Procesi sudskih rehabilitacija

[pere urban x]

organizovanja oružanih bandi u cilju nasilnog obaranja postojećeg državnog uređenja

[dillinger]

A šta tačno Draža sa svojom 'vojskom' predstavlja nakon Viškog sporazuma, smene sa mesta načelnika štaba kao i kraljevog proglasa u septembru 1944? Edited June 17, 2012 by dillinger

[Otto Katz]

A šta tačno Draža sa svojom 'vojskom' predstavlja nakon Viškog sporazuma, smene sa mesta načelnika štaba kao i kraljevog proglasa u septembru 1944?

Posljednjeg gerilca u Evropi?

[pere urban x]

Posljednjeg gerilca u Evropi?

Idn kaze da je prvi.

Entoni Idn, ratni ministar spoljnih poslova Britanije, postavio je pitanje svom nasledniku u parlamentu: „Šta je Kraljevina Britanija učinila za đenerala Mihailovića, koji je bio prvi gerilac u borbi protiv nacista?“

[pere urban x]

Dzordz Klaton je kao pres atase bio zaduzen da prati sudjenje i svakodnevno je pisao izvestaje.On konstatuje da se u sudjenje direktno mesao i Josip Broz Tito, koji je u to vreme bio predsednik Jugoslavije, predsednik KPJ, vrhovni komandant i ministar vojske tako sto je ono sto je advokat Joksimovic radio oznacio kao izdaju. Inace, advokat Joksimovic je uhapsen 1949. i umro je u zatvoru 1951. godine. Sudjenje isto tako nije u zemlji pobudilo onaj entuzijazam za koji mislim da je bio ocekivan. Negde na polovini, sudjenje je iznenadno ubrzano i, kao sto znate, vise nije bilo radijskih prenosa - navodi Klaton.

[Lezilebovich]

Tribina i debata: NEMA REHABILITACIJE za ratne zločince i saradnike okupatora

[pere urban x]

Istoričar Slobodan Marković rekao je da je završni govor generala Dragoljuba Draže Mihailovića na suđenju 1946. godine skraćen u stenografskim beleškama za trećinu, dok je zabeležnim rečenicama mahom menjan smisao u celini ili delimično.Slobodan-Markovic.jpgSvedočeći na ročištu u postupku za rehabilitaciju Mihailovića u Višem sudu u Beogradu, Marković je uporedio transkripte audio-snimka dela Mihailovićeve završne reči od 10. jula 1946. godine i stenografskih beleški, nakon što je sudsko veće preslušalo snimak koji traje 13 minuta i 15 sekundi."Upoređivanjem stenobeleški iz vojnih arhiva i transkripta audio-govora vidi se da su stenobeleške skraćene za 27 odsto, a veoma često je menjan smisao rečenica", naveo je Marković, ocenivši da su stenografske beleške "grubi ideološki falsifikat"."Nikad nisam ni sa jednim neprijateljem zaključio bilo kakav sporazum. Nisam nikada sarađivao sa Italijanima, a kada bi neko došao da mi nešto slično predloži izbacio bih ga napolje", rekao je Mihailović u svojoj završnoj reči.Mihailović je tada objasnio kako je rukovodio državnim novcem i dao novac za "dizanje celog Balkana i Rumunije i Mađarske, a ne samo naše zemlje..."."Sudbina je bila nemilosrdna prema meni kada me je bacila u ovakav vrtlog događaja. Molim sud da moje izlaganje uzme u pravim rečima", završio je Mihailović, a čulo se na snimku koji je danas preslušan.Memoari tužiocaIstoričar Marković, koji je i član državne Komisije za utvrđivanje okolnosti Mihailovićeve smrti, predočio je sudu citate memoara Mihailovićevog tužioca Josipa Hrnečevića, u kojima je ispričao kako je na preradu optužnice protiv generala išao kod člana Politbiroa Milovana Đilasa.Marković je sudu dostavio prepisku između SAD i FNRJ povodom zahteva da Mihailoviću na suđenju svedoče američki piloti koji su tokom rata bili u Srbiji.Iz maršalata EFNRJ pilotima je priprećeno da bi i oni mogli da budu optuženi za saučešće u borbi protiv partizana, dok je iz Ministarstva spoljnih poslova poručeno da su "Mihailovićevi zločini, prema narodima Jugoslavije, toliko strašni da bi se moglo ili smelo voditi diskusija da li je kriv ili nije".Amerika je u svojoj noti konstatovala da je Mihailović osuđen pre suđenja, jer u njegovom slučaju "nema sudskog iznalaženja krivice"

[Filipenko]

Istoričar Slobodan Marković

"Istoričar" Slobodan Marković je običan engleski špijun u stilu Gorana Davidovića poslat da podstiče najvulgarniji nacionalizam u ime engleskih tajnih službi i da je ovo slobodna zemlja, tu pijavicu postavljenu na mesto predsednika upravnog odbora RTSa bi trebalo streljati.Inače zašto istoričar pod navodnicima? Zato što je on antropolog, a ne istoričar.Inače, shvatam zašto se radi na rehabilitaciji Draže Mihailovića, i to baš pod tim izgovorima koje zastupaš na ovim stranicama. Stvar postaje dosta jasnija kada se shvati da zapravo na tom sudu, pred tim sudskim većem, u tim klupama, pred tom istom publikom, nije suđeno samo pukovniku Mihailoviću, već još nekima. Vi u stvari želite da rehabilitujete vodeće zločince ustaškog režima, i komandante i generale nemačke armije na ovim prostorima koji su odgovorni za smrt preko milion ljudi, a kojima je suđeno u tim istim procesima, pred tim istim sudom. Ko se zalaže za rehabilitaciju Mihailovića, zapravo se zalaže za rehabilitaciju ustaških krvnika i generala Lera i njegovog štaba, koja će posledično uslediti, jer ako je X rehabilitovan zbog navodno lošeg pravnog procesa, onda će po automatizmu biti rehabilitovan i Y koji je suđen u tom istom procesu.Dakle, to je zapravo cilj. Nisam iznenađen.Zašto se zalažeš za rehabilitaciju Francetića, Luburića, Pavelića, Lera? Edited June 18, 2012 by Filipenko

[Mp40]

ajmo... Mozda su mu pronasli staratelja?

