Zoran Milivojevic i njegovo delo

[Turnbull]

Oglasio se i Zoća:

Живот и стил Формуле живљења Неприхватање детета(Илустрација Срђан Печеничић)Повремено јавност бива узнемирена и ужаснута неком трагедијом у којој настрада мало дете. Када се открије да је дете преминуло зато што га је његов родитељ физички злостављао или зато што је било предмет неког тешког облика занемаривања, људи се питају: Како је то могао да уради? Како је то могла да уради?Људи често верују да је однос родитеља према детету генетски програмиран у смислу да би се сваки родитељ нагонски жртвовао да мора да бира између очувања свог или дететовог живота. Управо овакви трагични примери показују да овакав однос није урођен, већ да га одређују други фактори. На пример, шеснаестогодишња ученица која је успешно крила своју трудноћу, одлучила се на чедоморство зато што је веровала да би рађање детета, али и само сазнање да је родила, потпуно уништило њену могућност да има младост какву жели, да би јој уништило живот. Њен поступак је резултат размишљања: Или оно или ја.Одрасли људи су спремни да буду родитељи онда када су спремни да због улоге родитеља на неко време потисну и искључе онај део себе који зовемо „унутрашње дете”. Ако то не ураде, а добију дете, тада према њему могу да заузму став старијег детета према млађем: „Ти си се родио и упропастио ми живот. Боље би било да се ниси ни родио.” Знамо да дете није самостално настало, већ да је родитељ учествовао у његовом зачећу, али то не зна родитељево „унутрашње дете” које размишља ирационално, не прихватајући ни дете, ни своју одговорност.Некада је ово одбацивање детета отворено и јасно изражено, а некада је оно прикривено, тако да постоји само на психолошком нивоу, када се активира само у неким ситуацијама. „Окидачке” ситуације су када болесно, нервозно или тврдоглаво дете дуже време иритира родитеља, тако да из њега провали излив снажне мржње према детету у облику бруталног насиља без трунке самилости.Свако дете има иманентно право да живи и постоји. Поред права на љубав, то је главно право детета. Зато ни један родитељ не сме да негира ово право забрањујући детету да постоји. Било која изјава или понашање које може да се протумачи као упућивање „забране на живот” детету јесте психолошко злостављање детета.За оцену да ли је дете злостављано или није, пресудан је тип односа родитеља или одраслог у улози родитеља (очуха или маћехе) према детету. Свако неприхватање дететовог права на постојање, сваки сигнал да постоји прикривено осећање мржње или презира према детету јесте позив на узбуну.Важно је да за мајку или оца своје деце не бирамо људе који су инфантилни и егоистични. Често разиграни партнери који су добри за забављање нису добар избор за озбиљну везу и родитељство.Зоран Миливојевић

E sad, na stranu jeftina psihologizacija opet jednog u biti socijalnog problema, ali ja nikako da uklavirim kako to Zoća, koji je kanda sasvim svestan da su mnogi roditelji samoživi, neodrasli, impulsivni, neodgovorni, itd, itd. na drugim mestima iste te roditelje tretira kao sasvim sposobne da racionalno i smireno izvršavaju fizičke kazne nad svojom decom.

[mlatko]

Lako je njemu govoriti...veoma tuzno, a majcina nebriga je za osudu lako je meni govoriti...

[gagorder]

evo još jednog govnarčićahttp://www.kurir-inf...hsfp=2851705333

ko je ova ljudska trulež?i gde je komora da se oglasi?

[Indy]

Zocine tekstove citam ovde, a i na FB-u, gde ih jednako redovno (ali, u pozitivnom smislu) kaci 1 od najboljih ortaka.

[kgmr]

ko je ova ljudska trulež?i gde je komora da se oglasi?

ne znam, prvi put cujem za njega, gugl kaze da predaje na nekom verskom faksu, a gostuje i u medijima. linkedin kaze da je menadzer nekog psiho centra. u komori sedi milivojevicev sadrug i podrzavalac, glavni je u etickom komitetu (stanoviti jovan miric, cisto da budem nedvosmislena, mada vam ime verovatno nista ne znaci). ja pisem neku vrstu zalbe, prijave, pa cemo da vidimo. nadam se da ce jos neko zeleti da potpise. ako imate dobru ideju za punchline, dajte, sto efektnije, to bolje. htela bih i kuriru da se obratim, ali ne znam da li ima svrhe, tj. da li imam osnova.

[Turnbull]

 

ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА Лудорија заљубљивања

(Илустрација Срђан Печеничић)

Већина људи у западној цивилизацији верује да је заљубљивање почетак љубави, па да неко мора да се заљуби да би остварио љубав. Колективни идеал је велика срећна љубав која следи после велике заљубљености. Зато је популарна култура измислила и почела да слави Дан заљубљених. Да ли је заљубљивање пут у обећану колективну срећу или у колективну несрећу?

Док је љубав постојано осећање засновано на чврстом емоционалном везивању једне особе за другу, заљубљеност је пролазно осећање засновано на идеализацији. Да би особа могла да се заљуби, она у својој психи мора да носи представу о идеалној љубави – фантазију да ће трајну срећу наћи у идеалном односу са идеалним партнером. Речи идеал и идеализација долазе од речи идеја, и означавају „баш онакво како је неко замислио”.

