DOOM! DOOM IS UPON US! (Raspad naseg drustva, pbp)

[kud u maglu Simoviću]

jel mi se čini ili je u našoj neposrednoj okolini u proteklih mesec dana netragom nestalo čak pet žena/devojaka/devojčica i dva mlađa muškarca...?

odlazeći jutros u nabavku primetim dva momka koja lepe neki papir na banderu. kako sam prolazio tuda bacim pogled na flajer. tu u kraju se izgubila žena srednjih godina. fotografija, kratki opis i broj telefona.

 

ovo je i meni palo danas na pamet, kad sam razmišljao o onome što sam video. racio govori ovo što ljakse kaže da je vidljivije, a onaj neracionalni deo da je narod™ dezorjentisaniji u koordinatnom sistemu zvani život

[kapetanm]

Secam se,u mojoj mladosti, dakle davno, deca su na Adi nestajala, nije se bas o tome mnogo pricalo javno. Ali ovako, pominjalo se a nije bio obicaj pored zivog SUP-a da kacis na banderu. Nisu to bili slucajevi kao izgubilo se dete na plazi vec bas bas nema ga odjednom tamo gde bi trebalo da bude. Novine i tv nisu nesto to objavljivali a ni kad/ako ih nadju.

[Prokleto Djubre]

Deri, Mejn :D

[belch]

:D

[Topola]

odlazeći jutros u nabavku primetim dva momka koja lepe neki papir na banderu. kako sam prolazio tuda bacim pogled na flajer. tu u kraju se izgubila žena srednjih godina. fotografija, kratki opis i broj telefona.

ovo je i meni palo danas na pamet, kad sam razmišljao o onome što sam video. racio govori ovo što ljakse kaže da je vidljivije, a onaj neracionalni deo da je narod™ dezorjentisaniji u koordinatnom sistemu zvani život

Meni racio zeli da kaze da su to neke tamo necije drame i da... ali me neki drugi deo nad, pod i srednje svesti plasi da mozda tih nestanaka zbirno ima po jedinici nekog vremena vise od one granice gde prestaje spokoj. Da, i ja sam poslednjih, recimo, godinu u par navrata primecivao te "trazilice" po banderama, nekad stariji nekad mladji ljudi, zene (dece nema, Bogu hvala)... A onda smo imali i onu katastrofu sa devojcicom Tijanom u Bajmoku i otmicu devojcice Mase, i mislim da posle ta dva dogadjaja vise kao drustvo nismo isti. Ajd na stranu sto su eksplodirali "cvorovicizam", ksenofobija, stare ucaurene poruke iz 90-tih, zelja za kratkom i surovom institucionalizovanom pravdom ali najodvratniji utisak mi je da smo prilicno oguglali na nestanke ljudi i zbog ekstremno tabloidnog pristupa zrtvama i temi kao takvoj... Zato me i plasi ovaj povecani intenzitet. Jer mozda Tamo Negde Neko zna da smo i kolektivno i pojedinacno obamrli.

[Dr Arslanagić]

Kakva je statistika glede nestalih lica u Srbiji?

[kapetanm]

Verovatno negde u izvestajima MUP-a

[kud u maglu Simoviću]

Kakva je statistika glede nestalih lica u Srbiji?

navodno godišnje nestaje oko 1500, 5% slučajeva je sa tragičnim ishodom

[slepa živana]

sasvim zgodan trenutak da se podsetimo pripovetke ive andrića, letovanje na jugu

 

Kad su austrijski profesor Alfred Norges i njegova žena Ana stigli u to malo primorsko mesto, ono ih je dočekalo teškom sparinom i sitnim neprijatnostima svake vrste. Sve je izgledalo grubo i odbojno. Sve, od nosača koji je doneo njihove stvari i primio novac ne rekavši ni “hvala”, pa do bolešljive gazdarice koja je, stojeći opuštenih ruku, odgovarala na sva pitanja samo bespomoćnim sleganjem ramena. U sobi je vladala sparina i zagušljiv sumrak, jer su zeleni drveni kapci bili pritvoreni. Što je najgore, vodovod je presušio. Umesto vode, česmica iznad lavaboa puštala je tužno-podrugljiv pisak. Gazdarica je hladnokrvno uveravala da voda nailazi pred zoru i teče sat-dva; tada je treba hvatati. U vazduhu i na stvarima osećao se dah napuštenosti i čamotinje.

Profesor je gledao kako žena vadi stvari iz kofera, a u sebi je želeo da beži odavde daleko negdje, kad bilo, jer mu se činilo da ovde nema ne samo vode ni svežine nego ni red ni života. Ali, po svom starom običaju, nije rekao ni reči.

Posle jednog sata taj prvi utisak počeo je da se menja. Pod posljednjim zracima popodnevnog sunca, putnici su se okupali u moru i osvežili, prošetali se osvetljenim trgom, a poslije večere još dugo sedeli na terasi svoga stana, oivičenoj cvećem i pokrivenoj gustim lozovim lišćem.

