Mustafa Kemal'in askerleri

[Caligula]

U nekoj apstraktnoj ravni ovo moze da ima smisla, ali kada prevedes sve u realan zivot i krenes da pravis hijerarhiju po vaznosti, shvatis da sa jedne od strana imas ljude koji miniraju spomenika stare par i hiljada godina. Evo njihova bratja u Turskoj prave mikroakciju spaljivanja knjiga. Meni to isto ideoloski, samo sto je steta u prvom slucaju nominalno veca.

 

Kako da se boris protiv toga konvencionalnim, zapadu prihvatljivim nacinima? Da im kazes "ok, postujemo vase pravo da minirate istoriju covecanstva i spaljujete ljude druge vere"? Ponizeni moj qratz.

 

nisam nepismen nego sam menjao rec a nisam menjao i oko nje

[Anduril]

Necu, naravno, samo mi ti ipak ostade duzan odgovore na par pitanja, obaska sto se, bojim se neopravdano smejes na boldovano: stepen corsokakiranja^tm je izrazito prisutan, vidi se vec i golim okom, pojavni oblici su samo ovde pominjani onoliko, od suspendovanja prava, vansudskog tretmana osumnjicenih, gvantanamizacija, legalizovane torture, takozvane izbaglicke krize koja je onoliko zaljuljala i ljulja Evropu probudivsi pri tom ekstremno opasne reakcije i drustvene i drzavne, eno ga i Tramp kuca na vrata, itd, itd...

Nece biti Mance da je  :D odgovor, ali dobro^tm

 

Mnogima se ova dogadjanja cine kao corsokaci, kao permanentne krize Zapada, samo sto se nisu raspali - taj osecaj postoji i na samom Zapadu, pogotovo u sredinama gde liberalna demokratija i pluralizam nemaju dugacku tradiciju. Primer je recimo istocna Nemacka i uopste istocna Evropa a naravno jos vise u drustvima gde tako nesto nikad nije ni postojalo.

Mislim da je to pre svega nerazumevanje kako tzv. liberalni Zapad funkcionise - Zapad je kroz samu prirodu sistema u konstatnoj "krizi" u odnosu na kratkorocno stabilnije diktature i polu-diktature. Sve ovo sto si gore naveo se vec desavalo nebrojeno puta u zapadnim drustvima u zavisnosti koje ideje su trenutno bile dominantne i kakvo je bilo okruzenje. A bilo je svacega, od rasizma i fasizma do multikultija.

No, ta tzv. kriza je zapravo konstatni ali kontrolisani proces diskusije, politickih sukoba, promene vlasti, promene ideologije, cak promene nekih vrednosti a sve u zavisnosti od promena koje donose okruzenje, tehnologija, demografija ili prosto istorijski proces koji je tesko predvideti. Kljucna stvar u sistemu je da bez obzira na sve postoji minimum slobode za alternativno misljenje i delovanje koje sluzi kao rezervoar kad se zaista nazire corsokak bez obzira da li je ekonomski, politicki, ideoloski ili moralni.

Jednom recju, radi se o konstantnoj i postepenoj adaptaciji i evoluciji drustva dok kod ovih drugih, manje liberalnih, s vremena na vreme dolazi do velikih lomova posle kojih se obicno zapati sledeca diktatura. Sto bi rekli Britanci - keep calm and carry on je maxima postepene evolucije drustava dok su ovi veliki lomovi i revolucije primeri stepenaste evolucije gde cesce dodje i do izumiranja, kako u ideoloskom tako i u fizickom smislu. 

Upravo je to ono sto su izgubila mnoga islamska drustva a o cemu govori Manc, tu otvorenost da se prihvate spoljni uticaji i ideje (za razliku od Kine/Koreje/Japana). Zato je nekadasnja srednjovekovna islamska civilizacija zapravo postavila osnove (ili bolje receno, vratila u zivot) mnogo toga sto danas nazivamo Zapadom - od nauke, medicine preko filozofije pa do same te ideje konstitucionalne otvorenosti i pluralizma. Nekada je Zapad bilo sredozemlje, zatim Bliski istok i islamski emirati, danas Evropa/S. Amerika itd. a gde ce biti u buducnosti, ko zna. 

