DOOM! DOOM IS UPON US! (Raspad naseg drustva, pbp)

[nera]

 

 

Stvarno, period odmah po okončanju rata pa do 51-52. je bio vrlo zajeban i surov, ne računajući tu represiju novih vlasti... Otimačine, glad, bodenje noževima, silovanja... Tada je operisao i najgori serijski ubica u istoriji Beograda.

 

ovo mi nesto zvoni poznato, ima negde na internetu o tome ili samo po arhivama?

[Dr Arslanagić]

Stole Trifunović, mislim  da ima i na internetu. Ja sam čitao u nekoj knjizi, pre sto godina već.

[Dr Arslanagić]

Ima na netu, sad pogledah.

 

Stoletova pesma koju je kazivao pre nego što bi ubio:

 

Nekad davno,

u praistorijsko doba,

zavijaše moj predak

i bio je sretan.

A bio je ružan

ko prava rugoba.

Ali nikad tužan,

nikad ko ja setan.

 

[nera]

Da, citala sam ranije, sad kad izguglah setila se.

[Аврам Гојић]

Ima na netu, sad pogledah.

 

Stoletova pesma koju je kazivao pre nego što bi ubio:

 

Nekad davno,

u praistorijsko doba,

zavijaše moj predak

i bio je sretan.

A bio je ružan

ko prava rugoba.

Ali nikad tužan,

nikad ko ja setan.

 

uh

 

sad procitah o coveku.

pa on je u globalnoj prvoj ligi serijskih ubica

Edited August 7, 2015 by Грешни Василије

[Indy]

 

 

Zajebao sam se malo, u periodu 1961-1977. je bilo oko 15.000 ubistava, što mu dođe oko 3 dnevno.

Pih, ja sam propustio većinu.

[Dr Arslanagić]

uh

 

sad procitah o coveku.

pa on je u globalnoj prvoj ligi serijskih ubica

 

Sigurno je ubijao i za vreme okupacije, znam da sam u novinama naletao na zločine vrlo slične, koji nisu bili rasvetljeni...

 

To bi mogla biti jako interesantna tema iz društvene istorije.

[rajka]

uh

 

sad procitah o coveku.

pa on je u globalnoj prvoj ligi serijskih ubica

 

koliko zrtava? da ne trazim sad i ja.

[Pontijak]

A već su se 85. pevale popularne pesme tipa Na Prištinu bacićemo minu, da Šiptari lagano izginu...

 

Stvarno, period odmah po okončanju rata pa do 51-52. je bio vrlo zajeban i surov, ne računajući tu represiju novih vlasti... Otimačine, glad, bodenje noževima, silovanja... Tada je operisao i najgori serijski ubica u istoriji Beograda.

 

pa to i ne cudi, to je samo 6-8 godina posle kraja drugog svetskog rata, da ne razradjujemo sta se sve desavalo na ovim prostorima tokom rata, monstruma kao sto je pomenuti stole trifunovic bilo na hiljade

Edited August 7, 2015 by Pontijak

[Dr Arslanagić]

 

Najinteligentniji, ali nažalost i najefikasniji posleratni serijski ubica u bivšoj SFRJ bio je Miodrag Stole Trifunović. Svojim besomučnim orgijanjima ovaj obožavalac Balzakovih "Golicavih priča" i poeta u pokušaju nimalo nije zaostajao za, kako se krajem četrdesetih godina dvadesetog veka na ovdašnjim prostorima govorilo, "manijakalnim zločinima iz trulog kapitalizma".

Miodrag Stole Trifunović rođen je u Nišu u problematičnoj porodici. Njegov otac, koji je u centru Niša držao jednu od najuglednijih obućarskih radnji, bio je notorni kockar i alkoholičar. U kuću je dovodio žene sumnjivog morala i dok su ga one na bračnom krevetu seksualno zadovoljavale, terao je suprugu da, im klečeći pored kreveta, peva njegove najomiljenije pesme. Tako je, zahvaljujući ocu, Stole počeo da mrzi ceo ženski rod. Već tada je razmišljao na koji način da se osveti ženama za poniženja kojima je, uz njihovu pomoć, od oca bila izložena njegova majka. U detinjstvu je često sanjao kako se krišom prikrada nekoj od ovih prostitutki, prvo je čvrsto hvata za vrat, potom davi, i na kraju siluje.