Sutradan su, ustavši rano, doručkovali na terasi sa izgledom na more, u svežini i hladovini letnjeg jutra. To jutro im je pokazalo odmah sav sjaj i bogatstvo predela i potpuno ih izmirilo sa njim. Time je počeo neočekivani i nagli preobražaj. Ni traga od jučerašnje zlovolje, ni pomisli na bježanje, samo želja da ova lepota potraje što duže. Još sinoć su našli dobre bečke prijatelje koji svake godine letuju u ovom mestu i koji su im ga preporučili. NIšta više nije izgledalo važno ni teško, ni sparna soba, ni vodovod koji samo za vreme nekoliko noćnih sati daje mlaku vodu, ni spora posluga u restoranu . A, naprotiv, sad su otkrivali sve nove lepote ovog boravka na moru

Gazdarica se, onako slaba i potištena, pokazala kao dobra žena, spremna na svaku uslugu, svi ljudi u malom mestu prijatni i predusretljivi, a sedanje na cvetnoj terasi kao izvor stalnog zanosa i nadahnuća.

Ustajali su već oko šest sati. Kupali bi se sat-dva otprilike. Zatim je žena odlazila u grad da nabavi voća i posvršava druge sitne poslove, a on je ostajao na terasi, za stolom sa svojim hartijama. (To su bili tabaci sa poslednjom revizijom njegove monografije o Filipu II.)

Osvežen plivanjem, suncem i morskom vodom, on ima osećanje da je obučen u laku a svečanu, cvetnobelu odeću, i da cveta i raste i sam, zajedno sa njom i sa svime oko sebe. Sve je jasno, u njemu i oko njega. Rad je samo jedna od stotinu prijatnosti. nemogućno mu je da se potpuno usredsredi, jer ga sve ostalo zove i privlači. Gusto drveće ispod terase, kome vidi samo obasjane vrhove, nebo sa oblacima, more sa svojim pticama, brodovima, i stalnim promenama. U svemu ima sklada i zadovoljstva, a znaš da će sutra biti još lepše.

Tako bi očekivao ženu da se vrati, a voleo je to očekivanje. Čekaš je, raduješ se njenom dolasku, kao lepom iznenađenju, a znaš sigurno da će doći. Srećan si onom naročitom srećom pre sreće. A pre nego što se pojavi, čuješ kako te, još nevidljiva, tiho doziva odozdo sa stepeništa.

Dolazi doručak sa jakim čajem, svežim voćem, mlekom i pecivom. (Vrapci padaju na terasu u očekivanju mrvica.) A posle doručka žena bi se nečujno izgubila i ostavila ga sama da bi mogao da se sav preda poslu. Ali, kako koji dan, posao mu sve teže ide od ruke. Sve ga uzbuđuje. Obična cigareta opija duh i mirisi ulaze u nj kao bezazlena slast trenutka, ali kad su jednom u njemu, onda svakim i najmanjim djelićem razvijaju neki silan žar i stostruku snagu koja mu ne da da miruje. I njegov rad je sve češće i sve više prekidan maštanjem i zanesenim posmatranjem morskih i nebeskih daljina.

To maštanje uzima sve više daha; on ga oseća kao neko blago, a opojno nasilje, koje ga olobađa svega u njemu i oko njega, ali potpuno potčinjava sebi, zatim ga pretvara u čudnu igru, menja odnose u svetu koji ga okružuje i snage i razmere njegovog rođenog tela. Šta je blizu, šta daleko? Šta vazdušasto, šta tečno, šta tvrdo? Šta je on, onaj dojučerašnji, a šta su sve lepote i radosti koje ga sve više ispunjavaju iznutra i opkoljavaju spolja? To se, u trenucima kad je igra na vrhuncu, teško razaznaje. Sve je obavijeno dimom cigarete i sa tim dimom sve se kreće. Duvan postaje moćan i opasan.

Zažmuri. Na ustalasanoj kapiji od dima stoji malen i sed čovek. Poznaje ga. To je ovdašnji piljar kod kojega njegova žena svakog jutra kupuje voće, a svake večeri ga, u prolazu, podmiti naročitim osmejkom koji čičici očigledno nije neprijatan. Samo je sada nešto svečaniji, liči na portret Filipa II, trepće očima, i lakim pokretom desne ruke poziva ga da uđe. Oklevajući, ulazi. Stvarno ulazi u predeo koji je dosad posmatrao u perspektivi, postaje jedno sa njim i svakim njegovim delom.

More diše. Pokret se prenosi na gole kamene obale i obrasle planine, na oblake i modro platno neba. Sve se kreće i sprema da poleti. Ma koliko izgledalo neverovatno i nemogućno, krenuće i terasa. Ako se ne pomeri ona, krenuće on i napustiti je, jer on pripada onome što se kreće. Neobično je, čak opasno i pomalo strašno, ali drukčije ne može biti. I divno je. A onaj čičica napustio, izgleda, potpuno voćarsku radnju i sad je neka vrsta vodiča, možda i gospodara pokrenutih svetova. Lukavo miga očima i, krećući se između oblaka, nebeske modrine i gotovo tečnih sivih masa planina, pokazuje pogodna i bezopasna mesta na koja se može nogom stati i odupreti za dalji let.

– Ovuda, molim vas! Ovuda!

Ništa se više ne protivi čoveku. Ne važi više zakon teže ni stare mere i ocene za razdaljinu i tvrdoću predmeta. Sve je izmenjeno i pomereno.