[namenski]

Mnogima se ova dogadjanja cine kao corsokaci, kao permanentne krize Zapada, samo sto se nisu raspali - taj osecaj postoji i na samom Zapadu, pogotovo u sredinama gde liberalna demokratija i pluralizam nemaju dugacku tradiciju. Primer je recimo istocna Nemacka i uopste istocna Evropa a naravno jos vise u drustvima gde tako nesto nikad nije ni postojalo.

Mislim da je to pre svega nerazumevanje kako tzv. liberalni Zapad funkcionise - Zapad je kroz samu prirodu sistema u konstatnoj "krizi" u odnosu na kratkorocno stabilnije diktature i polu-diktature. Sve ovo sto si gore naveo se vec desavalo nebrojeno puta u zapadnim drustvima u zavisnosti koje ideje su trenutno bile dominantne i kakvo je bilo okruzenje. A bilo je svacega, od rasizma i fasizma do multikultija.

No, ta tzv. kriza je zapravo konstatni ali kontrolisani proces diskusije, politickih sukoba, promene vlasti, promene ideologije, cak promene nekih vrednosti a sve u zavisnosti od promena koje donose okruzenje, tehnologija, demografija ili prosto istorijski proces koji je tesko predvideti. Kljucna stvar u sistemu je da bez obzira na sve postoji minimum slobode za alternativno misljenje i delovanje koje sluzi kao rezervoar kad se zaista nazire corsokak bez obzira da li je ekonomski, politicki, ideoloski ili moralni.

Jednom recju, radi se o konstantnoj i postepenoj adaptaciji i evoluciji drustva dok kod ovih drugih, manje liberalnih, s vremena na vreme dolazi do velikih lomova posle kojih se obicno zapati sledeca diktatura. Sto bi rekli Britanci - keep calm and carry on je maxima postepene evolucije drustava dok su ovi veliki lomovi i revolucije primeri stepenaste evolucije gde cesce dodje i do izumiranja, kako u ideoloskom tako i u fizickom smislu. 

Upravo je to ono sto su izgubila mnoga islamska drustva a o cemu govori Manc, tu otvorenost da se prihvate spoljni uticaji i ideje (za razliku od Kine/Koreje/Japana). Zato je nekadasnja srednjovekovna islamska civilizacija zapravo postavila osnove (ili bolje receno, vratila u zivot) mnogo toga sto danas nazivamo Zapadom - od nauke, medicine preko filozofije pa do same te ideje konstitucionalne otvorenosti i pluralizma. Nekada je Zapad bilo sredozemlje, zatim Bliski istok i islamski emirati, danas Evropa/S. Amerika itd. a gde ce biti u buducnosti, ko zna. 

Fraziras i baratas recnikom 20. veka, obaska sto drzis nepromenljivom/netaknutom sposobnost klasicne liberalne predstavnicke demokratije da se menja, sta vise branis tezu o njenoj sposobnosti da apsorbuje, relativno bezbolno, sve promene ili izazove.

To je tacno za, uslovno receno, probleme unutar sistema - apsorbovanje takozvanih generacija 1968. i njihovo pretvaranje u ono sto su se pretvorili je skolski, laboratorijski primer.

Previdjas, ne samo ti, naravno, cinjenicu da sistem o kome je rec ima vec poprilicno zakrecene krvne sudove, da je u krizi koja je danas ociglednija nego ikad i da se sistemski odgovori ne naziru: umesto toga, moderna demokratska drustva se okrecu klasicnim, jucerasnjim metodima pa je tako, 1 od reakcija na, recimo, izbegicku krizu - nacionalizam i to poprilicno ekstreman.

