secanja

[bergasa19]

Citajuci ovaj prelep tekst po ko zna koji put sam se uhvatio kako razmisljam o secanju i raznim zaboravljenim ili namerno, a nesvesno potisnutim dogadjajima iz svog zivota. Kako se to odigrava? Koji fragmenti su vazni. Koliko puta sam bio srecan i nesrecan, a opet gomilu tih stvari sam zaboravio. Ili nije zaboravljeno nego pohranjeno i ceka neku asocijaciju da se probudi. Opet danasnja prisutnost u mogucnost snimanja svakodnevnih stvari moze visestruko da se posmatra. Da li zelimo da sebe predstavimo u najboljem svetlu sto nije ni najmanje sporno, samo opet cemo gurati pod tepih traume. Ili gomila slika i videa nam moze pomoci u kasnijem zivotu, ali da li tako idealizujemo proslost, sto opet nije sporno.Ja o identitetima secanjima ko baba o ustipcima :fantom:Je li sme da se koristi izraz baba

Zamke sećanjaCharles Simić | 26/11/2012 Henri Džejms ih je nazvao „zamkama sećanja“ u Američkoj sceni, knjizi o svom boravku u Americi 1904, posle dvadesetogodišnjeg odsustva. Šetajući Zapadnom 14. ulicom i donjom Petom avenijom na Menhetnu, ježio se od pomisli koliko se ovaj kraj promenio. Njegova porodična kuća, kolosalna kamena crkva u blizini, stara zgrada u kojoj se nekad nalazio Muzej umetnosti i mnogo toga drugog u gradu – sve je „nestalo sasvim, kao Asirsko carstvo“. Ostale su samo ove „zamke“ koje su ga „mamile sirom asocijacija“ i u koje je mogao upasti svako ko je znao kako je grad izgledao nekad.Potrebno je vrlo malo. Opustela ulica u sumrak, dok letnje sunce još okleva na najvišim spratovima zgrada a pločnici su već u dobokoj senci, može ponovo da zavrti neki stari film u glavi. Pošto nam zaboravljanje obično ide bolje od pamćenja, često ne znamo zašto nam se neki prizor urezao u sećanje, dok su mnogi drugi koji bi trebalo da su značajniji prosto nestali. Pitam se da li bi bogatija i manje predvidiva verzija naših života izbegavala hronologiju i pokušaje da uguramo čitav svoj život u jednu skladnu priču, ili bi bila sastavljena od fragmenata, trenutnih reminiscencija čiji je okidač ono što nam pokreće maštu, šta god to bilo.Na primer, nedavno sam u Njujorku prošao pored neke prodavnice jeftinog nakita, gde se pre pedeset godina, kako sam odjednom shvatio, nalazio italijanski restoran. Prisetio sam se šta mi se tu dogodilo jedne večeri. Izašao sam na večeru sa ženom kojoj sam se udvarao, pijuckali smo vino i flertovali, a onda sam zagrizao koricu bajatog hleba i učinilo mi se da mi je pukao prednji zub. Bez objašnjenja, promrmljao sam neki izgovor i odjurio u toalet da pogledam šta mi se dešava u ustima. Prenerazio sam se, jer tamo gde mi se pre samo nekoliko trenutaka nalazio prednji zub sada je zjapila rupa, a odlomljeno parče visilo mi je s jezika. Nisam znao šta da radim: da se vratim za sto i pokušam da govorim ne otvarajući usta, ili da priznam šta mi se desilo, pokažem svojoj partnerki rupu i rizikujem da se ona zgrozi i nasmeje? Pošto nije razumela nijednu moju reč, otvorio sam usta i priznao joj šta se desilo. Pokušala je da sakrije zaprepaščenje, ubeđivala me nežno i utešno da se uopšte ne vidi, a onda više