Sirija

[3opge]

ууу микице, Катерка у црвеној хаљини која, знамо по најновијим истраживањима, говори: желим секс, фак, желим пуно секса

[Hippie]

na kraju ispade dobar govor.. good boy...... so Putin is running the show...... spektakularno

[savindan]

zasto bi sumnjali u svedocenja, postoji verovatnoca da su istinita.

Ти си посумњао и написао шта јеси на шта сам ја одговорио оно што јесам.Што се тиче Хомса итд. ја се на ту тему нисам оглашавао.

nije nepoznanica da hriscanska zajednica zazire od sunitskih pobunjenika.

Разлог тог зазирања такође није непознаница.

primer manastira sam dao jer je sana (asadova novinska agencija) tvrdila da je u maluli na delu pokolj i paljenje crkava i manastira. u pitanju je najpoznatiji manastir 'mar tehcla'.prema nepouzdanim informacijama mesto je bar dva puta prelazilo u ruke jednih ili drugih u zadnjih 5-6 dana.

Да си прочитао чланак који си коментарисао, као што ниси, не би сада морао да ми објашњаваш шта је тврдила САНА коју нико није цитирао нити спомињао на овој теми у последње време.Aко применимо твоје критерије тај снимак ништа не доказује осим да су се џихадисти прошетали кроз манастир св. Текле у Малули.

[Bane5]

Ти си посумњао и написао шта јеси на шта сам ја одговорио оно што јесам.Што се тиче Хомса итд. ја се на ту тему нисам оглашавао.Разлог тог зазирања такође није непознаница.Да си прочитао чланак који си коментарисао, као што ниси, не би сада морао да ми објашњаваш шта је тврдила САНА коју нико није цитирао нити спомињао на овој теми у последње време.Aко применимо твоје критерије тај снимак ништа не доказује осим да су се џихадисти прошетали кроз манастир св. Текле у Малули.

Da si ti procitao moje postove shvatio bi da ja nisam nijednom poricao da se mozda nesto desava, cak sam prihvatio da se moze verovati svedocima, ali ja samo kazem da nema nezvisne potvrde bilo cega.Ja podvlacim da se propagnda (po obicaju) mesa i u ovaj slucaj i zato sam citirao Sanu i postavio doticni video, a ne da bi dokazivao bilo sta jer to necu najpre zato sto obe strane vrlo tendencuiozno prenose informacije i zato bi voleo neki iole nazvisniji izvor vesti o dogadjajima u Maluli. Ja sam mogao da postavim snimak sa RT-a koji pokazuje granatiranje Asadovih snaga Malule iz tenkova i da kazem, eto dokaza ko rusi Malulu, ali kao sto rekoh to je sve i dalje jako tanko za jasnu sliku.Ipak, i takva slika je jasna tebi i svakome ko je ostrasceni navijac jedne strane i to te gura duboko u licemrje.Da si manje licemeran mozda bi pristao da ne delis ljude prema veroispovesti i nacionalnosti u Siriji jer ne zelis da prihvatis analogiju svoje (pazi, svoje!!!) logike i da svedocenja iz Homsa ili negog drugog mesta u Siriji izjednacis sa ovima iz Malule. I ta svedocenja su preneli mediji koje si citirao tj. AP.Tvoj odnos prema Siriji pocinje samo na jednom mestu i on je jako subjektivan.

[Lord Protector]

Pošto završe američke poslove u Siriji Rusi prelaze na Iran

Napad na Siriju- rusko oružje IranuMoskva -- Ako se u Vašingtonu predomisle i krenu u napad protiv Sirije, Rusija bi trebalo da isporuči odbrambeno oružje Iranu, smatraju mnogi ruski političari.Takav predlog na zasedanju ruskog parlamenta izneo je komunistički poslanik Leonid Kalašnjikov koji je ujedno i zamenik predsednika Komiteta za međunarodne odnose Dume.Tako misli veliki broj ruskih političara, a sudeći po pisanju moskovske štampe i Vladimir Putin, koji će se u petak prvi put sastati sa novim iranskim predsednikom Hasanom Rohanijem sa kojim bi trebalo da razgovara o ponudi za snabdevanje Irana protivraketnim sistemima S-300 i izgradnji drugog nuklearnog reaktora u elektrani Bušer, javlja dopisnik "Novosti" iz Moskve.Za Iran je to dobra vest jer mu je Rusija pod pritiskom Zapada obustavila isporuku sistema S-300 iako je Teheran bio već platio avans. Iran je zbog toga podneo tužbu švajcarskom sudu, nadajući se da će dobiti od Rusije četiri milijarde dolara kompenzacije jer nije ispoštovala ugovor o prodaji pet raketnih kompleksa S-300. U julu ove godine iranski ambasador u Moskvi Mahmud Reza Sadžani je izjavio da je Iran spreman da povuče tužbu protiv Rusije ako Moskva u bližoj budućnosti isporuči raketne sisteme S-300.Rusija je stopirala ugovor sa Iranom oko sistema S-300 pošto je Savet bezbednosti OUN uveo zabranu prodaje oružja Iranu.