Kad smo kod nacionalizma, pojave za koju se jos pocetkom 20. veka smatralo da je izumrla pod blagotvornim uticajem sveopsteg drustvenog, naucnog i tehnoloskog napretka: previdja se, na primer, da je danasnji islamizam^tm - nadnacionalan.

Naravno, rano je iz toga izvlaciti bilo kakve zakljucke, dalekosezne ponajmanje, ali kao indikacija mogucih pravaca, trebalo bi obratiti paznju i na tu pojavu.

Od lomova od kojih je, kako tvrdis i u sta se uzdas, Zapad siguran - siguran nije niko: lakoca s kojom su tokom 20. veka i sa najrazbijenijih drustava spadale pokozice civilizacije, pa i demokratije, trebalo bi da bude vise nego dovoljna opomena, obaska budjenje monstruma kao sto su bili fasizam ili nacizam i lakoca kojom se to dogadja.

 

Nekada je Zapad bilo sredozemlje, zatim Bliski istok i islamski emirati, danas Evropa/S. Amerika itd. a gde ce biti u buducnosti, ko zna.

 

Nije mi jasan ovaj (promaseni) izlet u istoriju: Zapad je danas svuda; sad, sto se to zgodno namestilo i podvelo pod globalizaciju, sasvim je druga prica.

 

I, jos nesto: videh da je ovde na par mesta provejala tvrdnja da je tekuce^tm probleme resiti silom, pretvaranjem u pepeo.

Pominjalo se cak i nuklearno oruzje kao deo resenja: nikad i nigde problemi sa kojima se danas kao civilizacija susrecemo nisu reseni silom, obaska sto je - kad do upotrebe masivne sile dodje - po pravilu vec kasno.

[Prospero]

Stavridis:

 

...
For the United States, there are four key actions Washington should take to try to move forward.

First, we need to stand firmly on the side of the Turkish civilian government. Despite the authoritarian impulses of the current regime, it is unquestionably democratically elected and deserves support in the face of the coup attempt. That does not mean the United States should falter in criticizing flawed human rights policies and new attempts to crack down on the media. We need to encourage our Turkish partners to be measured, legal, and balanced as they investigate. There is clearly a danger of the post-coup investigations becoming a vehicle to cleanse jurists and military members who were not involved in the coup but are perceived as being politically difficult for the regime. This will require a delicate balance.

Second, we should send our senior military officials to Ankara to hear from their counterparts about the situation while congratulating Turkey’s leadership on doing the right thing and helping stop the coup. Additionally, our civilian leaders — from the secretary of state on down — should likewise visit and reassure the Erdogan government of our support. It is premature to judge evidence on Erdogan’s request for extradition of Fethullah Gulen, the Turkish cleric in Pennsylvania, but the United States needs to be open to requests — in the spirit of international law — as it would for any other case.

A third smart move by the United States would be to increase cooperation in intelligence sharing and targeting against Kurdish radical terrorist groups. We have cooperated in the past with the Turkish military very closely, but those relationships have become blurred given the commendable actions of the Kurdish militias in Syria against the Islamic State. Turkey needs a signal from the United States that it stands with Ankara against terrorism within its borders. This could include, for example, additional intelligence, surveillance, and reconnaissance aircraft and better satellite imagery.

Fourth, and finally, the United States should use NATO as a mechanism to support Turkish positions. We are at a very delicate and crucial point in the negotiations about how to deal with the problems in Syria, and how Turkey is handled within the context of NATO leadership is important.

Too often, the Turks feel as though their unique concerns and geography are not respected within the North Atlantic Council, the governing body of the alliance. Given the unfortunate confluence of the recent terrorist attack at the Istanbul airport and the coup, we need to be sensible and supportive of Turkish positions on how to deal with the Islamic State and Bashar al-Assad’s regime. This should include increasing resources to the Allied Land Command in Izmir, the largest NATO installation in Turkey.

