Sirija

[Prospero]

Nosaci aviona trecih zemalja de facto ne mogu da prodju kroz Bosfor zbog ogranicenja u deplasmanu koja ih prakticno iskljucuju, a noasci aviona poput Kuznjecova koji je pravljen u Nikolajevu na Dnjepru imaju formalnu roku kao "raketne krstarice koje nose avione", dakle kao brodovi dualne namene koji tako zaobilaze distinkciju koju konvencija iz Montrea (koja regulise prolaz brodova) pravi izmedju kapitalnih brodova i nosaca aviona kao brodova s jedinstvenom namenom.

 

TT via LG G3

[vathra]

Остаје још само питање што би се неки носач авиона нагузивао у Црно море где могу да га трпају чиме хоће.

Edited December 7, 2015 by vathra

[urkozamanje]

:D

[pbg12345]

Ispisaste o nosacima aviona kao da ih je na hiljade, a postoji samo jedan u sastavu zemalja koje nisu u nato, a koliko toliko zainteresovane za crno more

[Eraserhead]

Clanak tacan ali zakasneo jedno tri godine.

Niti bismo imali tolike zrtve, niti bi bilo ISIS-a, a mozda bi se desila lagana tranzicija. 

Tretiranje Asada u ranoj fazi konflikta kao ISIS sada je doprinelo verskoj polarizaciji, zlocinima Asada, zlocinima ISISa, i zlocinima ostalih.

 

Trust strateskih mozgova. Well done.

 

 

Ja se ne slazem sa Borisom ali mislim da mu je stav relevantan. Evo jos jedan na tu temu. 

 

 

As long as there is an Assad, there will be an Isil - he'll make sure of it

 

How can we work with Syria's tyrant, a man who buys Isil's oil and needs them more than anyone else?

 

In the tangled world of the Middle East, “My enemy’s enemy is my friend” is the dictum most likely to cause tragic mistakes. Very often, the saying would be more accurate if adapted to read: “Beware the tyrant who cynically poses as an enemy of your enemy in order to strengthen his grip on power.”

 

So it is with Bashar al-Assad in Syria. From the very beginning of his country’s insurrection, Assad has done his best to help Islamist zealots hijack the Syrian opposition; he worked particularly hard to create ideal laboratory conditions for the rise of the Islamic State of Iraq and the Levant (Isil). His supremely cynical aim was to convince the West to accept him as an essential bulwark against the very threat he helped to conjure into being. Put bluntly, Assad is an arsonist posing as a fireman.

 

This is an old trick. Every Arab dictator since Nasser has sought to confront his people and the world with a stark choice: either support me or watch the jihadists take over. The ruse is obvious, time-honoured – and remarkably effective.

 

Today, Western governments are constantly urged to accept Assad as a willing helper in the struggle against Isil. Never mind that his forces have committed every conceivable atrocity up to and including gassing children in their beds. We need all possible allies against Isil, runs the argument, particularly those who might provide the fabled “ground force” to take on the zealots in their Syrian heartland.

 

To understand why this policy is so mistaken requires following Assad’s warped logic. His one and only aim is survival. Having lost his grip on 80 per cent of Syria, the last card in his hand is to masquerade as our ally against Isil. If Isil were to be beaten, however, he would lose this final asset. Therefore he has an interest in preserving Isil.

 

So for as long as there is an Assad, there will be an Isil. He will make sure of it. Why? Because for as long as there is an Isil, some in the West will argue that we need Assad to defeat it.

 

The conclusion should be obvious: the man who needs Isil more than anyone else is not best qualified to cause their demise. Assad’s role in engineering Isil’s ascendancy is well-documented. Back in 2011 and 2012, he emptied Sednaya prison outside Damascus of its most dangerous Islamist prisoners. He must have known that these outlaws would use their liberty to infect the rebels with the jihadist virus – and they duly did so. An excellent book, Isis: Inside the Army of Terror by Michael Weiss and Hassan Hassan, names three Isil commanders who were carefully released from Assad’s jails.

 

Helped by the talent that the dictator had set free, Isil captured the oilfields of eastern Syria in 2013. But there is no point possessing oil unless you can sell the stuff. Fortunately for Isil, Assad bought their oil and funded their advance.

 

Today, Syria’s regime remains the largest single buyer of Isil’s oil and one of the biggest donors to the terrorists’ coffers. These facts are not seriously disputed, indeed the businessman accused of negotiating the oil deals between Isil and Assad – one George Haswani, the owner of HESCO engineering – has been named and subjected to EU sanctions.

 

Meanwhile, observers of the war have noticed a pattern. Assad strains every sinew to fight the non-Islamist rebels, but Isil has generally been immune from his barrel bombs and poison gas. Last year, only six per cent of Assad’s military operations targeted Isil, according to a study by IHS Jane’s, a defence consultancy. The other rebels felt the fury of 94 per cent of Assad’s military effort.

 

So forget the notion that allying with Assad against Isil is comparable to teaming up with Stalin against Hitler. From 1941 onwards, Stalin was at least fighting Hitler. Assad has never fought Isil as a priority, which is not surprising since he has no interest in their defeat.

