Politička ubistva i prevrati u Srbiji 1817 – 2003.

[Skyhighatrist]

Politička ubistva i prevrati u Srbiji 1817 – 2003.Dubravka StojanovićKontinuitet u diskontinuitetu. To bi mogla biti najkraća i najpreciznija definicija moderne istorije Srbije? Možda bi nam to pomoglo da vidimo dublje veze i niti koje povezuju događaje koji, na prvi pogled, nisu ni nalik jedni drugima?Možda bi onda, naoko turbulentna, istorija Srbije dobila čvršći okvir, a njene skokovite promene mogle bi da se vide kao delovi istog, u suštini jednosmernog kretanja. Ako je to tačno, bili bismo prinuđeni da počnemo da analiziramo da bismo razumeli. I da razumemo da bismo menjali.Zato, pođimo od jednog od ključnih uzroka diskontinuiteta u našoj istoriji – od političkih zločina i ubistava. Kad se pogleda taj sled od Karađorđa do Đinđića, obavezni smo pred sadašnjošću i budućnošću da proučimo njegove uzroke. I obavezni smo da prevaziđemo toliko udobnu relativizaciju, koja uvek kaže da je sve to bila slučajnost i da je svuda bilo isto. I, još pre, da odbacimo svesno odabranu iluziju da je naša istorija sudbina protiv koje se ništa ne može i koja ne zavisi od nas samih. Cilj razumevanja i znanja istorije nije da nam bude lakše, da se utešimo nekom novom iluzijom. Naprotiv – cilj je da se zabrinemo da bismo delovali. I da bismo znali šta treba da učinimo.Zato pođimo od same liste političkih prevrata i ubistava. Karađorđa je 1817. godine ubio konkurent Miloš Obrenović i njegovu je “osušenu i pamukom napunjenu glavu” poslao Turcima. Miloša su 1839. godine svrgnuli ustavobranitelji i Karađorđevići, kao i njegovog naslednika Mihaila, 1842. godine. Knez Aleksandar Karađorđević, koji je posle Mihaila došao na vlast, skinut je 1858. godine s vlasti, pa je vraćen Miloš. Dve godine kasnije Miloš je umro, a na mesto kneza došao je ponovo Mihailo. On je ubijen u zaveri protivničke dinastije, 1868. godine. Milan Obrenović, koji ga je nasledio, bio je nateran na abdikaciju, a njegov naslednik Aleksandar Obrenović ubijen je u Majskom prevratu 1903. godine. Predstavnika nove dinastije, kralja Petra Karađorđevića, na povlačenje su prisilili zaverenici koji su ga 1903. godine doveli na vlast. Njegovog naslednika Aleksandra su u Marseju, 1934. godine, ubili udruženi nacionalisti, predstavnici VMRO i Ustaškog pokreta. U posleratnoj istoriji Srbije, prvo su počišćeni srpski liberali 1972. godine. Zatim je Ivan Stambolić prvo svrgnut, pa ubijen. Slobodana Miloševića zbacio je puč u vrhovima vojske i policije 2000. godine. Zoran Đinđić je ubijen. Ostaje neobičan podatak da je jedini vladar koji nije ubijen ili na neki drugi način nasilno uklonjen bio Josip Broz Tito.Često možemo da čujemo da političke zločine u našoj istoriji treba gledati u širem kontekstu, da je tako bilo u celoj Evropi. Mogli bismo cinično pretpostaviti i da je to naša najdublja veza sa Evropom?! Međutim, ako se prouči ovaj zaista bogat spisak političkih ubistava u evropskoj i svetskoj istoriji 19. veka, može se brzo i lako videti da su, sa izuzetkom SAD, u drugim zemljama atentati bili izuzeci, a ne pravilo. Uz to, iako se u nekim političkim krugovima 19. veka i verovalo da prevrati, revolucije i atentati doprinose napretku, taj trend je prošao kad je politika stabilnije ušla u institucije. Kod nas se, međutim, zadržala.To nas dovodi do sledećeg najavljenog pitanja – da li se radi o koincidenciji? To i jeste jedno od najvećih istorijskih pitanja: u kojoj su meri događaji puke slučajnosti, a koliko su rezultat procesa dugog trajanja. Kako naći meru između determinizma i kontingencije? Da bismo to pitanje postavili, moramo ući u uzroke koji su dovodili do nasilnih smena vlasti u Srbiji.Analiza uzroka pokazuje da bi se atentati iz 19. veka mogli, u prvom redu, pripisati sukobu dve dinastije i političkoj konkurenciji koju je taj sukob stalno držao na nivou puzećeg građanskog rata. Monarhija je, zbog toga, bila faktor nestabilnosti u istoriji Srbije, a, kako kaže Latinka Perović, sukob dve dinastije razorno je delovao na državu i društvo, delio je, iscrpljivao i onesposobljavao je da rešava važna pitanja. Bila je to posledica činjenice da su dve narodne dinastije, izrasle iz dva srpska ustanka, od politike napravile arenu za sopstvene obračune. Uz to, vladaoci u Srbiji 19. veka nisu bili parlamentarni monarsi, koji “kraljuju, a ne vladaju”. Većina njih bili su političke ličnosti par excellance, uključeni i u najproblematičnije skandale i korupcionaške afere. Budući da su bili duboko umešani u politiku, ni u očima javnosti i konkurenata oni nisu bili nesmenljivi, što bi trebalo da bude temeljna ideje monarhije. Zbog toga je naš monarhizam bio podriven od samog početka i nikada nije imao onu snagu autoriteta koja je glavni argument stabilnih monarhija i onih koji se za njih zalažu. Dvadeseti vek doneo je novi sled političkih zločina, ali su njihovi uzroci postali komplikovaniji. Pre svega, posle ubistva poslednjeg Obrenovića, 1903. godine, dinastička konkurencija je prestala da bude motiv prevrata. Time je ogoljeno da ona i nije bila njihov ključni uzrok, već samo politički simptom.Permanentno revolucionarno stanje proisticalo je iz stanja večito nedovršene države. Srbija je bila i ostala nedovršena država, jer su sukobi oko unutrašnjeg uređenja dovodili do toga da je svaki od 15 usvojenih ustava bio osporavan i pre svog usvajanja, pa se tako nijedan (uključujući i današnji) nije doživljavao kao trajni, zadati pravni okvir. Još važniji uzrok nedovršenosti bilo je konstantno neprihvatanje granica u kojima se Srbija nalazila (uključujući i današnje), što je stalno na stolu držalo pitanje njihovog ispravljanja u nekom sledećem ratu. Nestalnosti i nesigurnosti davale su osnovni ton političkom životu.Ta neizvesnost stvarala je kod savremenika utisak da se ne zna šta će biti sutra, da su sva rešenja stalno moguća i sva pitanja neprekidno otvorena. U tim okolnostima niti se moglo niti se htelo rešiti bilo koje pitanje. Nije se moglo, jer nijedna od garnitura nije bila odlučna da preuzme odgovornost koja bi otvarala mogućnost novog državnog udara. Nije se htelo, jer se lakše vlada kad se ništa ne zna. Problem je bio u tome što stalno otvorena pitanja dalje generišu revolucionarne pokrete, koji se nude kao oni koji znaju rešenje. Svaka prethodna revolucija stvarala je novu, vlasti nastale prevratima govorile su da bez krvi neće otići, gajeći tako novu revolucionarnu opoziciju. Tako se (pa i danas), ubrzo po dolasku svake vlasti, otvaralo pitanje kada će i kako ona otići.U tim okolnostima dodatno je jačala autoritarna politička kultura. U političkom protivniku ona je videla samo i isključivo neprijatelja, prema kome je bilo dozvoljeno upotrebiti sva sredstva. Različito mišljenje videlo se kao izdaja i ugrožavanje državnih interesa. Jačala je duboko antipluralna politička svest, koja u ma kom, a posebno manjinskom “drugom” vidi opasnost. Tako je glavna parola vlasti postala – “čija vlast njemu i država; kome država njemu i sloboda”. U tim uslovima politika postaje suprotno od onoga što bi ona u modernom društvu trebalo da bude – način za artikulisanje i kanalisanje društvenih problema. Naprotiv, politika koja ne priznaje drugačije mišljenje samo potiskuje probleme i nezadovoljstvo, proizvodeći nove revolucionarne potencijale. Revolucija rađa novu revoluciju. Ali, pomaka nema.Ključni uzrok koji zatvara kanale političke komunikacije jeste partijska država. Ona je u Srbiji nastala kad i partije, u poslednjim decenijama 19. veka. Partije su od samog početka bile više od političke organizacije: one su socijalne kategorije koje omogućavaju napredovanje u društvu i ekonomske jedinice koje korupciju u društvu čine endemskom. Kako su društvene pozicije i vlasništva stečena zahvaljujući partijama, tako odbrana vlasti postaje i odbrana imovine, pa i same egzistencije, što dodaje posebnu žestinu političkim obračunima. Svaki prevrat bio je praćen i egzekucijom nad imovinom svrgnutih, što je najslađa osveta siromašnog društva, koje će se uvek (pa i danas) radovati svakom linču onih koji su se obogatili u prethodnoj vlasti.Ali dalje se od linča prethodnika nikada nije