Ako vam Rusi ponude ciglu u vidu S-300 to znači da ćete biti bombardovani od strane Amerikanaca u roku od godinu dananezavisno od toga, zanimljiv tekst:

четвртак, 12. сеп 2013, 07:30 -> 08:28Имануел Кант и крстареће ракетеВесна Кнежевић, дописница РТС-а из БечаВојна сила са узвишене моралне осматрачнице аутоматски претвара свет у боље место - суштина је америчке идеологије трансформацијског интервенционизма, која уједињује неоконзервативисте и хуманитараце. "Звездано небо" из Кантовог категоричког императива за њих се, међутим, односи искључиво на 50 звездица на застави Америке.Коментари којима штампа немачког говорног подручја прати ратне дилеме америчке администрације јесу јединствени: не само да је у сиријској јами, у којој тренутно седи 44. председник САД Барак Обама, хладно и мрачно, него ју је он последњих годину дана властитим рукама копао не би ли се заглибио што дубље.На питање зашто Американци сами себи чине оно што им нико други на свету овог тренутка не би могао учинити, све да и хоће, односно зашто службена Америка мазохистички упада из једне безизлазне спољнополитичке ситуације у другу готово истоветну ситуацију, европски извори не дају задовољавајуће одговоре.Они се могу добити само ако се поглед усмери преко Атлантика, где се управо формира последњи стадијум аутохтоне америчке идеологије трансформацијског интервенционизма. Према њему војна сила, илегална и унилатерална ако не иде другачије, испоручена са узвишене моралне осматрачнице, аутоматски претвара свет у боље место.Прича о томе како се амерички неоконзервативизам (пројекат републиканаца) нашао здружен са хуманитарним интервенционизмом (пројекат демократа), да би задњих петнаестак година експлодирао у империјалном синдрому оружане продукције "бољег света", врло је комплексна.За ову прилику поједноставићемо је утолико да као линију синтезе користимо личност и дело Саманте Пауер. Она је некада била новинар-извештач из Босне, прослављена је ауторка бестселера "А Problem from Hell: America and the Age of Genocide"(2002, Pulitzer 2003), нешто касније Обаминa саветницa за националну безбедбедност, а од пре два месеца она је амбасадорка САД у Уједињеним нацијама.Још поједностављеније: Барак Обама иде у рат зато што му Саманта Пауер говори да је рат добра и морална ствар, да Америка има не само право - то је "право" наиме имала и пре - већ сада и обавезу да силом трансформише лоше системе у добре.С друге стране, и Саманту Пауер неко гура у рат - у конкретном случају то је амерички дух времена, који је проговорио кроз њену књигу "Проблем из пакла" и искористио то дело као платформу једног десно-левог, црно-белог, "никад-више" специфично америчког друштвеног консензуса.Америчка политика, две линије развојаДве су линије развоја паралено текле у америчкој политици, пре него што су се крајем деведесетих година прошлог века са НАТО бомардовањем Србије додирнуле, међусобно сабрале и до дана данашњег наставиле заједно: неоконзерватизам и хуманитарни интервенционизам.Неоконзерватизам, у константном напредовању од 60-тих година, интелелектуално су осмислили аутори као Франсис Фукујама, Семјуел Хантингтон или Ричард Перл, а у праксу увели људи од акције као Пол Волфовиц, Доналд Рамсфелд, Дик Чејни.Нео-кон шифра је: "насилни" увоз либералне демократије америчког типа у друштва без демократске традиције (социјално катастрофалне интервенције у Афганистану и Ираку, збуњеност око наводних "необичних" ефеката "Арапског пролећа").Хуманитарни интервенционизам, који дефиницијски и садржајно расте од Руанде 1994. и Сребренице 1995. године, учвршћује се са Србијом 1999, а сада са Сиријом иде ка другом великом тесту, јесте чедо демократа.Новинарско-интелектуална кума је Саманта Пауер, а политичари из праксе Медлин Олбрајт, Вилијам Коен, Сузан Рајс и, у персоналном континуитету, сада и формално моћна Саманта Пауер. Шифра "хуманитараца": од политике уредовања, глобално америчко лидерство прераста у културу уредовања; ad hoc програм постаје перманентни програм.Kада је на пример Обама прошле недеље у једном даху поређао "Руанду, Косово и Сирију", иза њега је стајала кратка, али драматична традиција хуманитарног интервенционизма - оно што је Србима, и не само њима, изгледало као сабирање крушaкa и јабука, из америчког угла спада у јединствену категорију етичког императива службене политике САД.Синдром Кантовог моралног императиваИ једни и други љубитељи трансформацијског интервенционизма, "неоконзервативци" и "хуманитарци" нашли су се, још од времена другог Клинтоновог мандата (1997-2001), здружени у менталном синергетском синдрому Кантовог етичког императива: звездано небо изнад њих, морални закон у њима.Све то и не би било тако лоше, да се "звездано небо" у конкретном случају не односи искључиво на 50 звездица на застави Америке. Или чак, да Америка заиста располаже практично неограниченим ресурсима да за талибане, Ал Каиду наредних пола века организује спонзорисане курсеве из либералне демократије.Стивен Верхајм са Универзитета Колумбија, један од највећих критичара Саманте Пауер и њене доктринарне библије "Проблем из пакла", прегнантно описује колико је глобалне штете тај "дух времена" којег је Пауер ловила у време ратног извештавања из Босне починио и још чини.Ако су геноцид, етничко чишћење, религијско насиље и хибридни режими-монструми "проблеми из пакла", онда је одговор који Пауер предлаже - да је, наиме "унилатерална, илегална интервенција боља него никаква интервенција" - "решење из пакла", пише Верхајм (његов чланак "A Solution from Hell: the U.S. and the Rise of Humanitarian Interventionism, 1991-2003, објављен је у специјализованом часопису Journal of Genocide Research, септембар-децембар 2010).Стивен Верхајм и интелектуална линија којој он припада су такозвани "реалисти", трећа група доктринарне америчке политике, на одстојању и према "неоконзервативцима" и према "хуманитарцима".Ко пита за излазну стратегијуКако се, према Верхајму и колегама, препознаје "реалиста" у службеној америчкој политици (и сходно томе, кад се препозна, истерају га напоље)? То су они који пре, а не у току војне интервенције постављају питања о излазној стратегији, могућим компликацијама, послератном сценарију и, најгоре од свега, ограниченим ресурсима које Америци стоје на располагању да по свету клонира либералне демократије по свом узору.Систем вредности је постављен на главу: ако питаш за излазну стратегију ти си кукавица, ако поносно јашеш у сусрет неизвесности онда си храбар, закључују аутори као Верхајм, жалећи се да ће због тврдоглавости "САД изгубити способност да води".Управо су у том контексту симптоматичне последње реченице у књизи Саманте Пауер, где се она игра са логиком афоризма Џорџа Бернарда Шоа у смислу - разумни људи се прилагођавају свету, неразумни прилагођавају свет себи. "Због тога," пише Пауер, "будимо неразумни, јер и прогрес и напредак зависе од неразумних".За српску јавност је посебно важно истакнути да је Србија била катализатор идеолошког брака нео-конса и интервенциониста и да је та доктринарна веза дефинитивно благословљена под интервенционистичком библијом "Проблема из пакла" Саманте Пауер.Гледано на тај начин, Србија је 1999. године ушетала равно у клопку - не у смислу "клопке" коју би јој тадашња америчка администрација намерно поставила, већ у смислу специфичне динамике тек рођене доктрине "звезданог неба и моралног закона" која је само чекала ко ће први прећи "црвену линију".Ко поставља, а ко улеће у клопке?Милошевић ју је прешао, а да вероватно никада нећемо сазнати да ли је тога био свестан. Асад је већ деценију и по у прилици да скупља искуства из америчког империјално-моралног синдрома - он улеће у клопке, али их и сам поставља, што добро доказује најновији развој ситуације са одгођеном интервенцијом."Реалисти" дефинишу "доктрину Пауер" (неоконзервативци + хуманитарци) на следећи начин: сила као преферирана опција, црно-бели морализам као преферирана форма анализе и унилатерализам као преферирани начин акције. Једина разлика између те две групације: хуманитарцима је у суштини непријатно због њиховог унилатерализма, неоконзервативцима није.Без "Проблема из пакла" Саманте Пауер не може се схватити Обамино самоиницијативно укопавање у сиријску јаму, а без Клинтоновог Косова као "инстанце генералног принципа" не може се разумети америчка морална доктрина крушака и јабука.Како је једна новинарски интересантна књига која се чита у даху, истовремено драматична, напета, површна и редукционистичка, дошла до тога да боље од свих осталих симболизује политичко-идеолошки дух модерне Америке?Одговор се крије већ у питању: зато што је добро написана, зато што описује сву тугу несавршеног глобалног света и зато што предлаже једноставна решења - прво у рат, онда ћемо видети шта даље.Косово после НАТО интервенцијеКао доказе да је интервенција на Косову оставила боље стање него што га је нашла Пауер наводи два примера из живота: прво, да је Клинтон данас јако популаран на Косову и друго, да четрнаестогодишња Албанка "светле коже" (!) Дрита Хyсеyни каже у микрофон како је захвална што су јој Американци донели слободу, чак иако би њени родитељи без те акције можда још били у животу.Значи ли то како је америчка јавност пре тога била под утиском да су Албанци "црни", а Срби колонијална сила из деветнаестог века?Пауер, која није директно подржавала поход Буша јуниора против Ирака, није била ни против њега - њен мото је био да ће интервенција "претворити Ирак у зону сигурности, али свет глобално учинити још несигурнијим".Педесет одсто је била у праву. Сад би још само требало ту теорију "пола-пола" тестирати на Сирији, још једној територији где се "проблем из пакла" третира "решењем из пакла" без излазне стратегије.И на крају - онај део српске јавности који, ношен фрустрацијама из новије историје (1999) са задовљством прати наивне фантазије америчке спољне политике, требало би да буде више забринут, него злурад - САД је још увек водећа сила западног света, а Србија је у свом добром делу, чак иако она тога није увек свесна, део Запада.