 

There is a bitter irony here. Without the threat posed by Assad’s forces and Russian air power, many Sunni rebels in Syria would indeed take up arms against Isil. The way to turn them against Isil would be to stop the depredations of Assad. So the idea that the dictator is indispensable to the fight against Isil is the exact reverse of the truth. In fact, getting rid of Assad would be the key that unlocks a Sunni army to defeat the terrorists.

 

 

 

Ono gde se medjutim ne slazem, mada to ne kaze eksplicitno u tekstu jeste da dogovor Amera i Rusa ne treba da bude put ka resenju. Vremensko ogranicavanje Asada i uspostavljanje mira. Jedino sto ne vidim kako ce uopste do toga doci. 

[Muwan]

Taj stav™ da je najvažnije maknuti Asada pa će onda sunitski rebeli sto posto da potuku isis i nusru je malouman taman koliko i onaj da treba prvo uništiti FSA pa će onda Asadovci lako izaći na kraj sa isisom.

[dillinger]

Taj stav™ da je najvažnije maknuti Asada pa će onda sunitski rebeli sto posto da potuku isis i nusru je malouman taman koliko i onaj da treba prvo uništiti FSA pa će onda Asadovci lako izaći na kraj sa isisom.

 

Zapravo je maloumniji, Asad i IS su barem ideološki neprijatelji koji se nikako trpeli ne bi. Kad bi pak ove druge ostavio same nije najjasnije oko čega bi se sukobili osim koji je vođa bolji, al Zavahiri ili Bagdadi...

Edited December 7, 2015 by dillinger

[Eraserhead]

Zapravo je maloumniji, Asad i IS su barem ideološki neprijatelji koji se nikako trpeli ne bi. Kad bi pak ove druge ostavio same nije najjasnije oko čega bi se sukobili osim koji je vođa bolji, al Zavahiri ili Bagdadi...

 

Kad bi samo postojala neka opcija koja nije ni Asad ni ISIS ni Al Kaida... Oh wait!

 

BTW Odlican clanak o Saudijskoj Arabiji u FT:

 

Why the west’s view of the Saudis is shifting

 

Something is changing in the west’s relationship with Saudi Arabia. You can read it in the newspapers. You can hear it from politicians. And you can see it in shifts in policy.

Hostile articles about the Saudis are now standard fare in the western press. On Sunday, the main editorial in The Observer denounced the UK’s relationship with Saudi Arabia as an “unedifying alliance that imperils our security”. Two days earlier, the BBC ran an article highlighting an “unprecedented wave of executions” in Saudi Arabia. A couple of months ago, Thomas Friedman, arguably the most influential columnist in the US, labelled the terrorist group, Isis, the “ideological offspring” of Saudi Arabia.

 

Politicians are taking up similar themes. Sigmar Gabriel, Germany’s vice-chancellor, has accused Saudi Arabia of funding Islamist extremism in the west and added: “We have to make it clear to the Saudis that the time of looking away is over.” In the UK, Lord Ashdown, a former leader of the Liberal Democrats, has called for an investigation into the “funding of jihadism” in Britain and pointed at Saudi Arabia.

The sudden increase in concern about Saudi Arabia is driven, in large part, by the rise of Isis. Western policymakers know that the battle with jihadism is as much about ideology as guns. When they look for a source of the Isis worldview, they increasingly trace it back to the Wahhabi philosophy promoted by the Saudi religious establishment.

 

Saudi influence in the west has also been weakened by other developments. The “shale revolution” in the US has made the west less dependent on Saudi oil. Meanwhile, the turmoil in the Middle East has shone a harsh light on Saudi foreign policy , with particular criticism aimed at the high level of civilian casualties caused by Saudi military intervention in Yemen, and Riyadh’s role in crushing an uprising in Bahrain in 2011.

For the moment, however, all this criticism has led only to modest adjustments in western policy. For the Saudis themselves, the most alarming change has been President Barack Obama’s determination to secure a nuclear deal with Iran, facing down fierce opposition from Saudi Arabia. Beyond the Iran deal, however, there have been only small, symbolic gestures, such as Britain’s decision, driven by human-rights concerns, to pull out of the bidding for a contract to provide training for prisons in Saudi Arabia.

 

Western critics of Saudi Arabia want to see the gloves come off. They accuse the governments of the UK and the US of being in thrall to Saudi money. Lord Ashdown has pointed to the influence of “rich Gulf individuals” in British politics. Saudi Arabia also remains a crucial market for western arms manufacturers. Over the past 18 months the US has approved the sale of more than $24bn of weaponry to Saudi Arabia.

There are also solid reasons, that have little to do with money, for continued western co-operation with Saudi Arabia. The past five years have demonstrated that when bad governments fall in the Middle East, they are often replaced by something far worse. The most powerful internal critics of the Saudi monarchy are not liberals but hardline Islamists. The fear that Saudi Arabia could become yet another failed state haunts the west. One senior UK diplomat warns: “Get rid of the House of Saud and you will be screaming for them to come back within six months.”

 

Saudi Arabia’s relationship with jihadism is also complex. It is true that Islamists in Saudi Arabia have provided ideological and sometimes financial support for jihadis around the world. But it is also true that the Saudi royal family itself has been targeted by both Isis and al-Qaeda. At the same time, intelligence provided by the Saudis has been critical in thwarting some terrorist plots in the west. As one western counter-terrorism official puts it: “The Saudis are sometimes both the source of the problem and the best antidote to it.”