Kad bi se ispeo na planinu koja se diže iznad ovog mesta. Mogao bi, čini mu se, zagaziti pravo u nebeska prostranstva. Sve može da bude.

Tu negde bi ga iz čudnog sna prenuo glas njegove žene koja se vraća sa šetnje. Idući uz kamene stepenice, koje su sa ulice vodile na terasu, ona bi ga dozivala mirnim glasom koji očekuje siguran odgovor.

– Fred? Fred!

– Da, da, – odgovarao je on tiho, sve dok ne bi na terasu izronila prvo njena glava, a zatom i njen struk, pa ona cela, sa rukama punim voća ili cveća.

Tada bi se odjednom smirili svi uskomešani elementi oko čoveka, vratili se u svoje odnose, srazmere i ostojanja, i postali opet ono što su u svima ostalim časovima dana, za sve ljude pa i ta njega. Opasnu i uzbudljivu sreću zatalasanih prostora i sanjanih leta kroz njih zamenjivalo je blaženstvo običnog, stvarnog letovanja u krugu poznatih predmeta i u društvu lica poznatih oduvek.

I sve se to ponavljalo svakog jutra, sa onom jednoličnom, prisnom izvešnošću koja je bitna oznaka svake sreće. Sve se ponavljalo, ali i pojačavalo. San na terasi bubrio je i rastao kao svaka voćka toga kraja u to doba godine, i sve se više približavao onom što jednogh dana mora doći – svojoj potpunoj zrelosti.

I taj dan je došao kao jedan u nizu dana tog letovanja. Sve je toga jutra izgledalo svečano, uzbudljivije nego obično. Duvao je jak jugoistočni vetar. More je bilo nemirno. Dugi i moćni talasi valjali su se jedan za drugim, i sa treskom i šumom pokretali široke površine zvonkog šljunka, prelivali obalu belom penom, i nestajali pod novim talasima, sve većim i sve jačim. Zapenjene ivice tih talasa stvarale su srebrenasto stepenište koje je vezivalo obalu sa nebom u dnu vidika.

Retki kupači skakutali su na šljunku po kom su se osipale penaste kreste visokih talasa, ne usuđujući se da zađu u more. Žene su se igrale sa talasima, trčale im pravo u susret, a zatim bežale pred njima i, pod visokim kropcima bele pene, pocikivale od nejasne, uplašene radosti kojoj niko nije video ni tražio objašnjenja. Vazduh je bio zasićen mirisom morske soli i dahom neke daleke oluje od koje je dopro oslabljen odjek.

I toga jutra profesor je izišao sa ženom na plažu. Bio je uzbuđen. Sve ga je gonilo da učini ono što se niko od retkih kupača, stranaca, nije usudio: da legne na te zaljuljane talase i da pusti da ga dižu i nose i dodaju jedan drugom. Sprečila ga je njegova žena. U tome je bila odlučna i uporna kao malo kada. Držeći ga za ruku, vikala je kroz šum talasa, preklinjala ga da ne ide dalje i uveravala ga da su joj malopre pričali domaći ljudi kako ovi naizgled bezazleni talasi mogu biti opasni i kako se prošle godine po ovakvom vremenu, na toj istoj plaži, udavio jedan čovek. neoprezan i nevičan moru, nestao je u ovakvim talasima, naočigled kupača koji mu nisu mogli pomoći. Zbog toga sada niko i ne zalazi u more.

Popustio je. Posle oprezne igre sa talasima koji su ih prskali do temena, vratili su se kući, opijeni vetrom, umorni i zadovoljni od trčanja i smeha. Kad su se osušili i presvukli, žena je, kao obično, otišla na trg, u kupovinu, a on je ostao na terasi za svojim stolom na kom su, kao fini talasi, lepršali okrajci razastrtih hartija.

Sporo i teško se udubljivao u posao. Na njemu je nešto stalno treperalo i poigravalo, ili pramen kose, ili ruka, ili očni kapak. Sve kao pozivi koji se sustižu. Još ga je držala neostvarena želja da zapliva u velike svetlozelene talase čija huka dopire do njega. Dečački nestašno pomišljao je kako bi bilo da se brzo spusti do male plaže, da se baci u to zabranjeno more i da pusti da ga talasi šibaju i nose. A zatim da se, još pre ženina dolaska, vrati na svoje mesto na terasi. Ili, još bolje, da se zaputi stazom koja vodi iznad kuće, pravo uzbrdo, i da potraži visove i vidike koji mu se i sami primiču?

Od te misli svaki čas je dizao glavu s posla.