Prvo seksualno nasilje izvršio je u petnaestoj godini u Merošini pored Niša. Žrtva je bila devojčica, dvanaest godina stara. Da ne bi pukla bruka, njegova majka, koja se u međuvremenu razvela, rešila je da se sa sinom preseli u Beograd. Kao učenik Srednje građevinske škole, koja se nalazila na Dorćolu, Trifunović je sopstvene bolesne nagone zadovoljavao u prepunim tramvajima, tako što je devojke hvatao za grudi i stražnjice. Neposredno pred početak Drugog svetskog rata, u večernjim satima, Miodrag Trifunović predstavljao je strah i trepet za parove koji su ljubavisali po beogradskim parkovima. Posle višečasovnog praćenja, prvo bi im se nečujno prikradao, da bi potom gvozdenom šipkom onesvešćivao mladiće, a njihove devojke silovao. Odmah posle položene mature Stole Trifunović dobio je poziv za služenje vojnog roka. Dug otadžbini trebalo je da odsluži u rodnom Nišu. Zanimljiv je podatak da je još tokom školovanja pasionirano sakupljao sve što je na srpskom jeziku bilo objavljeno o Džeku Trboseku. Takođe je obožavao i Blzakovu knjigu priča "Golicave priče". Pored pohotnih likova iz Balzakove proze, Trifunović se divio Trbosekovoj snazi, inteligenciji i snalažljivosti, kao i dvostrukom životu koji je vodio. Tada je odlučio da nadmaši svog idola. U tome je, kako se docnije ispostavilo, uspeo. Stole nije vodio dvostruki, već trostruki život!

Posle oslobođenja, kao građevinski preduzimač, Miodrag Stole Trifunović imao je pune ruke posla. Trebalo je sagraditi ono što je u periodu od 1941. do 1945. godine, pogotovo prilikom povlačenja nemačke vojske, bilo srušeno. Stole je pored sređivanja gradske infrastrukture pažljivo pripremao i zločine po kojima će docnije dugo ostati upamćen. Mesec dana pre početka svojih manijakalno-ubilačkih pirova, iz stana pozorišnog i filmskog glumca Milivoja Mavida Popovića ukrao je periku, brkove, bradu, odela i specijalne umetke za popunjavanje obraza. Zahvaljujući tim rekvizitima skoro godinu dana je navodio na lažne tragove tadašnje operativce policijskog odseka za delikte.

Krik iz paviljona

Prvo ubistvo Stole Trifunović izvršio je 31. januara 1948. oko 21 čas. U službenoj belešci operativac tadašnje Ozne zapisao je: "Dana 1. februara 1948. godine nađen je ženski leš u jednom od nedovršenih paviljona u Cvijićevoj ulici. Ustanovili smo da je žena stara oko 33 godine. Na njoj je pocepano rublje. Žrtva je verovatno najpre silovana, a zatim zadavljena, što tragovi na vratu jasno pokazuju. Po zgrčenim rukama i povredama na njima da se zaključiti da se između žrtve i ubice vodila očajnička borba".