Edited September 12, 2013 by slow

[Muwan]

Ali kakvi su to džiberi, sunce ti... Ugovore prodaju, uzmu avans i tek onda krenu da uzimaju u obzir političke faktore.

[Prospero]

четвртак, 12. сеп 2013, 07:30 -> 08:28Имануел Кант и крстареће ракетеВесна Кнежевић, дописница РТС-а из БечаВојна сила са узвишене моралне осматрачнице аутоматски претвара свет у боље место - суштина је америчке идеологије трансформацијског интервенционизма, која уједињује неоконзервативисте и хуманитараце. "Звездано небо" из Кантовог категоричког императива за њих се, међутим, односи искључиво на 50 звездица на застави Америке.Коментари којима штампа немачког говорног подручја прати ратне дилеме америчке администрације јесу јединствени: не само да је у сиријској јами, у којој тренутно седи 44. председник САД Барак Обама, хладно и мрачно, него ју је он последњих годину дана властитим рукама копао не би ли се заглибио што дубље.На питање зашто Американци сами себи чине оно што им нико други на свету овог тренутка не би могао учинити, све да и хоће, односно зашто службена Америка мазохистички упада из једне безизлазне спољнополитичке ситуације у другу готово истоветну ситуацију, европски извори не дају задовољавајуће одговоре.Они се могу добити само ако се поглед усмери преко Атлантика, где се управо формира последњи стадијум аутохтоне америчке идеологије трансформацијског интервенционизма. Према њему војна сила, илегална и унилатерална ако не иде другачије, испоручена са узвишене моралне осматрачнице, аутоматски претвара свет у боље место.Прича о томе како се амерички неоконзервативизам (пројекат републиканаца) нашао здружен са хуманитарним интервенционизмом (пројекат демократа), да би задњих петнаестак година експлодирао у империјалном синдрому оружане продукције "бољег света", врло је комплексна.За ову прилику поједноставићемо је утолико да као линију синтезе користимо личност и дело Саманте Пауер. Она је некада била новинар-извештач из Босне, прослављена је ауторка бестселера "А Problem from Hell: America and the Age of Genocide"(2002, Pulitzer 2003), нешто касније Обаминa саветницa за националну безбедбедност, а од пре два месеца она је амбасадорка САД у Уједињеним нацијама.Још поједностављеније: Барак Обама иде у рат зато што му Саманта Пауер говори да је рат добра и морална ствар, да Америка има не само право - то је "право" наиме имала и пре - већ сада и обавезу да силом трансформише лоше системе у добре.С друге стране, и Саманту Пауер неко гура у рат - у конкретном случају то је амерички дух времена, који је проговорио кроз њену књигу "Проблем из пакла" и искористио то дело као платформу једног десно-левог, црно-белог, "никад-више" специфично америчког друштвеног консензуса.Америчка политика, две линије развојаДве су линије развоја паралено текле у америчкој политици, пре него што су се крајем деведесетих година прошлог века са НАТО бомардовањем Србије додирнуле, међусобно сабрале и до дана данашњег наставиле заједно: неоконзерватизам и хуманитарни интервенционизам.Неоконзерватизам, у константном напредовању од 60-тих година, интелелектуално су осмислили аутори као Франсис Фукујама, Семјуел Хантингтон или Ричард Перл, а у праксу увели људи од акције као Пол Волфовиц, Доналд Рамсфелд, Дик Чејни.Нео-кон шифра је: "насилни" увоз либералне демократије америчког типа у друштва без демократске традиције (социјално катастрофалне интервенције у Афганистану и Ираку, збуњеност око наводних "необичних" ефеката "Арапског пролећа").Хуманитарни интервенционизам, који дефиницијски и садржајно расте од Руанде 1994. и Сребренице 1995. године, учвршћује се са Србијом 1999, а сада са Сиријом иде ка другом великом тесту, јесте чедо демократа.Новинарско-интелектуална кума је Саманта Пауер, а политичари из праксе Медлин Олбрајт, Вилијам Коен, Сузан Рајс и, у персоналном континуитету, сада и формално моћна Саманта Пауер. Шифра "хуманитараца": од политике уредовања, глобално америчко лидерство прераста у културу уредовања; ad hoc програм постаје перманентни програм.Kада је на пример Обама прошле недеље у једном даху поређао "Руанду, Косово и Сирију", иза њега је стајала кратка, али драматична традиција хуманитарног интервенционизма - оно што је Србима, и не само њима, изгледало као сабирање крушaкa и јабука, из америчког угла спада у јединствену категорију етичког императива службене политике САД.Синдром Кантовог моралног императиваИ једни и други љубитељи трансформацијског интервенционизма, "неоконзервативци" и "хуманитарци" нашли су се, још од времена другог Клинтоновог мандата (1997-2001), здружени у менталном синергетском синдрому Кантовог етичког императива: звездано небо изнад њих, морални закон у њима.Све то и не би било тако лоше, да се "звездано небо" у конкретном случају не односи искључиво на 50 звездица на застави Америке. Или чак, да Америка заиста располаже практично неограниченим ресурсима да за талибане, Ал Каиду наредних пола века организује спонзорисане курсеве из либералне демократије.