nije mogla da se suzdrži i prasnula je u takav smeh da su se ljudi oko nas okretali da vide šta se dešava. Nije ni čudo što više nikada nisam želeo da razmišljam o toj večeri.Mislim da je Aristotel rekao da je sećanje – koje je smatrao skupom mentalnih slika sa dodatim vremenskim elementom za svaku ponaosob – deo istog onog dela duše kome pripada i mašta. To bi objasnilo zašto nikada ne znamo koliko je ono čega se sećamo tačno, a koliko izmišljeno. Međutim, iskustva kakva Henri Džejms opisuje tiču se iznenadnih erupcija duboko zakopanih sećanja, za čije doterivanje više nema vremena. Baš sam jesenas, vozeći se taksijem niz Park aveniju do stanice Grand central, video zgradu u kojoj mi je, sećam se, jedan od prvih modela fotokopir aparata Xerox iscepao krštenicu na tanke trake kada sam pokušao da je iskopiram. Radio sam treću smenu u banci; bilo je leto i već je bilo skoro svanulo, i dok su moje kolege dremale po stolovima, ja sam bacao u kantu za smeće iscepkane ostatke ručno pisanog dokumenta iz maja 1938, koji je potpisao sveštenik u beogradskoj crkvi Sv. Marka, i koji je, uz druga važna dokumenta, moja majka nosila zašiven u postavi kaputa dok smo prelazili razne granice, neke legalno a neke ne. Ne sećam se ni da li je majka ikada kasnije tražila da vidi krštenicu, ni kakve sam laži morao da izmišljam ako jeste. Što se mene tiče, da jesenas nisam video tu zgradu, ne bih se nikad svega toga setio.Zgrade su poznate kao zamke sećanja. Letos sam prošao pored jedne u kojoj sam šezdesetih živeo par godina sa svojom ženom, i setio sam se nečeg čudnog. Skoro svakog dana zvonio je protivpožarni alarm, međutim nije bilo požara, ali ni potpuno lažnih uzbuna. Ponekad se u hodniku osećao dim, ali posle toga se, začudo, ništa nije dešavalo. Živeli smo na drugom spratu sa protivpožarnim stepenicama pod prozorom i nismo mnogo brinuli. Kad god bismo začuli vatrogasnu sirenu, izvirivali smo kroz prozor i gledali šta se dešava. Vatrogasci su utrčavali u zgradu vukući dugačko crno crevo, a mi smo se vraćali svom poslu, spremanju večere ili vođenju ljubavi. Pričalo se da je vlasnik zgrade unajmio palikuću da nas zapali i uzme pare od osiguranja, ali da taj nije bio baš spretan. S vremena na vreme smo viđali gazdu i stvarno je izgledao kao probisvet spreman da nam naudi, iako se videlo da on isto to misli o svojim stanarima. U zgradi je pet-šest radio aparata uvek bilo odvrnuto do daske, sa decom koja vrište i odraslima koji se svađaju, pa smo bili navikli da ignorišemo sve što se dešava oko nas, dokle god je to bilo moguće. Jednom je čitavo društvo sa večere moralo da silazi niz protivpožarne stepenice, noseći flaše i čaše s vinom. Drugi put, žena i ja smo bili u kadi, jedne vrele julske noći i ispijali džin-tonik kada se oglasio alarm. Nismo ni mrdnuli. Računali smo da smo bezbedni u vodi. Pre neki dan sam se promuvao oko ulaza, nisam osetio dim i nisam prepoznao nijedno ime na sandučićima. Sve je izgledalo otprilike kao i tada, samo starije i ofucanije, a za razliku od tih davnih godina, bilo je tiho kao na groblju. Charles Simic, NYRBlog, 19.11.2012.