otišlo, jer je nova partija pravila svoju strukturu vlasti i novca. Siromašno društvo je od partija napravilo klanove, klijentelistički odnosi zamenili su druge društvene strukture. Te veze spojile su i identifikovale interesne grupe s državom. Bio je to još jedan uzrok koji je dovodio do uverenja da se ta veza može samo nasiljem raskinuti. Ali se ta veza uvek iznova stvarala, jer njeni uzroci ne mogu ukinuti revolucionarnim skokovima, već primenom zakona.Ta veza između vladajuće partije i novca se iznova obnavljala jer nikada nisu izgrađene stabilne i čvrste institucije. Bez ustavnog i neupitnog teritorijalnog okvira to se činilo nepotrebnim naporom. Ali i činilo se da se bez institucija lakše vlada, da se bez poštovanja prava može ušićariti više, kinjiti bolje. Međutim, dugo iskustvo političkih prevrata pokazalo je da su veliki račun plaćale upravo vlasti koje su u svom vladanju izbegavale institucije i zakone, stvarajući tako priliku da ih pometu mase koje su ih i dovele na vlast. Najvišu cenu, ipak, plaćala je i plaća država.Dodatan problem u istoriji prevrata dolazio je odatle što su dve dinastije postale simboli oprečnih političkih pozicija, različitih modela razvoja Srbije i suprotstavljenih nacionalnih politika. Obrenovići su se identifikovali sa Naprednom strankom, borbom za pravnu državu i protiv demokratskog populizma, težnjama ka modernizaciji Srbije i vezivanjem za Austro-Ugarsku, tada najbližim Zapadom. Karađorđevići su se povezivali sa Radikalnom strankom, odnosno narodnjačkim demokratizmom, prioritetom nacionalne politike nad unutrašnjim razvojem Srbije i vezivanjem za Rusiju. Te suštinske političke razlike davale su dodatnu snagu sukobima konkurentskih dinastija, jer su pokretale pitanje: kojim putem dalje? Dileme koje su tada otvorene još uvek nisu zatvorene, a pitanje “kuda dalje” još uvek je na dnevnom redu. Prevrati ni to nisu mogli da reše.Problemi su se dalje samo nizali. Iza dva zavađena politička bloka i dve orijentacije, zaista su stale zavađene velike sile. Sukobljene oko sfera interesa na Balkanu, Austro-Ugarska i Rusija našle su svoje oslonce u podeljenoj Srbiji, pa je svaki prevrat i svako političko nasilje, negde u pozadini, imalo makar i prećutnu podršku velikih sila. Bila je to još jedna gorka posledica nasilnih smena vlasti, jer se tako otvarao prostor za mešanje u unutrašnje stvari, ali i stvarala mogućnost da se politički protivnici u Srbiji identifikuju sa “stranim zavojevačem”. Otuda je jedna od najstarijih optužbi u srpskoj političkoj kulturi bila ona u kojoj se pominju izdajnici i strani plaćenici. To je dodatno delegitmizovalo drugačije političko mišljenje, učvršćujući autoritarnu matricu.Žestinu političkim obračunima dolivao je preovlađujući, predmoderni sistem vrednosti. Ratnički kodeks i verovanje da je junaštvo u sili, proistekli su iz epske poezije i shvatanja da ljudski život nema naročitu cenu, dovodio je do toga da život nije bilo teško ni izgubiti ni uzeti. I to ne samo vladarima, već i “običnim” političkim protivnicima, pa i onima za koje se verovalo da samo podržavaju suprotnu političku opciju. Svi parlamentarni izbori beležili su fizičke obračune na glasačkim mestima i nijedni nisu prošli bez nekoliko izgubljenih života. Osveta je postala jedno od osnovnih političkih sredstava. Uzvratiti udarac postao je ključni, neretko i jedini politički cilj. Nasilje se videlo kao rešenje.Još je jedan dubinski društveni i politički uzrok uticao na stalne zavere kao bitan faktor političkog života u Srbiji. Bila je to činjenica da su postojali zaverenički krugovi u organima prisile – vojsci i policiji. Zaverenici i kontrazaverenici jesu bili proizvodi dubinskih političkih podela oko ključnih pitanja razvoja, ali jedan dublji i važniji faktor davao im je naročitu političku moć. Taj svoj položaj oni su dugovali posebnom autoritetu koji je vojska uživala u srpskom društvu. Zaslužila ga je kao najorganizovaniji deo inače neorganizovanog društva. Ali, i još mnogo važnije, kao snaga koja je trebalo da dovede do ostvarenja jedinog pravog prioriteta – nacionalnog programa. Stalno iščekivanje rata koji bi rešio to nerešivo pitanje davalo je vojsci centralni značaj i u društvu i u politici, kao i lavovski deo budžeta. Zahvaljujući tome, ona je poverovala da može i da arbitrira u politici, u koju su je uvlačile i zavađene grupe na političkoj sceni.Poseban problem sa nasilnim smenama vlasti bio je u tome što su “izvršioci prevratnih radnji” ostajali kao politički faktori i po obavljenom “poslu”, čime su dalje destabilizovali političko stanje u državi. Najpoznatiji je primer zaverenika iz 1903. godine, koji su direktno uticali na politiku u “zlatnom dobu srpske demokratije”, utičući na smene vlada, izbore ministara, uslove savezničkog ugovora sa Bugarskom, pripreme Mlade Bosne za Sarajevski atentat… Tako su nastali, kako su ih tada zvali, neodgovorni činioci, koji vaninstitucionalno deluju, i mimo institucija vuku odlučujuće konce. To daje moć tajnim službama i skrivenim centrima moći da rukovode ovom zemljom, čime se, dodatno, poništavaju prethodni demokratski napredak i pokušaji izgradnje institucija. To je još jedan faktor koji stalno podriva labilni pravosudni sistem zemlje, jer nosioci prevrata nisu nikada izvođeni pred redovni sud, što je dodatno slabilo moć i autoritet pravosuđa, koje ne može da se uhvati u koštac s ključnim pravnim prestupom – ubistvom vladara. Proglašavani za borce za slobodu, zaverenici su stavljani izvan i iznad zakona, a država se dalje urušavala.Prevrati i ubistva su dalje pogoršavali političku kulturu iz koje su nastali, ostavljajući na njoj duboke ožiljke. Smenjivanje interesnih grupa na vlasti i njihovi međusobni obračuni stvarali su nedemokratsku lojalnost i jačali strah kao politički faktor. Mnogi su dragoceni ljudi potrošeni u tim prljavim rabotama. I savremenici su toga uvek bili svesni, pa je jedan istaknuti političar početkom 20. veka govorio ovako: “Pogibije oba vladara, izgnanstva trojice za jedan vek! (…) Ta borba degeneriše našu parlamentarnu mašinu, izvitoperuje ulogu partija, lomi rebra i karaktere, baca ljude u sirotinju (…) Najpošteniji ljudi padaju okaljani, a često najveći nevaljalci prosperiraju (…) Zato se tera šega sa Srbijom. Zato se ređaju neuspesi za neuspesima u spoljnoj i unutrašnjoj politici, jer je to rat crvene i bele ruže, i to stogodišnji rat u Srbiji” (citirano prema L. Perović). Rečeno je to posle prvih sto godina. Ali ni naredni vek nije doneo političku stabilnost i redovne, mirne smene vlasti. Nasilje se i dalje videlo kao rešenje, a Srbija se teško kretala napred.Zato danas, na desetu godišnjicu ubistva premijera Zorana Đinđića, treba reći da taj nesrećni kontinuitet političkog nasilja nije slučajnost i da se njegovi uzroci nalaze duboko u istoriji Srbije. I šta mi iz tog kontinuiteta diskontinuiteta možemo da zaključimo? Ako dosadašnju analizu primenimo na “slučaj Đinđić” lako ćemo uočiti da se većina pomenutih političkih faktora stekla i prilikom tog atentata. Bili su tu i zaverenici u vrhovima tajnih službi koji su učestvovali i u prethodnom prevratu, onom iz 2000. godine i zahvaljujući tome imali poseban položaj. Bila je tu i partijska država. I politička kultura koja u protivniku vidi neprijatelja. I sistem vrednosti koji u kompromisu vidi slabost, a u sili junaštvo. I interesi moćnih krugova koji su u uspostavljanju pravnog sistema i institucija vide smetnju za svoj monopol. Možda i velike sile. I, na prvom mestu, ona ista podela na moderniste i antimoderniste, zapadnjake i antizapadnjake, koja je bila dubinski uzrok većine drugih atentata u srpskoj istoriji. Zato ubistvo iz 2003. godine dokazuje da je još uvek na snazi kontinuitet koji proističe iz dubinskih problema moderne istorije Srbije: slabosti institucija, moći “nekontrolisanih činilaca”, partijske države i nerešenog ključnog pitanja: “kuda dalje?”. Tek će uklanjanje svih tih uzroka napraviti diskontinuitet u kontinuitetu. Nerasvetljeno ubistvo Zorana Đinđića već deset godina upozorava na opasnosti koji su još uvek tu, na nestabilnost koja stvara nove nestabilnosti. A Srbija i dalje stoji.