Some western strategists daydream about ditching the Saudi alliance in favour of a rapprochement with Iran. If international politics were a chess game, this might look like a clever gambit.

In the real world, any western alliance with Iran is still a distant prospect. There is no guarantee that “moderates” will ever truly gain control in Tehran and, in the meantime, Iran continues to supply radical armed groups, such as Hizbollah, and to destabilise neighbouring countries. Allying with the largest Shia power would also effectively alienate Sunni Muslims — fuelling groups such as Isis. Human rights activists might note that Iran executes even more people than Saudi Arabia.

Acknowledging that there are still good reasons for the west to work closely with Saudi Arabia is, how­­ever, not the same as saying that nothing should change. Religious tolerance is the right issue on which to press the Saudis.

There has long been something repellently craven about the western approach to the Saudi monarchy. The Europeans and Americans have accepted a blatant double standard, in which the Saudis are allowed to fund their own brand of religious intolerance while banning the organised practice of other religions inside Saudi Arabia.

Perhaps it is time to give the Saudis a choice: agree to allow churches, Hindu temples and synagogues to open in Saudi Arabia, or face the end of Saudi funding for mosques in the west.

 

 

 

[Muwan]

 

Kad bi samo postojala neka opcija koja nije ni Asad ni ISIS ni Al Kaida... Oh wait!

 

Nisu to samo isis i nusra. Ako iz lepeze Asadovih neprijatelja pročistiš Sham, pa one islamiste koje potpomaže Turska, pa ostale ne baš tako umerene, ostaće ti neka mršava FSA sa kojom bi SAA mogla da se nosi bez većih problema i koja nikada ne bi mogla da porazi režim.

 

Obaška pitanje kako bi na terenu tj. u praksi pročistio front Asadovih neprijatelja od raznoraznih ludaka i glavoseča kojih em ima više em su mnogo učinkovitiji od onih koji veruju u demokratiju i građanske slobode. Ali to su po običaju problemi o kojima niko ne želi da razmišlja nego ura, idemo, rokaj, pa kada sve izmakne kontroli onda ajde da analiziramo šta je pošlo naopako.

 

Nego, mnogo mi se dopala ova rečenica iz FT teksta:

 

 

The past five years have demonstrated that when bad governments fall in the Middle East, they are often replaced by something far worse.

 

Interesantno kako ova mudrost nikom nije pala na pamet u Iraku, Libiji ili Siriji nego ćemo je primeniti samo na Saudijsku Arabiju. Ali ajde, i to je nešto. Jedan od četiri je bolje nego nula od četiri.

[borris_]

 The most powerful internal critics of the Saudi monarchy are not liberals but hardline Islamists. The fear that Saudi Arabia could become yet another failed state haunts the west. One senior UK diplomat warns: “Get rid of the House of Saud and you will be screaming for them to come back within six months.”

 

​In the real world, any western alliance with Iran is still a distant prospect. There is no guarantee that “moderates” will ever truly gain control in Tehran and, in the meantime, Iran continues to supply radical armed groups, such as Hizbollah, and to destabilise neighbouring countries. Allying with the largest Shia power would also effectively alienate Sunni Muslims — fuelling groups such as Isis.

 

 

Bolje je biti diktator i imati dzihadiste kao opoziciju nego nego diktator i imati demokrate (koji jos i mogu dobiti izbore) kao opoziciju. Bolje biti Sunit, nego Shiit. Ovi prvi imaju ISIS pa ne bi trebalo da se diraju.

 

Dok ne shvatimo da je ideologija Wahabita srz problema, nece biti mira.  

[Muwan]

Maznuh malo interesantnog štiva sa MCM foruma. Ukazuje na to da ovo nije prvi put da su svetske kabadahije isukale patke pa ih ukrstile u Siriji. Ne znam koliko je autor nepristrasan ali u svakom slučaju vredi pročitati ako nekog interesuje kako je to izgledalo u prošlosti. Štaviše, deluje da Rusi pejstuju dobar deo današnje strategije angažovanja u Siriji iz ovih i sličnih memoara sovjetskih oficira. Možda Namenski može da oceni kvalitet tog teksta.

 

 

 

Генерал-пуковник Григори Павлович Јачкин од 1980 до 1984 г. Био је главни војни савезник у оружаним снагама Сирије – саветник министра одбране Сиријске Арапске Републике. На ту дужност био је назначен са дужности заменика Главнокомандујућег ГСВГ. Учесник Великог Отаџбинског рата. Рат је почео као поручник, командовао је митраљеским водом на западу а завршио је као командир пешадијског батаљона у Кенингзбергу. После рата командовао је механизованим пуком, одељеном тенковском бригадом, дивизијом, армијским корпусом, армијом,при том ниједном није био заменик. У току 1978. био је распоређен у Групу совјетске војске у Источној Немачкој. Награђен је орденом Лењина, другим орднима и медаљама СССР и других братских држава. Војно издаваштво се спрема да штамба његову књигу «Догађаји и судбине».

Ситуација у арапском свету после октобра 1973 године, арапско-израелског рата била је сложена и противречна. САД и Израел уместо праведног мира на Блиском Истоку су почели да спроводе отдељена дејства, која су се противила свеопштем регулисању арапско-израелског конфликта. Таква политика достигла је врхунац у току 1978 г. Кемп-Дејвидским сепаратним договором Египта и Израела. После подписивања «договора» дошло је до новог развоја догађаја у региону. Блискоисточно регулисање односа одбачено је у назад. Израел је значајно учврстио своје позиције, и прешао у експанзију.