Стивен Верхајм са Универзитета Колумбија, један од највећих критичара Саманте Пауер и њене доктринарне библије "Проблем из пакла", прегнантно описује колико је глобалне штете тај "дух времена" којег је Пауер ловила у време ратног извештавања из Босне починио и још чини.Ако су геноцид, етничко чишћење, религијско насиље и хибридни режими-монструми "проблеми из пакла", онда је одговор који Пауер предлаже - да је, наиме "унилатерална, илегална интервенција боља него никаква интервенција" - "решење из пакла", пише Верхајм (његов чланак "A Solution from Hell: the U.S. and the Rise of Humanitarian Interventionism, 1991-2003, објављен је у специјализованом часопису Journal of Genocide Research, септембар-децембар 2010).Стивен Верхајм и интелектуална линија којој он припада су такозвани "реалисти", трећа група доктринарне америчке политике, на одстојању и према "неоконзервативцима" и према "хуманитарцима".Ко пита за излазну стратегијуКако се, према Верхајму и колегама, препознаје "реалиста" у службеној америчкој политици (и сходно томе, кад се препозна, истерају га напоље)? То су они који пре, а не у току војне интервенције постављају питања о излазној стратегији, могућим компликацијама, послератном сценарију и, најгоре од свега, ограниченим ресурсима које Америци стоје на располагању да по свету клонира либералне демократије по свом узору.Систем вредности је постављен на главу: ако питаш за излазну стратегију ти си кукавица, ако поносно јашеш у сусрет неизвесности онда си храбар, закључују аутори као Верхајм, жалећи се да ће због тврдоглавости "САД изгубити способност да води".Управо су у том контексту симптоматичне последње реченице у књизи Саманте Пауер, где се она игра са логиком афоризма Џорџа Бернарда Шоа у смислу - разумни људи се прилагођавају свету, неразумни прилагођавају свет себи. "Због тога," пише Пауер, "будимо неразумни, јер и прогрес и напредак зависе од неразумних".За српску јавност је посебно важно истакнути да је Србија била катализатор идеолошког брака нео-конса и интервенциониста и да је та доктринарна веза дефинитивно благословљена под интервенционистичком библијом "Проблема из пакла" Саманте Пауер.Гледано на тај начин, Србија је 1999. године ушетала равно у клопку - не у смислу "клопке" коју би јој тадашња америчка администрација намерно поставила, већ у смислу специфичне динамике тек рођене доктрине "звезданог неба и моралног закона" која је само чекала ко ће први прећи "црвену линију".Ко поставља, а ко улеће у клопке?Милошевић ју је прешао, а да вероватно никада нећемо сазнати да ли је тога био свестан. Асад је већ деценију и по у прилици да скупља искуства из америчког империјално-моралног синдрома - он улеће у клопке, али их и сам поставља, што добро доказује најновији развој ситуације са одгођеном интервенцијом."Реалисти" дефинишу "доктрину Пауер" (неоконзервативци + хуманитарци) на следећи начин: сила као преферирана опција, црно-бели морализам као преферирана форма анализе и унилатерализам као преферирани начин акције. Једина разлика између те две групације: хуманитарцима је у суштини непријатно због њиховог унилатерализма, неоконзервативцима није.Без "Проблема из пакла" Саманте Пауер не може се схватити Обамино самоиницијативно укопавање у сиријску јаму, а без Клинтоновог Косова као "инстанце генералног принципа" не може се разумети америчка морална доктрина крушака и јабука.Како је једна новинарски интересантна књига која се чита у даху, истовремено драматична, напета, површна и редукционистичка, дошла до тога да боље од свих осталих симболизује политичко-идеолошки дух модерне Америке?Одговор се крије већ у питању: зато што је добро написана, зато што описује сву тугу несавршеног глобалног света и зато што предлаже једноставна решења - прво у рат, онда ћемо видети шта даље.Косово после НАТО интервенцијеКао доказе да је интервенција на Косову оставила боље стање него што га је нашла Пауер наводи два примера из живота: прво, да је Клинтон данас јако популаран на Косову и друго, да четрнаестогодишња Албанка "светле коже" (!) Дрита Хyсеyни каже у микрофон како је захвална што су јој Американци донели слободу, чак иако би њени родитељи без те акције можда још били у животу.Значи ли то како је америчка јавност пре тога била под утиском да су Албанци "црни", а Срби колонијална сила из деветнаестог века?Пауер, која није директно подржавала поход Буша јуниора против Ирака, није била ни против њега - њен мото је био да ће интервенција "претворити Ирак у зону сигурности, али свет глобално учинити још несигурнијим".Педесет одсто је била у праву. Сад би још само требало ту теорију "пола-пола" тестирати на Сирији, још једној територији где се "проблем из пакла" третира "решењем из пакла" без излазне стратегије.И на крају - онај део српске јавности који, ношен фрустрацијама из новије историје (1999) са задовљством прати наивне фантазије америчке спољне политике, требало би да буде више забринут, него злурад - САД је још увек водећа сила западног света, а Србија је у свом добром делу, чак иако она тога није увек свесна, део Запада.