The highly unstable geopolitics of the Levant and NATO’s expanding security needs come together at a crossroads in Turkey. It is not only a nation, but a civilization as well, one that has an acute sense of its importance and history in the region. In a host of issues — from the Islamic State to Syria; Israel to oil and gas in the eastern Mediterranean; responding to radical Islam to stability in Egypt — Turkey has an enormous ability to influence events. Washington needs to be a good friend — supportive in real ways while providing advice and incentives (like membership in the European Union), which may help circumvent any tendency to overreaction that tramples on human rights in the drive for vengeance. It’s a hard balance to strike, but one that demands the full attention of the United States in the days ahead.

[Kampokei]

Meni su gulenisti kao derivat sufizma mnogo prihvatljiviji nego ova populistička Muslim Brotherhood ekipa oko Erdogana. To što su se infiltrirali svuda je samo plus, i treba da se infiltriraju, što se više jedna sunitska zemlja udalji od MB, salafista, vehabija i isisovaca to bolje. Sufizam je jako zanimljiv, mističan, miroljubiv, zasnovan na ljubavi a ne na krutim dogmama, mnogo je bolja od opcija od većine pokreta koji danas deluju u okviru islama. 

 

 

To je i neko moje vidjenje, ali moguce da nam je utisak povrsan. Po beowlovljevim postovima sudec, nije da nisu skloni krutim dogmama.

[Prospero]

Turkey to temporarily suspend European Convention on Human Rights after coup attempt

Serkan Demirtaş - ANKARA

 

 

 

AA photo

 

 

Turkey will temporarily suspend the implementation of its obligations emanating from the European Convention on Human Rights (ECHR) in line with the declaration of a state of emergency in the country, a senior government official has said, while assuring that fundamental rights and freedoms will not be affected during this period. 

 

“France proclaimed a state of emergency, too. And they have suspended the ECHR upon article 15 of the convention,” Numan Kurtulmuş, deputy prime minister and government spokesperson, told a group of Ankara bureau chiefs of media outlets on July 21. 

 

“A declaration of a state of emergency is not against the ECHR,” he said, adding Turkey would announce its decision to suspend the ECHR through a statement. 

 

Article 15 of the ECHR stipulates: “In time of war or other public emergency threatening the life of the nation any High Contracting Party may take measures derogating from its obligations under this Convention to the extent strictly required by the exigencies of the situation, provided that such measures are not inconsistent with its other obligations under international law.”

 

The state of emergency will give the government a good opportunity to fight against coup plotters and clean the state apparatus fully of the members of the Gülenist organization, Kurtulmuş said. “I want to guarantee that fundamental rights and freedoms and normal daily life will not be affected by this. Our citizens should feel comfortable about that.”

 

More to come on this story as it develops.

 

[Roger Sanchez]

100 dana svitanja

[Anduril]

Fraziras i baratas recnikom 20. veka, obaska sto drzis nepromenljivom/netaknutom sposobnost klasicne liberalne predstavnicke demokratije da se menja, sta vise branis tezu o njenoj sposobnosti da apsorbuje, relativno bezbolno, sve promene ili izazove.

To je tacno za, uslovno receno, probleme unutar sistema - apsorbovanje takozvanih generacija 1968. i njihovo pretvaranje u ono sto su se pretvorili je skolski, laboratorijski primer.

Previdjas, ne samo ti, naravno, cinjenicu da sistem o kome je rec ima vec poprilicno zakrecene krvne sudove, da je u krizi koja je danas ociglednija nego ikad i da se sistemski odgovori ne naziru: umesto toga, moderna demokratska drustva se okrecu klasicnim, jucerasnjim metodima pa je tako, 1 od reakcija na, recimo, izbegicku krizu - nacionalizam i to poprilicno ekstreman.

Kad smo kod nacionalizma, pojave za koju se jos pocetkom 20. veka smatralo da je izumrla pod blagotvornim uticajem sveopsteg drustvenog, naucnog i tehnoloskog napretka: previdja se, na primer, da je danasnji islamizam^tm - nadnacionalan.