[Filipenko]

Golootočani traže odštetu od 750 evra po danuNekadašnji robijaši sa Golog otoka i njihove porodice zatražiće odštetu od 750 evra po danu provedenom u tom zatvoru. Oni će taj zahtev podneti u žalbi sudovima čim Komisija za rehabilitaciono obeštećenje pošalje ponudu za odštetu od 700 dinara po danu.Kako kaže Zoran Ašanin, v.d. predsednika udruženja, spremni su da idu i do Suda za ljudska prava u Strazburu. Udruženje, inače, okuplja 570 sudski rehabilitovanih golootočana, odonosno njihovih potomaka. - Živih golootočana je veoma malo, svega 200-300. Ostatak čine njihove porodice, naslednici. Prosečno vreme boravka na Golom otoku bilo je oko tri godine, što je 1.095 dana - kaže Ašanin. Kada se, dakle, pomnoži vreme provedeno na Golom otoku, sa brojem ljudi koji traži odštetu i sa 750 evra po danu, dolazi se do sume od 468.112.500 evra, koliko bi država morala da im isplati ukoliko izgubi spor u Strazburu. Ašanin podseća da je njihov prvi predlog državi bio da im se isplati po 100 evra po danu provedenom na Golom otoku, plus plate koje su izgubili tokom boravka u zatvoru, ali su od državne komisije na kraju dobili odgovor da mogu da dobiju svega 700 dinara po danu. - Država je bila obavezna da ponudi bar 3.000 dinara po danu, koliko košta jedan zatvorski dan. Ova ponuda je uvredljiva - dodaje Ašanin. Državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen složio se ranije da su naknade od 700 dinara po danu male za sve što su ti ljudi preživeli, ali i da je isplata u visini prosečnih naknada u Hrvatskoj i Sloveniji u skladu s realnim mogućnostima budžeta. Uz to, kako je rekao, niko ne mora da prihvati ponuđenu naknadu, već može i da tuži državu i pokuša da dobije više preko suda.

[Filipenko]

Sa tribine u Rexuhttp://www.youtube.com/watch?v=85tQPAnY6XQhttp://www.youtube.com/watch?v=CZE2hTQolpshttp://www.youtube.com/watch?v=L0hTTnFfYPIhttp://www.youtube.com/watch?v=5Pbxz2of8u8http://www.youtube.com/watch?v=p9zAiXPpD8o

[casperbgd]

http://www.youtube.com/watch?v=0dLsyp61gRI&feature=g-u-uKomedija. A lepo Zizek zove grcku verziju ovih komunista "ljudi koji su zaboravili da umru".

[Filipenko]

Svedočeći u postupku o pravnoj rehabilitaciji Dragoljuba Draže Mihailovića pred Višim sudom u Beogradu, Bojan Dimitrijević je nedavno ispričao da Nedić i Mihailović nisu zbog ličnih odnosa sarađivali sve do 1944. Kako je naveo, pre rata Nedić je kao ministar odbrane kaznio generala Mihailovića sa 30 dana kućnog zatvora, zbog predloga da se stvore nacionalne vojske u bivšoj Jugoslaviji. Kada su krajem rata njihovi kontakti obnovljeni, posredovao je Aleksandar Mišić, sin vojvode Živojina Mišića.

:lol: Aleksandar Mišić, sin Živojina Mišića, je poginuo na Ravnoj Gori još u decembru 1941. kada ga je Draža izdao i ostavio da čuva odstupnicu. Mlađi sin, Vojislav, Bogu hvala, bio je partizan. Ali dobro, to je "istoričar" Bojan Dimitrijević, nećemo valjda u struku sumnjati

[ficfiric]

Na primer: Francuska, Britanija, Norveska...Nije lose podsetiti se ( http://pescanik.net/2012/04/rehabilitacija-d-mihailovica-kao-politicko-sudenje/ ):