У 1980 г. арапском свету нанесен је други удар – почео је рат између Ирана и Ирака. Конфлит је закомпликовао односе између Сирије, Јордана и Ирака. Не без подршке Израела на територији Сирије започели су крвави рат «браћа муслимани», који су увукли у жестоке борбе регуларну сиријску војску. Крајње је постала озбиљна и ситуација у Либану и унутарсиријске противречности по питању Либана.

Служба Сиријаца у Либану није била лака и веома сложена, особено међу непријатељски настројеним Либанцима и честе борбе са Израелцима, пре свега на небу.
Ваздушне борбе међу израелским авионима Ф-15 и сиријским МиГ-21 дешавали су се на дневном нивоу, при чему са већим губицима на страни Сиријаца. И то није изненађујуће, МиГ-21 са старијом модификацијом је био слаби од савременијег Ф-15. Положај се усложњавао и тиме што на територији Либана није било радиолокационог поља, које би дало могућност сиријској авијацији да захвата циљеве. То се може рећи и за радиоелектроску опрему МиГ-21. Одатле су долазили и слаби резултати. О тако важном техничком и тактичком фактуроу, као скривено управљање авионима, не треба ни говорити.

Слично стање је било и у ПВО. Артиљериско-ракетни комплекси свих система били су слабо заштићени од ометања. Према томе, Израелци су знали све детаље сиријских комплекса и без већег труда су организовали противдејства. Није било у сиријској војци ПВО и авијацији савремених аутоматизованих средстава управљања(АСУ). Према томе велике губитке, сиријска војска је трпела на два фронта- у Либану и на својој територији.

У тој сложеној ситуацији Сирија се обратила за помоћ Совјетском Савезу. 9.октобра 1980. цео свет је сазнао о преговорима у Москви, о подписивању договора између Совјетског Савеза и Сирије о пријатељству и сарадњи. По том договор разрађивана су и питања о изградњи сиријских оружаних снага, и принципима попуне савезницима(из СССР). 10. октобра 1980 г. у Москви, после тога, када је решено питање о постављају мене за главног војног саветника, начелник Генералног штаба ОС СССР Маршал Совјетског Савеза Н. В. Огарков поставио је пред мене конкретан задатак – створити у сиријским оружаним снагама организовани, значајни, радно способни, дисциплиновани колектив војних саветника. На тој основи у самим кратким роковима раширити савремену структуру са применом наше нове технике која долази у Сирију, разрадити нове форме и способности вођења борбених дејстава са конкретним противником.

15. октобра 1980 г. у 10 часова ујутру по московском времену са аеродрома Шереметјево полетео је авион цивилне авијације СССР и заузео је курс на Дамаск. На том авиону, обучен у цивилну униформу, летео сам и ја. Велика брзина авиона радила је своје: под крилом је отишла мила срцу Одеса, где су остали жена и деца, ускоро је ишчезло и Црно море, а убрзо су се показале горе Бугарске, затим и Турске. Седећи у издвојеном салону, сећао сам се разговора са министром одбране СССР Устиновим, који ми је поставио питање: «Реците, генерале, часно, да ли смо направили правилан избор што смо вас изабрали?...» Одговорити није било просто, и Н. В. Огарков је помогао, помогао и предухитрио ме: «Дм. Федор! Избор је правилан, грешака нема...» Мисли нису давале спокоја: због чега је министар сумњњао? О чему? Због чега?

У 15.00 по локалном времену авион је следео на аеродром у Дамаску. Од тог дана приступио сам својим обавезама. Прво, са чиме сам се суочио, то је са неприпремљеношћу оружаних снага Сирије, особено авијације и ПВО, ка одбијању могућег израелског напада. А напад је могао почети сваког дана, или пак и часа. Ускоро су из Совјетског Савеза стизали и други другови. Стари саветник за ПВО –ген. лајтнант артиљерије К. С. Бабенко, бивши заменик команданта војске Бакинског округа ПВО, учесник Великог Отаџбинског рата и рата у Вијетнаму; за авијацију –ген. –лејтенант авијације В. Соколов, по електронским дејствима- ген.-мајор –инжињер Ју. Уљченко. За њима- саветници у артиљериско-ракетним брикадама пуковници В. В. Рослјаков, А. Ју. Пухтински, И. Н. Ковалев, подпуковници Н. В Нестеренко, Н. И. Макаров, други другови. У централну базу управљања ПВО и авијацијом дошли су пуковници И. П Лаврентијев, А. С. Руских, Е. И. Ионасјан, Т. А. Дубасов, В. Н. Вербот, Ју. М. Иличев и други. Комплетиране су биле све станице специјалистима «Сурн, «Унк» и «Унз». Колектив од више стотина људи и специјалиста брзо се укључио у рад. А велики рад је био пред нама: резвити мешовито артиљериско-ракетне бригаде и две дивизије ПВО, две мешовите авио дивизије, комплетиране са новом техником, наоружањем, средствима управљања; створити командне пунктове дивизија ПВО и авијације. Одмах по доласку из СССР развити аутоматизована средстава управљања. На бази поседујућег и онога што пристиже од технике створити материјално-техничку базу, помоћи сиријским друговима да све то проуче и освоје, да би могли да примене у борбеним условима. С развојем ситуације предстојало је да разрадимо и представимо сиријској страни нови, бољеодговарајући систем планирања и организације оперативне и борбене припреме, разрадити и створити нове могућности и методику припреме војске.