Naravno, rano je iz toga izvlaciti bilo kakve zakljucke, dalekosezne ponajmanje, ali kao indikacija mogucih pravaca, trebalo bi obratiti paznju i na tu pojavu.

Od lomova od kojih je, kako tvrdis i u sta se uzdas, Zapad siguran - siguran nije niko: lakoca s kojom su tokom 20. veka i sa najrazbijenijih drustava spadale pokozice civilizacije, pa i demokratije, trebalo bi da bude vise nego dovoljna opomena, obaska budjenje monstruma kao sto su bili fasizam ili nacizam i lakoca kojom se to dogadja.

 

Nije mi jasan ovaj (promaseni) izlet u istoriju: Zapad je danas svuda; sad, sto se to zgodno namestilo i podvelo pod globalizaciju, sasvim je druga prica.

 

I, jos nesto: videh da je ovde na par mesta provejala tvrdnja da je tekuce^tm probleme resiti silom, pretvaranjem u pepeo.

Pominjalo se cak i nuklearno oruzje kao deo resenja: nikad i nigde problemi sa kojima se danas kao civilizacija susrecemo nisu reseni silom, obaska sto je - kad do upotrebe masivne sile dodje - po pravilu vec kasno.

 

Btw. nacionalizam je dete liberalne demokratije (kao i kasnije socijal-demokratija) a ovaj danas je mala maca u odnosu na ono od pre 150 ili 100 godina.

Zapad nije svuda iako je globalizacija svuda. Razvijeni politicki sistemi zapadnog tipa su zapravo u manjini. 

[Prospero]

Мађионичари са Босфора

Ни један од расплета, ни овај актуелни, ни онај који се могао десити, никако није добар по Турску

 

Аутор: Владимир Ајзенхамерчетвртак, 21.07.2016. у 08:15

 

Подршка Ердогану у Истанбулу (Фото Ројтерс)

 

 

Почетком осамдесетих година амерички илузиониста Дејвид Коперфилд учинио је да Кип слободе на тренутак нестане. Протеклих дана поприште ништа мање амбициозне мађионичарске представе била је Турска. Прво је, прошлог петка, турска армија, односно група њених главешина, наступајући под уметничким именом „Комитет мира” (ваљда алудирајући на младотурски „Комитет јединства и прогреса”, коме је припадао и Кемал Ататурк), неуспешно покушала трик путовања кроз време, желећи да себи поново додели улогу чувара кемализма и секуларизма. Након њиховог дебакла, позорница је препуштена много озбиљнијем мађионичару Реџепу Тајипу Ердогану, који је својом тачком засенио не само невешти војни врх, већ и поменутог америчког „колегу”. Коперфилд је учинио да нестане симбол америчке демократије, док је Ердоган учинио да у Турској нестане сама демократија. И то не на тренутак. Велике су шансе да његова представа потраје знатно дуже...

 

Шта се заправо десило у Турској тешко је рећи. Покушај пуча, то је извесно. Али питања је из дана у дан све више и више. Ко стоји иза пуча – кемалисти, Гулен, ЦИА, осветнички расположен Путин, комшија Башар или можда и сам Ердоган? Зашто пучисти нису ишли до краја? Одакле Ердогану тако брзо спискови хиљада „завереника”, које ових дана, шаком и капом, хапси широм земље? И где су нестали војни хеликоптери због којих турски ловци даноноћно крстаре турским небом (биће да је аматерска војна хунта ипак по неки трик научила како треба)? Сва ова питања су оправдана, али на њих за сада нема ваљаног и поузданог одговора. Но, на једно актуелно питање можемо одговорити с (релативном) сигурношћу. А то је оно чувено „шта би било, кад би било?” Тј. шта би се догодило да је пуч којим случајем успео?