[henrik larsson]

Je li sme da se koristi izraz baba

Ne, ali može starica starkinja.

[Indy]

Sto ti umes da budes azgodan tip kad te se nagazi na osetljivu tacku. (Mislim, kao i ja, ali za mene to svi znaju, a ti si, kao, "cool").

Edited November 28, 2012 by Indy

[bergasa19]

Bozo Koprivica

[3opge]

>> procitaj Pekicevo "Hodocasce Arsenija Njegovana", mislim da ce ti se svideti.

[bergasa19]

Citao davno i da znas da cu opet. Hvala sto si me podsetio.

[bergasa19]

Jednostavne stvari. Jednostavne. Zanimljiva reč. Zašto se svesno ponovljena misao citira. Da li je to pravljenjenje sopstvene počasti za života. Plemenito. Lepa reč. Kao vatra. Plemenito je citirati i produžavati misli život. Ubaciti je u drugi kontekst i pokloniti koncept. Samo treba biti pažljiv. Plemenitost je krhka, plašljiva. Dato joj je bežanje. Kao voda. Izgleda ko da hoda i nikad se ne umori. Ko da hoda. Liči na ritam. Stare bubnjeve. Oni udaraju u moju opnu. Bubnu opnu. Čudan je put od reči do reči. Nekad kao voda klizi, nekad stane da se odmori. Do sledeće reči. Zna i da se spotakne. O reči. Kada padnem ja se dignem, pa sednem na kamen. Kamen kao ka meni. Kao da me zove i priziva prirodu. Ta reč kamen je misteriozna. Možda i najjaca reč. Okružen kamenom, kada kažem kamen prvo što pomislim je priroda. Ostaće to za mene misterija kao u kamenu uklesana. Klisura i u dnu voda. Reka. Odozgo, od gore, iz visa i visina je dugačka i tanka. Kao da čeka svog orla da je pokupi. Lepa i fotogenična, a opet nekako statična ko da spava. Kao da to namerno radi. Kao da se pravi da spava. Plaši se nas, ali je nije strah. Plaši se nas zbog nas. Plemenita reka. Kao magarac. Svega se naslušao. Duge uši su zbog nas. Da znamo da nas čuje.Ne znam ni sam zašto sam sve ovo napisao, ako se pisanjem zove stavljanje reči na neku podlogu. Znam da sam razmišljao o jednoj reči. Sećanja. Množina je, ali je jedna reč, i znam da sam odmah pomislio na drugu reč. Osećanja. Sećanja proizvode osećanja. Ponavljajući osećanja kroz sećanja mi proizvodimo nova osećanja. Nespretno stavih reč ponavljanje, jer sećanje proizvodi novo osećanje, kao bledu jeku nekad moćnog eha, ili ega vrag će ga znati. Zanimljiva su i lažna sećanja koja se konstruišu i pletu mrežu preko stvarnog dogadjaja.Možda su to ne lažna nego lažljiva sećanja. Tesko je to znati jer su ta da ih nazovem iskrivljena sećanja, produkt ili nusprodukt grupnih prepričavanja gde želeći nekog da pohvalimo džentlmenski preuveličamo njegovu ulogu na sta on odgovori džentlmenskim varanjem stvarnosti hvaleći drugog i tako dodjemo do slike koja je svakom od nas potaman ko da je slikar za svakog od nas pojedinačno slikao, a ipak svi na kraju ispadnemo i džentlmeni kao bonus grupnoj laži. Opet, to i nije laž. Ne lažemo nikoga nego se igramo igre sećanja i delimo komplimente kao što to radimo u svakodnevnom životu.I tako. Ide život, a za njim laju sećanja.

[Šumejker-Levi 9]

Jednostavne stvari. Jednostavne. Zanimljiva reč. Zašto se svesno ponovljena misao citira. Da li je to pravljenjenje sopstvene počasti za života. Plemenito. Lepa reč. Kao vatra. Plemenito je citirati i produžavati misli život. Ubaciti je u drugi kontekst i pokloniti koncept. Samo treba biti pažljiv. Plemenitost je krhka, plašljiva. Dato joj je bežanje. Kao voda. Izgleda ko da hoda i nikad se ne umori. Ko da hoda. Liči na ritam. Stare bubnjeve. Oni udaraju u moju opnu. Bubnu opnu. Čudan je put od reči do reči. Nekad kao voda klizi, nekad stane da se odmori. Do sledeće reči. Zna i da se spotakne. O reči. Kada padnem ja se dignem, pa sednem na kamen. Kamen kao ka meni. Kao da me zove i priziva prirodu. Ta reč kamen je misteriozna. Možda i najjaca reč. Okružen kamenom, kada kažem kamen prvo što pomislim je priroda. Ostaće to za mene misterija kao u kamenu uklesana. Klisura i u dnu voda. Reka. Odozgo, od gore, iz visa i visina je dugačka i tanka. Kao da čeka svog orla da je pokupi. Lepa i fotogenična, a opet nekako statična ko da spava. Kao da to namerno radi. Kao da se pravi da spava. Plaši se nas, ali je nije strah. Plaši se nas zbog nas. Plemenita reka. Kao magarac. Svega se naslušao. Duge uši su zbog nas. Da znamo da nas čuje.Ne znam ni sam zašto sam sve ovo napisao, ako se pisanjem zove stavljanje reči na neku podlogu. Znam da sam razmišljao o jednoj reči. Sećanja. Množina je, ali je jedna reč, i znam da sam odmah pomislio na drugu reč. Osećanja. Sećanja proizvode osećanja. Ponavljajući osećanja kroz sećanja mi proizvodimo nova osećanja. Nespretno stavih reč ponavljanje, jer sećanje proizvodi novo osećanje, kao bledu jeku nekad moćnog eha, ili ega vrag će ga znati. Zanimljiva su i lažna sećanja koja se konstruišu i pletu mrežu preko stvarnog dogadjaja.Možda su to ne lažna nego lažljiva sećanja. Tesko je to znati jer su ta da ih nazovem iskrivljena sećanja, produkt ili nusprodukt grupnih prepričavanja gde želeći nekog da pohvalimo džentlmenski preuveličamo njegovu ulogu na sta on odgovori džentlmenskim varanjem stvarnosti hvaleći drugog i tako dodjemo do slike koja je svakom od nas potaman ko da je slikar za svakog od nas pojedinačno slikao, a ipak svi na kraju ispadnemo i džentlmeni kao bonus grupnoj laži. Opet, to i nije laž. Ne lažemo nikoga nego se igramo igre sećanja i delimo komplimente kao što to radimo u svakodnevnom životu.I tako. Ide život, a za njim laju sećanja.