Kratka analiza pravnih aspekata pokazuje sledeće:– U nekim državama krivična suđenja su održana za dela koja u vreme izvršenja nisu bila predviđena kao takva (Francuska, Norveška, donekle i Grčka).– Osuđenici su bili najviši vojni oficiri (Francuska, Grčka) ili visoko pozicionirani političari (Norveška, Grčka).– Osuđenici su odgovarali ili pred ad hoc sudskim telima (Francuska, Norveška) ili pred redovnim sudovima (UK).– Među osuđenima bilo je onih koji su za delo izdaje osuđeni zbog verbalne nacističke propagande (UK).– Osuđenicima su izrečene najteže kazne – smrtna kazna ili kazna doživotnog zatvora.Sva napred opisana suđenja sprovedena su u državama koje su danas članice EU (izuzev Norveške) i koje su sve članice Saveta Evrope. Sve države članice Saveta Evrope potpisale su i ratifikovale Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Gore opisana suđenja koja su okončana izricanjem i izvršenjem smrtne kazne, po današnjim standardima ne bi bila uklopiva u Evropsku konvenciju koja ne prihvata predviđanje i praktikovanje smrtne kazne. U svima njima, danas bi se suđenje moralo odvijati pred redovnim sudom, ustanovljenim zakonom, tj. nedopušteno bi bilo suđenje pred ad hoc sudovima. Danas se u svim ovim državama ne bi moglo suditi za krivična dela koja kao takva nisu bila predviđena zakonom u vreme kada su izvršena. Međutim, ni u jednoj od opisanih država nije izvršena rehabilitacija postratnih osuđenika niti ima znakova da se ozbiljno razmišlja o tome. Štaviše, bilo je akata kojima se ishodi postratnih suđenja i u današnje vreme, potvrđuju.

Sire u spoileru:

2. Krivična suđenja posle Drugog svetskog rataU ovoj tački prikazaću krivična suđenja nacionalnih sudova u evropskim državama koje su bile pod nacističkom ili fašističkom okupacijom, a okrivljenima je na teret stavljana kolaboracija, izdaja i/ili odgovornost za ratne zločine. Naglašavam da se neću baviti krivičnim suđenjima pred međunarodnim sudovima. Cilj ovog prikaza jeste da se utvrdi kako su evropske države konsolidovane demokratije krivičnopravno reagovale na odgovornost za kolaboraciju i počinjene zločine istaknutih funkcionera, vojnih oficira i političara koji su organizovali vlast ili učestvovali u oružanim sukobima sa pokretima otpora, pod okupacijom sila osovine. Ovaj prikaz ima pravni značaj, jer omogućuje utvrđivanje standardnog držanja evropskih zemalja prema licima koja su bila u istoj ili sličnoj krivičnopravnoj poziciji kao Mihailović. FrancuskaJedno od najpoznatijih suđenja uporedivih sa Mihailovićem, bilo je suđenje Anri Filipu Petenu (Henri Philippe Pétain), poznatom kao maršal Peten, koji je bio predsednik Višijske Francuske od 1940 – 1944. Značajni pravni akti koje je doneo ili preduzeo Peten bili su: potpisivanje primirja sa nacističkom Nemačkom 22. juna 1940; formiranje režima u Višiju koji je bio smešten u tzv. slobodnoj zoni u istoimenom gradu; iako je višijski režim vršio akte državne vlasti pre svega u južnim delovima Francuske poznatim kao „slobodna zona“, neki akti vlasti su preduzimani i u okupiranoj zoni u severnim delovima; donošenje dvadesetak ustavnih zakona među kojima su pravno najznačajniji Loi constitutionnelle od 10. jula 1940, kojim je zakonodavna i izvršna vlast poverena Petenu, ustavni zakon od 30. jula 1940. o ustanovljavanju Vrhovnog suda, umesto ranijeg Kasacionog, Petenovo proklamovanje Francuske države (umesto ranijeg zvaničnog naziva Republika Francuska) i izrada nacrta novog ustava Francuske od 30. januara 1944. Sam Peten je nosio službenu titulu Šef francuske države (chef de l’État français). Većina pravnih i faktičkih akata višijskog režima pokazivala je jasnu kolaboraciju sa nacistima. Ona se najpre ogledala u progonu Jevreja i Roma. Još u julu 1940. godine, uspostavljena je komisija za reviziju državljanstva, sa zadatkom da ispita opštu naturalizaciju (sticanje državljanstva) iz 1927. godine. Na osnovu rada ove komisije oko 15.000 lica, uglavnom Jevreja je lišeno francuskog državljanstva. Tada je počela internacija Jevreja koji su bili strani državljani, a potom i ostalih. U kratkom vremenu otvoreno je toliko koncentracionih logora da je do kraja višijskog režima žandarmerija stalno zapošljavala novo osoblje (Rajsfus, Drancy, un camp de concentration très ordinaire). Vlada u Višiju donela je nekoliko antisemitskih zakona i drugih akata. Još 1940. ukinut je zakon o zabrani antisemitizma u javnim glasilima, zakon o Jevrejima zabranio je njihovo zapošljavanje u državnoj i lokalnoj administraciji (Cité nationale de l’histoire de l’immigration). Režim je imao svoje oružane snage – Légion Française des Combattants i Amis de la Légion. Prva grupacija se sastojala od veterana iz ranijih ratova, druga od kadeta – nijedna nije sudelovala u borbama, ali su podržavale Petena. Žozef Darnan (Joseph Darnand), koji je formalno, a ne samo faktički bio SS oficir, oformio je Service d’Ordre Légionnaire (Služba legionarskog reda – SOL), koja se uglavnom sastojala od Francuza koji su podržavali nacistički režim, a na nju se vojno oslanjao sam Peten. SOL je povremeno sudelovao u borbama protiv pripadnika francuskog Pokreta otpora. Na području građanskih prava, kao jedan od značajnijih pravnih akata, bio je uveden delikt mišljenja (délit d’opinion), dotadašnja francuska istorijska politička krilatica Liberté, Egalité, Fraternité (sloboda, jednakost, bratstvo), bila je službeno zamenjena novom: Travail, Famille, Patrie (rad, porodica, otadžbina). Pravni i socijalni put ka „novom poretku“ bio je otvoren.Posle oslobođenja Francuske od nacističke okupacije, 7. septembra 1944, Peten je, zajedno sa članovima kabineta, prebačen u grad Sigmaringen, na teritoriji Nemačke. Od tada do sredine 1945, Petenov režim je delao kao vlada u egzilu. U aprilu 1945, Peten se dobrovoljno vratio na teritoriju Francuske.Počev od oslobođenja 1944. godine, u Francuskoj je primenjena denacifikacija, odnosno pročišćavanje (épuration). U istorijskoj obradi razlikuju se tzv. divlje i pravno pročišćavanje (épuration sovage, épuration legale). Prvo se sastojalo u egzekucijama bez ikakve administrativne ili sudske odluke, kao i u javnom odsecanju kose i brijanju glava žena koje su održavale odnose sa okupacionim vojnicima i oficirima. Prema nekim podacima (Wikipedia), za koje se kaže da potiču od procena policijskih perfekata, izvršenih u vremenu od 1948 – 1952, bilo je oko 6.000 divljih egzekucija.Pravno pročišćenje je organizovala i sprovela privremena vlada Šarla de Gola (Charles de Gaulle), na osnovu uredbi (ordonances) o pročišćenju. Najvažniji pravni akti na osnovu kojih se sprovodilo pravno pročišćavanje bili su Zakon o izdaji iz 1939. godine, kao i Uredba o nacionalnoj degradaciji iz 1944. Ova poslednja je delovala retroaktivno. Suđenje Petenu je održano u julu i avgustu 1945. pred Visokim sudom, koji je bio ad hoc sudsko telo namenjeno suđenju najvišim funkcionerima višijskog režima. Sudom je predsedavao predsednik Kasacionog suda, a jedan od članova je bio predsednik krivičnog odeljenja tog suda. Petenu je suđeno za izdaju, a on se branio pre svega prigovorom da Visoki sud, budući da je ad hoc konstituisan, nije ovlašćen da mu sudi. Osuđen je na smrt streljanjem, većinom od jednog glasa, ali je de Gol ovu kaznu zamenio doživotnim zatvorom, na osnovu Petenove duboke starosti i na osnovu njegovih zasluga iz Prvog svetskog rata. Sam de Gol je u svojim Ratnim memoarima iskazao izvesne primedbe na suđenje koje je, po njegovom mišljenju, trebalo ograničiti na nacionalnu bezbednost i na odbranu, a u koje su bile uključene i političke posledice delanja režima u Višiju. Pored Petena, bio je procesuiran značajan broj čelnika višijskog režima. Nekoliko meseci posle Petenovog, održano je suđenje Pjeru Lavalu (Pierre Laval), koji je u vreme višijske Francuske, u jednom periodu bio premijer. Laval je bio optužen za zaveru protiv bezbednosti države i za kolaboraciju sa neprijateljem. Ovo suđenje se označava kao visoko kontroverzno, jer je održano na brzinu, branioci okrivljenog Lavala upoznali su ga tek