Hm, teško da je ovo nekakav pozitivni trenutak američkog intervencionizma. Obama je, onim zaokretom ka traženju autorizacije kongresa u stvari zaustavio ili bar umanjio snagu shvatanja po kojem predsednik sa malim krugom savetnika može da uleti u rat i da ga podržavaju big media i embedded novinari. Obama upravo pokazuje nevoljnost da se vezuje za lib_intervencionizam, njegovi javni nastupi oko Sirije su vrlo loši, neubedljivi, gotovo da smo načisto da ni sam ne veruje u to što priča.Drugo, imali smo BHL-a koji je išao 2011. u Bengazi i onda dobio dvočasovni sastanak sa Sarkozijem, ubeđujući ga, moralnim razlozima, da polupa Gadafija, sve dok su parlamentarci iz komiteta za odbranu i spoljne poslove bili na pola puta do Brisela, tj. odsutni iz donošenja odluke. Samanta Pauer je ambasador u UN, ali ona je "known known" i vrlo laka meta za kritiku ali nije baš deo Obaminog unutrašnjeg kruga. Kada je Obama najavio crvenu liniju avgusta prošle godine (ispostavilo se da je i on tada napravio verbalni gaf pošto nije imao nameru da postavi za sebe obavezujuće linije) Pauerova nije imala vidljiv uticaj na Belu kuću.Oko neokona je priča malo komplikovanija ali je bitno znati da su njihove ideje samo savremena inkarnacija onoga što se zove "američka izuzetnost", ideja zemlje koja je podignuta kao "city upon a hill", utočište morala, racionalnosti i plodotvorne religioznosti naspram divljačkog sveta koji živi van zidina. Misionarenje i zilotizam su osnovni načini interakcije sa svetom, a danas to omogućavaju JDAM bombe i Tomahawk rakete.Malo me smara ovaj lokal-godvinovski zakon gde se sve može referisati na 1999. Za zapadnjake je jasno - to im je primer uspešne intervencije, samo oni koji veruju da su bliskoistočne zemlje i situacije u njima na bilo koji način slične Srbiji i Balkanu/Evropi, te da se istim metodama i sa očekivanom sličnom uspešnošću može napraviti isti posao - već su dokazano u teškom faulu.

[savindan]

Da si ti procitao moje postove shvatio bi da ja nisam nijednom poricao da se mozda nesto desava, cak sam prihvatio da se moze verovati svedocima, ali ja samo kazem da nema nezvisne potvrde bilo cega.

Ајмо овако хронолошки:1) Макс Морлок окачи чланак о томе да су џихадисти убијали цивиле, претили им смрћу да се превере и спалили једну цркву (извор AP)2) Ти на то кажеш да има другачијих сведочења (при томе их не наведеш нити објашњаваш на који начин се доказује да се нешто није никада догодило везаано за малтретирање цивила) те да нема независних потврда догађаја из тачке 1 (које преноси Associated Press независни извор информација осим ако га нисмо прогласили про-џихадистичким јер про-Асадовски не може бити)3) Затим на мој коментар окачиш снимак џихадисте како се шетка кроз један манастир у Малули као доказ да Асадова САНА агенција лаже, коју нико сем тебе није овде спомињао4) Затим ми убацујеш Хомс итд. који ја спомињао нити коментарисао нисам.WTF is your point?PS, мани се ad hominem напада и вађења трња из туђих очију, обично то раде људи с балванима у сопственим.