Čije je ovo, ako nije tajna?

[bergasa19]

Moje

[Turnbull]

Verovatno će za koji dan Ivica Pavlović da prevede, ali do tad:Speak, memory

In 1993, approaching my sixtieth birthday, I started to experience a curious phenomenon—the spontaneous, unsolicited rising of early memories into my mind, memories that had lain dormant for upward of fifty years. Not merely memories, but frames of mind, thoughts, atmospheres, and passions associated with them—memories, especially, of my boyhood in London before World War II. Moved by these, I wrote two short memoirs, one about the grand science museums in South Kensington, which were so much more important than school to me when I was growing up; the other about Humphry Davy, an early-nineteenth-century chemist who had been a hero of mine in those far-off days, and whose vividly described experiments excited me and inspired me to emulation. I think a more general autobiographical impulse was stimulated, rather than sated, by these brief writings, and late in 1997, I launched on a three-year project of writing a memoir of my boyhood, which I published in 2001 as Uncle Tungsten.¹I expected some deficiencies of memory—partly because the events I was writing about had occurred fifty or more years earlier, and most of those who might have shared their memories, or checked my facts, were now dead; and partly because, in writing about the first fifteen years of my life, I could not call on the letters and notebooks that I started to keep, assiduously, from the age of eighteen or so.I accepted that I must have forgotten or lost a great deal, but assumed that the memories I did have—especially those that were very vivid, concrete, and circumstantial—were essentially valid and reliable; and it was a shock to me when I found that some of them were not.A striking example of this, the first that came to my notice, arose in relation to the two bomb incidents that I described in Uncle Tungsten, both of which occurred in the winter of 1940–1941, when London was bombarded in the Blitz:

One night, a thousand-pound bomb fell into the garden next to ours, but fortunately it failed to explode. All of us, the entire street, it seemed, crept away that night (my family to a cousin’s flat)—many of us in our pajamas—walking as softly as we could (might vibration set the thing off?). The streets were pitch dark, for the blackout was in force, and we all carried electric torches dimmed with red crêpe paper. We had no idea if our houses would still be standing in the morning.

On another occasion, an incendiary bomb, a thermite bomb, fell behind our house and burned with a terrible, white-hot heat. My father had a stirrup pump, and my brothers carried pails of water to him, but water seemed useless against this infernal fire—indeed, made it burn even more furiously. There was a vicious hissing and sputtering when the water hit the white-hot metal, and meanwhile the bomb was melting its own casing and throwing blobs and jets of molten metal in all directions.

A few months after the book was published, I spoke of these bombing incidents to my brother Michael. Michael is five years my senior, and had been with me at Braefield, the boarding school to which we had been evacuated at the beginning of the war (and in which I was to spend four miserable years, beset by bullying schoolmates and a sadistic headmaster). My brother immediately confirmed the first bombing incident, saying, “I remember it exactly as you described it.” But regarding the second bombing, he said, “You never saw it. You weren’t there.”I was staggered by Michael’s words. How could he dispute a memory I would not hesitate to swear on in a court of law, and had never doubted as real? “What do you mean?” I objected. “I can see the bomb in my mind’s eye now, Pa with his pump, and Marcus and David with their buckets of water. How could I see it so clearly if I wasn’t there?”“You never saw it,” Michael repeated. “We were both away at Braefield at the time. But David [our older brother] wrote us a letter about it. A very vivid, dramatic letter. You were enthralled by it.” Clearly, I had not only been enthralled, but must have constructed the scene in my mind, from David’s words, and then appropriated it, and taken it for a memory of my own.

[Šumejker-Levi 9]

Moje

Fenomenalno.

[vladavsnarod]

Verovatno će za koji dan Ivica Pavlović da prevede, ali do tad:Speak, memory

http://pescanik.net/...u-moja-secanja/

[bergasa19]

Pijanista.