Daljom proverom utvrđen je identitet žrtve. Bila je to trgovačka radnica Milka K, majka dvoje maloletne dece. Njeno telo, rano ujutru, prvi je primetio neki sakupljač otpadnog materijala. Milkin suprug bio je ubeđen da mu se žena zbog čišćenja i sređivanja radnje zadržala. Dvadeset dana kasnije, Stole, koga je narod u međuvremenu prozvao Fantom, masakrirao je dvadesetdvogodišnju Slavicu. Njeno unakaženo telo spakovao je u dve vreće i bacio u Savu. Jednu vreću izvukao je iz vode penzionisani železničar, inače strastveni alas, Čeda Savić. Prema izveštaju iz prosekture, žrtva je najpre silovana, pa potom zadavljena. O nestanku svoje sestre policiju je obavestila Seka Trifunović, radnica koja je sa suprugom živela u Zemunu. Proverom u rejonu u kojem su Trifunovićevi stanovali utvrđeno je da je sestra ubijene Slavice veoma preke naravi, sklona svađi i tuči, za razliku od njenog muža, poslovođe uglednog građevinskog preduzeća, koji je, po rečima njihovih komšija bio izuzetno miran i povučen čovek, spreman da im u svakom trenutku priskoči u pomoć. Docnije je za komšije, kao i za policiju, predstavljalo veliko iznenađenje kada je otkriveno da je taj mirni, tihi i dobri muž, koga je supruga često zlostavljala, bio niko drugi do Fantom - Miodrag Stole Trifunović! Nakon hapšenja, kada je saznala za zločine koje je počinio, Seka je podnela zahtev za razvod braka.

 

Neshvaćeni poeta

 

Fantom je najradije harao po Zvezdarskoj šumi. Jedna od njegovih žrtava bila je i plavokosa devojka lepuškastog izgleda, stara između 16 i 18 godina. Po tragovima koji su ostali na mestu zločina utvrđeno je da se devojka očajnički borila sa pomahnitalim ubicom. Oko njenog mrtvog tela bilo je polomljeno šiblje i izgažena trava. Tom prilikom policajci su pronašli tragove muških cipela sa rebrastim otiscima, što je za istragu bilo značajno otkriće. Međutim, zločinac je odneo sve stvari ko je su pripadale žrtvi, i time je otežao njenu identifikaciju. U proleće i leto 1948. žrtve su počele da se nižu kao na pokretnoj traci, što je operativce tadašnjeg Beogradskog odseka za krvne delikte dovodilo do očaja. Stoletovi zločini delovali su nemotivisano, što je istragu dodatno otežavalo i usporavalo.

Jednoj devojci, koja je srećom uspela da preživi napad pomahnitalog Fantoma, pre davljenja i cepanja odeće recitovao je poeziju, žaleći se da renomirani književnici, kojima je pokazivao pesme, nemaju sluha za njegovu umetnost. Pesma koju je najčešće pre početka krvavog pira recitovao glasila je:

Nekad davno,

u praistorijsko doba,

zavijaše moj predak

i bio je sretan.

A bio je ružan

ko prava rugoba.

Ali nikad tužan,

nikad ko ja setan.

Interesantan je i način na koji je Miodrag Stole Trifunović stupao u kontakt sa potencijalnim žrtvama. Devojkama i ženama prilazio je sa tugaljivom pričom o bolesnoj supruzi koja je sama ostala kod kuće i kojoj je neophodna pomoć. Naivne i povodijive, pogotovo mlade osobe ženskog pola, brzo su upadale u Stoletovu vešto postavljenu zamku.

Miodrag Stole Trifunović dopao je šaka radnicima Ozne kada je počeo da ubija muškarce, preciznije rečeno svoje jatake i ortake sa kojima je pljačkao diplomatske magacine, prodavnice i kuće. Fatalnu grešku napravio je prilikom podmetanja požara u bifeu "Zlatno burence", koji se nalazio na Zvezdari. On je od prijatelja sa kojim je krao, a potom preprodavao robu, čuo da je šef ovog ugostiteljskog objekta prijavio policiji ukradenu robu koju je čuvao u skladištu. Trifunović je odlučio da ga zbog toga kazni, ali je tom prilikom zaboravio da sa kante u kojoj se nalazio benzin ukloni svoje otiske prstiju.

Te 1948. godine u Beogradu je registrovano četrnaest Stoletovih ubistava. Ali, tačan broj njegovih žrtava u prestonici do danas je ostao nepoznat. Ne zna se ni koliko je tačno ubio osoba u okolini Niša, kao i u duševnoj bolnici u Toponici, u kojoj je jedno vreme bio smešten. Simulirao je ludilo da bi izbegao ne samo služenje vojnog roka već i eventualni odlazak na front, koji je početkom 1941. godine bio sve izvesniji.