[Bane5]

Ајмо овако хронолошки:1) Макс Морлок окачи чланак о томе да су џихадисти убијали цивиле, претили им смрћу да се превере и спалили једну цркву (извор AP)2) Ти на то кажеш да има другачијих сведочења (при томе их не наведеш нити објашњаваш на који начин се доказује да се нешто није никада догодило везаано за малтретирање цивила) те да нема независних потврда догађаја из тачке 1 (које преноси Associated Press независни извор информација осим ако га нисмо прогласили про-џихадистичким јер про-Асадовски не може бити)3) Затим на мој коментар окачиш снимак џихадисте како се шетка кроз један манастир у Малули као доказ да Асадова САНА агенција лаже, коју нико сем тебе није овде спомињао4) Затим ми убацујеш Хомс итд. који ја спомињао нити коментарисао нисам.WTF is your point?PS, мани се ad hominem напада и вађења трња из туђих очију, обично то раде људи с балванима у сопственим.

1. Pozdravi Maksa Morloka. Poziva se na svedocenja. Ja sam rekao da nemam nista protiv (eno citaj moje odgovore unazad) i da su svedocenja mozda istinita, ali i da nema nezvisnih potvrda. Svedocenja ma koliko bila bolna cesto su posledica uverenja ili interesa (direktnog angazmana u sukobu ili nekog gubitka i sl.)2. Kako se dokazuje? Dokzuje se slikom, recju, analizom, istragom... Medijska manipulacija desavanjima u Maluli je izrazena. Otuda moj pokusaj da opravdam stav da je potrebno sve uzeti ipak sa rezervom, a ne na prvu loptu kako si ti jedva docekao. I to kad kazem mislim na OBE strane. Drugacija svedocenja koje sam pomenuo su isto iz Malule. Postoji video gde jedan od pobunjenika ispred jedne crkve upozorava da se crkve i kuce cuvaju i da se ne sme dozvoliti bilo kakav incident sa stanovnicima (ilustracija da nema unisone namere ako je bilo progona), postoji i video snimak gde se vidi da civili ne govore nista lose protiv pobunjenika (mozda su bili pod prisilom, ko to zna osim tebe jer u sve verujes). Postoji izjava igumanije iz datog manastira libanskoj nacionalnoj televiziji koja kaze da nije cula za bilo kakve zlocine i ubijanja i paljenja (sto je bilo dovoljno da se na prosadovskim stranicama ona nazove teroristom i izdajnikom!!!). Kao sto rekoh ranije, postoji snimak RT-a kako Asadovi vojnici iz tenka ispaljuju granate u pravcu hotela u Maluli koji je u neposrednoj blizini jedne od crkvi... Sva ta svedocenja i snimci su ipak drugaciji od price o namerama, ubijanjima i pretnjama i o paljenju po Maluli. I na kraju, ponovicu ja nemam problem da pretpostavim da u ovom sukobu postoji verovatnoca da ce neko upasti u hriscansko mesto i pretiti ili pljackati, ali imam problem za bezrezervim verovanjem u sve samo zato sto se nekome bas to svidja jer opravdava njegov stav.3. Ja sam vec objasnio da je to ilustracija price o manipulacijama. Ti si spreman da u sve verujes odmah i na prvu loptu jer imas unapred spremljen stav.4. Upravo to i jeste tvoj problem i to sam ti rekao na kraju proslog posta. Dve ipo godine stradanja i ubijanja, desetine masakara (sa obes trane), progoni, unistavanje istorijskih vrednosti svih konfesija, rusenje i ubijanje bez ikakvih zazora, nisu ucinili tebe dostojnim da o tome imas stav i da ih pomenes (kako sam ovde priznajes). Verovatno hiljade svedocenja koje su preneli novinari poput ovih iz Malule postoje iz Homsa, Alepa, Idliba, Damsaka, Dare i brojnih malo poznatih i nepoznatih mesta u Siriji. Dve ipo godine smrti ti nije bilo dovoljno da imas stav, da se izjasnis o toj tragediji, a onda se u dva navrata ukacis potencirajuci verski sukob i progon hriscana. Koliko god da u tome ima istine to je licemrje i bezobzirno navijanje. Sve dok ne budes imao bar priblizan stav prema svim nevinim zrtvama i svedocenjima onih koji stradaju (za svedocenja se kacim jer ih ti potenciras kao nesto u sta se veruje bezrezervno) ostaces ovde upamcen kao licemer.Na kraju, tvoja konstatacija o vadjenju trnja je sublimacija tvoje nesvesti. Na ovom topiku postoji bar 1000 mojih postova (Libija + Sirija). Izvoli, budi covek jer se na ljudskost pozivas i trazi balvane u njima do mile volje. Ja za svoje stavove i reci odgovaram i pokusavam da ih branim - mozda sam nekad u pravu, mozda uvek gresim, ali preko jedne stvari nikad nisam presao - nijednu zrtvu nisam prezreo i precutao ili se pravio da ona ne postoji, a ti si u tome uporan i to po sopstvenom priznanju jer nemas stav i ne mislis da su one bitne da ih pomenes kroz dve ipo godine rata.To na kraju ti je bilo bas jadno.

[Budja]

NIko da postavi Putinov clanak u NYT.http://www.theguardian.com/commentisfree/2013/sep/12/russia-putin-syriaA ima i odgovor na onaj deo Obaminog govoa koji je Kojot citirao:

My working and personal relationship with President Obama is marked by growing trust. I appreciate this. I carefully studied his address to the nation on Tuesday. And I would rather disagree with a case he made on American exceptionalism, stating that the United States' policy is "what makes America different. It's what makes us exceptional". It is extremely dangerous to encourage people to see themselves as exceptional, whatever the motivation. There are big countries and small countries, rich and poor, those with long democratic traditions and those still finding their way to democracy. Their policies differ, too. We are all different, but when we ask for the Lord's blessings, we must not forget that God created us equal.