[Cane Vukic Prebranac]

Iza dva zavađena politička bloka i dve orijentacije, zaista su stale zavađene velike sile. Sukobljene oko sfera interesa na Balkanu, Austro-Ugarska i Rusija našle su svoje oslonce u podeljenoj Srbiji, pa je svaki prevrat i svako političko nasilje, negde u pozadini, imalo makar i prećutnu podršku velikih sila. Bila je to još jedna gorka posledica nasilnih smena vlasti, jer se tako otvarao prostor za mešanje u unutrašnje stvari, ali i stvarala mogućnost da se politički protivnici u Srbiji identifikuju sa “stranim zavojevačem”. Otuda je jedna od najstarijih optužbi u srpskoj političkoj kulturi bila ona u kojoj se pominju izdajnici i strani plaćenici. To je dodatno delegitmizovalo drugačije političko mišljenje, učvršćujući autoritarnu matricu.

У принципу, суштина модерне српске историје.едит: ред ријечи. Edited March 10, 2013 by Cane Vukic Prebranac

[Prospero]

Kratka istorija zatiranja političkih protivnika u SrbijiAutor: Srđan CvetkovićOd samog oslobođenja od Turaka i stvaranja korena moderne srpske državnosti pa do kraja HH veka društveni život u Srbiji je bio obeležen žestokim političkim obračunima. Nacionalna sloboda i lični ambicije vladara po pravilu uvek su stavljane ispred građanskih i političkih sloboda pojedinaca. Još od ustaničkih dana policija i sila u rukama vladara korišćeni su za obračun sa političkim protivnicima i održanje lične vlasti. Pri tom se politički neistomišljenik vrlo lako kvalifikovao kao državni neprijatelj i izdajnik koga treba odstraniti čak i fizički iz društvenog života (recidivi ovakve političke (ne)kulture primetni su bili do skora a u tragovima i dan danas!). Najpre su predmet političkog progona bili oponenti srpskim vođama Karađorđu i Milošu (u kojim je stradao i sam Karađorđe), da bi se zatim kroz ceo vek nastavila oštra dinastička utakmica u kojoj se nisu birala sredstva. Pomenimo samo Karađorđev progon oponenata Petra Dobrnjca i Milenka Stojkovića kao činjenicu da nije bio milostiv ni prema najbližoj rodbini (ocu i bratu) kada je bio ugrožen njegov autoritet.Miloš je takođe nemilosrdno gonio svoje neposlušnike Pavla Cukića, Petra Molera, Simu Markovića potom i Miloja Petrovića Đaka pa i samog Vuka Karadžića koji ga je propisno ocrnio u svojoj tajnoj istoriji njegove vladavine. Malo koji je vladar na prestolu u ne tako kratkoj dinastičkoj istoriji Srbije sačuvao živu glavu i umro prirodnom smrću. Pomenimo samo ubistvo Karađorđa 1817., kneza Mihaila 1867., i kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage 1903., pokušaje atentata na Kralja Milana (1882. i 1899. ako ne računamo incident sa klozetskim daskama u okolini Smedereva 1873.) i konačno ubistvo Kralja Aleksandra Karađorđevića 1934. kao najpoznatije manifestacije ovog terora. Na međudinastičku borbu nalegli su zatim osnivanjem partija i surovi međupartijski ratovi. Obračun sa radikalskim kolovođama u Timočkoj buni 1883. (koja je ujedno i dobar primer represije odozdo – neemancipovanog društva prema modernizatorskoj ulozi države) dobro je poznat, kao i još drastičniji progon naprednjaka tzv. dani narodnog odisaja kako je eufemistički kasnije nazvan ovaj teror nakon dolaska na vlast radikala 1887. u kojima je stradalo na desetine naprednjaka dok su mnogi na najneobičniji i zverski način mučeni (naticanje na kolac, pečenje na ražnju….), a zabeleženi su i mnogi napadi na imovinu političkih neistomišljenika: razbijanje radnji, sečenje vinograda, otimanje letine i drugo.Dvadeseti vek otpočeo je ubistvom kralja i kraljice a zatim dalje obogatio istoriju političkog nasilja na ovim prostorima raznolikom i nadasve obimnim materijalom. Militarizam i česti ratovi za nacionalno oslobođenje (u periodu 1877-1914. bilo ih je čak pet), ali i teške socijalno-ekonomske prilike, ekstremno siromaštvo, masovna nepismenost, nisu bili plodno tlo za razvoj demokratije i ljudskih prava i drastično su usporavali društvenu emancipaciju i srozavali nivo političke kulture (koja je bogami blagodareći različitim socijalno-istorijskim faktorima i do dana današnjeg ostala nevelika!). Politička borba se preselila sa međupartijskog nivoa (mada ne i sasvim stišana ako se uzmu u obzir žestoki verbalni okršaji radikala i samostalaca) na teren sukoba vojnih i civilnih vlasti ali i nastojanja monarha da obuzda vojni faktor (Crna ruka) i službe bezbednosti (završen tek Solunskim procesom 1917.) što je bilo naročito teško s obzirom na ulogu kakvu je imala vojska prilikom ustoličenja dinastije Karađorđević kao i popularnost koju je stekla u ratovima za nacionalno oslobođenje.Stvaranjem Jugoslavije 1918. preko kolena, politički obračuni samo su dobili na intenzitetu i složenosti naročito sa snažnim srpsko-hrvatskim antagonizmom ali i pojavom revolucionarnog komunističkog pokreta. Atentat na ministra policije Milorada Draškovića i pokušaj na kralja Aleksandra isprovocirali su zabranu rada KPJ i progon komunista, verbalni rat na liniji Srbi-Hrvati koji je pretvoren u krvavu skupštinsku tragediju bili su uvertira za uspostavljanje ličnog režima kralja Aleksandra, zabranu rada političkih partija, internaciji građanskih političara i pojačan progon ekstremnih elemenata ustaša, vmrovaca i komunista. Vrhunac međuratnih političkih obračuna bio je atentat na samog kralja Aleksandra 1934. godine koji se uklapa u opšti trend uzavrelih političkih strasti u međuratnoj Evropi (Hantigton ga u studiji o demokratiji naziva povratnim talasom diktatura i nemira posle relativne liberalizacije krajem HIH veka. )[1]Osim kneza Mihaila (1867.) i kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice (1903) u Srbiji, U Istočnoj Evropi su pali od ruke atentatora levih ili desnih ekstremista : Petko Petkov premijer Bugarske (1907), Franc Ferdinand prestolonaslednik Austro-Ugarske (1914), Ištvan Tisa, lider mađarskih liberala (1918) dok su ruski car Aleksandar III (1895) i premijer Stolipin (1911) bili žrtve fanatičnih narodovoljaca. Dvadesetih godina nastavlja : tri pokušaja atentata na Lenjina (1918-1923), Milorad Drašković ministar policije Kraljevine SHS (1921), V. Ratenau nemački ministar inostranih poslova (1921), G. Narutovic, predsednik Poljske (1922), Alojz Rasin, ministar finansija (1923), A. Stambolijski bugarski premijer (1923), S.Radić, lider HSS (1928) a potom i tridesetih kralj Aleksandar, Jon Duka i Z. Kodreanu rumunski političari (1933. i 1938.).[2] Talas diktatura kao posledica Prvog svetskog rata, ekonomsko-socijalne nestabilnosti zapljusnuo je mnoge mlade demokratije u Evropi: Italiju 1922, Portugal 1926, Nemačku 1933, Grčku 1936, takođe i Bugarsku, Poljsku, Litvaniju, Letoniju, Estoniju … [3]Relativna liberalizacija režima do početka Drugog svetskog rata međutim nije bila lišena, brutalnih policijskih obračuna sa demonstrantima, u kojima je neretko bilo i ljudskih žrtava kao i militarizacije političkih partija i pokreta kroz stvaranje ličnih partijskih vojski i batinaša koje su se brutalno razračunavale sa neistomišljenicima (ORJUNA, ZBOR, HANAO, borbaši…). Drugi svetski rat je u potpunosti otvorio Pandorinu kutiju nasilja pre svega ustaškog režim u NDH koji je stvorio čitavu industriju smrti koja je neumorno radila kao i nacistički okupacioni režim sa sistemom logora i politikom sto za jednoga koja ipak nije predstavljala prepreku komunističkom pokretu da nastavi svoje akcije bez obzira na žrtve privlačeći tom beskompromisnom borbom masovno na svoju stranu radikalizovane elemente iz ratom ugroženih područja pre svega Srba sa teritorije NDH. Paralelno sa antifašističkim ratom (kroz dva