Решење тих далеко не простих задатака произилазило је у условима терористичких дејстава – противника прогресивног режима Асада. Губитке су претрпели и совјетски људи. У г. Хами при слетању на аеродром убијена су четири наша официра. После неког времена у Дамаску је био миниран штаб авијације и ПВО, погинуло је око 100 Сиријаца, многи су рањени међу њима и 6 наших саветника, конкретно, саветник начелника штаба авијације и ПВО ген.-мајор Глагољев. Од априла 1981 г. израелска авијација је «грешком» гађала сиријску војску уместо по палестинским логорима у Либану. Поставило се питање како их заштити. У другој половини априла 1981г. на територију Либана уведени су и скривено развијени: артиљериско-ракетна бригада мешаног састава, два артиљериско ракетна пука, два радиотехничка батаљона и два батаљона за електронско ратовање.

Резултати су дошли убрзо: оборена су четири израелска авиона( три Ф-16 и један Ф-15). И налети на позиције сиријске војске су престали. Али почели су други «налети» - ултимативни. 30. Априла Америка је затражила, да Сирија повуче из Либана своја ПВО средства. Сирија је одбила, и истовремено изјавила, да ће она бранити Либан тако, као сопствену територију. Као одговор на ултиматум Америке и СССР је изјавио своје: он ће и даље подржавати позиције Сирије по регулисању либанске кризе.

5. маја су ми саопштили, да у Москву заједно са председником Асадом, који ће доћи у радној посети после 10 маја, треба да дођем и ја. До одласка, 7 или 8 маја, заједно са министром одбране САР корпусним генералом М. Тласом ми смо отишли у Либан у реон ватрених положаја ПВО: министра је интересовала припрема борбених средстава. Све се десило као наручено. Нисмо ни изашли из возила, када се појавила група израелских авиона. Они су покушали да дејствују по циљу. Лансиране су две ракета – оборена су два авиона, остали су окренули ка Израелу. Министар је био веома узбуђен. Он је питао, како је могуће још повећати ефикасност јединица на терену. Ја сам му рекао, да треба чешће маневрсати дивизионима, чешће мењати позиције. За извршење задатака сваком дивизиону треба да се изгради по 3-5 резервних положаја са маршрутом изласка...

У Мосвку нисам отишао, није дозвољавала ситуација. 10 маја САД и Израел су исрпвоцирали либанске «фалангисте», који су при подршци авијације Израела покушали да овладају горњим реоном Барук и Санин, где су се налазила ПВО средства. Покушај није успео а напад је одбијен При томе за три дана оборена су још 3 авиона – два Ф-15 и један Ф-4. После повратка Х. Асада из Мосвке мени су саобштили, да ће у скорије време у Сирију доћи 50 авиона МиГ-23МЛД.

То, што смо радили у Сирији, није остало без пажње непријатеља режима Асада. У јесен 1981 г. они су отворено започели лов на нас. Два пута су гађали моју машину, а 4 октобра су напали обезбеђење здања, где се налазио штаб главног војног саветника, и породице других саветника. Погинуло је 6 људи и око 200 је рањено од њих 23 теже. Ја сам био контузован.

Ми смо рачунали, да ће активна борбена дејства, а по следу догађаја и други рат са циљем уништења палестинских логора почети после периода киша- то јест крајем маја или почетком јуна 1982. г. Прогноза се показала као тачном, борбе су почеле 14.00 6 јуна. Пошто је у питању журнал «Билтен ПВО», ја нећу детаљно описивати ток борбених дејстава копнене војске, само ћу рећи главно. На четврти дан борбе иницијатива је прешла у руке Сиријаца, наступање Израелаца је било заустављено. Сиријци су се припремали за контранапад. Да би обезбедили контра напад групе ноћу 9 на 10 јун на територију Либана је уведена 82 мешовита артиљериско ракетна бригада и три артиљериско ракетна пука. САД , је схватила да могу изгубити углед у очима Израела, хитно је предузела нужне мере. Ујутро 10 јуна у Дамаск је стигао Ф. Хабиб, лични посланик Р. Регана, одмах после њега за њим је стигао генерални секретар САД Шулц. Али притисци на Сирију нису дали успеха. Председник Сирије одбио је све ултиматуме и наредио министру одбране у 7. 30 11 јуна да нанесе већ припремљени контраудар. После Дамаска амерички емисари отишли су у Тел Авив, а 10 јуна у 16. 30 Израел је извукао «кеца из рукава» и нанео удар из ваздуха са циљем ликвидације сиријског ракетног «кишобрана» у долини Бека. Та је операција била проведена не само ради уништења сиријског система ПВО, колико ради доказивања свог преимућства у ваздуху, да би, улили Сиријсцима страх, да би их убдеили, да кров над војском и над територијом Сирије није сигуран.