[bergasa19]

Danas

Vladislav BajacTišina je najbolji položaj za posmatranje svetaAutor: Rade RadovanovićČini mi se da svetska književnost danas kao nikada ranije nije za junaka svojih knjiga, tj. svojih autora uzimala sećanje. Ali ne ono pravolinijsko, klasično shvaćeno sećanje kao temu, već kao njeno problematizovanje. Proces analize dogođenog i doživljenog doveo je ova dva pojma i do suprotstavljenih pozicija.Do te mere da su se njihova osnovna značenja izmešala, a ponekad i pogubila. Događaj više nije samo njegovo pretapanje u doživljaj kao deo prirodnog umnog „varenja“ prošlosti, već je događaj osumnjičen kao da se nikada nije ni dogodio, a doživljaj se pretapa u svedoka sopstvenog materijalnog postojanja. Ovo relativizovanje dosegnuto je stepenovanim promenama, postupnim napredovanjem, iznijansiranim menjanjem, ali i sposobnošću da se stvari iznenada izokrenu potpuno naglavačke.Da li je istorija nacionalno, kolektivno sećanje? Ako jeste, onda je ona, kao i sećanje pojedinca, relativno. Često vrlo diskutabilno. Ponekad i lažno. Retko kad, ali i dementno. Ako je doživljaj interpretacija događaja, nije li onda daleko od pameti zaključiti da se događaj - posmatran kroz doživljaj - možda nije ni zbio? Ili se prelio u doživljaj.****Prvu autorsku knjigu (pesama, šta drugo?) objavio sam u svojoj 18. godini. Bio je to podvig za ono vreme, ali preuranjen. Potom sam spisateljski zaćutao sve do svoje 34. godine. Šesnaest godina tišine i upoznavanja sa svetskom književnošću i istočnjačkim filozofijama (na svoj način). I putovanja. Upoznavao sam Suštinu, imajući sreću da me njoj poduče sjajni ljudi. Moj profesor srpske srednjovekovne književnosti (na tzv. Jugo-svetskoj) Đorđe Trifunović, iako me je podstakao na sumnju, zapravo me je učvrstio u stavu da je Tišina (naročito monaška) najbolji položaj za posmatranje sveta. U mom prvom seminarskom radu „O dijaloškoj formi u žitiju Sv. Save od Teodosija Hilandarca“, na prvoj godini studija, obavestio me je da sam ja, jedan 19-godišnjak, otkrio korene dramske forme u srpskoj književnosti (13. veka)! Naravno da u to nisam mogao da poverujem, ali ispostavilo se tačnim: rad je ubrzo objavljen u časopisu SANU. Klinac u Akademiji! (Kao naslov američkog filma za tinejdžere). Danas bih se zapitao ne da li je to bilo moguće i tačno, već da li se mogu pouzdati u svoje sećanje o tome? Da nema materijalnog dokaza, mislio bih da je netačno. To je 1973. A 1993, usred YU raspada i rata, u pariskom Galimaru mi izlazi roman (prva knjiga nekog ex Yu autora posle Danila Kiša). I šta se događa: tamo me obaveštavaju da neće mrdnuti prstom oko promocije knjige jer sam Srbin (!) i da budem zadovoljan što je knjiga uopšte objavljena, a ovde jedan kritičar bruji kako je laž da mi se knjiga pojavila na francuskom i to još, možete misliti, kod izdavača koji bi mogao biti san svakom piscu. To učenje zla za mene je bila nekultura sećanja. Zaključak: znam da nisam postao naučnik niti univerzitetski profesor (svojom odlukom odbio ponuđeno). Jedino je ostao žal za neispisanim radom o vezama pravoslavlja i zen budizma. Ali, nisam siguran ni da sam postao pisac. Toliko o relativizovanju.****Vrlo rano me je intrigirala sama suština sećanja. Imao sam sreću da vrlo mlad, u vreme kada sam se zdušno bavio srpskim nadrealizmom, budem preko svog budućeg kuma Bore Đokovića (ah, kako talentovanog pisca koji je ućutao) pozvan na po jedan razgovor sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. Ovaj potonji bio je, po meni, veći stručnjak za sećanje. Naime, bio je između ostalog i autor knjige «Do Nemogućeg», u kojoj se bavio svojim detinjstvom i drugovanjem sa Đorđem Jovanovićem i Oskarom Davičom (Dušan Matić je autor onog čuvenog... Davičo: Da vičem, Da vičeš, Da viče...), sve do beogradskog i pariskog nadrealizma i časopisa «Nemoguće». U toj knjizi preneražavala me je njegova sposobnost sećanja na tako bizarne detalje, te sam želeo da mi on lično objasni kako je bilo (ne)moguće prodreti tako duboko i precizno u toliku daljinu. Evo njegove «formule»: Kada čovek ostari, pred njim se skraćuje budućnost. Odbrambeni mehanizam uma za nju traži vremensku nadoknadu i pronalazi je u prošlosti: kako više nema mesta budućim događajima, tako se otvara prostor za obnavljanje onoga što se već dogodilo.Kakva prirodna ravnoteža!