Iznenadjujuce, ali clanak razbija i dobro cilja americku publiku.

[Peter Fan]

Obama je, onim zaokretom ka traženju autorizacije kongresa u stvari zaustavio ili bar umanjio snagu shvatanja po kojem predsednik sa malim krugom savetnika može da uleti u rat i da ga podržavaju big media i embedded novinari. Obama upravo pokazuje nevoljnost da se vezuje za lib_intervencionizam, njegovi javni nastupi oko Sirije su vrlo loši, neubedljivi, gotovo da smo načisto da ni sam ne veruje u to što priča..

Ili je nekompetentni idiot. Ili oboje.Meanwhile:

The Syria researcher whose Wall Street Journal op-ed piece was cited by Secretary of State John Kerry and Sen. John McCain during congressional hearings about the use of force has been fired from the Institute for the Study of War for lying about having a Ph.D., the group announced on Wednesday.Read more:

http://www.politico.com/story/2013/09/wall-street-journal-elizabeth-obagy-fired-96637.html#ixzz2ehavtmr9

[Lord Protector]

Obama se kuva na više vatri...

Defeating AIPAC Starts with Syriaby Philip Giraldi, September 12, 2013Philip Giraldi, a former CIA officer, is a contributing editor to The American Conservative and executive director of the Council for the National Interest.In the second century B.C., Cato the Elder, a Roman Senator, would end every speech he made with the admonition "Delenda Est Carthago," meaning that the city of Carthage, Rome’s perennial rival, must be destroyed. Among other claims, the Romans accused the Carthaginians of engaging in human sacrifice to their god Ba’al Hammon, something that one might describe as the "red line" of that era as Greco-Roman culture abhorred the practice and condemned those who engaged in it. Even though Rome dominated the Mediterranean and Carthage was in decline, Cato believed that one day the ancient resentments would again rise to the surface and a resurgent Carthage would discover a new Hannibal and take revenge. In other words, the survival of Carthage was seen as a threat to the continued existence of the Roman Republic. Cato’s argument was convincing enough to many Romans that it resulted in the Third Punic War in which Carthage was indeed destroyed.I mention Rome and Carthage to illustrate the fact that there is nothing new under the sun when it comes to making compelling arguments about what today might be termed national security. There is in today’s world no Carthage to serve as a counterpoint to America’s new Rome, but in a nation where corruption enabled by the art of lobbying has become so refined that interest groups are able to dominate the political discourse the real enemy is internal. It is plausible to argue that the nation’s legislature is only marginally answerable to the citizens that have elected it. This has nowhere been more evident than in the still ongoing debate over America going to war against Syria, which the White House intends to initiate to establish its "credibility" in spite of the clear evidence that Damascus poses no actual threat to the United States or its interests. Even if one considers a government killing its own citizens as humanitarian grounds for outside military intervention, which I do not, the White House has failed to produce any compelling evidence that the Syrian government actually used chemical weapons against its own people. Ordinary American citizens have responded to the mess of pottage they have been served by writing and calling their congressmen and, overwhelmingly, saying "no." Even normally bellicose evangelical Christians are surprisingly nearly two to one opposed. But still congress dithers.The American Israel Public Affairs Committee (AIPAC) has weighed into the debate big time, unleashing hundreds of its activists on Capitol Hill, buttonholing congressmen and staffers alike. This is how it works according to a congressional staffer: "First come the phone calls from constituents who are AIPAC members. They know the Congressman and are nice and friendly and just tell him, or whichever staffer the constituent knows, just how important this vote is to him and his friends back in the district. Then the donors call. The folks who have hosted fundraisers. They are usually not only from the district but from New York or LA or Chicago. They repeat the message: this vote is very important. Contrary to what you might expect, they do not mention campaign money. They don’t have to. Because these callers are people who only know the Congressman through their checks, the threat not to write any more of them is implicit. Like the constituents, the donors are using AIPAC talking points which are simple and forceful. You can argue with them but they keep going back to the script… Then there are the AIPAC lobbyists, the professional staffers. They come in, with or without appointments. If the Congressman is in, they expect to see him immediately. If not, they will see a staffer. If they don’t like what they hear, they will keep coming back. They are very aggressive, no other lobby comes close. They expect to see the Member, not mere staff. Then there are the emails driven by the AIPAC website…and then the ‘Dear Colleague’ letters from Jewish House members saying how important the vote is for Israel and America. They also will buttonhole the Members on the House floor… And, truth be told, all the senior Jewish Members of the House are tight with AIPAC. Also, the two biggest AIPAC enforcers, House Majority Leader Eric Cantor and his Democratic counterpart, Democratic Whip Steny Hoyer, are fierce AIPAC partisans, and they make sure to seek out Members on the floor to tell them how they must vote. On anything related to Israel, they speak in one voice: AIPAC’s. Obviously, there is no counterpart to this on the antiwar side. No anti-AIPAC to speak of. AIPAC owns this issue. It gets what it wants."AIPAC carefully avoided naming Israel in its statement of support for Obama even though it prides itself on being America’s pro-Israel lobby, presumably because it wishes to avoid Syria being labeled as Israel’s war if the bombing turns out badly. Which it will. AIPAC cares nothing for the fate of Syrian civilians but it does fear that failing to attack Damascus could possibly strengthen noninterventionist sentiment when it comes time to confront Iran, which it regards as Israel’s principal enemy. Its statement asserts "America’s allies and adversaries are closely watching the outcome of this momentous vote. This critical decision comes at a time when Iran is racing toward obtaining nuclear capability. Failure to approve this resolution would weaken our country’s credibility to prevent the use and proliferation of unconventional weapons and thereby greatly endanger our country’s security and interests and those of our regional allies." The White House, for its part, is increasingly playing the Israel card to gain support, with the Israeli media even reporting that Obama has asked Prime Minister Benjamin Netanyahu to intervene directly in lobbying American Jews to support an attack.So AIPAC and the other components of the Israel Lobby, which are marching in lock step on this issue, are basically advocating a series of wars in which the United States will do the fighting and dying to make the world safe for Israel. They have chosen to go on the offensive over the issue of Syria to head off any developing peace agenda. Alan Dershowitz, noted Israel-firster from the world of academia, makes the argument in his usual obtuse fashion: "Congress should first authorize the president to keep his commitment with regard to Syria. Then it should authorize the president to keep his far more important commitment with regard to the red line against Iran. This dual congressional action will strengthen America’s position in the world…" Dennis Ross, who until quite recently exploited a series of top level U.S. government posts to shamelessly promote Israeli interests, spoke recently before a gathering of the Jewish Institute for National Security Affairs (JINSA), observing several times that approval of an attack on Syria would legitimize taking similar action against Iran in the future. Ross’s open advocacy for the Jewish state while in government earned him the sobriquet of "Israel’s lawyer" and Secretary of State Condoleezza Rice once testily interrupted him at a meeting, telling him that when the Likud position was needed they would call on him. Unfortunately, Ross was not and is not unique in US government circles when it comes to dealing with the Middle East.If congress eventually approves the Obama program, now temporarily on hold, it will be because it fears AIPAC more than it does the voters in this country. That is not to say that there are not other constituencies that want to attack Syria for other reasons, but the critical component that will ultimately tip the scales towards war is the influence wielded by AIPAC. Which means that if Syria is actually attacked by the United States it will and should rightly be regarded as AIPAC’s war, a conflict which could also be fairly described as a victory of a foreign interest group over the American people.AIPAC operates with a budget exceeding $50 million and has several hundred full time staff. Let there be no mistake about what the organization is and what it stands for: it wants the United States to start what almost certainly would quickly escalate into a major war on behalf of another country as a prelude to yet another war against yet another Middle Eastern country. AIPAC is a tax exempt foundation which claims to be educational, though anyone on Capitol Hill would be able to testify that it is anything but. President John F. Kennedy, recognizing the danger it posed, tried to get it listed by the Treasury Department under the Foreign Agents Registration Act but was killed before he could complete the process. AIPAC does indeed have the right to organize and express any view that it sees fit but it should not be able to do so on the taxpayer’s dime as an exempt organization and it should be clearly understood that it is an organization that exists to support its own perception of Israeli interests first and foremost. Congressmen should be able to tell AIPAC lobbyists to go away without fear of reprisals.If the United States is ever again to be free of the danger posed by well-funded special interests like AIPAC it must first recognize that it has a problem and then take steps to find a remedy. To be sure powerful interests will strike back hard, but a good first step to demonstrate seriousness would be for congress to vote against President Obama’s plan to attack Syria should it be brought to the floor in the next several weeks. It would be a major defeat for AIPAC and it could substantially shift perceptions in the United States, opening the door to a freer discussion of the interventionist foreign policy that has produced so many ills over the past twelve years. Putting the AIPAC genie back in the bottle would do just that, removing at a stroke the Israeli stranglehold on US policy in the Middle East and holding the White House accountable every time it seeks to initiate a war of choice.