antifašistička pokreta sa različitom ideologijom i taktikom i odnosom prema nasleđu) u Srbiji je buktao građanski rat raznorodnih ideoloških pokreta, nedićevaca, ljotićevaca a najviše pripadnika JVO i partizanskog pokreta koji je odneo više žrtava nego sve nemačke odmazde.Demokratija višeg tipaIpak komunistički revolucionarni teror koji je usledio neposredno po oslobođenju Srbije i Jugoslavije, prema intenzitetu ali i oblicima i metodama političke represije prevazilazi sve do tad viđeno ako izuzmemo zločine nacista i ustaša. Po sistematičnosti, masovnosti, oblicima i trajanju političkog nasilja period 1944-1951., sa dva vrha represivnog talasa, prvi, kroz divlja čišćenja i likvidacije bez suda kao i presude vojnih sudova 1944-1945. kao i potonji pojačan progon ibeovaca i građanskih neprijatelja 1949-1950. u uslovima međunarodne izolacije predstavljaju tamne mrlje u ionako mračnoj istoriji političkog nasilja u Srbiji. Tajna policija postaje svemoćna kao mač revolucije potpuno u rukama partije, tužilac i sudija hiljadama narodnih neprijatelja (omiljene floskule kojima su se etiketirali ljudi za odstrel). Kao ilustraciju u prilog ove teze navešćemo samo nekoliko primera. Najpre sasvim paradoksalan podatak da je kroz KPD Zabela prošlo u prvih pet godina između 1945-1951. oko 42.000 zatvorenika isto koliko i u narednih pola veka u manje više istom društveno političkom sistemu. Pre rata u njoj je boravilo oko 500 robijaša godišnje i to u uglavnom nepolitičkih delikvenata u poratnom periodu bilo ih je prosečno oko 6-7000 dok je taj broj opao kasnije na 1000 i ispod dok je u vreme Miloševićeve vlasti (iako je tada kriminal cvetao) ulazilo je svega oko 500 godišnje.[4] Isto tako u Zabeli prema ispovestima disidenata kao što je Dragi Stojadinović, Pekić, Dragoljub Jovanović i drugih u prostorijama gde je u Kraljevini Jugoslaviji bilo 10-15 zatvorenika sa statusom privilegovanih (custodia honesta) sada je bilo preko i do 250 osuđenika. Stojadinović opisuje da su u Drugom j zgradi u Mitrovici 1949. imali čak sobnog starešinu koji je na podu kredom crtao na golom betonu pravougaonik 2m h 40cm što je bio životni prostor osuđenika za određen za spavanje.[5] Neki koji su iskusili kako predratne tako i poratne zatvore, kao Dragoljub Jovanović, i sami su imali priliku da se uvere u to pa tako na primedbu Dragoljuba Jovanovića posle osude 1947. jednom zatvorskom starešini kojeg je sticajem okolnosti poznavao sa robije u staroj Jugoslaviji, kako su uslovi robijanja tada bili neuporedivo bolji, ovaj je smireno odgovorio: ,,Zato je i propala!”[6] Isto tako činjenica je da prema najnovijim istraživanjima je najmanje 60.000 građana Srbije likvidirano uglavnom bez suđenja tokom 1944-1945., čak i više ako računamo streljanja ratnih zarobljenika na Zelengori i Sloveniji 1945., kao i par hiljada kroz sudske procese. Po selima zaječarskog, smederevskog i čačanskog okruga taj broj se kreće između 5 i 20, u nekim dostiže i 40, po varošim i do stotinu a u većim, gradovima više stotina i najvećim Beogradu, Nišu i više hiljada.[7] Na ovo treba dodati pritisak na porodice političkih i klasnih neprijatelja, onemogućavanje školovanja ili upisa na željeni fakultet, anatemisanost i odbačenost od sredine…) Tu je konfiskacija celokupne imovine gde su često članovi ostajali i bez najličnijih stvari izbačeni na ulicu ne mogavši često da ponesu čak ni porodične fotografije. Pritisak se nije završavao samo u zatvoru već su bivši politički koji nisu revidirali obično bili proganjani i po izlasku iz zatvora, vrbovani da rade za UDB-u, teško nalazili posao i ostvarivali socijalne prinadležnosti a da i ne govorimo o pristupu javnim funkcijama i osetljivim mestima gde se naročito vodilo računa o partijskim kadrovima.Istorija političke represije u Srbiji posle Drugog svetskog rata prolazila je kroz nekoliko faza i bila određena nizom socijalnih i istorijskih faktora. U prvoj intenzivnoj KPJ je najpre na divlji zatim institucionalni način eliminisala svoje političke i klasne neprijatelji ubrzano menjajući društveno-politički sistem različitim načinima podržavljenja privatnog kapitala kao i nametanjem novog duhovnog i kulturnog obrasca (socrealizma) potpunom redukcijom umetničkih i naučnih sloboda . Najpre je represija sprovođena kroz optužbe za kolaboraciju a zatim su čest osnov bile osude za špijunažu i izdaju u korist jedne ili druge supersile ili pak kritika i protivljenje privrednim reformama (kolektivizacija, otkup, samoupravljanje…). Prvo je eliminisana opozicija van fronta do 1946, zatim “saputnici revolucije” (Staljinov izraz – nap. aut.) u frontu (D. Jovanović, T. Jančiković, Lj. Sirc, F. Frol i drugi) da bi na kraju posle raskola 1948. u komunističkom taboru na meti bili simpatizeri Staljina (S. Žujović, A. Jovanović, V. Dapčević, A. Hebrang…), a zatim i unutarpartijski liberalni oponenti (M. Đilas, D. Ćosić, Nikezić, Perović i drugi) postajući žrtve iste političke (ne)kulture koju su posle rata najpre čak i mnogo žešće osetili građanski “narodni neprijatelji“.Neprijatelja treba samo “klepiti po ušima”Međutim posle sukoba sa Staljinom koji je na kratak rok doneo intenziviranje državno partijske represije kao način dokazivanja pravovernosti boljševizmu (kampanja kolektivizacija, nacionalizacija, prinudni otkup…) na duži rok od početka pedesetih dolazi do relativne liberalizacije.Sada režim teži da se pred svetskom javnošću dokaže kao demokratski, deluje se više preventivno, ideološki i kroz povremene javne sudske procese radi zastrašivanja (neprijatelja treba prema samo klepiti po ušima – Titov izraz). Političko nasilje postaje sofisticiranije, racionalnije, instrument unutrašnje politike (održanja monopola vlasti) i spoljne politike (očuvanje imidža zemlje liberalnog komunizma) kao i rezultat složenog spleta društvenih okolnosti. Pozicioniranje Jugoslavije između Istoka i Zapada, formulisanje nove ideologije i trećeg puta u socijalizam, zahtevalo je bar u javnom životu otklon od staljinističkih metoda obračuna sa političkim protivnicima. Brutalni nkavedovski metodi, likvidacije bez suđenja i masovni progoni i hapšenja početkom pedesetih lagano prestaju smanjuje se pritisak na porodice narodnih neprijatelja. Uslovi kako u Mitrovici tako i drugim zatvorima znatno se popravljaju početkom pedesetih zatvorenici dobijaju krevete, posete, štampu, grejanje….Vlast se svesno trudi da se pred svetskom javnošću predstavi kao komunistička zemlja sa ljudskim licem.Ipak to nije značilo suštinsku demokratizaciju režima već samo liberalnu fasadu budući da se partija tj. sam Tito vraćao već oprobanim metodama čvrste ruke uvek kada bi osetio da bi mogli biti ugroženi ili poljuljani temelji partijskog monopola na vlast. Buduću da je partija bila ustrojena piramidalno i u suštini nedemokratski (i pored proklamovanja samoupravne demokratije), sa Titom kao nepogrešivim vođom sa ogromnom podrškom u članstvu i narodu, tehnika političkih obračuna bila je ta da se najpre u najužim partijskim telima, često u krugu samog Tita, odluči o tome ko će, na koji način i do koje mere biti predmet progona. Pri tom su tajna policija i sudovi bili samo produžena ruka za izvršavanje naloga najužeg partijskog vrha, tj. najčešće Tita i njegove dvorske kamarile (bar kad su u pitanju krupne stvari). To je bio slučaj u vreme Brionskog plenuma 1966, studentskih demonstracija 1968, hrvatskog proleća 70-tih, obračuna sa srpskim liberalima 1972. ili pak u slučaju spoljnopolitičkih pritisaka kao što pogoršanje odnosa zbog nepotpisivanja deklaracije komunističkih