Najpotcenjeniji albumi

[April]

Evo da počnem:http://youtu.be/jp7JDdiUwuQGrk je retko omrznut tip kod nas. Po njemu se poseravao ko je stigao. Ja ne mislim tako. Slušao sam akustične obrade Wham - lišeni ispraznih sintija i bas mašina, oni su sasvim kulturan tinejdž pop, ne bih imao apsolutno ništa protiv da takvu muziku otkrije moja ćerka kad krene u osnovnu školu. Album Older je bio korak napred upravo u produkcijskom smislu, i to mnogo dobar korak: doduše, najbolje se lepio uz domaćicu i pojačalo A klase, ali evo, prošlo je 18 godina i meni još uvek zvuči super. Na loš glas izašao je svojo tabloidnom promocijom, ali to je neka druga priča.http://youtu.be/B6xpG2G5AEAKomercijalizacija dečkovog imidža potpuno je skrenula pažnju sa nekoliko sjajnih vokalnih dometa sa ploče - Miss me blind, It's a miracle i Victims su mogli biti najava sjajne karijere koja se nikad nije desila. Boy je bio vonderovska škola, intergalaktički talenat, ali njega su više zanimali droga i kurčevi...

[Malkmus]

Ha, mnogo volim i Older i Colour by Numbers.Evo jednog potcenjenog.'Til Tuesday - Everything's Different Now (Epic, 1988)Pročitao sam u Ritmu takoreći uprednu recenziju 'Til Tuesday i Banglesa, poznatije cice su dobile valjda tri, a ovi Nikad Čuo pet zvezdica. Sledeće godine se na MTV-u na heavy rotationu pojavio I Should've Known spot Aimee Mann. Otprilike je bila prva reakcija - mmmm, riba u martinkama, a mož da prođe i pesma. Mislim da sam se tek posle setio da je ona pominjana u kontekstu tog Nikad Čuo benda.Još godinu dana posle, svratim u Black Door, i tamo vrteći one ploče naiđem na 'Til Tuesday. Reko - moja je. Da se ne lažemo to je bio skroz hipsterski potez mladog hipsterina i bio sam sam sebi kul što imam tako nepoznatu, a hvaljenu ploču. Još kulije i uvrnutije je bilo što me neki od onih okolnih prodavaca startovao sa "Oćeš mi prodaš to?", a ja smandrljao neki odgovor, kojeg se ne sećam, ali mora da je bio još kuliji od pomenutih tinejdžerski kul stvari.: )I tako ja pustio... kad ono tja... nešto mlako, nema energije, prva pesma onako, a i ona dosadna žuta Epic etiketa... I ta riba u martinkama mi je na ovom omotu izgledala zastrašujuće, a ne onako slatko kao na MTV-u (ispostavilo se da je postala najprivlačnija negde, iznenađujuće, sa 45+ godina, kad smo kod tih prizemnih detalja) Stajala je ta ploča neko vreme, sve dok mi nije dosadilo sve ono što sam imao od muzike, a što mi se tada sviđalo.Nemam pojma kad, ploču sam najzad pažljivo preslušao,samo ću da kažem da je reč o setu vanredno lepih (da, lepih je prava reč) pop pesama. Topla i pametna neka muzika, no da ne patetpičcim više, još ću da kažem da meni zaista nije jasno zašto se ovaj album ne nalazi na onim glupavim svevremenskim listama, makar u nekom izboru za najbolje pop albume osamdesetih.

http://www.youtube.com/watch?v=UIyRuMXI7Fk

Edited August 30, 2013 by Malkmus

[dillinger]

Odlična tema:)

Turbonegro - Never is ForeverMalo ko će reći da je ovaj album loš, ali sigurno ne predstavlja nešto po čemu se Turbonegro prepoznaje. Svima prolazi ispod radara, čak i samom bendu koji retko svira bilo šta s njega. Senzibilitetom i zvukom bih ga smestio možda u američki post-hc s kraja 80ih. Dosta melanholije i mladalačke pretencioznosti za razliku od kasnijih radova. Meni najbolje i najdraže od svega što su snimili

[MocaVukotic]

opšte mestoispljuvan od svih, čak i od tvoraca samih, često se smatra za najgore su ikad uradili. ali meni nije, meni je jedan od najboljih. ali dobro sad to... nego, ovo je čudo od albuma40 minuta mraka iz abbey road studija, usred britpop euforije, kao pauk na perfektno ispletenoj mreži, sedi, ćuti i lovi muve. grande album.