pošto je suđenje otpočelo, porota se prema okrivljenom otvoreno neprijateljski držala, a on nije uspeo da do kraja iznese svoju odbranu. Osuđen je na smrt streljanjem i kazna je izvršena, posle njegovog neuspelog pokušaja samoubistva. Žozef Darman, komandant SOL, uhvaćen je u Italiji, izručen Francuskoj, osuđen na smrt streljanjem i kazna je izvršena. Pravosudni posao povodom nasleđa režima u Višiju, nastavljen je u osamdesetim godinama XX veka, posle hapšenja Klausa Barbija i Morisa Papona (Klaus Barbie, Maurice Papon). Tada je ponovo pokrenut postupak protiv Renea Buskea (René Bousquet), osnivača i čelnika milicije višijskog režima, koji je 1945. godine bio osuđen na pet godina gubitka građanske časti. Dok je čekao donošenje presude zbog zločina protiv čovečnosti, Buske je ubijen 1993. godine. Klaus Barbi je osuđen na kaznu doživotnog zatvora zbog zločina protiv čovečnosti koji je izvršio osnivanjem logora u jednom hotelu u Lionu i mučenja, ubijanja i seksualnog zlostavljanja pritvorenika u tom logoru, a Moris Papon je osuđen na kaznu od 10 godina zatvora zbog deportacije Jevreja. Pravna sudbina Paponovog slučaja, poprimila je značajne obrte. Više puta je tražio oslobađanje daljeg izdržavanja kazne, ali je tadašnji predsednik Žak Širak (Jacques Chirac) to čak tri puta odbio. Papon je pokrenuo postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, tvrdeći da je njegova žalba protiv presude odbačena zbog tehničkih, a ne suštinskih razloga. Evropski sud je utvrdio povredu i obavezao Francusku da Paponu isplati naknadu troškova sudskog žalbenog postupka, ali ne i naknadu štete koju je tražio. Godine 2002. Papon je otpušten sa izdržavanja kazne na osnovu duboke starosti (tada je imao 92 godine). Prevremeno puštanje Papona na slobodu smatra se kontroverznim zbog povrede jednakosti pred zakonom, jer neki drugi osuđenici za druga (politički neutralna) krivična dela, koji su bili u istim uslovima kao i Papon (poodmakle godine, teške bolesti), nisu bili prevremeno pušteni iz zatvora. NorveškaJedan od najpoznatijih osuđenika posle Drugog svetskog rata bio je Vidkun Kvisling (Vidkun Quisling), čije je prezime postalo pojam nacionalne izdaje i kolaboracije. Kvisling je bio vođa Nacionalsocijalističke partije Norveške (Nasjonal Samling), koji je prvi put pokušao da stupi na vlast pučem, pokušanim na dan nacističke invazije na Norvešku (9. april 1940), pošto su kralj i vlada napustili norvešku teritoriju. Stupio je na vlast kao predsednik marionetske vlade, na koju je deo svojih ovlaščenja preneo nemački komesar Rajha, Terboven. Kvislingova vlast je bila uporediva sa Pavelićevom vladom u NDH. Delujući kao prava marionetska nacistička vlast, Kvislingova vlada je prvo naredila popis, a potom deportaciju Jevreja u Norveškoj. Većina ih je upućena u koncentracioni logor u Bergu, a nešto manji broj u grad Hird, u kome su bile stacionirane paravojne formacije norveške nacističke partije. Režim i sam Kvisling održavali su bliske odnose sa Hitlerom, obećavajući i vojnu pomoć posle bitke za Staljingrad. Pošto se predao predstavnicima norveškog Pokreta otpora, Kvisling je uhapšen, a suđenje je otpočelo u avgustu 1945. godine. Kvisling je bio optužen za nekoliko krivičnih dela: pokušaj državnog udara, kolaboraciju sa neprijateljem, pokušaj tajne i nelegalne promene norveškog ustava i za ubistvo jednog političkog protivnika. U toku suđenja, njegovo pravo na odbranu je bilo poštovano – zastupao ga je jedan od uglednih krivičnih advokata. Glavni motiv odbrane se sastojao u tome što je on tvrdio da je delao „u najboljem interesu Norveške“. Osuđen je na smrt streljanjem i kazna je izvršena u oktobru 1945. godine (Dahl, Quisling: A Study in Treachery. Cambridge University Press, 1999). Njegovo suđenje se procenjuje kao model poštenog i pravičnog suđenja. Ovo suđenje je bilo deo dobro organizovane akcije pravnog pročišćenja u Norveškoj. Pravni osnov za ovu akciju postavila je norveška izbeglička vlada. Sve radnje i akti koji su podržavali okupacione nemačke stranke, smatrane su izdajom, a kao izdaja okvalifikovano je i samo članstvo u norveškoj nacionalsocijalističkoj partiji. Takođe, javni akti podrške ovoj partiji i/ili nacistima smatrani su krivičnim delom. Dobrovoljna služba u okupatorskim jedinicama, posebno u bezbednosnim snagama, kao i ratni zločini, uključujući mučenja i ubistva, kvalifikovani su kao ratni zločini (Quisling`s Fate, Evening Post, 4. jun 1945). Prema Wikipediji, ukupno 45 lica je bilo osuđeno na smrt u okviru akcije pravnog pročišćavanja, za krivična dela izdaje i ratnih zločina. Svi osuđeni na smrt su streljani. U toku akcije pravnog pročišćavanja, na čelu, najpre policije a potom tužilaštva, stajao je Sven Arncen (Sven Arntzen), u toku Drugog svetskog rata istaknuti vođa norveškog Pokreta otpora, zadužen za organizaciju policije Pokreta. Ujedinjeno KraljevstvoIako britanska ostrva nisu bila pod nacističkom okupacijom, posleratna suđenja zbog izdaje ili drugih srodnih dela, nisu zaobišla ni ovu zemlju. Sa stanovišta posleratnih suđenja, mogu se izdvojiti tri grupe slučajeva kolaboracije: tzv. Lord Haw – Haw, British Free Corps i kolaboracionisti sa ostrva u Lamanšu. Izrazom Lord Haw – Haw označavana su lica koja su na engleskom jeziku, sa teritorije Nemačke, emitovala nacističku propagandu na radiju koji se čuo na teritoriji UK. Među njima je bilo onih koji su nemačkog porekla, ali i drugih (C.D. Lauri, Goebbel`s Iowan, Annals of Iowa, 1994). Najpoznatiji među njima bio je Vilijam Džojs (William Joyce), poreklom Irac, rođen u SAD. Britanske snage su ga uhapsile u Flensburgu, na teritoriji Nemačke. Optužen je za veleizdaju, a suđeno mu je u Londonu, u Old Baiely-u, Visokom krivičnom sudu. Branio se time da je američki državljanin, iako je imao britanski pasoš i da je optužen za radnje koje je činio na teritoriji druge države, tvrdivši da kao strani državljanin za delo koje je izvršeno u inostranstvu, ne može biti procesuiran pred britanskim sudom za delo izdaje. Javni tužilac je, međutim, tvrdio da dogod ima britanski pasoš, on se nalazio i nalazi pod britanskom diplomatskom zaštitom, te samim tim duguje minimum lojalnost kruni. Kao dokaz pred sudom, izvedeni su snimci radio-emisija na kojima je Džojs širio nacističku propagandu. Osuđen je na smrt vešanjem, a presudu su potvrdili i Apelacioni sud i Dom lordova (koji je imao funkciju vrhovnog suda). Pogubljen je početkom 1946. godine. Ostali koji su