Procesi sudskih rehabilitacija

[dillinger]

to je sa onog linka.značaj tog proglasa je veoma mali, jer populacija koja se nominalno štiti (lokalni jevreji) u proleće 44 jedva da i postoji. deluje pomalo i licemerno.u svakom slučaju to treba posmatrati kao nastavak pokušaja započetih na kongresu u selu ba (odgovor na avnoj) ka legitimizaciji, pre svega političkoj, dm-ovog pokreta u očima zapadnih saveznika.

Sa legitimizacijom kod Nedića iste te godine, krajem leta, bolje mu je išlo.

[Yoda]

dopao mi do ruke "the south slav journal, vol.31, #1-2" u kom je filipenkov omiljeni istoričar s. g. marković :P napisao text pod nazivom "New and Old Evidence on the Show-trial of General Dragoljub Mihailovich". rad je poduži i zbrda-zdolan. neki citati će biti na engleskom jer je i rad na engleskom.na prvi pogled mi upala u oči đilasova analiza dm-a koja kaže da je "dm bio bolji od većine četnika, u smislu da je bio blaži u razmišljanju i vladanju od ostalih" i dalje "one cannot say that he was a fascist. far from that." i dalje "otherwise there were moving testimonies of people on misdeeds of chetniks, but not a single testimony directly against drazha... as far as the execution of drazha goes, we would have faced a huge resistance within a party had we failed to execute him. relations were heated. we would have had a disapproval in the partisan movement. but if we look back, it would have been wiser had we not executed him." ovo je citirano prema onome što je đilas kasnije pričao vanetu ivanoviću.dalje, arhiv radio beograda sadrži 102 minuta tonskog zapisa sa suđenja, od toga oko 13 minuta dm-ovog završnog govora sa oko 1600 reči. od tih 1600 reči u zvanični stenogram je uneto 134 verbatimno, tj. ostatak je izmenjen.dalje, optužnica je smatrana državnom tajnom, prema prepisci ranković-đilas. urađene su numerisane kopije kako bi se pratilo njihovo cirkulisanje i sprečilo curenje detalja iz njih.dalje, u tekstu se navodi i veza sa kp bugarske koja je učestvovala u sastavljanju optužnice u delu gde su utvrđivane veze dm-a sa bugarskim ministrom odbrane damjanom velčevim. za to je bio zadužen vilko červenkov, zet georgija dimitrova. stavljanje te veze u optužnicu je poslužilo za ubrzanje pada velčeva, a u sklopu čišćenja bugarske vlade od ne-komunističkih članova (iz "zvena"). što je još zanimljivije, odlučeno je da veze dm-a sa kimonom georgijevim (tada predsednikom vlade, isto iz "zvena") ne budu deo optužnice i ne budu javne, jer je georgijev mnogo bolje stajao kod sovjeta nego velčev.u suštini, sgm povlači paralele između suđenja dm-u i suđenju generalu leopoldu okulickom ("suđenje 16-orici") od strane sovjeta iste godine.ovo su neke sitnice, možda napišem više kad pročitam.

Vrlo zanimljivo. I naravno, sudjenje DM je pratilo glavne linije druga Kobe i sovjetskih sluzbi. Pametno.Navodno je DM na sudjenju negirao da je pomagao prebacivanje Velceva iz Jugoslavije u Bugarsku, u vezi sa podizanjem ustanka, vec je za to okrivio Iku Panica. DM je navodno rekao: prebacivanje je organizovao Ika Panić preko svog kuma koji je bio obaveštajni oficir u ministarstvu vojske, a ja sam samo znao da će on doći u Bugarsku i o tome izvestio svoju komandu. Naravno, sa simpatijama sam posmatrao dolazak Velčeva u Bugarsku, jer sam bio u vezi sa bugarskim oficirima iz vojne lige koji su bili protiv dinastije Koburga.Neke cike su petljale po arhivima UDBE, pa je u Novostima 2005. osvanuo cuveni feljton o Milanu Stojadinovicu, tj. njegovoj saradnji sa Boskom Vidakovicem, glavnim obavestajcem UDBE u to vreme.