[April]

http://youtu.be/XdUVn1OmQtchttp://youtu.be/-USIF5D6hCw

Da mogu ljudi da preslusaju...p.s. Izgleda da sam pronasao neki noviji remiks, ali She's like a rainbow zvuci strahotno dobro Edited August 31, 2013 by April

[MocaVukotic]

hvala na popravci. taj their satanic jebe sve oko njega, osim same muzike koja je narezana na njemu. she's a rainbow ubija, pa 2.000 light years from home sa ubitačnom ritam sekcijom, i uopšte đitre su genijalne ovde, videti samo pod citadel, in another land, 2000 man. ali džaba kad je pre njega izašao plehani orkestar ta-ta-da ta-da-da. neka, tako je možda i bolje.

[HoboCan]

Nick Garrie, album “The Nightmare of J.B. Stanislas”Da ne tupim previše sad, pisao sam o njemu mnogo puta, uradio prošle godine intervju...Ako nekog zanima ko je on, evo ga tekst ispod.Izgubljeno blago: Nik GeriPriča o karijeri Nika Gerija ima prizvuk moderne bajke, a u isto vreme nam govori kako prave vrednosti kad-tad isplivaju na površinuDiskofili su ljudi kojima slušanje muzike predstavlja mnogo više od hobija. Oni su zatrpani pločama, diskovima i mp3 fajlovima, često na koncerte daju poslednju paru, a svojevoljno preslušavaju mnogo prosečne muzike da bi pronašli skriveno blago u vidu nekog retkog, a kvalitetnog albuma. Jedan od muzičara koji toj beskonačnoj potrazi daju smisao je junak današnje priče, Nik Geri. To što verovatno nikada niste čuli nijedan njegov album ama baš ništa ne znači, s obzirom da ogromna većina ljudi takođe nema predstavu ko je on. Pošto ste već navikli da na ovom mestu svakog petka “ispravljamo krive Drine”, došao je red da odgonetnemo zagonetku zvanu Nik Geri.Pariz šezdesetihNik Geri je rođen u Engleskoj pre 62 godine, od majke Škotlanđanke i oca Rusa. Roditelji su mu se razveli dok je još bio u osnovnoj školi. Majka se udala za egipatskog diplomatu i zbog njegovog posla su se svo troje preselili u Pariz početkom šezdesetih godina prošlog veka. U tom ranom detinjstvu, Nik je važio za nemirno dete i njegova majka nikako nije mogla naći način da ga drži na oku. Kada se požalila kolegi sa posla, on je poklonio Niku album Boba Dilana “The Freewheelin' Bob Dylan” (onaj na čijem omotu je slika Dilana i njegove tadašnje devojke Suzi Rotolo, koja je preminula krajem februara ove godine), sve u nadi da će Nik više vremena provoditi u kući nego na ulici (taj mamin kolega se zvao Kalevi Sorsa i kasnije će postati premijer Finske). Ispostavilo se da je taj potez bio prava stvar, jer Nik nedeljama nije skidao taj Dilanov album sa gramofona. Nakon što je dobio svoju prvu akustičnu gitaru, provodio je sate svirajući Dilanove pesme, a kad je napunio 15 godina, počeo je da piše i sopstvene.Nedugo pošto je ovladao osnovama gitare, upoznao je pop kompozitora i dirigenta Edija Vartana, brata tad popularne francuske pevačice Silvi Vartan. Ediju su se dopale te prve Nikove pesme i zahvaljujući svojim poznantsvima iz muzičkog sveta Pariza, Nik je već sa 18 godina potpisao