Заљубљивање је високо селективан процес тако да се многи годинама не заљубљују. Да би се особа заљубила, мора да сретне некога у коме ће видети довољну сличност са особинама замишљеног идеалног партнера. Заљубљивање се догађа када особа поверује да је у стварности пронашла таквог партнера који се потпуно уклапа у њен идеал. Она није у стању да разлучи другог од властите пројектоване представе, тако да га не види онаквим какав он заиста јесте.

Заљубљени људи верују својим осећањима, а она су веома интензивна. И екстатична усхићеност и најдубља патња им доказују да је други заиста „прави” или „права”.

Како идеализацију није могуће трајно одржавати, судбина заљубљености јесте да буде пролазно осећање. Како други није идеалан, током времена ће се накупити његова понашања која то доказују, тако да заљубљена особа више неће моћи да одржава пројекцију. Када се то деси она ће „прогледати”, а заљубљеност ће престати. Престанак идеализације нужно води у веће или мање разочарање.

Како је заљубљивање пут који води у разочарање, слављење заљубљености је индиректно слављење разочарања. Опседнутост заљубљеношћу нас спречава да то увидимо. Колективно несвесно западног човека је прожето сликама идеалне љубави које он генерацијама упија кроз филмове и литературу. Иако суморне статистике показују да идеализација и нереална очекивања изнова и изнова воде у разочарање и незадовољство, у љубавну несрећу, савремени човек и даље верује да без заљубљивања не може да оствари љубав. Ако је несрећан, онда је то само због тога што још није пронашао „правог” или „праву”. Нада се да ће током властитог живота бар једном доживети „филмску” љубав. 

Када одбацимо идеју о нашем праву на љубав која усрећује, тада ћемо превазићи заљубљивање. Тада ћемо моћи да научимо да бирамо партнере на начин у којем поред срца учествује и глава.

Зоран Миливојевић

објављено: 15.02.2014.

 

 

http://www.youtube.com/watch?v=Ji2xT6FHdfo

[đorđe geprat]

kako ovaj stanislav permanentno preterano sere!

 

"zaljubljivanje vodi u razočaranje", "slavljenje zaljubljenosti >>>>>> slavljenje razočaranja", ovaj poslednji pasus???

 

mislim, jel' taj bio ikada tinejdžer?

[Indy]

Нико није опседнут заљубљеношћу колико он сам. 

[đorđe geprat]

misliš samozaljubljenošću?

[Indy]

Па, и то (вероватно).

[betty]

[DarkAttraktor]

kekekekek

[malkin]

nema Symeta na forumu pa mora neko drugi da okači novi Zoćin uradak :(

 

 

Живот и стил ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА Телесна казна и траума

(Илустрација С.Печеничић)

Људи по правилу не разликују догађај од његовог доживљаја. Понашају се као да је доживљај исто што и догађај. Доживљај се састоји из представе о догађају и оног значења који је особа приписала датом догађају. Зато можемо да кажемо да људи не реагују на догађаје, већ на оно значење које су приписали тим догађајима. Изгледа да се то односи и на телесно кажњавање деце од стране родитеља. Да ли је телесна казна знак љубави или мржње?

Професор Кенет Доџ са Дјук универзитета дуго се бавио питањем односа телесног кажњавања деце од стране родитеља и касније дечје агресивности. Код односа агресивности и казне тешко је рећи шта је узрок, а шта последица, јер често није јасно да ли је агресивност неваљалог детета узрок а чешће кажњавање последица, или је обрнуто. Користећи одговарајућу методологију за коју је веровао да решава ово питање, тим професора Доџа добио је резултате који су им потврдили тезу да телесна казна доприноси каснијем агресивном понашању деце. Како ни у једној савезној држави САД родитељима није забрањено да телесно кажњавају децу, овај истраживач се заложио за забрану телесног кажњавања.

Када је др Доџ хтео своје тезе да провери на деци америчких црнаца, добио је сасвим супротне резултате: телесно кажњавање је смањивало склоност ка насиљу. Не само да су црнци чешће телесно кажњавали своју децу, него је истраживање које је пратило децу од вртића до краја средње школе, показало да што је неко црначко дете од родитеља било више телесно кажњавано, то је била мања вероватноћа да ће оно бити насилно.

Важно је напоменути да су предмет истраживања била нормална деца и да су родитељи користили разумно телесно кажњавање, а не физичко злостављање. Зато из овога не смемо да закључимо да децу треба што више тући да би била боља. Истраживачима се поставило питање: Зашто је телесно кажњавање стварало проблеме белој деци, а смањивало проблеме црне деце?

Исти тим је дао и објашњење: телесну казну треба гледати у социокултурном контексту у којем се примењује. Ако се у датој култури и породици на телесну казну гледа као на нешто што је уобичајено током васпитања детета, онда и дете на то гледа на тај начин. Али ако се на разумну телесну казну гледа као на насиље и физичко злостављање деце, онда и дете то почиње да гледа тако, и целу ствар доживљава као трауму – доказ да није вољено.

У нашој култури родитељи традиционално показују деци љубав, а телесну казну користе као један од прихватљивих начина кажњавања. Зато је у нашој култури, у којој две трећине родитеља користи разумно телесно кажњавање, штетно мењати културни образац и у школама деци наметати да је телесно кажњавање од стране родитеља у ствари злостављање и насиље.

Зоран Миливојевић

објављено: 29.03.2014.

 

 

sve sve, ali carski je kako je na kraju došao do zaključka da je štetno menjati kulturni obrazac™ telesnog kažnjavanja.

[Indy]

Sjajan primer kulturnog relativizma u akciji.

[Takeshi]

a poznato je da na sklonost ka nasilju utice samo jedan faktor. genije.