Треба признати, да су у тој операцији Израелци постигли много, и пре свега на морално психолошком плану. Они су надахнули анти режимску реакцију унутар Сирије и поколебали здраве снаге и самог Х. Асада и његово окружење. На крају 10 јуна Шулц и Хабиб из Тел Авива поново су се вратили у Дамаск, и после преговора и разговора са Асадом и пошли су на уступке. Борбена дејства на територији Сирије и Либана су обустављена. Сматрам необходним да опишем борбена дејства Израелаца, тактику и технику њихове авијације у том за њих победничком дану 10. јуна 1982. Не узбуђивати се, а размотрити, при чему са болом у души. Узбуђивати би се могло да је на месту израелске авијације била сиријска. Али то се није могло десетити, због тога што је наша помоћ у области авијације била недовољна и несавремена.

Операцију по дављењу ПВО Израелци су успешно извели у области дејства мешане 82 артиљериско ракетне бригаде, а нападнуто је такође и девет дивизиона ПВО, који су се налазили у горама Касјун и Барук на територииј Сирије. Операција по уништењу ПВО у Либану(долина Бека) развијала се следећим ходом. Прво. Била је створена група радиоелектронског обезбеђења удара. У ту групу су ушле беспилотне летелице, извиђачи типа «Скаут»(Израел) и «Фаиерби»(САД). Летећи над позицијама ПВО САМ-6(Куб), они су имали телевизијски преглед изгледа командног места. Добивши такву информацијју, израелска команда донела је решење да нанесе ракетне ударе. Према томе, беспилотне летелице су биле мамац. Они су се појавили на радарима и апаратурама сиријских ракетних комплекса. Више од тога, они су на себе узели ватру ПВО, док су их авиони извиђачи одводили од борбених авиона. У групу радиолокационог обезбеђења и авина раног упозорења «Хокаи». Њихова функција: контрола активности дејства сиријских авиона. Авиони «Боинг-707» за електронско ратовање и хелихоптери типа «53с» непрекидно су летели над северним реонима Палестине садејствовали са земаљским уређајима за електронско ратовање, слушајући радио везу сиријске авијације и ПВО. Они су утврдили њихове кординате и предали их оперативним снагама, да би се нанели прецизни удари.

 

Друго, створене су три ударне групе. Прва група, на земљи ракете земља-земља типа «Стандард Арм». То оружје дејствовало је са виса планине Хармон, која је господарила над позицијам сиријске војске ПВО. Проред ракетних јединица са земље при уништењу ПВО учествовала је и далекометна артиљерија, реактивна артиљерија, при том са касетним бојевим главама, које су могле да се наведу на циљ(у завршној етапи) помоћу инфрацрвеног и ласерског снопа. У групу другог удара ишли су јуришници «Фантом», који су били наоружани ракетама «Стандард Арм», «Шреик», «Маверик». «Фантоми» су уништавали радиолокационе уређање и лансирне рампе, при чему са даљине веће од дејства ПВО Сирије са око 60-80км. То су били авиони, који су требали да униште ПВО. На њима је била инсталирана специјална апаратура, која није остављала конденз иза авиона што је теже уочавало визуелно дејствовање по авиону. Они су били наоружани апаратуром за радиоелекстронско ратовање под кондним називом «ФР-38». Тај систем је уграђен у беспилотне летелице противника и од њих је правио мете мамце. Било је и других новина на авионима.
Група трећег удара састојала се из ловаца «Кфир» и Ф-15, која је завршила уништење преосталих лансирних уређања обичним бомбама.

У време провођења операције 10 јуна на небу Либана десио се крупни ваздушни бој. Са обе стране у њему је учествовало око 350 авиона. У тој борби Сирија је изгубила 22 авиона(4 МиГ-23МФ, 8 МиГ-23МС, 10 МиГ-21 бис). Израел је изгубио 10 авиона. Укупну у дејствима од 6 до 11 јуна авијације Сирије у ваздшним борбама оборила је 23 а изгубила 47 авиона. Артиљериско ракетним бригадама ПВО на небу Либана и делом на небу Сирије уништено је 35 ваздушних циљева, из њих 27 авиона. Као резултат дејстава, за недељу дана рата Сиријци су средствима ПВО и силама авијације оборили 58 ваздушних циљева. Из њих: авиона-50, беспилотних летелица-8. Сами Сиријци изгубили су 47 авиона који су оборени у ваздушним борбама, и 20 – од ПВО противника.

У тим борбама радио је и Централни комантни пункт авијације и ПВО под руководством дивизијских генерала Омара Сунуфа, Али Малјахафадџи, Али Салеха. Са оспособљемним за управљање радиотехничким и јединицама за електронско ратовање, Самир Атаја, Салах Едван Шрам. Због слабије опремљености те снаге нису могле у потпуној мери да испуне све задатке. Они су радили из немогућих услова а чинили успехе. На ЦКП и ПВО, као и на другим командним местима, у борбени поредак сиријске војске и на ватреним позицијама у Либану заједно са Сиријацима саможртвено су се држали и наши совјетски људи. С официрима под руководством генерала В. Соколова и Н. Глаголева. Планшетисти, наводиоци-саветници, руковођени генералом К. Бабенком. У опште, обученост сиријских генерала и официра није била лоша, али су на тој етапи требали помоћ. Ствар је у томе, што су наша средства аутоматског управљања стигла у Сирију месец и по дана пре почетка рата. Не само АСУ. Помоћ је била потребна и на мешаним и не у потпуности развијеним дивизионима, бригада командних места ПВО и авијације. И сириско командовање са захвалношћу је помагало у рату пуковника В. Рослјакова, Н. Макарова, И. Ковалева, А . Руских, Е. Ионесјна и других. Сви су они добили сиријске и совјетске ордене. Особену награду су заслужили, наравно, они, који су били под ватром – на позицијама дивизиона ПВО, на станицама за навођење «Сурн», «Унк», «Унз». Они су показали мајсторство и храброст, својим примером помагали су Сиријцима да издрже и испуне све борбене задатке. То су мајор В. Зенин, стари поручник А. Сергејев, Н. Бурчаков, А. Даниљчук, Н. Давидов, подпуковник Ју. Ушанов, Ју. Лисеков, В. Пашенко, мајор С. Илченко, стари поручник С. Пијанков, В. Борисов и други. Многи из њих су награђени државним наградаман.