 

Није никаква мудрост закључити како део балканске јавности није нимало наклоњен лику и делу председника Ердогана. У тај део не убрајам само Србе и Грке, већ и један мањи део Бошњака сентиментално везан за „Кемалову Турску”. Такав став није неоснован, јер је Ердоганова балканска политика (тачније, спољнополитичка реторика) више пута дала повод за подозрење и анимозитет. Ипак, нешто дубљи увид у модерну турску историју и босфорске политичке игре јесте потребан како би се развејала опсена како је за време „оних бивших” било боље. А самим тим и став да би за Турску и Турке било много боље да је овај пуч био успешан.

 

Све и да оставимо по страни политиколошку елаборацију о улози војске у савременим демократским друштвима, и манемо се акцентовања цивилне контроле над истом као предусловом политичке зрелости, примери успелих турских пучева говоре сами за себе. Почетком шездесетих година војна хунта је стрељала демократски изабраног премијера Анднана Мендереса, осудила на доживотну робију председника Џелала Бајара, и забранила рад њихове Демократске партије. Истина је да се ни поменути двојац није претргао од демократичности, и да се и њиховој владавини свашта могло спочитати, али турска војска је тада ипак пролила крв највиших државних званичника и ставила дневну политику под своју контролу. Деценију касније, премијер Сулејман Демирел избегао је Мендересову судбину, и сачувао живу главу пред новом генерацијом пучиста, али је и он свргнут с власти. Турска војска се од тада константно мешала у дневну политику, што транспарентним претњама, што интригама којим је подстицала левичарско и националистичко насиље. Пуч који је извео Кенан Еврен, макијавелистички оправдан потребом да се оконча то исто насиље, омогућио је војсци да стави шапу на целокупни политички и друштвени живот. За то време Турска је тонула све дубље у „light” тоталитаризам, рецесију, и неизбежно у крвав рат са курдским сецесионистима, у коме је изгубљено на хиљаде живота... Ту ћемо стати, иако се пучистичка ретроспектива наставља и након тога.

 

Да ли би ситуација данас била ишта другачија? Са војном хунтом на челу државе Ердоганов живот би висио на концу, а забрана владајуће АК партије била би сасвим извесна. Цех би вероватно платила и националистичка МХП, која се на протеклим парламентарним изборима приближила Ердогану, и ко зна ко још. Нови војни закони били би донети, а Турска би се вратила у стање перманентног ратног стања, које би курдско становништво затворило у неки нови ОХАЛ регион (скраћеница којом се означавао регион насељен Курдима, у коме је ванредно стање трајало готово деценију и по). А када се овом сценарију дода идиловско-сиријски регионални хаос, јасно је да улога војске никако не би била само епизодна „рола”. Нажалост, јасно је и то да Турке, са осветољубивим Ердоганом, не чека ништа светлија будућност.

 

Стога можемо закључити да ни један од расплета, ни овај актуелни, ни онај који се могао десити, никако није добар по Турску. Пошто нас историја учи да мађионичари који тамо изводе трикове нису ни налик Дејвиду Коперфилду. Коперфилд је Кип слободе одмах вратио. Мађионичари са Босфора пак слободу тешко враћају... било да су је сакрили под султанов фес, или под еполете.

 

[MancMellow]

 

 

Ни један од расплета, ни овај актуелни, ни онај који се могао десити, никако није добар по Турску

 

i meni se cini

 

procitao...nije nesto tekst.

Edited July 21, 2016 by MancMellow

[namenski]

Btw. nacionalizam je dete liberalne demokratije (kao i kasnije socijal-demokratija) a ovaj danas je mala maca u odnosu na ono od pre 150 ili 100 godina.

Zapad nije svuda iako je globalizacija svuda. Razvijeni politicki sistemi zapadnog tipa su zapravo u manjini. 

BTW, ni jedan, ama bas ni jedan nacionalizam, nije mala maca.