uzeli učešća u ovakvoj propagandi, a uhvaćeni su, bivali su osuđeni na vremenske kazne. Free Corps se sastojala od britanskih vojnika ili vojnika iz dominiona, koji su zarobljeni u Nemačkoj, a potom regrutovani u ovu jedinicu. Održano je nekoliko suđenja, a okrivljeni su ili osuđeni na vremenske kazne zbog pomaganja neprijatelju, ili su im oduzeti činovi koje su stekli u britanskoj vojsci. Slično, uz neke osude na smrt, bilo je i sa vojnim oficirima na ostrvima u Lamanšu, koji su sarađivali sa nacistima. GrčkaTri najpoznatija osuđenika za kolaboraciju u postratnoj Grčkoj bili su Georgios Colakoglu, Konstantinos Logotetopulos i Joanis Ralis. Pošto je nacistička nemačka vojska zauzela Solun i pošto je otpočelo povlačenje grčke vojske, zajedno sa još nekoliko generala, Colakoglu je imao odlučujuću ulogu u smeni komandanata nekoliko korpusa i potpisao je predaju komandantu jedne od SS brigada koje su sudelovale u invaziji na Grčku. Krajem aprila 1941. godine, Colakoglua su sile osovine postavile za premijera kolaboracionističke vlade. Taj položaj je držao do kraja 1942, kada ga je zamenio drugi kolaboracionista, Konstantinos Logotetopulos. Posle oslobođenja Grčke, Colakoglu je bio uhapšen i osuđen na smrt. Kazna je zamenjena doživotnim zatvorom. Logotetopulos je u Colakogluovoj vladi najpre bio ministar obrazovanja, da bi krajem 1942. godine bio postavljen za premijera. Bio je osuđen za kolaboraciju na doživotni zatvor, ali je sa izdržavanja kazne otpušten 1951. godine. Joanis Ralis je bio jedan od najistaknutijih predratnih grčkih političara koji je sudelovao u kolaboracionoj vlasti za vreme nacističke i fašističke okupacije Grčke. Bio je sin značajnog grčkog političara Dimitriosa Ralisa. Posle Logotetopulosa, postavljen je za premijera. U vreme njegovog mandata formirana je vojna sila vlade pod okupacijom („Bezbednosni bataljoni“), koja je imala paravojni karakter i stajala pod dominacijom nemačkog Vermahta (Wehrmacht). Ovi bataljoni vodili su borbe protiv grupa grčkog Pokreta otpora, pre svega protiv prokomunističkih grupacija EAM i ELAS. Prema podacima Crvenog krsta (Wikipedia) za vreme marionetske vlade u Grčkoj živote je izgubilo oko 250.000 ljudi. Ralis je bio osuđen na doživotni zatvor i tokom izdržavanja kazne je umro.Pored postratnih suđenja u navedenim državama, slična su se održavala u brojnim evropskim državama konsolidovanih demokratija – u Holandiji, Belgiji, Danskoj, ali i u komunističkim državama. Jedno od takvih u komunizmu bilo je i suđenje Dragoljubu Mihailoviću.Kratka analiza pravnih aspekata pokazuje sledeće:– U nekim državama krivična suđenja su održana za dela koja u vreme izvršenja nisu bila predviđena kao takva (Francuska, Norveška, donekle i Grčka).– Osuđenici su bili najviši vojni oficiri (Francuska, Grčka) ili visoko pozicionirani političari (Norveška, Grčka).– Osuđenici su odgovarali ili pred ad hoc sudskim telima (Francuska, Norveška) ili pred redovnim sudovima (UK).– Među osuđenima bilo je onih koji su za delo izdaje osuđeni zbog verbalne nacističke propagande (UK).– Osuđenicima su izrečene najteže kazne – smrtna kazna ili kazna doživotnog zatvora.Očigledno je da su postratna suđenja za izdaju i kolaboraciju i/ili ratne zločine bila smatrana tranzicijskom pravnom merom, neophodnom za denacifikaciju društva i države zahvaćene kolaboracijom sa nacističkim ili fašističkim režimima. 3. Današnji odnos država konsolidovane demokratije prema postratnim suđenjimaSva napred opisana suđenja sprovedena su u državama koje su danas članice EU (izuzev Norveške) i koje su sve članice Saveta Evrope. Sve države članice Saveta Evrope potpisale su i ratifikovale Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Gore opisana suđenja koja su okončana izricanjem i izvršenjem smrtne kazne, po današnjim standardima ne bi bila uklopiva u Evropsku konvenciju koja ne prihvata predviđanje i praktikovanje smrtne kazne. U svima njima, danas bi se suđenje moralo odvijati pred redovnim sudom, ustanovljenim zakonom, tj. nedopušteno bi bilo suđenje pred ad hoc sudovima. Danas se u svim ovim državama ne bi moglo suditi za krivična dela koja kao takva nisu bila predviđena zakonom u vreme kada su izvršena. Međutim, ni u jednoj od opisanih država nije izvršena rehabilitacija postratnih osuđenika niti ima znakova da se ozbiljno razmišlja o tome. Štaviše, bilo je akata kojima se ishodi postratnih suđenja i u današnje vreme, potvrđuju. Jedan od najznačajnijih takvih akata bila je odluka francuskog Državnog saveta (Conseil d`Ètat) najvišeg organa upravnog pravosuđa, iz februara 2009. godine, da prizna odgovornost Francuske za deportacije Jevreja za vreme višijskog režima. Ova odluka je prva zvanična odluka, objavljena u službenom glasilu, kojom se priznaje odgovornost Francuske, kao države, za radnje jednog njenog kolaboracionističkog režima. Štaviše, Švajcarska, država koja nije imala postratna suđenja uporediva sa gore opisanim, krajem 2011 godine, okončala je postupak rehabilitacije 137 lica koja su u toku Drugog svetskog rata pomagala Jevrejima da izbegnu nacističke progone. Odluku je donela parlamentarna rehabilitaciona komisija. Samo jedna žena od svih ovih lica doživela je svoju rehabilitaciju, izvršenu 2004. godine (nju je švajcarski Vojni sud 1945. godine osudio na 15 dana lišenja slobode zbog pomoći da petnaestoro jevrejske dece koja su ostala siročad, ilegalno uđu u Švajcarsku). Jedna od retkih evropskih država koje su ozbiljnije stavile na dnevni red rehabilitaciju kolaboracionista bila je Belgija u vreme krize vlade. Radikalna desničarska partija Vlaams Belang, koja se već preko dvadeset godina bezuspešno zalaže za ovu rehabilitaciju, približila se njenom ostvarenju 2011. godine, dok je trajala politička kriza dugotrajnih pokušaja izbora vlade. Za sada nije uspela u tome. 4. Primena kriterijuma i standarda na rehabilitaciju Dragoljuba MihailovićaKao što je gore citirano, ZR Srbije sadrži samo oskudne odredbe o uslovima za rehabilitaciju. Ponavljam, pravo na rehabilitaciju imaju lica koja su „lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga“. U dosadašnjem razvoju postupka, sud je sa velikom pažnjom ispitivao „lišenje života“, tj. utvrđivanje smrti Dragoljuba Mihailovića. Da li će istu pažnju posvetiti i ostalim uslovima za rehabilitaciju? Koji će od teorijskih kriterijuma primeniti – motivacioni, tipološki, Poznerov (formalna predviđenost u zakonu) ili koncept Džudit Sklar o primeni principa pravne države na novonastale okolnosti, poštovanje prava na odbranu? Iz dosadašnjeg toka postupka, ništa od ovoga se ne može zaključiti. Izuzev da se izvode dokazi saslušanjem istoričara koji iznose saznanja o tvrdnjama iz ranije tajnih dokumenata stranih bezbednosnih službi. Međutim, u pravosudnom smislu reči, ovakav pristup je vanpravni, tj. usmeren na ispitivanje mogućnosti da se revidira istorija, a ne da se ispitaju povrede načela pravne države i ljudskih prava.