Pogled mu se odjednom zaustavio na kamenoj ogradi terase, na koju je u tom trenutku, kao po dogovoru, sleteo krupan vrabac, malo raščupan od vetra. Po držanju i celom izgledu sudeći, to je neki vrapčiji pustolov i skitnica. Učinio je nekoliko onih brzih i finih ptičijih pokreta glavom, a onda se odjednom – kao da je uvideo da je sleteo na pogrešnu adresu! – dostojanstveno i prezirno vinuo u visinu. Izgledalo je da je odleteo pravo u nebo i izgubio se u njemu. Čovjek je pratio pogledom njegov let, dok god je mogao. A to nebo bilo je vedro, posejano na ivicama belim tankim oblacima koji menjaju boju, kao da se sprema svečanost. Daleka ostrva, koja su se u dnu vidika izjednačavala i mešala sa još daljom obalom kopna, takođe su menjala oštrinu svojih oblika, i njihov sivi kamen, pod tankim vencima tamne šume, postajao je ružičast, mek i lelujav. More, koje je u daljini izgledalo stišano i glatko, sve se više i bojama i oblicima saobražavalo svečanom vidu oblaka, neba i obala, pa i tamo gde se otvorena pučina mešala sa obzorom i gubila bez završetka u nedogled, ono se činilo pristupačno i ne manje čvrsto od linije rasplinutog konopa. Tako su vazdušasti oblaci, tečno more i tvrdo kopno, menjajući svako svoja osnovna svojstva, išli jedno drugom u susret i zagrljaj.

Sve je beskrajno široko i duboko i u isti mah sve je dohvat ruke, blisko, i sve diže čoveka sa njegovog sedišta, čini ga lakim, pokretljivim i u svemu podobnim opštoj zatalasanoj svečanosti. Sve ga poziva i goni na uspon i let, a otpor je neznatan, gotovo nikakav. Svakako, do kamene ograde na terasi može lako da dođe, kao u igri, i da se nasloni, pa i da se popenje na nju i sa nje skoči na strmu stazu koja vodi uzbrdo ka planinskom visu, da se vine u prostor kao vrabac skitnica.

Vrhovi gustih zelenih drveta, koji su već ispod njega, nose na sebi prelive istog onog sjaja koji je povezao i izjednačio sve na zemlji, na moru i na nebu. Taj sjaj, to je čudesni strmi i zanjihani most po kome se čovek penje bez teže i bez granica. Pravo je čudo, pa ipak tako lako i tako jednostavno, to očekivanje sreće koje je već tu. Sve je jedno i jednako, na sve se može nasloniti, o sve oduprijeti, i sve služi kao odskočna daska za dalji lak i prirodan let. Sve te niže dodaje višem, tvrđe mekšem, i tamnije svjetlijem. Svemu tome nema kraja, a početak je nepovratno zaboravljen.

Nema više ni onog čičice sa licem Filipa Drugog da ti pokazuje gdje ćeš stati, jer sad neki pramenovi svetlosti, kao pokretne stepenice, sami nose čoveka, što dalje sve lakše, put nekog ogromnog rumenog praga tamo u visini; a iza njega već se naziru novi nizovi zračnih i svetlosnih stepenica koje čovečiji hod pretvaraju u sve brži let bez šuma. Čovek može daleko da ide i visoko da se penje; sav se pretvara u to; i u tome mu je celo postojanje, Ide, ali krilatim hodom.

Na povratku iz varoši, žena se po običaju javila već sa prve stepenice, mirnim pevackavim glasom koji očekuje da mu odgovori uobičajeno, rasejano “da, da” kao što pogled prirodo odgovara pogledu.

– Fred?

Tišina.

– Fred!? – ponovila je kad se već našla na terasi i ugledala prazno sedište i sto sa hartijama koje su treperele na vetru.

-Fred… – govorila je tiše ali upornije kad je ulazila u polumračnu, već spremljenu sobu, iz koje je odgovarala opet tišina.

-Fred! – viknula je prigušeno, i uplašila se svog izmenjenog glasa i jeze koju je osetila uz kičmu.

Pojavila se gazdarica i objasnila joj nekako da je profesor još pre četvrt sata otprilike sedeo na terasi. Videla ga je kroz prozor dok je spremala njihovu sobu, i primetila da je ustajao i opet sedao za sto.

-Fred, Fred, Fred!

Žena je strčala niz stepenice i zaputila se drumom, ponavljajući tiho tu reč bez obzira. Obišla je mali gradski trg i ono nekoliko strmih kamenitih ulica, prokrstarila rasturenim plažama bez kupača, i vratila se kući. (“Fred? Fred”) Čoveka nije bilo. Na suncu, koje je sada zahvatalo već polovinu terase, izvijale su se i poigravale profesorove hartije. Gazdarica je, kao i uvek, samo njihala glavom.

Žena se zaputula do vile u kojoj su stanovali njihovi bečki prijatelji. Oni su tek doručkovali. Brišući zadovoljno usta, umirivali su je da je čovek sigurno nekud odšetao, da će se vratiti, ako ne ranije a ono svakako za ručak. Bila joj je nepodnošljiva njihiva sita vedrina i bezbrižnost.

Obilazila je parkove i šumarke iznad varošice. Nekoliko puta se vraćala kući i pela uz stepenice, nastojeći da u sebi raspali nadu (“Fred? Fred!?”) kao što čovek po treći put pokušava da ukreše upaljač.

Na vreloj terasi bilo je beznadno tiho, i neizdržljivo. S mora se čula huka talasa i grohot šljunka koji oni duž obale jednako rešetaju.

Kad je došlo i vreme ručku, pa i prošlo, i dan već stao da se bliži kraju, a od čoveka nije bilo traga, ona je, drvena u licu i zamućena pogleda, tražila ponovo onaj prijateljski par i sa njima zajedno otišla da prijavi stvar miliciji.