PRVI razgovor najpoznatijeg komunističkog obaveštajca Boška Vidakovića i najpoznatijeg predratnog kapitaliste i političara Milana Stojadinovića počinje 20. avgusta 1952. godine u Buenos Ajresu pričom o - Titu i Draži!- Posle izvesnog naklapanja pitao me šta ja mislim o Draži, kao i samom pokretu - počinje izveštaj koji “Novosti” ekskluzivno objavljuju iz obimne dokumentacije Udbe, prvi komunistički obaveštajac Boško Vidaković. - Odgovorio sam mu da smatram da je Draža bio hroničan alkoholičar i lično vrlo nesposoban čovek za ma kakvu akciju. On me je prekinuo, tvrdeći da se slaže s tom konstatacijom. Ispričao je kako je sam u svoje vreme imao mnogo muke s Dražom kad je ovaj bio vojni ataše u Sofiji, jer je pravio neke kombinacije da ubije kralja Borisa i da je on na kraju bio primoran da smeni tog ludaka.

Opoziv Draze iz SofijeStojadinovic aferi Velcev u svojim memoarima posvecuje citavo poglavlje. U vreme dok Stojadinovic pegla odnose sa Bugarima, nizi slojevi vojne sluzbe, medju kojima i Draza razigravaju svoje planove i pomazu puc Velceva i uklanjanje cara Borisa, a u celu stvar je bio posredno uvezan Cincar-Markovic, tadasnji ambasador u Sofiji. Sa karakteristicnom pronicljivoscu i cinizmom, Stojadinovic objasnjava da je Cincar-Markovica provalila njegova bugarska ljubavnica.Stojadinovic kaze da je nakon izvestaja koji su mu dostavili Bugari isti prosledio svom Obavestajnom odeljenju Generalstaba koji mu je potvrdio tacnost izvestaja. Stojadinovic sklanja Cincar Markovica i DM iz Sofije, ali da ne bi izgledalo da ih sklanja zbog afere Velcev, daje im bolja mesta - Cincar Markovic odlazi u Berlin, a DM u Pariz. Edited July 24, 2012 by Yoda

[beatakeshi]

...smatram da je Draža bio hroničan alkoholičar i lično vrlo nesposoban čovek za ma kakvu akciju...Zar ne treba ovo da bude boldovano (bar na ovom topiku) ?

[pere urban x]