partija 1958., zategnutosti oko suđenja Đilasu sa Velikom Britanijom i slično.Osim ličnim interesima partijskog vrha i interesima održanja partijskog monopola na vlast, represija u samoupravnoj Jugoslaviji je bila predodređena i sa nekoliko simetrija s obzirom na njenu unutarnju etničku, versku i administrativnu heterogenost kao i specifičan spoljnopolitički položaj između dva ideološko-politički suprotstavljena bloka, sa kojima je morala računati. Prvo i najvažnije ideološkopolitička – globalna ravnoteža: moralo se voditi računa o interesu velikih sila, u prvom slučaju pogoršanje odnosa sa jednom ili obe velike sile pratilo je udaranje čas po levoj čas desnoj opoziciji (npr. 1958. zaoštravanje odnosa sa Moskvom prati ponovni progon Dapčevića i drugih ibeovaca kao u sudski proces predratnim socijalistima grupi Krekić-Pavlović iste godine koji je pratio zatezanje odnosa sa Zapadom). U drugom slučaju približavanje jednoj od supersila pratilo je po pravilu amnestija pre svega za nekog od njoj ideološki bliskih političkih zatvorenika (kao što je velika amnestija za ibeovce 1956. i izmirenje sa SSSR-om ali i kasnije amnestije 1960-tih za Đilasa i druge i 1977. za Mihajlova desile su se “slučajno” pred Titov put u SAD odnosno konferenciju KEBS-a u Beogradu).Bilo je obratnih uticaja logika Hladnog rata i interesi velikih sila za stabilnom Jugoslavijom i mirom na Balkanu često su išli na ruku čvrstoj ruci i po cenu slamanja demokratskih i nacionalnih pokreta npr. progon liberala-komunista i građanskih disidenata sedamdesetih (no tu Tito i Jugoslavija nisu izuzetak!). Ovo pojačavanje represije posle slamanje srpskih liberala i hrvatskog proleća sedamdesetih koje je naišlo na nepodeljenu podršku kako Brežnjeva tako i Niksona (politika detanta!) a nije čak izazvalo ni veće odjeke u evropskoj intelektualnoj javnosti (npr. slučaj Mihajla Mihajlova, osuda Đure Đurovića, kidnapovanje Vlade Dapčevića i drugih…). Recimo, general Grigorijenko postao je disident u vreme Brežnjeva i američka štampa mu je svakodnevno posvećivala ogromnu pažnju dok se u to vreme o jugoslovenskim disidentima vrlo retko pisalo . Zanimljivo da je čak zbog političkih razloga (budući da je bio jugoslovenski disident) krajem sedamdesetih bila oborena kandidatura Mihajla Mihajlova za profesorsko mesto na Kolumbija Univerzitetu. Čak je i program Slobodne Evrope (kad je počeo da se emituje) emitovan za sve istočnoevropske zemlje osim za SFRJ, zbog Tita čak ni za Albaniju zbog Kosova, odnosno Tita. Tek ’94. Radio Slobodna Evropa počeo je da emituje program za Jugoslaviju. Ipak najveći paradoks je da se na Zapadu polovinom sedamdesetih razmišljalo o kandidaturi Tita i Mihajlova za Nobelovu nagradu za mir u vreme kada je Mihajlov čamio u Titovom zatvoru osuđen na sedam godina zbog pisanja slobodoumnih knjiga. Tako su demokratski procesi u Jugoslaviji svesno su žrtvovani pred globalnim ideološkim interesima zapadnih demokratija zbog navodnih interesa stabilnosti na Balkanu u vreme približavanja dve superesile, zauzetosti SAD u Vijetnamu, ali i interesa da se i dalje taktikom “održavanjem Tita da pliva” potkopava Istočni blok. Politika šargarepe i štapa i specifičan položaj Jugoslavije između Istoka i Zapada ogledala se dakle i na pitanju državne represije koja je morala biti daleko sofisticiranija nego u zemljama soclagera gde se nije moralo voditi računa o mišljenju Zapada niti dokazivati s vremena na vreme pravovernost Istoku kroz hapšenja i osude liberalnih elemenata.Kao prilog ovoj tezi navodimo anegdotu koju nam je ispričao disident Mihajlo Mihajlov. Jednom prilikom negde 1974. dok su šetali Tašmajdanom Đilas je rekao svojim prijateljima Mihajlu Mihajlovu i advokatu Jovanu Baroviću nakon što su čuli za hapšenja Pripadnika NKPJ a računajući na ideološku simetriju: Šta misliš koga će od nas sad da uhapse?. Nije prošlo dugo a Mihajlov je završio na robiji – bio je osuđen na sedam godina zbog političke propagande.[8]Druga, međurepublička ravnoteža: obično je slamanje opozicije u jednoj republici pratio kao protivteža progon opozicionara u drugoj (naročito na osetljivoj liniji Srbija-Hrvatska). Treća je verska ravnoteža u progonu naročito je bila prisutna u BiH gde se strogo vodilo računa da se mač ne ustremi preterano prema jednoj verskoj grupaciji. Četvrta, nacionalna opet naročito na relaciji Srbi-Hrvati zasnovana na tezi da jedan nacionalizam izaziva drugi (primeri: Milovan Đilas-Franjo Tuđman, Dobrica Đosić-Vlado Gotovac, Vlada Mijanović Revolucija-Dražen Budiša, Ljuba Tadić-Rudi Supek: 60-tih i 70-tih Vojislav Šešelj-Alija Izetbegović 80-tih…) koja naravno nije mogla uvek biti dosledno ispoštovana s obzirom da u određene nacionalnosti kao Hrvati i Albanci bili u većem broju orijentisane protiv Jugoslavije ili centralizma. I konačno najvažnije je fina ravnoteža koju je režim mogao da postigne između s jedne strane realne pretnje da se opozicija znatnije afirmiše društvu, težnje da se Jugoslavija predstavi kao demokratska socijalistička zemlja koja nasuprot staljinističkom i maoceovskom nudi jedan humani socijalizam i s druge potrebe da se sačuva partijski monopol na vlast. Na kraju još treba istražiti do koje mere su okolnosti liberalizacije putovanja (gasterbajteri), bržeg protoka informacija usled tehnološkog napretka 80-tih, sleđenje zapadnog kulturnog obrasca (uticaj kulturne revolucije 1968) i slične civilizacijske okolnosti Jugoslavije kao evropske zemlje, uticale da samo društvo ide ispred dozvoljene slobode i stege koju je partija morala da nameće po cenu opstanka na vlast a društvo time posredno dodatno vršilo pritisak odozdo za dalju liberalizaciju režima (tzv. efekat grudve snega). Ova jugoslovenska specifičnost bi se uprošćeno mogla iskazati kao: “korak napred dva koraka nazad” – u zatvor se često lakše dospevalo nego u zemljama istočnog bloka jer se nije znalo tačno određena granica koja se ne sme preći (kao zemljama realsocijalizma) ali je kaznena politika bila neuporedivo blaža sa vrlo čestim amnestijama političkih zatvorenika naročito kad bi se zbog njih digla prašina na Zapadu.Tako je Tito imao običaj da pred put u Zapadne zemlje naročito SAD pomiluje nekog od političkih disidenata. To se desilo na primer 1960. kada su pomilovani osuđeni socijalisti B. Krekić, A. Pavlović, prof. D. Stranjaković, M. Žujović, a zatim ubrzo i Milovan Đilas ali i 1977. u vreme održavanja KEBS-a i Titove predstojeće posete SAD kada je pomilovan M. Mihajlov, ibeovac Komnen Jovanović i još neki politički osuđenici što je pozdravio lično američki predsednik Džimi Karter.