ugovor sa Lusijenom Morisom, vlasnikom diskografske kuće “Disc AZ”.Nikove i “Stanislasove” noćne more Ono što Nik tada nije znao, to je da je Edi uvežbao čitav orkestar koji će ga pratiti tokom snimanja debi albuma. Edijeva sestra je tad bila velika zvezda u Francuskoj, a kako je sam organizovao orkestre za snimanje njenih albuma, nije mu bilo teško da iznajmi 56 vrsnih muzičara za Nikov album prvenac. Iako se samouki Nik u početku osećao dosta neprijatno pored tolikog broja školovanih muzičara, tokom dve nedelje snimanja uspeo je da se opusti.Rezultat te dvonedeljne studijske avanture Nika i pedesetšestočlanog orkestra bio je album “The Nightmare of J.B. Stanislas”. To je bila psihodelična pop ploča koja je odisala duhom vremena karakterističnog za promene koje su se u svetu dešavale te 1968, a s druge strane bio je to album koji je po mnogo čemu bio ispred svog vremena. Kada pomešate Nikove melodične pesme, prepoznatljiv zvuk njegove akustične gitare i veliki orkestar sa svim onim energičnim gudačima i duvačima, postajete svesni da prisustvujete jednom pravom malom remek delu barokne pop muzike.Međutim, taman nakon što je album snimljen i objavljen u početnih 100 primeraka, vlasnik kuće “Disc AZ” Lusijen Moris je izvršio samoubistvo. Kako je on bio jedini u diskografskoj kući kome je bilo stalo da taj album bude valjano promovisan, to je automatski značilo da je dalja sudbina ploče “The Nightmare of J.B. Stanislas” potpuno neizvesna. Ubrzo nakon toga, diskografska kuća je prestala da postoji, a Nik Geri je potpuno razočaran rešio da napusti muziku.Od škole skijanja do punih stadionaPočetkom sedamdesetih, Nik je nastavio studiranje koje je privremeno obustavio misleći da će mu muzička karijera biti primarna. Pored muzike, njegova strast je bila skijanje, tako da je u to vreme u Švajcarskoj osnovao školu skijanja, u kojoj je radio sve do pre nekoliko godina. Iako je sredinom sedamdesetih na kratko sarađivao sa poznatim francuskim kompozitorom Frensisom Laijem (istim onim koji je dobio Oskara za čuvenu temu iz filma “Ljubavna priča”), sve do 1984. gitaru je svirao više za svoju dušu nego za publiku.Te 1984. godine Nik se udružuje sa dvojicom muzičara iz pratećeg benda Ket Stivensa i konačno snima svoj drugi album “Suitcase Man” . Taj album je snimio pod prezimenom Hamilton, što je bilo devojačko prezime njegove majke, koja je preminula baš te 1984. Koliki je bio baksuz sa svojom debi pločom, toliko je imao sreće sa “Suitcase Man”. Naime, taj album je postao pravi hit u Španiji, gde je nekoliko nedelja čak bio najprodavaniji. Zahvaljujući tome, njegov bend je dobio poziv da bude predgrupa na španskoj turneji Leonarda Koena.Kao neko ko pre toga nikada nije svirao pred više od stotinak ljudi, činjenica da će nastupati pred hiljadama Koenovih poštovalaca ulila mu je tremu i strah. Na sreću, Koen je bio više nego oduševljen Nikom, te mu je dosta pomogao u vraćanju samopouzdanja. Njegov prvi susret