[Caligula]

Hm, teško da je ovo nekakav pozitivni trenutak američkog intervencionizma. Obama je, onim zaokretom ka traženju autorizacije kongresa u stvari zaustavio ili bar umanjio snagu shvatanja po kojem predsednik sa malim krugom savetnika može da uleti u rat i da ga podržavaju big media i embedded novinari. Obama upravo pokazuje nevoljnost da se vezuje za lib_intervencionizam, njegovi javni nastupi oko Sirije su vrlo loši, neubedljivi, gotovo da smo načisto da ni sam ne veruje u to što priča.

Ja nemam utisak da su to njegove odluke. Meni on sve vreme deluje kao portparol (3ABEPA excluded, pre ce biti papazjanija interesa i razni lobiji koji ih guraju)Ne postoji ni jedan konkretan razlog za intervenciju koji nije postojao i pre mesec dana - a on ipak, uprkos popustanju Asada i ruskoj "inicijativi" tera dalje menjajuci opravdanja u hodu. Dakle, cilj je napasti Siriju no medr vat, nezavisno od misljenja MZ, Rusa, sopstvenih institucija i javnosti.

[Prospero]

Kauboje, čini mi se da malo kaskaš sa vestima.Sirija je danas zvanično potpisala Konvenciju o hemijskom naoružanju, a jedina igra koja se igra je nadgornjavanje da li će Amerika prestati sa pretnjama (koje realno više i ne postoje u otvorenoj formi, treba pratiti frazeologiju Kerija danas na sastanku sa Lavrovom)

"This is not a game," Kerry said. "It has to be real. It has to be comprehensive. It has to be verifiable. It has to be credible. It has to be timely and implemented in a timely fashion. Finally, there ought to be consequences if it doesn't take place."

ili će Asad ubrzati dinamiku rashodovanja hemijskog arsenala.Pretnja silom sada figurira kao kazna za neispunjavanje plana, što je drastična razlika u odnosu na zadnjih nedelju-dve.

[Prospero]

Ili je nekompetentni idiot. Ili oboje.Meanwhile:

The Syria researcher whose Wall Street Journal op-ed piece was cited by Secretary of State John Kerry and Sen. John McCain during congressional hearings about the use of force has been fired from the Institute for the Study of War for lying about having a Ph.D., the group announced on Wednesday.Read more:

http://www.politico....l#ixzz2ehavtmr9

Amateur hour