U hladovitoj kancelariji mlad službenik upravo se spremao da iziđe. Odmah se vratio, ubacio tabak hartije u pisaću mašinu i otkucao prijavu o nestanku profesora Norgesa, ali je i sam umirivao ženu: da joj je muž verovatno ostao malo duže u šetnji i da će se sigurno vratiti. Ipak je naredio milicionaru da odmah posle ručka krene u potragu.

Taj jedini milicionar bio je pun, dobroćudan mladić koji zaista nema mnogo posla u ovom mestašcu u kom se ništa ne dešava ni među domaćim ljudima ni među turistima. Sad je ozbiljno seo na svoj službeni motocikl i šumno krenuo drumom pored mora, vozeći umerenom brzinom i sa mnogo samopouzdanja.

Ali profesor nije pronađen ni toga ni idućeg dana. Milicija je tragala duž obale. I novine su donele vest o nestalom turistu.

Za to vreme profesorova žena provodila je ceo dan za zabačenom kraju plaže na kojoj su se njih dvoje do neki dan kupali. Čučala je s rukama u krilu, kao žene ovdašnjih ribara kad očekuju povratak svojih muževa iz ribolova. Njena svetla haljina gubila se u belom šljunku obale. Jedva bi je pred veče nagovorili da napusti svoje mesto i da ode na počinak bez spavanja.

Posle tri dana doputovali su njena majka i profesorov mlađi brat, njen dever, i odveli je natrag u Beč.

Prolaze dani. već je krej avgusta, najlepše doba godine na ovoj obali. Sva dosadašnja traganja za nestalim profesorom bila su uzaludna. More ga ne izbacuje, a na kopnu ga nema. Ali vlasti ispituju i traže i dalje. Nad malim primorskim mestom jednako lebdi atmosfera neobičnog nestanka. U prolazu, možete često da čujete kako dve domaćice, vraćajući se s trga, završavaju razgovor:

– I tako, eto, nikad, nikad ništa!

Odmah pogađate da je reč o nestanku nesrećnog profesora. Ali i svi ostali građani, u razgovorima između sebe ili sa gostima, pomišljaju na sudbinu tog čoveka. Po kratkim, iznenadnim zastajkivanjima u govoru i po brižnim pogledima koji se otimaju ka morskoj pučini, vidi se i bez reči da svi žele kakvo-takvo objašnjenje zagonetnog nestanka, da ga očekuju nestrpljivo kao stvar od koje zavisi unutarnje spokojstvo i svakog pojedinog od njih.

 

[namenski]

Mrače Balkanci  -_-

SLUČAJ S DETETOM

Kad je ovde već reč o tom komesaru Bartošeku, reče gospodin Kratohvil baš sam se setio jednog slučaja koji isto tako nije poznat javnosti; to je onaj slučai s detetom. Znate, jedanput dotrca u komesarijat tome Bartošeku jedna mlada gospa, žena nekog savetnika sa državnih dobara, nekog gospodina Lande, užasno plačući, tako da je jedva mogla da diše.

Bartošeku bi nekako žao te žene iako joj je nos bio naduven, a lice umrljano od neprekidnog plača, pa ju je umirivao, ukoliko jedan stari neženja koji je još uz to policajac to ume. Ama pobogu, reče on, ta prestanite vec, pa neće vam otkinuti glavu, ispavaće se i biće opet sve u redu - a ako pravi suviše veliku galamu, doći će vam tamo Hohman i daće mu po njušci; a vi, gospo, ne treba da dajete svom mužu povoda za ljubomoru; no, i bice sve u redu.Treba da znate da u policiji ovako otprilike dovode u red većinu takvih porodičnih tragedija.Ali gospođa je samo mahala glavom i plakala tako da je bilo tuga pogledati. Ali do đavola, pokuša gospodin Bartošek s drugog kraja, on je, znači, pobegao od vas, je l te? Slušajte, bice u redu vratiće se ta bedna mangupčina; zar ta bitanga zaslužuje da se zbog njega tako uzrujavate!

Gospodine, zacvile mlada ženica, ta meni su na ulici ukrali dete!

Ama bežite, reče gospodin komesar s nevericom šta bi ko radio s detetom? Verovatno je samo nekud otrčalo.

Nije otrčalo, jecala je nesrečna majka, pa Ruženki je tek tri meseca.Gospodin Bartošek koji nije imao pojma kad dete počinje da hoda. Pa kako su vam sa mogli ukrasti? Polako je od nje sve izvukao kad se, da bi je umirio unapred zakleo svim kletvama da će to dete sigurno naći.