Треба признати, да је Израелцима успело да одрже преимућство у ваздуху и над пољем боја. Многи фактори су томе допринели, али ја ћу набројати само неколико, из мог угла, основни: добар систем ваздушног осматрања, која се ослањала на авоне раног упозоравања «Хокаи» и земаљских радио локационих станица, које су се налазиле на господарећим висовима у реону борбених дејстава; опрема за електронско ратовање, која је давала могућност слушања радио везе сиријске и њеног ометатања. «ослепљени» и «оглувљени» сириијски авиони су падали под изненадне ударе израелских ракета «ваздух-ваздух» типа «Сидуиндер», «Питон-3»(Израел), способних да поразе циљ на већим даљинама. Читалац може да се упита, због чега ми, совјетски специјалисти, нисмо помогли Сиријцима да достигну противдејства, равна тим, која су достилгли Израелци? Одговорићу: ми нисмо могли то да урадимо. Сви пријемници сиријских уређаја дављени су у великом обиму у свим дијапазонима. И да би се са њима борили, требало је не мање, од 20-30 пута ослабити њихову моћ. Нажалост, такве могућности Сиријци нису имали. Нисмо их имали ни ми. Средства радиоелектронске авијације САР у то време нису могла да обезбеде ни нарушавање управљају војскама противника, ни минималну заштиту својих авиона, ПВО и других средстава ПВО због једног разлога- ограниченог дијапазона ометања.

У том рату Израелци су створили добро дејствујући и добро опремљен систем електронског ратовања. Средства ЕИПЕД била су окачена и на тенкове, бродове, да не говоримо о авионима, и тим как «Боинг-707», С-97 « Хокаи», «Фантом»(Аф-4џи). Комплексно и масовно примењена средства ЕИПЕД, ракета и управљаних бомби са оптоелектронским и радиолокационим главама самонавођених , јавило се решавајућим у успеху Израела при дејству проитив ПВО Сирије у Либану и ваздушне премоћи. Искуство је показало, да без примене савременог аутоматизованог система за управљање, радиолокационих средстава и средстава везе, и без створеног необходног радиолокационог поља за авијацију немогуће је управљати савременом авијацијом и средствима ПВО.

« Примирје», достигнуто 11 јуна 1982г., није дуго трајало. Израел је искористио ради прегруписавања својих снага у Либану, САД и њени савезници – да би сконцентрисали своју флоту у приобаљу Либана. 18 јула Израел је нарушио примирије. На небу Либана поново се развио рат, на земљи велике тенковске борбе. Али успех Израел није постигао. То признаје и бишви министар одбране Шарон. У часопису «Намахане» он је писао: «Борбе са Сиријцима на правцу пута Дамаск-Бејрут биле су упорне и крваве. Нажалост, и поред много покушаја нисмо успели да добијемо жељене резултате.»

 

На помоћ Израелцима дошли су Американци. Уз либанску обалу они су искрцали маринце, а део снага су увели у Западни Бејрут. У сложеној ситуацији СССР морао је учинити за Сирију много више. На крају 1982. В. И. Јухин и ја, главни војни саветник, били смо позвани у Москву. После наших извештаја о ситуацији у Мосвку су позвали сиријско руководство, и у нашим делатностима наступила је нова етапа. Почетком јануара 1983. У Сирију је стигао артиљериско ракетни пук далеког дејства са совјетским особљем под командовањем пуковника Баса. Он није дуго остао, њега је заменио пуковник С. Б Покровски. Пук је стациониран у реону Думеира(40км северо источно од Дамаска) и где је стављен на борбено держурство. Ускоро су стигли и друге војне снаге: технички пук, он је инсталиран у Зеленој Готи: хелихоптерска ексдрила са ЕИПЕД опремом, земаљски ЕИПЕД; почетком фебруара- ракетни пук далеког дејства под командовањем пуковника И. И. Тетерева. Пук је заузео позицију 5км. источно од града Хомса. Стигли су и нови системи АСУ; нови ракетни системи «Оса-Ока» за комплетирање мешовитих бригада при дивизијама; авиони МиГ-25 и МиГ-23МЛД са новим локаторима, способним за праћење 4-6 циљева и аутоматско пуштање ракета по њима; нове ракете и бомбе велике моћи... Увећан је састав саветника и специјалиста, уведена је дужност заменика главног војног саветника, први је постављен генерал-мајор М. Колесов. У мом штабу, с почетка 1983 г. налазила се оперативна група управљања војно-морске ескадре. На Либанско-Сиријском правцу она је у садејству са сиријским оружаним снагама, особено са ловачком авијацијом и са артиљериско ракетним пуковима далеког дејства. САД је опет упутила ултиматум да сиријска војска мора напустити Либан. Ултиматум је одбијен.