O svojoj vojničkoj karijeri Draža Mihailović je ispričao:"Poručnik sam postao septembra 1918. godine i primio sam četu u 2. bataljonu 2. jugoslovenskog puka. 1919. godine premešten sam u Kraljevu gardu, u kojoj ostajem samo 4 meseca i iz koje sam izbačen jer sam Novu godinu 1920. sačekao u kafani 'Sloboda' u društvu sa gardijskim poručnikom Stevanom Bahunjickim, koji jc nazdravio zdravicu i dotakao se boljševičke revolucije, apostrofirajući da naša sloboda ima da dođe sa Istoka. Moj drug je produžio zdravicu upućenu meni, a od susednog stola dosla je pretnja građanina Svetozara Pribićevića. Ja sam izvadio revolver, stavio ga na Što i kazao: 'Da vidim ko je bolji Srbin od mene', navukao metak u cev i pistolj držao pred sobom. Moj drug je produžio zdravicu, tada interveniše sa susednog stola jedan sudski potpukovnik, Raka, čije prezime ne znam, koji je poznat kao prljav čovek iz Solunskog procesa, jer je bio lažni svedok protiv Apisa. Zbog ovog događaja bio sam pod sudskim isleđenjem 40 dana, disciplinski kažnjen sa 15 dana zatvora i prognan u Skoplje.U Skoplje sam proteran stražarno. Po izdržanoj kazni postajem ađutant puka u kojem sam služio u toku rata i koji se tada zvao 28. pešadijski puk. Tu ostajem kratko vreme, a zatim me šalju u padobransku školu u Skoplju za nastavnika i komandira samostalriog mitraljeskog voda pri školi. Sa nastavnim osobljem i mi-traljeskim vodom prešao sam u Niš, jer se škola u Skoplju rasformirala, a potom u Sarajevo, u sastav 2. pešadijske padobranske škole. Tada sam imao čin kapetana druge klase.Godine 1921. konkursom sam primljen na Višu školu Vojne akademije, a 1922. dobijam čin kapetana prve klase. Po završenoj Višoj školi, 1923. odlazim, kao šesti u rangu, na pripremu za generalštabnu struku i ostajem do marta 1926. godine, kada sam preveden u generalštabnu struku. Naravno, posle završenog ispita budem postavljen za načelnika štaba puka Dunavske divizijske oblasti u Beogradu u činu majora. Za vreme moje pripreme za generalštabnu struku radio sam u Obaveštajnom odeljenju Generalštaba u toku od godinu i po dana kod šefa Petra Markovića. U Nastavnom odeljenju sam radio šest meseci kod Emila Belića.Po završenoj pripremi, na ličnu intervenciju ministra vojske Dušana Trifunovića, koji me je zapazio kao najboljeg taktičara iz škole, rasporedio me je baš u Dunavsku diviziju. Ovo se smatra jednim od najboljih položaja u Beogradu. Nagla-šavam da na isti nisam došao ni po molbi ni po protekciji, već po želji moga pro-fesora iz Višo škole, koji je postao ministar vojske. 1927. godine preveden sam u Gardu sa činom majora. Imao sam položaj načelnika štaba. Na tom sam položaju o.stao do 1930. godine, kada dolazim u Francusku na učenje jezika i ostajem 6 meseci i po povratku iz Francuske postajem načelnik štaba Garde, dobijam čin potpukovnika još u Francuskoj i u Gardi ostajem sve do proleća 1935. godine, istovremeno sa položajem načelnika štaba Garde. Bio sam i godinu dana komandant 3. bataljona pešadijskog puka Garde.Od Solunskog procesa imao sam rđavo mišljenje o kralju Aleksandru, jer sam smatrao da je proces zasnovan potpuno na lažnim osnovama. Ovakvo mišljenje o njemu zadržao sam do njegove pogibije, a njegovom pogibijom bio sam jako potresen. Bio mi je uvređen nacionalni ponos i žalio sam ga. Cenio sam starog kralja Petra kao velikog demokratu u doba njegove vladavine i to doba smatrao sam kao najsrećnije doba srpske prošlosti.1935. godine iz Garde sam premešten u Ministarstvo vojske, gde sam ostao na radu dva meseca, tu sam radio u Kreditnom odseku, a u septembru dobijam čin pukovnika. Pre nego što sam dobio čin, u junu mesecu odlazim u Sofiju i u svojstvu vojnog atašea ostajem u Sofiji do maja 1936. godine. Iz Sofije sam premašten u Prag zbog afere koja je izbila sa prebacivanjem Damjana Velčeva iz Jugoslavije u Bugarsku, i njegovog pokušaja da digne ustanak u Bugarskoj. Ja ovde nisam bio umešan, već je prebacivanje organizovao Ika Panić preko svog kuma koji je bio obaveštajni oficir u Ministarstvu vojske i mornarice, a ja sam samo znao da će on doći u Bugarsku i o tome izvestio svoju komandu. Naravno, sa simpatijama sam posmatrao dolazak Velčeva u Bugarsku, jer sam bio u vezi sa bugarskim oficirima iz Vojne lige koji su bili protiv dinastije Koburga.Poznavao sam bivše emigrante Zemljoradničke stranke koji su živeli u našoj zemlji, kao što su Nedeljko Atanasov, o kome sam imao loše mišljenje; Ivana Kostova, profesora koji me je učio bugarskom jeziku u Sofiji; Georgija Dimitrova-Gemeta; Vladu Georgijeva, pašenoga Kimona Georgijeva, preko koga sam došao u kontakt i imao tajni sastanak sa Kiimonom; zeta Stamboliskog, čije sam ime zaboravio, takođe sani dobro znao.Iz grupe protogerovista poznavao sam Pecu Crvenkovog, Nešu Tumangelova, čiju sam ženu pomagao u Bugarskoj iz svojih ličnih sredstava, jer se on nije smeo vratiti u Bugarsku kao atentator na Borisa. Jednom rečju, znao sam mnoge ljude.Iz vojnih krugova: general-majora Svetoslava-Slaveta Popova, pomoćnika načelnika Generalštaba i upravnika Tajne generalštabne škole. S njim sam imao dobre bratske veze i bili smo do kraja intimni. On je grmeo protiv oba Koburga. Jednom prilikom je rekao da dok je Koburga u Bugarskoj, nema sreće za bugarski narod. Penzionisan je za vreme procesa Damjanu Velčevu. Poznavao sam generala Stojčeva, ćija je majka Srpkinja iz Bosne i koji je 1934. godine kao ađutant Borisov otvorio dvorske kapije da uđu pobunjenici. Poznavao sam i imao kontakt sa Ivanom Marinovim, sadašnjim poslanikom Bugarske u Americi (1946.), koji je tada bio načelnik Obaveštajnog odeljenja u bugarskom Generalštabu. Smatrao sam da je Borisov ađutant loš čovek, i nisam ima vere u njega.Poznavao sam i bio u kontaktu sa masom oficira iz Vojnog saveza, kako sofijskog garnizona tako i drugih, gde sam vršio zvanične posete. Prilikom jedne posete Bresničkom konjičkom puku pitao me je zastupnik komandanta puka ima li kakve prepreke za naše zbliženje, no pre nego što sam ja odgovorio pokazao mi je rukom da će odseći glavu Borisu, izražavajući to mimikom i to u prisustvu svih oficira. Bojeći se provokacije, odgovorio sam da među nama nema prepreka. Prilikom odlaska iz Sofije lično, iz ruku kralja Borisa, dobio sam Orden Aleksandra Nevskog III stepena uz reči: 'Za vaše korektno držanje kao vojnog izaslanika u Bugarskoj.' Smatrao sam njegov izraz 'korektno' žaokom za moje nekorektno držanje, kako je on mislio, jer sam imao podatke da su Bugari tražili da idem iz Sofije. Formalni razlog mog odlaska za Prag bio je to što se mislilo da sam ja organizovao dolazak Damjana Velčeva u Bugarsku.Maja ili juna 1936. godine dolazim u Prag i ostajem do maja 1937. godine, opet na položaju atašea. U Pragu su me primili krajnje bratski i preda mnom nisu imali nikakvih tajni. Ja sam im zaista bio prijatelj. Međutim, Stojadinović je vodio drugu politiku i njegov predstavnik Vasilije Protić imao je neprijateljsko držanje prema Česima. Razlog moga odlaska iz Praga bio je taj što je Marić imao nameru da dovede svoga zeta, s tim što će nekoliko meseci zastupati sledećeg vojnog atašea.Raspoređen sam u Ljubljanu kao načelnik štaba Dravske divizije, na kojem sam položaju ostao do proleća 1938. godine...