[9]Posle kolebljivih pedesetih državnopartijska represija slabi šezdesetih godina što se ne slučajno poklapa sa strukturalnim promena u društvu: rast standarda i veća podrška režimu, odmakla industrijalizacija i urbanizacija (posle 1961. preteže urbano stanovništvo nad seoskim), opšte podizanje obrazovnog i kulturnog nivoa, zatim značajno je i približavanje Zapadu (susret Tito-Kenedi i nepregledni redovi za upisivanje u knjigu žalosti američkoj ambasadi u posle atentata 1963) itd. Takođe to treba povezati sa olakšanim putovanjima i emigracijom (gasterbajteri) i drugim socijalnim faktorima kao i prostom činjenicom više slobode – viši standard / manje otpora – manje represije. Neki istraživači kao što je američki profesor Semjuel Hatntigton smatraju da je otprilike 2.500 hiljada dolara po glavi stanovnika ozbiljan društveni preduslov i neka granica na kojoj su velike šanse da dođe do suštinske demokratizacije društva. Otprilike su se takvi društveni uslovi, koji se tiču standarda, pismenosti, političke svesti i kulture počeli sticati u većem delu Jugoslavije ranih osamdesetih u nekim sredinama i ranije tokom sedamdesetih. Izuzetak je možda situacija posle 1968., MASPOK-a, i obračuna sa liberalima 1970-tih kada je uzburkana društvena situacija dovela do i pobede konzervativaca u SKJ kada dolazi do intenzivnije saradnje sa SSSR-om što se osetilo i po pitanju IB emigracije koja beži na Zapad (Francuska, Belgija) u strahu od hapšenja KGB i SDB kao i sa kampanjom čvrste ruke, većeg ideološkog nadzora i obračuna sa tehnomenadžerijom i liberalima. Politički progon je intenziviran naročito posle Brozove smrti pa potrajao sve negde do druge polovine osamdesetih i pada Berlinskog zida. Veliki znak stvarnog otopljavanja i većih sloboda bio je i slučaj kada je Mira Adanja Polak prvi put ispričala posprdan vic na račun Josipa Broza Tita u “Beogradskoj hronici” negde u jesen 1989. Takođe je na simboličkom nivou puštanje iz zatvora krajem osamdeset poznatih političkih disidenata nakon decenija provedenih na robiji (Dapčević, Perović, Demaći, Šešelj…) i nagoveštavalo dalju liberalizaciju režima i skretanje sa rigidnog ideološkog kursa.Devedesetih se represija sve manje sprovodi u ime propadajuće komunističke ideologije već očuvanja gole političke vlasti. Predmet progona i obrade tajne policije postaju opozicioni lideri (Vuk Drašković i drugi) koji prete da poljuljaju vlast Socijalističke partije i Slobodana Miloševića kao i nezavisni novinari što zbog pritisaka vladajućih establišmenta što zbog pretnji osnaženih kriminalnih krugova isprepletanih sa tajnom službom. Najdrastičniji oblici kršenja ljudskih prava u ovoj eri jesu, gušenje martovskih demonstracija tenkovima 1991., izborna krađa i prebijanje demonstranata 1996-1997, dva pokušaj atentata na Vuka Draškovića (1999. i 2000) i ubistvo Ivana Stambolića (2000.). Konačni udarac repom jednog dela obezglavljene tajne policije jeste atentat na premijera Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine. Posle petog oktobra ipak dolazi do značajne relaksacije kada su u pitanju ljudska prava i slobode. Progon političkih neistomišljenika zamire, osim atentata na Zorana Đinđića (koji je u suštini represija odozdo-otpor jednog dela društva reformama) nije zabeležen ni jedan atak na istaknutu političku ličnost. Srbija dobija sve više ocene kada su u pitanju ljudska prava i slobode. Fridom Haus ipak relevantan faktor za ocenu stepena ljudskih prava i sloboda je čak Srbiji u najnovijem izveštaju za 2006. dao prednost u stepenu demokratskog postignuća u odnosu na zemlje u regionu stavljajući je na prvo mesto, čak ispred Hrvatske, Bugarske i Rumunije koje su u EU ili su kandidati, dok ipak u odnosu na Mađarsku i zapadne demokratije još uvek naravno znatno zaostaje.[10]Sudbina političkih buntovnika u SrbijiNema mnogo primera u modernoj političkoj istoriji Srbije ličnosti koje se nisu libile da na oltar slobode prinesu svaku žrtvu izlože se progonu, gubitku lične slobode, imovine, a ne retko i života. Mada bi smo mogli početi i od Vuka Karadžića (ili čak Dositeja i Bože Grujovića) njegovog izgona i sukoba sa Milošem iz tog kluba retkih buntovnika pomenimo najpre Vladimira Jovanovića, oca liberalizma u Srba koji je zanesen idealima slobode i pravde nadenuo imena svojoj deci Slobodan i Pravda rođenoj u izgnanstvu u srpskoj Atini – Novom Sadu. Zatim Svetozara Markovića, prvog socijalistu koji je mlad preminuo obolevši u kraljevskim kazamatima. Istorija političkih disidenata morala bi uvrstiti i komuniste pre svega Moše Pijadea, Čolakovića i druge sa debelim stažom u doduše pristojnim položajem u zatvorima (Kustodia honesta) ali bi svakako morala voditi računa da uzme u obzir revolucionarne i terorističke metode borbe koju je KPJ prihvatila u nameri da kao ćelija Kominterne sprovede direktivu o razbijanju Jugoslavije kao versajske tvorevine (što bi ako ćemo objektivno i najdemokratskiju državu danas isprovociralo da posegne za silom). Čist kao suza uz Mihajlova i Pekića jedan od najobrazovanijih među disidentima svakako je dr Dragoljub Jovanović. Iskušao je i kraljevske i mnogo duže i teže komunističke kazamate i ostao veran ideji zemljoradničke levice. Za Đilasa se može reći samo ono prvo budući da je u Kraljevini robijao zbog boljševičkih ideja i prevratnih namera (koje su građani Srbije najviše osetili po oslobođenju Srbije 1944., a u Crnoj Gori i Hercegovini već tokom 1942. (pasija groblja), dok se u komunističko doba zalagao za neku vrstu socijaldemokratije negirajući najpre Staljina, Lenjina i Tita i na kraju svoje duhovne odiseje i samog Marksa. Uz to Dragoljub je odležao svoju kaznu do kraja iako je bilo intervencija spolja da se oslobodi dok je na primer Dragi Stojadinović direktor okupacionog Novog Vremena pušten 1953. godine iako je osuđen na 15 godina. Borislav Pekić i advokat Dragić Joksimović ubeđeni liberalni demokrati smogli su hrabrosti da se i u to najcrnje vreme usude prkositi režimu prinoseći na oltar slobode svoje zdravlje (Pekić) a Joksimović i sam život (umro je u Mitrovačkoj kaznioni jula 1951.) Takođe je poštovanja vredna i pobuna Mihajla Mihajlova i principijelan stav koji ga je odveo najpre na robiju, zatim u višedecenijsku emigraciju. Ipak prema dužini staža na robiji od skoro četvrt veka (neuzimajući u obzir ubeđenja) najviše poštovanja zaslužuju Đura Đurović, član CNK suđen dva puta odležao ukupno 22 godine zatim Vlada Dapčević poznati ibeovac sa 21, Sava Banković, profesor teologije i sveštenik sa 19 i Mileta Perović ibeovac i sekretar ilegalne NKPJ sa 19 godina. Najviše puta su suđeni Mihajlo Mihajlov čak 4, Milovan Đilas 3, Dragoljub Jovanović 3, Vlado Dapčević 2, Sava Banković 2, Mileta Perović 2, Đura Đurović 2, Vojislav Šešelj 2, Alija Izetbegović 2… Još jedan fenomen, neretko mnogi disidenti koji su bili prognani ili bili robiji ubrzo bi se našli u ministarskim ili premijerskim foteljama npr. slučaj samog Nikole Pašića, J. B. Tita, Izetbegovića, Franje Tuđmana, Vojislava Šešelja, Vuka Draškovića… (Pa tako kad je Đilas došao na robiju u Sremsku Mitrovicu sam upravnik Milenović je drhtao pred njim ne smevši da ga pogleda u oči – jer ko zna možda sutra opet bude na vlasti!). Među deset disidenata sa najvećim stažom na robiji, pored Srba koji se lako zaleću, čak trojica su Crnogorci što je moguć prilog za proučavanje dinarskog mentaliteta i teške savitljivosti (neko bi rekao čvršćih principa) ovih brđana.Poznati politički osuđenici u Srbiji po broju godina na robiji:1.