Šta bi, međutim, valjalo ispitati, da bi se utvrdilo da li su ispunjeni pravni uslovi za rehabilitaciju?1) Koji sud je sudio? Suđenje je sproveo i presudu doneo Vrhovni sud FNRJ – Vojno odeljenje u veću od troje sudija (nije bilo sudija porotnika). (Vidi http://www.znaci.net/00001/60_3_34.pdf,'>http://www.znaci.net/00001/60_3_34.pdf, odeljak o objavljivanju presude). U pitanju je redovni najviši sud, čiji zadatak obično nije da sudi u prvom stepenu. Ista praksa primenjena je prilikom suđenja Džojsu, a suprotna – suđenje od strane ad hoc suda u Petenovom slučaju.2) Za koja dela je osuđen Dragoljub Mihailović? Presuda je izrečena za krivična dela izdaje, direktne kolaboracije sa nemačkom nacističkom okupacionom silom, priključivanjem ovoj sili u izvođenju vojnih akcija protiv partizanskih jedinica, indirektne kolaboracije sa marionetskom vladom Milana Nedića, za delo raspirivanja nacionalne mržnje i razdora, za terorizam i za naređivanje ubijanja i za ubijanje partizana i ne-Srba (videti tač. 1 – 8 izreke presude koja se odnosi na D. Mihailovića, http://www.znaci.net/00001/60_3_34.pdf).3) Na koje zakone se pozvao sud? To je bio Zakon o krivičnim delima protiv naroda i države, tj. zakon koji je donesen pošto su krivična dela koja su mu stavljena na teret, bila izvršena, te je ovaj zakon delovao retroaktivno. Međutim, sud će u rehabilitacionom postupku biti dužan da ispita da li činjenični opisi odgovaraju biću, na primer, krivičnog dela izdaje i kolaboracije iz Krivičnog zakonika Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine, čiji paragraf 105. glasi:„Državljanin Kraljevine Jugoslavije koji se u vreme rata što se protiv Kraljevine ili njenih saveznika vodi, primi službe u neprijateljskoj vojsci ili u njoj i dalje ostane i ako na to nije prisiljen, kazniće se robijom do petnaest godina.Ako je takav državljanin učestvovao i u samom ratu kao borac kazniće se smrću ili večitom robijom.“4) Kako je poštovano pravo na odbranu? Ovde valja napomenuti da je D. Mihailović imao dva advokata.5) Kada je suđenje održano? Odmah posle rata, početkom 1946. godine.Što se tiče ubijanja nesrpskog stanovništva, kao i pripadnika partizanskih jedinica, sud koji odlučuje o rehabilitaciji, morao bi da ima u vidu Hašku konvenciju o pravilima i običajima rata, koja je važila u Kraljevini Jugoslaviji, naročito čl. 1. Aneksa ove Konvencije o pravilima i običajima rata na zemlji (komandna odgovornost i način vođenja ratnih operacija), čl. 3 – 12 (ratni zarobljenici) i čl. 22 (ograničenja u nanošenju povreda sukobljenih strana).Na osnovu uvida u dostupne dokumente, suđenje D. Mihailoviću jeste imalo neke odlike političkog suđenja, najpre kad je reč o tome na koje zakone se sud pozvao prilikom donošenja odluke, s tim što se mora imati u vidu i Krivični zakonik Kraljevine Jugoslavije iz 1929. godine kao i Haške konvencije iz 1907. Ono je imalo sve odlike postratnog suđenja. Držanje suda i kvalitet odbrane, pokazali su više poštovanja prema pravičnosti suđenja, nego što je to bio slučaj sa, na primer, suđenjem Pjeru Lavalu u Francuskoj ili Vilijamu Džojsu u UK. Francuska i UK posle Drugog svetskog rata su bile demokratske države. Srbija (i FNRJ) je bila komunistička država i to je jedina differentia specifica u odnosu na suđenja u Francuskoj, Britaniji, Norveškoj i Grčkoj. Ta se razlika naročito potencira banalno zlom primedbom da su Mihailoviću sudili pobednici. Međutim, oružani sukobi obično završavaju nečijom pobedom, odnosno porazom, a sasvim retko pomirenjem. I de Gol je kao pobednik organizovao suđenje poraženom Petenu. Postratna suđenja zbog kolaboracije i izdaje su upravo, po definiciji takva. Takođe se tvrdi da je, budući održano pred komunističkim sudom, ovo suđenje ujedno bilo partijsko, najviše zbog visoke partijske uloge javnog tužioca, Miloša Minića. Podsećam još jednom da je javni tužilac u postupku protiv Kvislinga bio Sven Arncen, prvi policajac i bezbednjak norveškog Pokreta otpora, što bi bilo uporedivo samo sa eventualnom tužilačkom ulogom Krcuna Dragovića.Posebnost suda, retroaktivnost i pravo na odbranu u slučaju Mihailovića su, ipak, imali manje devijacija u odnosu na prosek, nego što je to bio slučaj u Francuskoj i Britaniji. Ni u jednoj od obuhvaćenih država nije došlo do rehabiliticije postratnih osuđenika za dela izdaje, kolaboracije i/ili ratnih zločina.Prihvatiti rehabilitaciju D. Mihailovića, mimo standarda postratnih suđenja u konsolidovanim demokratijama, samo zato što je suđenje sproveo komunistički sud, kome se odmah nužno imputira primena ideoloških kriterijuma u suđenju, ili primeniti današnje standarde pravičnog suđenja na jedno postratno suđenje, bilo gde da je održano, značilo bi sprovođenje političkog suđenja. Jedno je političko suđenje u postratnim uslovima, a sasvim nešto drugo, politička rehabilitacija u državi koja je zasnovana makar na formalnoj parlamentarnoj demokratiji. Prvo se, na osnovu komparativne prakse toleriše, drugo ne.Neću kriti – protivim se rehabilitaciji D. Mihailovića iz osnovnog razloga koji sam iznela na početku ovog teksta: rehabilitacija je u nas, iako to nije tako zakonski postavljeno, shvaćena kao ideološka i politička mera revizije istorije, a ne kao pravna mera. Protivim se rehabilitaciji D. Mihailovića i iz „političkih“ razloga – smatram da je bilo dovoljno dokaza i pred komunističkim sudom da je izvršio teška krivična dela. Protivim se rehabilitaciji D. Mihailovića zato što bi ona legitimisala nekažnjivost i omogućila proširenje ideje nekažnjivosti na ratne zločine iz devedesetih. Ipak, nastojala sam da primenim legitiman komparativni i kontekstualni pravni pristup. Na sreću, njegov rezultat se poklopio sa mojim političkim stavom. Možda je bilo i obrnuto – prihvatila sam komparativni i kontekstualni pristup, zbog mog političkog stava. Ali, ne vidim zašto komparativni i kontekstualni pristup imaju manju pravnu vrednost od ideološkog legalizma i pravne države shvaćene kao svrha samoj sebi.