****Istorijom sam se u svojim knjigama bavio podosta, možda i previše. A onda je ona jednoga časa počela da se pretače u sećanje, iz opšteg u lično. Uostalom, ta lična, privatna istorija polako, tiho, a već duže vremena zauzima temeljno mesto i u istorijskoj nauci: počev od istorijskih restlova pretvorenih u vrsne priče (istoričara) Milana Ristovića do vrlo slobodno koncipiranih naučnih radova istoričara Petera Englunda, čiju originalnu knjigu o Prvom svetskom ratu moja Geopoetika sprema za sledeću godinu. Reč je o sekretaru Švedske akademije i članu Nobelovog komiteta i žirija za Nobelovu nagradu, autoru prekrasne, kod nas već objavljene, knjige Male istorije. Dakle, svi mi - neki, i amateri i stručnjaci, pomalo izokrećemo negdašnju stvarnost: iz velikih tema ne izvlačimo tzv. male živote, već iz tuđih i sopstvenih, ličnih prolazaka kroz prošlost stvaramo mogućne, opšteprihvaćene nove istine o proteklom.****Pitanje vremena i njegovog protoka najviše me je zbunjivalo u muzici: ona kao da nikada vremenske podele nije priznavala. Svejedno je da li danas slušate delo klasične muzike iz, recimo, renesansnog doba ili takvo – klasično a danas stvoreno. I rokenrol, kao izrazito važan deo mog života, nikada nisam posmatrao izdvojeno od ostale muzike: on je samo imao tu privilegiju da doživi masovno prihvatanje. Pa, setimo se perioda simfo-roka ili renesanse u muzici Jana Andersona i Džetro Tala ili keltske harfe Alana Stivela. Na jednom od BEMUS-a 80-ih godina, kompozitor Zoran Erić stvorio je kompoziciju Subito za hor i bas (Kolegijum muzikum) sastavljenu od tri haiku pesme Pola Repsa, Lenarda Koena i jedne moje. Mislio sam da to ne ide jedno s drugim; drevni književnominimalistički pa još japanski oblici, akapela i vrlo moderni, da ne kažem eksperimentu naklonjeni muzičar. A izvođenje kompozicije je izmirilo sva vremena i žanrove u jedno. Zato se za muziku može koristiti izraz uživo. (Razmislite kako stoji isti izraz za književnost. Nikako). Uz to, neko je odlučio da takvo delo još i otvori manifestaciju! Hoću da kažem, „ispalo“ je dobro. Baš sam bio uživ(a)o. Stvaralaštvo je zaista let u nepoznato.****Valja reći da sam onolike godine ćutnje u književnosti premošćavao drugim profesijama: književnim prevođenjem, putovanjima i novinarstvom. Učio sam kod poznate tzv. uredničke Svete Trojice u Kulturnom dnevniku Drugog programa Radio Beograda. A onda urednikovao u Studentu sve sa političkim i inim skandalima i zabranama, ostavkama i sl, sarađivao u avangardnim Vidicima, opet skandali i zabrane, učio Druge novinarstvu u pravoj radio-školi Ritam srca Studija B. Bila je to puna škola đaka, na stotine. Potom urednikovanje u Politikinom Rock-u, NIN-u, rubrika u Politici... Jedno od lepših novinarskih sećanja je frilenserska serija TV emisija o kulturi Amerike: - od kablovskih televizija koje su te 1984. još bile u povoju (snimanje studija CNN-a u zastakljenom prizemlju sada nepostojećih Kula bliznakinja – a ja ovo upravo pišem na dan 11.09. – kakva podudarnost!); - HBO, koji je upravo osnovao svoju filmsku produkciju i krenuo sa filmom Gandi;- serija o crtanim filmovima i stripu u Marvel kompaniji i King Fičers Sindikatima; - serija o časopisima (Vilidž Vois, Intervju Endija Vorhola u njegovoj Fabrici); - emisija o prvoj crnoj mis Amerike i do danas «održivoj» Vanesi Vilijams uprkos prisili da vrati krunu najlepše; - o hotelu Čelzi na njegovu stogodišnjicu sa stotinu zvezda (umesto oznake od tri, četiri ili pet zvezdica) poput Vorholove Vive, legende klasične muzike Virdžila Tomsona, rediteljke Širli Klark, prvog ponovnog dovođenja u Čelzi Lenarda Koena posle smrti njegove Dženis Džoplin i smetanja mu pri remiksu albuma Various Positions u studiju na Of Brodveju; - emisije snimljene u kući Alena Ginzberga, izdavačke legende Džejmsa Mekloklina (Nju Dajrekšns) i na desetine drugih. Bilo je to unikatno iskustvo koje se retko kome događa i jednom u životu. A još u tome biti sopstveni reditelj, finansijer i autor! Ako sam se ikada osećao građaninom sveta, bilo je to tada. Kao, uostalom, i država u kojoj sam živeo.