Dakle, bilo je to ovako: Gospodin Landa je upravo otputovao a gospođa Landa je htela da izveze Ruzenki lepu portiklicu i dok je ona u radnji birala svilu za tu portiklicu, ostavila je kolica s Ruženkom napolju; kad je izašla, nije bilo ni od Ruženke ni od konca nigde ni traga ni glasa. To je bilo sve što je mogao da dozna u toku dobrih pola sata od te mamice koja je jecala. No, čekajte, gospođo Landa, reče najzad komesar Bartošek, to i neće biti tako zlo; pogledajte, ko bi ukrao dete? Pre se desi da neko ostavi derle na ulici, takav slučaj sam već imao. Mislim da takva beba nema nikakvu vrednost, jastuče, je l' bilo jastuče, da ima vrednost; tako nešto već vredi ukrasti. Mislim da ie neko ukrao samo kolica i jastuče; rekao bih da je to bila zena, zato što bi muškarac s dečijim kolicima bio verovatno malo suviše upadljiv. Pa ta će žena to dete negde da ostavi, završi Bartošek umirujući je, šta bi molim vas, s njim radila? Mislim da ćemo vam bebu jos danas doneti, čim se negde nađe. Ali Ruženka će biti toliko gladna, kukala je mlada mamica, ona je sad već trebalo da dobije mleko! Daćemo joj mleko, obeća komesar, samo vi idite kući. I pozva jednog policajca u civilu da sirotu zenu odvede kući.

Posle ručka zazvoni komesar lično kod mlade ženice. Dakle, gospođo Landa, raportirao je, kolica smo već našli, sad nam nedostaje samo dete. Kolica smo nasli prazna u hodniku jedne kuće gde uopšte nema dece. Tamo je naišla kod domarke jedna gospođa i kazala da hoće samo da podoji dete; e, a posle je otišla. Prokleta stvar, reče vrteći glavom, pa ipak je ta žena htela da ukrade samo bebu, i ništa drugo. Mislim, draga gospođo, kad je ta žena toliko želela bebu, onda joj neće naškoditi, a ne bi ni smela; možete biti bez brige za nju. Ali ja hoću da mi vratite moju Ruženku, vikala je Landa očajno. Onda nam, gospođo, morate dati fotografiju ili opis tog deteta, reče komesar službeno. Ali, gospodine komesaru, odgovori mlada žena, ta znate, decu do godine dana ne treba slikati. To, kažu, ne valja, dete, kažu, posle neće rasti. Hm, na to će komesar, onda nam bar tačno opišite tu bebu. E pa, to je mamica uradila veoma opširno; Ruženka ima, kažu, tako lepu kosicu i nosić i divne očice, i teška je četiri hiljade četiri stotine devedeset grama i ima tako divno dupence i faltice na nožicama... Kakve faltice?, upita komesar.Da ih pojedete, plakala je mamica, i slatke prstiće, i tako se smešila na majku. Ali, pobogu, ženo, prasnu gospodin Bartošek, po tome je ipak ne možemo poznati! Ima li kakav osobeni znak? Ima ružičaste tračice na kapici, jecala je mlada žena. Svaka devojčiča, zaboga, ima ružičaste tračice! Za ime svih svetih, gospodine, vratite mi moju Ruženku! A kakve ima zube?, pitao je gospodin Bartošek. Nikakve, pa tek joj je tri meseca! Kad biste znali kako se smešila na majku! Gospođa Landa pade na kolena: gospodine komesaru, recite da ćete mi je naći! Pa, gledaćemo, progunđa gospodin Bartošek u neprilici. Molim vas, ustanite! Vidite, pitanje je u tome zašto je nju ta žena ukrala. Da li mi možete reći čemu služi odojče? Gospođa Landa razrogači oči na njega. Pa to je najlepša stvar na svetu, objasni ona. Gospodine, zar nemate u sebi nimalo materinskih osećanja? Gospodin Bartošek ne htede da prizna taj svој nedostatak i reče brzo: Mislim da bi jednog takvog drekavca mogla da ukrade samo majka koja je izgubila vlastito mladunče i hoće da ima drugo. Znate, to je kao kad vam neko u kafani ukrade šešir: tada vi sebi izaberete drugi i odete. Dakle, već sam to uredio: zatražio sam da mi prijave sve slučajeve gde je nekome u Pragu umrlo tromesečno dete; i naši ljudi će otići tamo da provere, razumete li me? Molim vas, po tom vašem opisu je nećemo poznati. Ali ja ću je poznati, jecala je gospođa Landa.Gospodin komesar sleže ramenima. Pa ipak, reče zamišljeno, dao bih glavu da je ta žena ukrala to derle radi neke materijalne dobiti. Draga gospođo, veoma retko se krade iz ljubavi; većinom je to zbog novca. Ali, do đavola, prestanite plakati! Uradićemo za vas sve što možemo. Kad se gospodin Bartošek vratio u komesarijat, on reče svojim pomoćnicima: Slušajte, ko ima od vas tromesečnu bebu? Pošaljite je ovamo. I tako mu zena jednog policajca donese svoje najmlađe dete; gospodin komesar naredi da ga razviju i reče: Pa to je mokro. Gle, to ima i dlake na glavi i faltice isto tako ovo će biti nos, zar ne? a i zube takođe nema. Molim vas, gospođo, po čemu se raspoznaje odojče? Policajčeva žena pritisnu svoje najmlađe na grudi. Pa to je moja Manjička, reče gordo. Zar ne vidite, gospodine komesaru, da je pljunuti otac?