Edited June 25, 2012 by ficfiric

[Turnbull]

* Da li je i to paradigma srpskih preokreta i ideoloških akrobacija koje vidimo na političkoj sceni, da vi koji ste se proslavili kao partizan na filmu sada snimate o Draži Mihailoviću?- Godinama sebi ne mogu da objasnim zašto je brat na brata potegao pištolj i nož i zašto je Žikica Jovanović Španac opalio dva kuršuma u jednog Bogdana 7. jula u Beloj Crkvi. Ali mogu da shvatim zanos komunističkog sna i njihovog tadašnjeg iskrenog verovanja da je negde na istoku rođeno društvo socijalne pravde i jednakosti kome treba da teži čovečanstvo. Pa i da se za to da život. Proslavio sam se kao Dalibor iz „Partizanske eskadrile“, nosilac sam zlatne značke RVO PVO, rukovao sam se sa drugom Titom u Puli 1975. godine, ali mi je istina najvažnija.* Zar istinu ne pišu pobednici? Zašto nam treba povratak u prošlost kad često deluje da ne razumemo najbolje ni sadašnjost?- Mi smo 70 godina slušali samo jednu, falsifikovanu verziju rata, koju su nam servirali pobednici. Mora se čuti priča i o patriotskom, slobodarskom srpskom narodu koji je ginuo na Solunskom frontu sa vojvodom Mišićem. O Srbima koji su kad je 1941. Hitler udario rešili da ne padnu Nemcima u ruke, da ne izađu iz šuma i ne siđu sa brda, da se ne predaju, da ne polože oružje. To je priča sa pijetetom o pukovniku jugoslovenske kraljeve vojske Dragoljubu Mihailoviću i grupi oficira i rodoljuba koji su u Struganiku, u kući vojvode Mišića, u proleće 1941. doneli odluku da se brane i da se popnu na Ravnu goru.

Radoš