Ili, tamo, u tom dalekom savrsenom svetu koji opisujes, mozda postoje neki arsini, kavezi tacnije s obzirom da si se uteko zooloskoj terminologiji.

 

Inace, najzabavnije je sto od svih pitanja postavljenih razmisljanja radi, bude odabrano jedno, pri tom poprilicno nevazno dok cekamo da posustala predstavnicka liberalna demokratija - kao po ko zna koji put do sada - nadje odgovor, integrise, asimilise, prihvati/podeli vrednosti.

 

Sve u svemu, preporuka: ima jedan Velsov roman u kome zive zli Morloci i dobri i ekstremno PC korektni Eloi...

 

 

 

procitao...nije nesto tekst.

+1

[MancMellow]

 

Posle pokušaja puča 15. jula, u kojem je poginulo 246 ljudi, uključujući veliki broj policajaca i civila, groblja širom Turske odbijaju da sahrane one koji su kovali zaveru protiv vlade u Ankari, prenosi sajt RT.

U pokušaju da reši taj problem, gradonačelnik opštine Istanbul Kadir Topbas je naložio da se odredi lokacija na kojoj će se sahranjivati, kako je rekao, izdajice, i gde će "prolaznici proklinjati one koji su tu sahranjeni". 

 

"Naložio sam da se rezerviše lokacija i da se to zove 'groblje za izdajice", rekao je Topbas u obraćanju grupi vladinih pristalica na istanbulskog trga Taksim. 

 

"Svako ko prolazi pored tog mesta će ih proklinjati i oni neće moći mirno da počivaju u svojim grobovima", rekao je gradonačelnik. 

 

On je dodao da čak i groblje bezimenih u Istanbulu, gradu sa 15 miliona stanovnika, nije pogodno mesto za sahranjivanje pučista, koji bi tu bili sahranjeni uz neke vernike. 

 

"Smatram da ih ništa neće spasiti od pakla. Moramo da im svet učinimo nepodnošljivim", rekao je Topbas obraćajući se demonstrantima na Taksimu

 

Ma odvezite ih pogrebnim autom u džehenem direktno, šta koji qrac...

[freakns]

@ beowl

 

koliko sam uspeo da ispratim ni jedni ni drugi nemaju previse dodira sa ataturkovim nasledjem, samo sto je gulen jos dalje otisao od erdogana.

 

koliko uopste ima turaka kojima je ataturkovo nasledje vazno? jesu li oni sad potpuno skrajnuti?

vole oni i dalje Ataturka, ali nekako romanticno. cini mi se da vise vole njegovo ime nego nasledje. 

sekularna drzava, jednakost polova i moderno obrazovanje nisu bas omiljene turske discipline :D

[Bojan]

 

Stavridis:

 

We need to encourage our Turkish partners to be measured, legal, and balanced as they investigate. There is clearly a danger of the post-coup investigations becoming a vehicle to cleanse jurists and military members who were not involved in the coup but are perceived as being politically difficult for the regime. This will require a delicate balance.

 

 

Deluje mi da čovek previđa (ili nije obavešten) da je Erdogan planirao i otpočeo čistku dosta pre puča. A pravosuđe je tu jedna od delikatnijih stvari, jer se pretpostavlja da je nezavisno od izvršne vlasti. Dakle, morao je prethodno izvršiti određene zahvate u regulativi.

 

Da je to uradio svedoči Izveštaj Evropske Komisije o Turskoj iz 2015.

 

 

 

The High Council of Judges and Prosecutors (HSYK) is the key institution managing the judiciary. It is responsible for appointing, transferring, promoting, suspending and dismissing judges and prosecutors, as well as for dealing with disciplinary issues. The Council also renders final decisions on Ministry of Justice proposals to abolish a court or change a court’s jurisdiction. 15 of the HSYK’s 22 members are chosen from among judges and prosecutors. The Council independently administers a budget of EUR 12.5 million. HSYK is supported by a well-staffed office led by a Secretary-General. However, annual reports, minutes of meetings and other relevant documents are not published.