sa Koenom desio se tokom tonske probe na jednom stadionu. Nik je nakon odsvirane probe seo na binu da pojede sendvič i u tom momentu mu je prišao Koen, uzeo mu sendvič iz ruke i bacio ga. Pozvao ga je u prostoriju iza bine koja je bila namenjena Koenovim muzičarima i koja je vrvela od raznoraznih skupih đakonija za jelo i piće. Rekao mu je “Klopaj sad k’o čovek, pa da oduvamo ovaj stadion”.Povratak “Stanislasa”Iako je pod imenom Nik Hamilton 1994. snimio još jedan album (“The Playing Fields”), većinu vremena je provodio kao instruktor skijanja u Alpima, gde je uveče zabavljao goste svirajući na akustičnoj gitari obrade poznatih pesama. Koliko je Nik skroman čovek, govori činjenica da je među tim obradama ponekad odsvirao jednu ili dve svoje pesme, ali nikada nije otkrio publici da je on njihov autor. Bio je potpuno svestan da većina ljudi nema pojma ko je on i nije imao želju da to promeni.Međutim, početkom 21. veka, on je iz šale jedno veče na internetu ukucao “Nik Geri” , smejući se samom sebi u brk. Rezultati te pretrage su ga ostavili bez daha. Te večeri je saznao da ljubitelja albuma “The Nightmare of J.B. Stanislas” ima bar desetostruko više nego što je on mislio. Nik nije mogao pretpostaviti da je taj album, među istim onim diskofilima sa početka teksta, stekao kultni status i da se originalni primerci te ploče prodaju za 1000 evra.Ta velika nepravda, da tako dobar album (na kom svira 56 muzičara i čije snimanje nije bilo nimalo jeftino) prođe gotovo nezapaženo, bila je ispravljena 2005. godine, kada je “The Nightmare of J.B. Stanislas” konačno reizdat, a samim time je postao dostupan svima nama koji smo 1000 evra videli samo na televiziji.40 godina posleTačno 40 godina od objavljivanja albuma “The Nightmare of J.B. Stanislas”, on ponovo ulazi u studio i snima četvrti, odnosno drugi album pod imenom Nik Geri. Reč je o ploči “49 Arlington Gardens” na kojoj su pored njega svirali članovi škotskih pop grupa “Teenage Fanclub” i “BMX Bandits”. Članovi oba benda su višedecenijski ljubitelji Nikove muzike i spadaju među onih 100 srećnika koji poseduju originalna izdanja njegove debi ploče. Što se tiče albuma “49 Arlington Gardens”, njemu su pomenuti muzičari dali svežinu novog vremena, dok Nikov glas i gitara evociraju uspomene na romantiku prošlih dana. Potpisnik ovih redova svake godine presluša par stotina albuma iz aktuelne muzičke produkcije, a te 2009. godine najlepši od svih koji je čuo beše upravo “49 Arlington Gardens”.Svi vi koji volite Boba Dilana, Nila Janga, Leonarda Koena, Brusa Springstina, Nika Drejka, Donovana, Džoni Mičel ili Tima Baklija, a još uvek niste upoznati sa opusom Nika Gerija – pravac internet. Ne dozvolite da vam jedan ovako talentovan muzičar promakne zbog bilo kog razloga. Kada se jednom zaljubite u njegovu muziku, biće to ljubav koja traje godinama. Verujte mi na reč. http://www.youtube.com/watch?v=L9jLqsd9PQ4http://www.youtube.com/watch?v=BQETdqOt7As