[beatakeshi]

"Poručnik sam postao septembra 1918. godine i primio sam četu u 2. bataljonu 2. jugoslovenskog puka. 1919. godine premešten sam u Kraljevu gardu, u kojoj ostajem samo 4 meseca i iz koje sam izbačen jer sam Novu godinu 1920. sačekao u kafani 'Sloboda' u društvu sa gardijskim poručnikom Stevanom Bahunjickim, koji jc nazdravio zdravicu i dotakao se boljševičke revolucije, apostrofirajući da naša sloboda ima da dođe sa Istoka. Moj drug je produžio zdravicu upućenu meni, a od susednog stola dosla je pretnja građanina Svetozara Pribićevića. Ja sam izvadio revolver, stavio ga na Što i kazao: 'Da vidim ko je bolji Srbin od mene', navukao metak u cev i pistolj držao pred sobom. Moj drug je produžio zdravicu, tada interveniše sa susednog stola jedan sudski potpukovnik, Raka, čije prezime ne znam, koji je poznat kao prljav čovek iz Solunskog procesa, jer je bio lažni svedok protiv Apisa. Zbog ovog događaja bio sam pod sudskim isleđenjem 40 dana, disciplinski kažnjen sa 15 dana zatvora i prognan u Skoplje.O čemu se ovde uopšte radi?

[Prospero]

Cica bio siroke ruke i blage naravi spram istocnih gibanja.

[Аврам Гојић]

koliko ja shvatam, prekomandovali su ga jer se napio kao zivotinja i lupao gluposti.

[ficfiric]

Dok je Tito svirao klavir, Draza je pravio sranja po kafanama

[Prospero]

sedela sam za mašinom, šila sam :D

— Kada se 1920. godine Tito sa svojom prvom ženom Pelagejom Belousovom vratio u Jugoslaviju, samo zbog toga što se vratio iz Sovjetskog Saveza, što ima ženu Ruskinju i što zna ruski jezik, biva uvučen u neke lokalne komunističke sindikalne aktivnosti. Postoje dosta uverljiva arhivska svedočanstva da su ga lokalni komunisti angažovali za agitaciju i propagandu i da je nekoliko puta nastupio ispred socijalističkih sindikata.... Dok u Jugoslaviji postoji parlamentarna monarhija, njega aktivno koriste kao čoveka koji se vratio iz Rusije. Titu se to dopada, on drži radnjicima predavanja o tome šta se dešava u Rusiji. Zatim dolazi ustavni prevrat, komunistička partija je zabranjena. Tito, kao i za vreme građanskog rata u Rusiji, beži u jedno bogato selo gde ga niko ne zna. Pronalazi posao mehaničara u mlinu i živi tamo sa Pelagejom bez briga. On apsolutno nikako ne učestvuje i ne želi da učestvuje u bilo kakvoj političkoj borbi. Ali, nakon gazdine smrti, Tito gubi taj dobar posao. Njegova žena je bila iz dobrostojeće porodice, iz bogatog velikog sibirskog sela, a u Jugoslaviji se našla u siromaštvu. Zato je Titov porodični život „pukao“. Što se više od njega udaljavala Pelagija, to se on više predavao političkoj borbi. Kad je Tito 1928. dopao zatvora, Pelageja se sa sinom vratila u Rusiju. Pre toga im je umrlo dvoje male dece. Tito je iz zatvora izašao 1934.