****Možda sam sa državom izgubio i sopstveni identitet. Kada bolje razmislim, ta potraga ili istraživanje skoro da su, na ovaj ili onaj način, postojali u svakoj knjizi koju sam napisao. Moji postojeći i izmišljeni likovi, Senzaki i Sung, Aleksandar Veliki i Joan Breklien, Kagujahime i Čijo, Đorđe Šagić i Džorž Fišer, Bajica Sokolović i Mehmed - paša Sokolu... svi su najmanje u duplikatu ili multiplicirani. Ili je to zato što sam Blizanac, osuđen na večito dvojstvo? Ali, tu je sa sećanjem drugačije: iako je i za ove književne junake postojala vremenska protočnost koja je poštovala redosled toka stvari, ovi likovi su pokušavali da pričaju priče istovremenog postojanja u duplikatu, triplikatu... kao da su dokazivali svoju izdržljivost naspram vremena. No, kako to isto vreme ide, tako mi se čini da sve više u svoje „bekstvo od biografije“ vraćam detalje sopstvenog života i to one iz ranog detinjstva, one o svom ocu avanturisti i neobuzdanom kapacitetu koji je verovatno od mene otišao okrnjen a nezavršen. (Kako sada prepotentno zvuče stihovi koje sam napisao kao tinejdžer: „Savršeni a nezavršeni“. A opet, kao da istovremeno dokazujem tezu Đorđa Kostića o nemanju vremena ispred sebe već samo iza sebe).****Lokalno i Globalno uvek sam video ne kao jedinstvo suprotnosti već kao prirodnu alhemiju koja čini Jedno. Jer insistiranje na razlikama između lokalnog i globalnog brzo dovodi do suprotstavljanja između Starog i Novog, Nazadnog i Naprednog, Nacionalističkog i Kosmopolitskog i tako unedogled. I svetu i Srbiji je lakše da budu crno-beli. Njihovo bojenje traži trud, a pitanje je da li je on danas isplativ. Naročito u radu za druge. Tako stižemo do mog rada za Druge: Geopoetika. Da, pre dvadeset godina zamišljena je kao prozor u svet kada ih nismo imali (prozore), a sada služi za provetravanje ustajalog vazduha u izdavaštvu, a time i u nečijim glavama. Ona je majušna misija u otporu prema promeni gena ove nacije koja opasno vuče na zlo. Ona je sluga Lepote. Ona je Štit a ne Mač. Ona je oda ljudima koji ne odustaju. Jasno, ona je utopistična ali ne i naivna, ona je dobra ali ne i glupa. Skromna i jaka. Zvuči pesnički? Ako. Verovatno će se u postapokaliptičnoj budućnosti ispostaviti da ju je, apokalipsu, među malobrojnim stvarima, i poezija preživela. Zato što je ona sušta nevinost sveta. Da se razumemo: Geopoetika ne objavljuje poeziju. Ni u godini jubileja. Niti je ja više pišem.****Takoreći pre nekoliko dana Orhan Pamuk je u Kulturnom dodatku Fajnenšel tajmsa komentarisao pobunu urbane Turske protiv odluka premijera Erdogana koje se tumače kao prekomerna islamizacija zemlje. U međusobnoj prepisci rekao sam Pamuku da mi se dopada njegov odgovor na pitanje kako će se rešiti budućnost Turske: on kaže da „oduvek postoji sukob u kojem moderno izdaje istoriju i kulturu a tradicija izdaje modernost, što nije jedinstvenost Turske. Nema rešenja“. Napisao sam mu da od iste boljke već decenijama pati i Srbija. Ja čak mislim da će najveći sukob nastati kada dva osnivača Partije pravde, premijer Erdogan i predsednik Gul, shvate da različito misle o budućnosti ove velike, ozbiljne i važne države. Na obojicu imam skora i lična sećanja: premijera sam upoznao u Istanbulu na prošlogodišnjem prvom Svetskom forumu o pravdi u svetu - gde sam bio jedini govornik – pisac iz sveta (bio je pozvan jedino još i Pamuk, bezuspešno, jer u to vreme svake godine drži predavanja na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku). Razmenili smo, na insistiranje ljudi iz njegovog kabineta, nekoliko rečenica. Imao sam utisak da se ponose što sam među njima. Ja sam bio ponosan što je među počasnim gostima bio i naš tadašnji (još neopozvani) agilni ambasador Dušan Spasojević. Verovatno preko njega, ili mog izdavača iz Ankare, predsednik Gul je svojevremeno dobio moj roman «Hamam Balkanija» i na engleskom i na turskom jeziku. Predsednika Gula sam «upoznao» nedavno, dobivši od njega lično pismo zahvalnosti što sam takvu knjigu napisao. Računam, gospodin je, pročitao ju je. Takva pisma se ne pišu da bi se zahvalilo na svakom dobijenom poklonu, pogotovo ne na jednoj običnoj knjizi. Gestovi obojice govore o njima i njihovim razlikama.****Sećanje nema kraj. Ono traje zajedno sa životom. Koliko živimo, toliko se sećamo. Kada nas nema, istorija preuzima štafetu. A čega će se ona sećati, sam bog zna. To je već druga tema - o Budućnosti sećanja.

