferencija za medije“, poslužiću se rečima D. Petrovića (Danas, 16.01.2014, kolumna Žvaka u pepeljari, str. 5): Legija, poput Svetlane Ražnatović peva pro bono, a kao predgrupa nastupa Miljko Radisavljević – označavajući time precizno ulogu organa gonjenja u medijskom „konačnom rešenju“ jednog kriminalnog dela.Gledano čisto pravno, Radisavljević već sad ima bar tri ozbiljna problema.Ako je verovati izveštavanju RTS, on je na konferenciji za novinare doslovce potvrdio da su „danas kao izvršioci ubistva uhapšeni Milan Radonjić i Ratko Romić“, što otvara pitanje kršenja prezumpcije nevinosti. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ovakav iskaz se ne oprašta nekom ko je javni tužilac. To će dobro znati svaki advokat mogućih okrivljenih. Bez obzira na poželjnu dramatiku prezentacije, javni tužilac mora da pazi na svaku svoju reč, pa je moralo biti rečeno da su navedeni uhapšeni kao osumnjičeni za ubistvo. Ozbiljno vođen tužilački postupak i svaki tužilački iskaz u jednom važnom slučaju kao što je ovaj, zahteva da se prednost da preciznosti nad dramatikom.Nije poželjno da se nad jednom ovakvom pravnom stvari nadviju bilo kakve senke loše vođene procedure. Ne treba zaboraviti da je danas zatureni savetnik predsednika Republike, Oliver Antić, uspeo da se u aferi Indeks oslobodi nadležnosti javnog tužioca u Smederevu i „pređe“ u nadležnost javnog tužioca u Beogradu, upravo zahvaljujući navodnoj povredi prezumpcije nevinosti (u odnosu na Radisavljevićevu retoriku, više nego benignoj), a beogradski tužilac je iz nepoznatih razloga odustao od krivičnog gonjenja. Uostalom, o tome sam davno pisala upravo na sajtu Peščanika u tekstu Antić vs. Antić.Budući da je – svesno ili nesvesno – a zarad dramatike umesto preciznosti, sam označio „gospodina Legiju“ kao ključnog svedoka, Radisavljević će imati i problem dokazivanja, vezan za Kuraka, kome će možda biti suđeno u odsustvu, a možda uopšte neće, s obzirom na već sada obelodanjene različite iskaze Legije i Branke Prpa.Najzad, ako ustraje na Legiji, Radisavljević će se neminovno, i to na suđenju, suočiti sa njegovom motivacijom za davanje novog iskaza. Bez obzira na dva druga svedoka koja su pominjana na konferenciji za novinare.I tužilac i sud (jer tužilačka istraga je uvedena tek 2011) mogli bi se suočiti sa posledicama, blago da kažem, dugog trajanja neizvesnosti o tome ko je odgovoran za ubistvo Slavka Ćuruvije. Otromboljeno pravosuđe Srbije do sada se nije trglo, iako je Ustavni sud nedavno, povodom ubistva dvojice gardista u kasarni na Topčideru, utvrdio povredu prava na život i prihvatilo koncept procesnog prava na život Evropskog suda za ljudska prava, usvajajući ustavne žalbe roditelja gardista. Pravo na istu takvu ustavnu žalbu imaju porodica i životna saputnica Slavka Ćuruvije. Bilo bi dobro da se sve odgovornosti utvrde. Jer, pravosuđe ne sme čekati ma čiju političku volju. Ono mora bar da ostavi utisak kakvog takvog nezavisnog pravnog života u ovoj zemlji.Obema organizacijama novinara mora se odati priznanje što nisu dozvolila da se ubistvo Slavka Ćuruvije zaboravi. Sudije i javni tužioci su, nažalost, zaboravili krajnje sumnjivu smrt, a verovatno upravo ubistvo njihovog kolege Nebojše Simeunovića. Podsećam – sudija Simeunović je nestao 6. novembra 2000, a njegovo telo je pronađeno 3. decembra te godine. Njega pominje samo njegova sestra, uporno tvrdeći da ga je otela i ubila Služba državne bezbednosti. O ovoj smrti istrajno se ćuti u pravosuđu Srbije.Predlažem sudijama i javnim tužiocima da 6. novembar ustanove kao dan sudijske nezavisnosti i da se, bar jednom godišnje, usprave i zapitaju dokle će pristajati da budu predgrupa političarima i naslednim krunskim svedocima. Peščanik.net, 17.01.2014.