@dabovićcela dm-ova karijera (apstrahujem 2sr) je jedan neverovatan patchwork kratkih nameštenja na raznorodnim dužnostima, što jako ukazuje da se radilo o u suštini nesolidnom oficiru sklonom "iskakanju iz koloseka", čak i na svoju štetu.

[fonTelefon]

sedela sam za mašinom, šila sam :D @dabovićcela dm-ova karijera (apstrahujem 2sr) je jedan neverovatan patchwork kratkih nameštenja na raznorodnim dužnostima, što jako ukazuje da se radilo o u suštini nesolidnom oficiru sklonom "iskakanju iz koloseka", čak i na svoju štetu.

Bas tako. On i nije bio predvidjen da vodi cetnike samo je par oficira iz predraten cetnicke komande zavrsilo kod njega.

[pere urban x]

Prvi javni tužilac nekadašnje FNRJ dr Josip Hrnčević, kome je optužnica protiv Dragoljuba Mihailovića i njegovih saboraca izmakla iz ruku samo zato što nije bio u Beogradu kada je pokrenut postupak (zbog odsustva Politbiro CK KPJ tu funkciju dodelio je Josifu Malovicu), otkrio je u svojim memoarima da je tužilaštvo podnosilo lažne dokaze protiv Mihailovica.- Otvoreno je, izgleda, ostalo i pitanje autentičnosti dva pisma Draže Mihailovića od 15. aprila, 1945. godine. Jedno je bilo upućeno Ranku Brašiću i sadržavalo poruku za ekselenciju Antu Pavelića o čvršćem povezivanju ustaša i četnika u njihovoj zajedničkoj borbi protiv partizana.Drugo je glasilo na nadbiskupa Alojzija Stepinca u kome ga Draža Mihailović moli da svojim autoritetom poradi na aktiviranju svih nacionalnih snaga hrvatskog naroda u borbi protiv boljševizma.Nije, dakle, isključeno da je ta pisma Mihailoviću neko podmetnuo - priznaje i sam prvi tužilac bivše Jugoslavije.Da je blanko papire samo sa pečatom i potpisom delio i šakom i kapom, priznao je i sam Mihailović tokom suđenja, kada ga je o tome propitivao jedan od njegovih branilaca Nikola Đonović.Draža je priznao da je davao „i legitimacije i blanko potpise“, a da se dokazi o tome nalaze u depešama za inostranstvo u kojima je, kako je rekao, „često puta objavljivano da je izgublljen“ njegov blanko potpis.KOMISIJA NAŠLA BLANKO PAPIRE Tragajući za blanko dokumentima koja su pominjali Mihailović, Đonović i Hrnčević, Državna komisija je došla i do Vojnog arhiva u Beogradu. Tamo je pronašla prazne papire na kojima se jasno vidi Mihailovićev potpis napisan ćirilicom, a sa leve strane pečat u čijem unutrašnjem krugu piše „Gorski štab br.1“, a u spoljašnjem „Komanda Jugoslovenske vojske u otadžbini“.- S obzirom na sve to, suđenje Draži Mihailoviću trebalo je da bude, a to je u stvari i bilo, suđenje režimu stare Jugoslavije i izbegličkoj vladi - zaključuje Hrnčević u memoarima.

[dillinger]

Čestitke četnicima, zahvaljujući njihovim naporima još smo jednu nevinu žrtvu crvenog terora rehabilitovali

[ficfiric]

Potpuno smo u temi. Dotakli smo se rehabilitacije jos jedne zrtve crvene azdaje.

[dillinger]

Tačno, skroz je ontopic. Da se podsetimo - u tom kraju, pre dve godine, selo Štitkovo, opština Nova Varoš:Filaret osveštava heroja Kalaita, komandanta Mileševskog korpusa.

Edited August 7, 2012 by dillinger

[bergasa19]

"Sudjenje"