У децембру је почела поморска блокада обале Либана обједињена снагама (САД, Енглеске, Француске и Италије). Палубна артиљерија у садејству са бомбардерском авијацијом гађала је по националним и патриотским снагама Либана и сиријској војсци, које су заузимале одбрану у горњим реонима Санин, која се налази поред аутопута Дамаск-Бејрут, а такође и по сиријским снагама, које су браниле долину Бека. Сиријци су нанели низ одвратних удара по бродовима САД. Почели су дејство против палубне авијације. За шест ноћи ракеташи су оборили девет америчких авиона, пет А-6, три Ф-14, један Ф-4, према томе, четири израеласка и два француска палубна «Супер етандер». У ваздушним борбама са МиГ-23МЛД Сиријци су оборили четири израелска авиона (три Ф-15 и један Ф-4), без сопствених губитака. Пред блокадом Американаци су применили масовно беспилотне летелице и авионе извиђаче «Фајерби» над сиријским оружаним снагама у Либану, а такође над совјетским ПВО у Сирији. «Осе» које су непосредо штитиле дивизионе оборено је: 202 АРП- 5 беспилотних летелица, а 231 пук- шест. 202. пук је лансирао једну ракету на даљину од 190км и оборио авион за рано упозоравање «Хокаи». После тога летови Американаца и Израелаца су престали.

О ефективности дејства сиријске ПВО на тој етапи писала је и америчка штампа. У једном из извора је било написано: «Америчко искуство са авионима опремљеним савременим електронским уређајима, којих је било много на небу Матна(провинција Либана Џебел) је негативно, сиријске ракете су одолеле и са великом лакоћом поразиле све циљеве». И још: « Дамаск је спреман на неочекивано. Уништење америчких авиона и заробљавање америчког пилота Роберта Гутмана, удари по бродовима, натерали су Американце да оступе ка обалама Кипра, је не само војна већ и политичка победа. Х. Асад није могао дати наређење на дејства, да није био у потпуности уверен у успех».

 

Министар одбране САД Каспар Уаинбергер почео је да прети бродом «Њу Џерси». Сиријски министар одбране М. Тлас је изјавио: « Оборени амерички пилоти могу да потоме и америчке бродове» Сва ограничења престају да важе када је у питању живот и част отаџбине». Свима је стало јасно, да Сирије 1983 није та Сирија, која је била на крају седамдесетих. Она је могла да се одбрани и од већих опасности.

 

Генерал-пуковник Г. Јашкин
«Гласник ПВО». 1988. Москва

 

 

[Yoda]

Odlican tekst.

[MancMellow]

Dobro je, uplasio sam se da mi je neko ukrao ideju za tekst 16-36 :D

[Eraserhead]

Nisu to samo isis i nusra. Ako iz lepeze Asadovih neprijatelja pročistiš Sham, pa one islamiste koje potpomaže Turska, pa ostale ne baš tako umerene, ostaće ti neka mršava FSA sa kojom bi SAA mogla da se nosi bez većih problema i koja nikada ne bi mogla da porazi režim.

 

Obaška pitanje kako bi na terenu tj. u praksi pročistio front Asadovih neprijatelja od raznoraznih ludaka i glavoseča kojih em ima više em su mnogo učinkovitiji od onih koji veruju u demokratiju i građanske slobode. Ali to su po običaju problemi o kojima niko ne želi da razmišlja nego ura, idemo, rokaj, pa kada sve izmakne kontroli onda ajde da analiziramo šta je pošlo naopako.

 

Nego, mnogo mi se dopala ova rečenica iz FT teksta:

 

 

Interesantno kako ova mudrost nikom nije pala na pamet u Iraku, Libiji ili Siriji nego ćemo je primeniti samo na Saudijsku Arabiju. Ali ajde, i to je nešto. Jedan od četiri je bolje nego nula od četiri.

 

Ima u onoj knjizi Michael Weissa i Hassan Hassana ISIS: Inside the army of Terror - dobar opis toga kako suniti prelaze put od toga da ustanu protiv Asadovog terora (i to le lepo opisano) i odu u sekularnije odrede a odatle u sve radikalnije dok ne zavrse u ISISu. Posto mislim da je nemoguce izvesti da oni budu zadovoljni Asadom onda je poenta je osnaziti tu prvu kariku i ne dozvoliti da skliznu dalje. Ovo sto recimo Rusi rade to samo vodi daljem jacanju ISISa.

 

Bolje je biti diktator i imati dzihadiste kao opoziciju nego nego diktator i imati demokrate (koji jos i mogu dobiti izbore) kao opoziciju. Bolje biti Sunit, nego Shiit. Ovi prvi imaju ISIS pa ne bi trebalo da se diraju.

 

Dok ne shvatimo da je ideologija Wahabita srz problema, nece biti mira.  

 

Sta je to u Wahabizmu toliko drugacije od ostatka islama da ih cini problemom?

[Krošek]

vehabije su ti kao neuspeli, doktrinarno i eticki korumpirani islamski amiši