Đura Đurović, član CNK Jugoslovenske vojske u otadžbini, ( 1945=20, 1973= 5= 25)odležao: 17 + 5 = 222. Vlada Dapčević, ibeovac, (1948 =20 1975=15 = 35)odležao: 8,5 + 13 = 21,53. Sava Banković, profesor teologije, simpatizer JVO, (1945 = 20, 1973 = 5=25)odležao: 15, 5 + 4= 19, 54. Mileta Perović, ibeovac sekretar NKPJ, (1949= 18, 1977=15=33)odležao: 12, 5+ 7= 19,55. Adem Demaći, nacionalist- separatist (maoceovac), 1958=5, 1964 =15, 1985 = 15=35 odležao: 3+10+5,5 =18, 56. Stevan Moljević, jedan od ideologa JVO, (1946=20, umro u zatvoru 1962)odležao: 177. Milovan Đilas, komunist liberal reformist, (1932 = 5;1955=1,1957=9,1962=4=18)odležao:3+5+4= 128. dr Dragoljub Jovanović, levi zemljoradnik, demokrat, (1932=1,1938=14 mes1947= 9=12)odležao:1,5+1,5+9=129. Moša Pijade, komunist ilegalac, ( 1925=20)odležao: 1210. Mihajlo Mihajlov, liberalni demokrata (1965= 1, 1966=5; 1974=7 = 13)odležao: 811. Kosta Kumanudi, bivši ministar, demokrat, (1946=18 mes.; 1951=10=11, 5)odležao: 7, 512. Borislav Pekić, lider SDOJ-a, demokrata, ( 1949 = 15)odležao: 5,513. Josip Broz Tito, komunist, sekretar KPJ od 1937. ( 1928=5=5 )odležao: 5* U zagradama su broj godina i vreme osude – nap. aut.Kada se porede politički disidenti treba imati u vidu da su zatvorski uslovi koji su vladali u komunističkim zatvorima i stepen poštovanja prava političkih osuđenika bio na neuporedivo nižem nivou nego u Kraljevini Jugoslaviji gde su oni imali privilegovan položaj (čak mogućnost dobijanja štampe, prevođenja knjiga, slikanja, dok su pod komunistima naročito u prvoj dekadi njihove vlasti bili izloženi torturi i to ne samo u istražnom postupku već i na robiji, teškim (čak ubitačnim) fizičkim poslovima, bilo je zatim pritisaka na familije, otežanog školovanja, uskraćivanja socijalnih prinadležnosti i slično… U suštini ovakvo stanje najbolje oslikava pekićevsko-orvelovska sintagma o totalitarnoj državi kao velikom zatvoru gde za čoveka od slobode duha gotovo da je svejedno dali se nalazi u onom malom pravom zatvoru ili većem imaginarnom – svemoćnoj državi. Takođe u kvalitativnom smislu svakako da više poštovanja treba odati žrtvama borbe za parlamentarnu demokratiju i poštovanje ljudskih sloboda kod ličnosti koji su se pored teorijskog i na praktičnom nivou osvedočili kao pobornici i borci za ljudska prava ne progoneći svoje političke neistomišljenika na isti (ili čak gori) način kao što su sami proganjani ne padajući u zamke demokratije višeg tipa (tj. diktature proleterijata i KPJ kao avangarde radničke klase (tu svakako spadaju Tito, Pijade, zatim ibeovci Perović i Dapčević ali u jednoj fazi i sam Đilas.) U politički čiste ubrajam političke besprekorne biografije Dragoljuba Jovanovića, Borislava Pekića, Dragića Joksimovića i Mihajla Mihajlova koji su se uvek i doslednom, teorijski zalagali i praktično politički delali u skladu sa svojim demokratskim načelima odnoseći se tolerantno prema svojim neistomišljenicima.Profesionalni disidentiPored čestih amnestija političkih zatvorenika u vreme poseta približavanja nekoj od supersila u Hladnom ratu, još jedna osobenost jugoslovenskog komunističkog režima u samoupravnom periodu jesu i plaćeni ili “tolerisani disidenti”. Dragić Joksimović, Milovan Đilas, Mihajlo Mihajlov, Borislav Pekić i još poneki su se uvrstili u red onih retkih disidenata koji nisu bili na državnom hlebu a ne onih koji su se bunili samo onoliko koliko je režim dozvoljavao i tim pristajali da budu fasada liberalnog komunizma a zauzvrat uživali beneficije, položaj, zaposlenje na državnim jaslama, ili bar nisu bili proganjani kao u zemljama Istočnog bloka, pristajući na umerenu i nikad do kraja izvedenu kritiku režima s jedne strane zarad društvenog statusa i ličnog mira s druge strane kod nekih i zbog ličnih ubeđenje koja nisu u svojoj suštini u mnogome odudarala od zvanične ideologije Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković, Lj. Tadić, L. Perović… (Tu naravno treba imati u vidu kod nekih i racionalne razloge, naprosto ljudi nisu želeli suviše da talasaju znajući da režim uživa podršku Zapada pa su se zbog toga opredeljivali se da je pametnije da deluju iznutra prikriveno ne rizikujući suviše lično blagostanje – to su pre svega disidenti iz Simine 9a, B. Mihajlović Mihiz, Ž. Stojković… zatim P. Đorđević, Ž. Pavlović i drugi…) Takođe treba imati u vidu određene izduvne filtere koje je režim svesno ostavljao kao što su izvesna sloboda u sferi kulture (filmovi i muzika pre svega), koja je uz porast životnog standarda, slobodnija putovanja i slobodu kritike do određenog nivoa otupljivala oštricu otpora i kritike, tako da i oni koji su se bunili često ne mogu biti krivi, osim ako nisu svesno pristajali (ketman), što ih režim nije oštrije sankcionisao već ih tolerisao kao nekakvu liberalnu fasadu zarad propagandnog efekta na Zapadu. Tako da se u Srbiji desio jedinstven paradoks nepoznat u Istočnoj Evropi – prozivani i kritikovani disidenti od partijske vrhuške a na državnom hlebu (penzije, plate, posao na institutima i drugo…) Takvi bi se u SSSR-u ako i ne uzmemo Staljinovo doba kad je mogla da ode i glava, brzo našli u nekom od kazamata ili sibirskih Gulaga ili se u boljem slučaju ako imaju sreće ilegalno dokopaju Zapada. Kod nas bi im režim kao Pekiću ili Mihajlovu na primer i protiv njegove volje uručio pasoš i sam pokazao put na Zapad, što je možda bilo pametnije, prvo, što nisu mogli da talasaju u zemlji (sindrom “trule jabuke“) i drugo, jer je to doprinosilo liberalnom imidžu zemlje-naročito stoga što je i sam Tito tada uživao stidljivu političku podršku Zapada jer je to bilo od globalno strateških interesa Amerikanaca.Između ostalog ta fasada liberalizma, političkih sloboda i lažnog standarda uz dugogodišnju prećutnu podršku Zapada (zasnovanog na stranim kreditima, velikoj potrošnji i suštinski neefikasnoj ekonomiji čije se posledice nisu na žalost mogle videti i pre Titove smrti i time nagrizle njegov kult) u stvari je u mnogome doprinela da komunizam u Srbiji mnogo kasnije i teže padne nego u zemljama Istočne Evrope i da Srbija kao poslednja zemlja krene u procese suočavanja sa totalitarnim nasleđem. Titoizam se naročito u glavama dobrog broja starijih građana zahvaljujući ratovima i sveopštoj propasti devedesetih i dalje očuvao kao doba izuzetnog prosperiteta i slobode što znatno otežava izgradnju demokratskog društva i institucija. Tu zatim treba dodati izgubljene ratove i nacionalne frustracije (Kosovo, Krajina, Republika Srpska…) za koje dobar deo naroda krivi zapadne demokratije koji dodatno prave zamešateljstvo u glavama siromaštvom sluđenih građana. Stoga su zbog odsustva šire društvene i političke podrške lustracija, otvaranje arhiva, rehabilitacija i denacionalizacija, mere već poodavno sprovedene u zemljama komunističkog nasleđa u Srbiji su tek sad na dnevnom redu ili ako su zakoni doneseni oni i ne sprovode (bar ne efikasno – slučaj lustracije, spore i manjkave rehabilitacije, nedostupnih arhiva tajne policije, odložene denacionalizacije…) Na kraju jedno hipotetičko pitanje koje je možda srž onog što bi želeli da kažemo: Da je u Srbiji 1989. postojao boljševičko staljinistički sistem kakav je u suštini bio u Istočnoj Evropi (ali i u Srbiji do početka pedesetih) dali bi tranzicija iz totalitarizma u demokratiju tekla brže? Mislim da će tek samo još pokoji ideološki fanatik reći ne. Pa tako još jedan paradoks, liberalni komunizam i viši životni standard (pre svega sedamdesetih), različite samoupravne demagoške mere (visok standard uz malo rada uz odsustvo odgovornosti) učinili su da se recidivi totalitarnog režima duže održe nego u zemljama rigidne staljinističke čvrste ruke jer je totalitarizam narodu učinio prihvatljivijim. Stoga, ukupno gledano, kada su u pitanu ljudska prava i političke slobode, danas se u Srbiji može poput engleskog premijera Makmilana sedamdesetih uskliknuti: Nikad nam nije bilo bolje! s tim što treba dodati da, ali to je samo zato što je uvek bilo mnogo lošije![1] S. Hantigton, Treći talas, Podgorica 2005, 23.[2] R. i B. Crampton, Atlas of Estern Europe and Twentiet Centhury, Londоn 1997, 43.[3] S. Hantigton, Treći talas, Podgorica 2005, 25.[4] S. Cvetković, Između srpa i čekića, Represija u Srbiji 1944-1953, Београд 2006.[5] Audio dokument: Ispovest Dragomira Drgaog Stojadinovića , London 2006, u posedu autora.[6] Dragoljub Jovanović, Ljudi, ljudi… Beograd 1973, 23.[7] Nemanja Dević, Istina pod ključem, rukopis u pripremi.[8] Intervju autora sa Mihajlom Mihajlovim, 3.oktobar 2006.[9] Isto.[10] Vidi izveštaj Fridom Hausa za 2006. godinu.