Gospodin komesar pogleda nesigurno policajca Hohmana, koji se nakostrešenih brkova i napućene njuške mrštio na svog potomka i mahao svojim debelim prstom tepajući tititi i govorio opa, cupa, curice. Pa, ne znam, promrmlja komesar, čini mi se da je nos malo drukčiji, ali možda će još da joj poraste. Čekajte, otići ću u park da pogledam kako izgledaju bebe. Eto, tako ti je to, na svakojake džeparoše i protuve naš čovek obrati pažnju, ali s ovim punoglavcima u jastučku, s njima nemamo nikakva posla. Posle jednog sata vrati se Bartošek sasvim utučen. Slušajte, Hohmane, reče, pa to je strašno, sva su deca jednaka! Kako mogu da napravim lični opis? Traži se dete od tri meseca, ženskog pola, ima kosicu, nosić, očice i na dupencetu faltice; osobeni znaci: teško je četiri hiljade četiri stotine i devedeset grama. Je li to dosta? Gospodine komesare, reče Hohman ozbiljno; znate, ti mališani imaju jedanput manju a drugi put veću težinu, to zavisi od toga kakvu imaju stolicu. Isuse i Marija, uzviknu komesar, pa otkud ja mogu sve to da znam? Na kraju krajeva bebe nisu u našem referatu!

Slušajte, reče najedanput s olakšanjem, šta mislite da ovo natovarimo na vrat nekom, drugom, recimo Društvu za zaštitu majki i odojčadi! Da, samo mi to imamo ovde prijavljeno kao krađu, odvrati policajac.To je istina, progunđa komesar. Bože moj, da je ukraden sat ili neka druga pametna stvar, onda bih sa tim umeo da postupim ali, čoveče, ja nemam pojma kako se traže ukradena deca! U tom trenutku se otvoriše vrata i jedan policajac uvede uplakanu gospođu Landu. Gospodine komesare, raportirao je, ova žena je htela da istrgne nekoj gospođi odojče iz naručja i pri tom načinila veliku buku i dreku. Zato sam je doveo ovamo. Zaboga, gospođo Landa, dreknu komesar, šta nam to izvodite? Pa to je bila moja Ruženka, zapomagala je mlada žena. Nikakva Ruženka, reče policajac. Ta žena je bila gospođa Roubalova iz Budečke ulice, a to dete je njen sin od tri meseca. Eto vidite, nesrećnice, poče da grdi gospodin Bar tošek. Ako se još budete u to mešali, onda ćemo od cele te stvari dići ruke, razumete li?

Čekajte, sad mi odjednom pade na um. Kojim imenom zovete to vaše dete? Mi je zovemo Ruženka, kukala je mamica, Dudeka, Dididi, Dudica, dušica, anđelče, tatina, mamina, bakina, srce, bubica, ptičica, zlato ...I ona sve to razume? upita komesar zaprepašćeno. Ona sve razume, uveravala je mamica plačući: i tako se smeši kad joj govorimo tatata, bububu, cilemile, ili tititi. To nam neće nimalo pomoći, izjavi gospodin komesar. Moram vam, na žalost, reći gospođo Landa, dasu nam svi pokušaji propali. U onim porodicama gde su prijavili smrt deteta nema vaše Ruženke; naši su ljudi već sve obišli. Gospođa Landa je gledala tupo pred sebe. Gospodine komesaru, uzviknu iznenada sa zračkom nade, daću deset hiljada kruna onome ko mi pronađe Ruženku. Objavite nagradu da će onaj ko nas dovede na trag mom detetu dobiti deset hiljada! Ja to ne bih radio, draga gospođo, reče gospodin Bartošek s nepoverenjem. Vi ste bez osećanja, prasnu mlada žena. Ja bih dala čitav svet za svoju Ruženku. Pa, kako hoćete, promrmlja gospodin Bartošek zlovoljno. Ja ću to objaviti, samo nam se u to više nikako, zaboga, nemojte mešati.To je težak slučaj, uzdahnu tek što su se za njom zatvorila vrata, čekajte samo, ja znam šta će se sada desiti. I zaista se to desilo: sutradan mu tri agenta donese po jednu uplakanu devojčicu od tri meseca, a jedan, to je bio onaj Pištora, samo proturi glavu kroz vrata i iskezi se: Gospodine komesare, je'l to ne bi mogao da bude muškarčić? Imao bih muškarčića i to jeftino! Eto šta smo napravili s tom nagradom, grdio je gospodin Bartošek. Još malo pa ćemo ovde imati čitav dom za nahočad. Prokleti slučaj!

Prokleti slučaj kazao je srdito kad se vraćao u svoj momački stan. Hteo bih samo da znam kako ćemo to derište sad naći. Kad je došao kući, zatekao je svoju služavku, pravu vešticu, matoru alapaču, kako blista od oduševljenja. Samo dođite da vidite onu svoju Barinu, gospodin komesare, reče mesto dočeka.Treba da znate da je taj gospodin Bartošek dobio od gospodina Justoca čistokrvnu kučku bokserku, Barinu, koja se vukla sa nekirn vučjakom. Znate, ja se čudim kako se to razne rase pasa uzajamno priznaju za pse; ja ne razumem po čemu hrt poznaje da je i jazavičar isto tako pas. Ta mi ljudi se razlikujemo samo po jeziku ili po veri, a pri tom smo u stanju da se uzajamno požderemo. Dakle, Barina je imala sa vučjakom devet štenadi i sad je ležala pored njih, vrtela repićem i blaženo se kezila. Pogledajte samo, razvezla je ta služavka, kako je gorda na tu svoju štenad, kako se njima ponosi, mrcina jedna! šta ćete, kao svaka majka! Gospodin Bartošek se zamisli pa reče: Tetkice, je li to istina? Zar majke tako rade? Ma kako da ne, izjavi služavka. Samo pokušajte da pohvalite nekoj majci njeno dete!