Policiji je Stole ispričao na koji način je u kasnim večernjim satima davio duševne bolesnike u Toponici. Pre egzekucije pažljivo je čekao da utonu u san. Ubijao ih je da bi prisvajao njihova sledovanja cigareta i hrane. Ta ubistva nikoga u bolnici nisu interesovala. Svi lekarski izveštaji bili su isti, bolesnik (ime i prezime) umro je u snu od srčanog ili moždanog udara. Miodrag Stole Trifunović je na saslušanju cinično  govorio da mu je nemačka okupacija donela slobodu. Umesto da bude u zatvoru, niko ga nije proganjao zbog silovanja koja je počinio u okolini rodnog grada, a potom i ubistava u bolnici u Toponici. Posle rata, Beograd kao veliki grad, bio je idealno mesto za nastavak zločinačke aktivnosti. I do danas je ostalo nerazjašnjeno da li su Stoletovi "podvizi" bili samo plod njegove bolesne mašte, ili su se pak zaista dogodili. U mnogim srpskim gradovima arhiva o zločinima počinjenim krajem tridesetih godina dvadesetog veka bila je uništena. Nisu sačuvane ni Fantomove fotografije u policijskoj arhivi, pa je danas nemoguće, makar i ovlaš, rekonstruisati Stoletov pravi izgled. Najveći serijski ubica sa prostora bivše SFRJ Miodrag Stole Trifunović sam je sebi presudio. On je u zatvoru iz kreveta iščupao dve gvozdene šipke. Oko vrha jedne uvio je deo čaršava i poput "baklje" nabio je sebi u usta. Drugom šipkom probio je srce.

[Dr Arslanagić]

pa to i ne cudi, to je samo 6-8 godina posle kraja drugog svetskog rata, da ne razradjujemo sta se sve desavalo na ovim prostorima tokom rata

 

Ne čudi, naravno. Na eksplozivnu mešavinu bede, beznađa, materijalnih i emotivnih gubitaka dodaj još PTSP i buum.

[Аврам Гојић]

meni cale pricao da je grad posle rata bio pun ljudi koji idu ulicom i deru se, masu rukama, pricaju sami sa sobom, i da je generalno PTSD ostavio uzasan trag.

Edited August 7, 2015 by Грешни Василије

[Dr Arslanagić]

meni cale pricao da je grad posle rata bio pun ljudi koji idu ulicom i deru se, masu rukama, pricaju sami sa sobom, i da je generalno PTSP ostavio uzasan trag.

 

Preporučam knjigu

 

[Pontijak]

Ne čudi, naravno. Na eksplozivnu mešavinu bede, beznađa, materijalnih i emotivnih gubitaka dodaj još PTSP i buum.

 

mada, za stoleta tesko da je u pitanju ptsp, lepo covek izjavio da mu je nemacka okupacija donela slobodu, bio je monstrum i pre rata a nacin na koji je izvrsio samoubistvo podseca na one opise samoubistava u udzbenicima za psihijatriju, nije taj bio sav svoj, nije ni cudo sto u ratovima takvi likovi isplivaju na povrsinu jer mnogo toga sto oni rade postaje legalno i cak i pozeljno u ratnim uslovima

 

kako bilo, ova tema malcice razara onaj mit kako je u sfrj sve bilo divno i bajno, polet, rad i obnova te da se sve raspalo pocetkom 90ih

Edited August 7, 2015 by Pontijak

[Weenie Pooh]

Hm, meni je ipak najindikativnije ovo: "I do danas je ostalo nerazjašnjeno da li su Stoletovi podvizi bili samo plod njegove bolesne mašte, ili su se pak zaista dogodili. U mnogim srpskim gradovima arhiva o zločinima počinjenim krajem tridesetih godina dvadesetog veka bila je uništena."

 

Sa tim u vidu, opis samoubistva je previše bizaran i zvuči tehnički neizvodljiv. Ako je stvarno tako završio (jedna metalna šipka u grlu a druga u srcu) onda je bilo prilično kreativno to nazvati samoubistvom.