Edited September 14, 2013 by bergasa19

[pt 2.0]

dobra tema, čudno mi što nalećem na nju ovde baš sada, kad i privatno dosta razmišljam o tome.izgleda da zaboravljam više od prosečnog čoveka. tačnije zaboravljam više i brže od muškaraca (i ponekih žena) sa kojima se družim. kao da mi emocije zaguše činjenice, onda neko vreme postoji sečanje na emocije, a onda nestane i to.dugo sam bila ubeđena da je proces povezan sa intenzitetom doživljavanja stvarnosti. odnosno da su dužina i kvalitet sećanja obrnuto proporcionallni intenzitetu doživljaja. a to ima veze sa onim kako sam napravljena - valjda je neka ravnoteža uspostavljena time što sam u stvarnosti i previše burno prisutna, pa mi se to kompenzuje blaženstvom brzog zaborava, e da bi bilo mesta za novu intenzivnu mentalnu prisutnost u sadašnjosti.(ono što zaboravim, višestruko nadoknađujem snovima. ne znam šta drugi ljudi sanjaju. kako starim sve više sanjam SF snove, do detalja vizuelizovane svetove koje nisam nikada videla... mnogo mi da sve te slike otpišem na čitanje SF literature sa 13-17 godina.ne znam da li postoji istraživanje koje ispituje korelaciju zaboravnosti po danu i živih snova noću. ako ga nema, volela bih da se napravi.)nisam sigurna da je moja teza tačna. ono što znam jeste da sam uspevala da zaboravim i politička dešavanja (90. ih i posle), i da u praznini mog uma postoje malobrojni krajputaši koje mogu da smestim u vreme i prostor. scene iz detinjstva... phh, za neke znam da su se dogodile. druge (anegdote) su mi toliko puta prepričavane da sam sigurna (a jedan od okačenih tekstova daje primere o tome) da je moje sećanje zapravo izvedeno iz doživljaja tih prepričavanja.interesantna je i rekonstrukcija stavova u odsustvu sećanja. često mi se dešava(lo), moji bliski prijatelji znaju za to, da u gostima kod nekog pohvalim dizajn predmeta za koji se ispostavi da su ga od mene dobili na poklon. u početku mi je bilo neprijatno u takvim situacijama, posle smo se svi navikli. i ne važi to samo kada je ukus u pitanju. zaboravim, na primer, da sam nešto znala i mislila, i uvek to iznova rekonstruišem. trebalo bi me u teglu pa pod mikroskop.pada mi na pamet i poznata fraza optimizam sećanja. navodno se to odnosi na lickanje, ulepšavanje prošlosti. ne mogu da kažem da se sasvim slažem sa tim - logično mi je da pamtimo lepo (mirnolepo), a da ružno potiskujemo, pa stoga sećanje ispadne lepše.mene sećanje pohodi samo za vreme letnjeg odmora, i to pod uslovom da ga provodim bez sadržaja (more, prazna plaža i jednolični dnevni rituali). to mi je jedina prilika za reset i komunikaciju sa tim delom sebe.tekstovi na ovoj temi govore da u poznijim godinama (preko 60) dolazi do nagle provale sećanja. moguće je da je i to usled smanjene aktivnosti (manje spoljnih zaglušujućih utisaka) u tom životnom dobu. nadam se takvoj starosti.