[April]

U, kakva preporuka...ja ovo moram da čujem. Hvala, Hobo.

[MocaVukotic]

The Brian Jonestown Massacre - Take it From the Man! (Bomp! Records, 1996)ljubav na prvo slušanje.bend iz san francisca, sa union jack zastavom na omotu. dovoljno da me zainteresuje u startu. počeli su kao shoegazeri početkom 90-ih, a onda sledi zaokret, i posle prva dva skoro hermetična shoegaze albuma, u 1996-oj izdaju čak tri albuma, take it from the man!, their satanic majesties' second request i thank god for mental illness. oni retki ljubitelji kažu da se ne zna koji je bolji, ali ja bih ipak izdvojio take it from the man! okreću se tu onome što im najbolje leži, a to je taj neki psychedelic rock sa jakim mirisom garaže. snažan uticaj beatlesa i stonesa (videti naziv benda i naziv drugog albuma iz ovog 1996 tria), with a little touch of dylan, ali opet samo svoji i vrlo originalni. ovde imamo 18 dragulja koji nas vode up and down kroz haos kasnih 60-ih, ali tako da zvuči kao da se 60-e dešavaju upravo sada. neprikosnoveni vođa, anton newcombe, ima nebeski songwriterski dar, ima sjajan glas, piše odlične, a vrlo lične, stihove. koriste mnoštvo egzotičnih instrumenata, upotreba backing vokala im je skoro na nivou beatlesa, imaju zarazne melodije, a sve to uglavnom preko r'n'b osnove. dosta se oslanjaju na ritam i groove, a tu su prosto neodoljivi. produkcija skoro pa kućna, a takva je i zvučna atmosfera. kao da su posedali svi u krug i uhvatili đitre da se malo zezaju. međutim, to je taj dobitni štih koji povezuje sve stvari u jednu prelepu zvučnu sliku. uvlače te na prvo slušanje već uvodnom vacuum boots, zatim te vozaju kroz gomilu trominutnih komada sve do grande finalea, jedanaestominutne straight up and down. oseća se ljubav i posvećenost do koske. zaštitni znak - daire! 69 minuta prođe čas posla, i samo bi hteo još i još i još... imaju pun kurac albuma, ali su nesposobni, tj. previše divlji za mejnstrim (za razliku od njihovih parnjaka, dandy warholsa). mislim da nisu nikad snimili ni jedan spot. ovaj album je remek delo svoje vrste, da me prosto fizički boli što su toliko zapostavljeni. otud i ovaj post.http://www.youtube.com/watch?v=MHO_YnL4J7s

Edited August 31, 2013 by MocaVukotic

[April]

Jedna davno zaboravljena ljubav:http://youtu.be/L4Wk0qfzp38Rosie Vela bila je u to vreme manekenka pred penzijom. Potrefilo se tu još zgodnih koincidencija: Velini apsolutni heroji, Steely Dan osnivači Donald Fagen i Walter Becker umorili su se od trošenja para i uželeli studija i svog gurua Gary Katz-a, producenta najboljih ploča Steely Dan. Rosie se pokazala kao dobar medijator da prevaziđu svoje prethodne konflikte i ekipa je krenula da melje.Tiho, bez tenzije, momci su skidali rđu lenjih godina - možda je primetno odsustvo energije najneobičniji kvalitet ove ploče. Jednostavno su svirali, otkrivajući same sebe u zvuku osamdesetih, a Rosie i nije zahtevala ništa više: album teče kao sporo popodne u predivnom razgovoru starih prijatelja. Kad bolje razmislim, upravo tako bih i želeo da se sećam osamdesetih, kao pomalo dekadentnih, ali opuštajućih godina pred velike događaje.Ne sećam se više čije je bilo izdanje, ali sam posle recenzije u Ritmu odjurio da je kupim. Na prvu loptu me nije oborila, ali evo, još uvek vozi sasvim fino. Sama Rosie je ušla u vezu sa Jeff Lynn-om iz Electric Light Orchestra i godinama pevala prateće na njegovim turnejama i paralelno glumila. Malo me iznenadilo kad sam pregledao po netu koliko ljudi se seća ove ploče, postoje razne Zazu tribute strane, svašta...ipak, najveći benefit izvukli su sami Steely Dan: nastavili su da rade po studijima sve do reunion-a 1993 i koncertiraju i dan danas. Možda ih neki vetar donese i ovde, mada bih ja više voleo da ih slušam npr.na Kolarcu ili nekim kamernim uslovima, da čujem svaki ton koji izađe.

[Tsai]

[Hella]

kako bre to potcenjen album, ko ga je potcenio?

[Tsai]

Kako ko ?Pa jako malo ljudi uopste zna za Tismu, a kamoli Lunu/La stradu (u odnosu na ostatak novog talasa)?

Edited September 2, 2013 by Tsai

[henrik larsson]

Odakle ti to?

[laki strajk]

Ja prvi put cujem za to da je Luna potcenjena , pre ce biti da ima kultni status.