To je zanimljivo, gunđao je gospodin Bartošek. Pričekajte samo, pokušaćemo to. Sutradan su sve majke u centru Praga bile prosto van sebe. čim su, izašle na ulicu sa detetom u kolicima ili na rukama, već se kraj njih stvorio policajac u uniformi ili neki gospodin u poluciliridru, kezio se na njihovo ljupko detence i češkao ga ispod bradice. Ala imate lepo detence, gospođo, govorili su ljubazno, koliko ima meseci? No, ukratko, bio je to za sve mamice dan radosti i gordosti.Već u jedanaest sati ujutro dovede jedan agent komesaru Bartošeku jednu bledu i uzdrhtalu ženu. Dakle, ovo je, gospodine komesare, raportira službeno. Sreo sam je sa kolicima i kad sam joj kazao, ajaja, ala imate divno detence, koliko ima meseci? ona me ljutito osinu pogledom i sakri dete iza zavese. Tada joj kazah, pođite sa mnom, ženo, i nemojte galamiti. Otrčite po gospođu Landu, reče komesar. A vi, ženo, recite mi zašto ste, zaboga, ukrali to dete!

Žena nije dugo odricala, odmah je priznala. Bila je neudata devojka i imala je devojčicu sa nekim gospodinom. To dete, je poslednjih dana bolovalo od stomačića i dve noći je drečalo. Treće noći mu je žena dala u krevetu da sisa i pri tom je zaspala; a kad se ujutro probudila, bilo je, kaže, dete modro i mrtvo. Ne znam kako je to moguće reče gospodin Krathovil nekako sumnjajući. Moguće je  umeša se u njegovo pripovedanje doktor Vitasek. Pre svega majka je bila neispavana, zatim je dete verovatno imalo katar i nekoliko dana nije hteo da sisa. Zato je dojka bila suviše teška i kad majka zaspala, skliznula je detetu na nosić i dete se gušilo. To se najzad moglo desiti. Ali sada dalje. Možda je i bilo tako  produži gospodin Krathohvil. Kad je ujutro ta žena videla da joj je dete mrtvo, pošla je da to prijavi svešteniku; ali putem je videla ona kolica gospođe Lande i onda joj je palo na pamet da će joj taj gospodin i dalje plaćati alimentaciju ako pribavi drugo dete. Osim toga reče gospodin Krathovil zbunjeno i zacrvene se kazala je da ju je užasno mučilo mleko. Doktor Vitasek mahnu glavom u znak potvrde. I to je istina  reče on. Pa znate, izvinjavao se gospodin Krathovil u te se stvari ja ne razumem. Dakle, zato je ukrala dete s kolicima a posle je ostavila kolica u hodniku tuđe kuće; a Ruženku je odnela kući umesto svoje Zdenjičke. Ali mora da je nekakva šašava ili nastrana žena jer je svoje mrtvo dete metnula u hladnjaču; kaže htela je noću negde da ga zakopa ili položi ali nije imala dosta smelosti.Posle je došla gospođa Landa. Dakle, mlada mamice, reče joj gospodin Bartošek, еvо vam te vaše bebe.Gospođu Landu obliše suze. Pa to nije moja Ruženka, prasnu ona, Ruženka je imala drugu kapicu! Sto mu muka, viknu komesar, razvijte to!

A kad je to ležalo na njegovom pisaćem stolu, podigao mu je nožice i kazao: A sad pogledajte kakve to faltice ima na dupencetu! Ali je gospođa Landa već klečala na zemlji i ljubila detešcetu ručice i nožice. Ti moja Ruženko, vikala je plačući, ti ptičice. Dididi, ti bekice, ti dupence mamino, ti moje zlato. Molim vas, gospođo, reče gospodin Bartošek namrgođeno, prestanite, inače ću se, bogami, oženiti. Onih deset hiljada dajte u korist vanbračne dece, razumete li?Gospodine komesaru, izjavi gospođa Landa svečano podržite ovo dete i blagoslovite ga! Mora li to biti?, progunđa gospodin Bartošek. Kako se to uzima na ruke? Aha, gledajte, počinje da dreči. Evo vam, uzmite ga brzo!

Ali tu se već završava slučaj s detetom.

 

 

Karel Čapek

[aram]

za capeka

 

pripovetke iz levog i desnog dzepa u mojih top 5 svih vremena :)

[Muwan]

Carski :)

[slepa živana]

[gospa buba]

zivana ne skitaj se okolo chitajuc tidje priche <_<

[Аврам Гојић]

Zbog čega policija obaveštava medije o kretanju odraslih i punoletnih ljudi?