Želimir Žilnik

[bergasa19]

Veliki, veliki čovek. U dosluhu sa vizijom i kontaktom sa zemljom. Zemljom kao tlom po kome hodamo. Čitajući ovu divnu knjigu Borisa Budena iz obrade svakog fenomena izlazi Žilnik. To je čini mi se i poenta knjige. Žilnik kao inspircija. Žilnik kao brana današnjim patetičnim falsifikatima. Ne odbrana, već kritika iz drugog ugla. Živimo prošlost koju je Žilnik anticipirao. Živimo u serviranoj laži debatujući o smislenim stvarima na besmislen i dosadan način. Beskonačnim guglovanjem odlazimo sve dalje i dalje od suštine. Činjenica nije činjenica ako se ne stavi u pravi političko-društveni-istorijski kontekst i sagleda tadašnjim očima. Ova knjiga je vraćanje kontekstu."Uvod u prošlost"

[bergasa19]

Buden:Za Žilnika, film i u širem smislu kultura, kolikogod oslobođeni totalitarne opresije neće nikada poslužiti kao lijek za društvenu bijedu. Za njega je emancipacijsko obećanje kulture obmana. U svojem ruganju autorima društveno angažiranih filmova iz 1971. koji tragaju za “najpitoresknijom ruinom koja je spremna uvjerljivo patiti” on se već ismijava liberalnom inkluzivizmu koji će dvadeset godina kasnije, nakon pada komunizma, nametnuti svoj normativni dogmatizam kulturnim proizvođačima novih (i starih) demokracija. Dobro nam je poznata ta priča: negdje na rubovima društva otkrivamo žrtve ekskluzije, te bijedne subalterne kreature bez lica i glasa. Na sreću, u blizini se nađe neki umjetnik koji im pomaže da “pokažu svoja lica” odnosno da se “začuje njihov glas”, na jeziku nove hegemonije, “help them show their faces and make their voices heard”. Nije li to divno: što je loše društvo isključilo, dobra umjetnost ponovo uključuje. Jer, kao što se vjeruje, ono što je društveno marginalizirano uvijek može postati u kulturnom smislu centralno, tj., dovedeno na svjetlo – u transparentnost javne sfere – iz mračnih rubova društva. Ostalo je demokratska rutina: dobrohotno civilno društvo koje suosjeća s patnjom onih bijednih i isključenih čini od društvenog mraka politički slučaj; uskoro se uključuje (demokratska) partijska politika, traži se (konsenzualno) političko rješenje koje se potom i nalazi; naposljetku, zakon biva promijenjen, demokracije se ponovo rađa, inkluzivnija no ikad prije.Bez mene, molim, odgovor je Želimira Žilnika, već te 1971. godine. On koji je čitav život radio s različitim vrstama takozvanih marginaliziranih ljudi– od ulične djece, nezaposlenih, beskućnika do transvestita, ilegalnih migranata, Roma, itd. – jako dobro zna u čemu je zapravo njihovo “crnilo”. U odsutnosti društva kao društva i u onome što politika, kolikogod ona bila demokratska, ne može predstaviti: “crnilo” koje sve brže guta svjetlo oko kojeg smo se historijski okupili.

[расејан]

Са Жилником сам се срео у зиму 1979. Другар и ја смо направили неки филмчић са као социјалном поруком, па се то мало прочуло те нас је позвао да сврнемо до телевизије, као можда кандидати за нешто у будућности (од чега није било ништа, нисмо ми ти). Прошетао нас је кроз студио, попили кафу и... јеботе, како тај човек поставља права питања, право у сриду.

[MocaVukotic]

meni je druga generacija jedan od najboljih domaćih filmova, iako generalno ne volim taj dokumentaristički pristup, lišen i najmanjeg procenta iluzije. ali ovaj film je poseban u svoj svojoj čistoti, gotovo naivnosti. snimljen 16-icom (pa urađen transfer na 35), isključivo sa naturščicima, pun novog talasa, disciplina, xenia, azra, obojeni program... najbolji njegov film.edit - pogledao sam na jutjubetu, ladno ima ceo film.

Edited September 24, 2013 by MocaVukotic

[kim_philby]

zilnik je jedan od najvitalnijih ljudi koje poznajem.

[расејан]

Прочитао књигу. Још се слеже.Дефинитивно једна од оних које описују ствари које смо сами приметили, у неке проникли до некле, али нисмо никад овако послагали коцкице. Паз' сад слику...