[radisa]

Koji je to incident sa klozetskim daskama iz drugog pasusa? Deluje smehotresno.

[Prospero]

ne znam da li je tačno, ali...

Ипак, најоригиналнији али и најбизарнији покушај да дођу главе краљу Милану осмислили су Смедеревци. Они су на Милана извршили „најгнуснији атентат у историји“, који се у политичкој литератури помиње и као „смедеревски намештај“. Смедеревци, који су већином били антиобреновићевци, пререзали су даске на поду нужника у који се запутио Краљ. Али су их уклопили тако вешто да нико, па ни Милан, није могао да уочи постављену замку. „Краљ је пропао кроз под у нужнику и удавио би се у тој одвартној јами да се није досетио да пуца из револвера, те су га извукли и једва повратили у живот.“

[radisa]

ne znam da li je tačno, ali...

Sjajan način da se ubije kralj, čak ima i poetsku notu davljenja u govnima.

[Filipenko]

Lukav je satnik ovaj Cvetković. Da neko ne pomisli slučajno da se radi o objektivnim analizama ili ne daj bože utemeljenim tvrdnjama koje iznosi, neka posluži (pored donje kontradikcije koju ću takođe izneti) podatak da je to čovek koji je u ove formalne beleške o žrtvama komunističkog režima u Srbiji opušteno unosio četnike iz Bosne i ko zna sve odakle, barem 7-8 hiljada. I zagovornik je teorije da su gudure istočne Bosne "srpski križni putevi". Elem, idemo dalje...

Kada se porede politički disidenti treba imati u vidu da su zatvorski uslovi koji su vladali u komunističkim zatvorima i stepen poštovanja prava političkih osuđenika bio na neuporedivo nižem nivou nego u Kraljevini Jugoslaviji gde su oni imali privilegovan položaj (čak mogućnost dobijanja štampe, prevođenja knjiga, slikanja, dok su pod komunistima naročito u prvoj dekadi njihove vlasti bili izloženi torturi i to ne samo u istražnom postupku već i na robiji, teškim (čak ubitačnim) fizičkim poslovima, bilo je zatim pritisaka na familije, otežanog školovanja, uskraćivanja socijalnih prinadležnosti i slično…

Vraćaću se po potrebi na neke interesantne detalje, a posebno su mi zanimljivi dani narodnog odisaja. Koliko je autor ozbiljan vidi se po ovakvom đinđoređenju, tj. poređenju baba i žaba. Zapravo je sve obrnuto od ovoga što je napisao. Kvaka je u dve osnovne stvari - kraljevina se često razračunavala vansudskim putem, to prvo, i drugo, u kraljevini se letelo u zatvor za delikt mišljenja.Dakle, tačno je da je broj osuda manji, da su uslovi u zatvoru bili - u opštem smislu - bolji, i da je broj formalnih osuda relativno skroman. Problem je samo u tome što ogroman broj slučajeva nikad nije ni dospevao do suda. Država se razračunavala ubistvima i progonima, a posebno su bili poznati slučajevi ubistava u zatvorima, kada se napravi nered, i gle čuda, bude od 24 mrtvih baš 23 iz neke osuđene grupe. Pogledajte i 7 sekretara SKOJa - ko je od njih dočekao sud? Sve su ih ubijali i onda uredno notirali da su poginuli jer su zločinački jurišali na sirote pandurske bajonete.Druga stavka jeste delikt mišljenja. Dakle, u zatvor se letelo automatski (mada je to zavisilo od perioda monarhije) ako se makar posumnja da si komunista. Nešto slično Golom Otoku. Nađu ti hartiju koja ima veze sa komunizmom? Pet godina. Dojavi komšija da si bio na nekom sumnjivom skupu radnika? Osam godina.I uopšte nije tačno da nije bilo maltretiranja i torture. Pa upravo su poznati slučajevi brutalnosti prema komunistima i batinjanja. Nisu samo maltretirane vođe komunista, ali obični članovi? Naravno da su represalije bile brutalne, o tome ima zilion svedočenja.Sve u svemu, jeste da su uslovi bili bolji, ali za one u vrhu - koji su zapravo hapšeni preventivno ili bez nekih posebnih dokaza - ali to sve pod uslovom da se preživi hapšenje, da pandurima ne padne na um ili ne dobiju zadatak da pobiju celu grupu. A voleo bih da vidim te zagovornike staaaare lepe kraljevine kako bi njima bilo da ja njima nađem u novčaniku grb sa krunom (naravno, tada se pretresalo po ulici, na stanicama, svuda gde ti pandur naredi da staneš) i na osnovu toga ih pošaljem u zatvor na 12 godina. Stoka. Nisu komunisti ništa izmislili novo u torturama, naprotiv, ali to nije moderno reći.

...kao i još drastičniji progon naprednjaka tzv. dani narodnog odisaja kako je eufemistički kasnije nazvan ovaj teror nakon dolaska na vlast radikala 1887. u kojima je stradalo na desetine naprednjaka dok su mnogi na najneobičniji i zverski način mučeni (naticanje na kolac, pečenje na ražnju….), a zabeleženi su i mnogi napadi na imovinu političkih neistomišljenika: razbijanje radnji, sečenje vinograda, otimanje letine i drugo.

Viđu ti satnika. Igrom "slučaja", pred sobom imam njegovu knjigu "Između srpa i čekića" o represiji u Srbiji od 1944. do 1953. Ovde je koristio neke druge brojke. Ovde su desetine napisane sa "140 ljudi u prvom naletu uz nabijanje na kolac, pečenje na ražnju" i slično, kao i 377 mrtvih u neredima. Interesantno kako stotine u roku od samo koju godinu postanu "desetine".Takođe, "razbijanje radnji" je u ovoj knjizi opisao malo drugačije - 50 kuća je razoreno, 70 imanja je zapaljeno i rasejavana su čitava sela. Ali, pretpostavljam da nije u redu spominjati nešto što se zbivalo u staaaaroj kraljevini u negativnom kontekstu, i da valja smanjiti obim tih događanja. Konačno, u knjizi spominje i nekakvo proteravanje ljudi iz zemlje, i to i sa čitavim porodicama, pa je tako oko 60 njih rasterano iz zemlje. No jebiga, kapiram da nije popularno da nastavi da piše ono što je pisao (a što je još u startu minimizovao), nije to tako popularno reći...

U suštini ovakvo stanje najbolje oslikava pekićevsko-orvelovska sintagma o...

Kako da ne.

[Roger Sanchez]

Ovo je Kočin ćale ili deda, ili samo imenjak?

Organ crnorukaca, "Pijemont", u broju od 30. septembra 1914. godine, u vreme kad je srpska vojska vodila krvave bitke sa austrougarskim korpusima, u napisu "Liferanti truju vojsku", zatražio je najstrožiju kaznu za beogradskog milionera (i rezervnog oficira) Konstantina - Koču Popovića, sopstvenika parnog mlina "Zaharija" - zbog isporuka neispravnog brašna za ishranu ljudstva i neispravnih mekinja za ishranu stoke.

hodor

[Filipenko]

Striko, ako se dobro sećam.