 

Between 2007 and 2013 the process of judicial reform in Turkey has progressed towards implementing European standards of effectiveness, independence and impartiality. The most important building block was the reform of the HSYK in 2010. However, following legislative changes in 2014 and personnel changes in the Council, the executive reasserted its influence over the Council. As ex officio members, the Minister of Justice, acting as president 15 of the Council, and his Undersecretary play an extensive role in the work of the HSYK, particularly on disciplinary issues and transfers. The 2014 legislation also gave the Minister increased powers to appoint the staff of the Council’s secretariat. More transparency in the work of HSYK and its strict adherence to procedures are needed to strengthen its credibility and trust in the judiciary.

 

Judicial independence and impartiality are enshrined in the Constitution and the law. On the basis of the existing legislation, an electronic system allocates cases to the courts and judges which is though not entirely random. However, in practice, there are numerous reports of selective justice and political interference in court cases. Representatives of the executive have continued to publicly undermine the credibility of the judiciary as a whole. The strong role of representatives of the executive in the HSYK raises concerns about the Council’s independence. Decisions to launch disciplinary proceedings against judges and public prosecutors, as well as the annual routine inspection schemes, require approval by the Minister of Justice who, as ex officio president of the Council, supervises the inspection board. The Minister’s power, again as ex officio president of the Council, to appoint the personnel of the Council secretariat also undermines the Council’s independence. There are important limitations to the principle of immovability of judges. Accusations of conspiracy by the executive in the fight against the ‘parallel structure’ led to a high number of judges being transferred against their will in the past two years. With the exception of dismissals, HSYK decisions such as transfers of judges against their will are not open to judicial review. A number of disciplinary and criminal cases against judges and prosecutors have lacked due process, and in some instances have been based on their rulings. This contradicted basic principles of the rule of law and considerably undermined the independence of the judiciary.

 

Candidates to become judges and prosecutors are recruited through a combination of a written examination and an interview. The interview is conducted by a board of seven members. Currently, five of them are senior officials of the Ministry of Justice and the other two come from the Justice Academy. The HSYK does not play any role in this process. The HSYK exercises the power to appoint and transfer judges and public prosecutors. The Undersecretary of the Ministry of Justice has full voting rights on these issues. The HSYK is also responsible for evaluating the performance of and promoting judges and prosecutors. Assessment criteria for the promotion process are published in the Official Gazette. The HSYK can also dismiss a judge or prosecutor from his profession following a specified procedure. The dismissed judge or prosecutor has the right to appeal to judicial bodies. However, there have been numerous cases of dismissals being processed hastily.

 

 

 

 

Generalno Stavridis pominje neku potrebu za izbalansiranim pristupom Vašingtona. Pa meni se čini da su oni takav pristup već primenjivali poslednjih nekoliko godina. Sad valjda treba još neki izbalansiraniji pristup, kada se koketira sa Putinom i ultimativno se traži izručenje US rezidenta, bez valjanih dokaza.   

[MancMellow]

Deluje mi da čovek previđa (ili nije obavešten) da je Erdogan planirao i otpočeo čistku dosta pre puča. A pravosuđe je tu jedna od delikatnijih stvari, jer se pretpostavlja da je nezavisno od izvršne vlasti. Dakle, morao je prethodno izvršiti određene zahvate u regulativi.

 

Da je to uradio svedoči Izveštaj Evropske Komisije o Turskoj iz 2015.

 

 

 

 

Generalno Stavridis pominje neku potrebu za izbalansiranim pristupom Vašingtona. Pa meni se čini da su oni takav pristup već primenjivali poslednjih nekoliko godina. Sad valjda treba još neki izbalansiraniji pristup, kada se koketira sa Putinom i ultimativno se traži izručenje US rezidenta, bez valjanih dokaza.   

 

Turska je Americi mnogo bitna zemlja.