Procesi sudskih rehabilitacija

[Aće]

mi smo rekli svoje.

Novi Sad osvanuo sa plakatima protiv Draže

proces rehabilitacije se sprovodi na silu, sa bednom podrskom ljudi, da bi se uvuklo u dupe govnarima koji vise ne mogu da idu da pucaju po ravnoj gori, a ne mogu ni da se iskaljuju po molebanima i gej paradama. ispusni ventil za frustrirane bradate bezmozgase. normalno, nece se propustiti prilika da i naslednici otmu koji dinar ako naplate nepravdu pocinjenu ranije od strane drzave, a sve to ce posteno podeliti sa operativnim izvodjacima radova koji danas iskopavaju kojekakve probisvete, bitange i avete iz proslosti. Edited March 23, 2012 by garoviks

[Prospero]

actually zanka stokic je bila jedna od par 'nasih' koji su imali pristup prostorijama radija soldatensender belgrad. drugim recima ona je postala glas 'vesele' kolaboracije i one srbije koja je pila kafu na terazijama u senci vesala. u francuskoj bi je sacekali katran i perje.

Nešto između Hanoi Jane i Tokyo Rose. :)

[Zverilla]

Beogradski WWII humor - list Bodljikavo praseJbg, neko se bori sa puskom, neko radeci neprijatelju iza ledja a neko sirenjem propagande. Ti glumci su izabrali stranu, da su njihovi dobili rat bili bi ugledni clanovi drustva, ovako... Jbg, to su rizici ucestvovanja u ratu

auuu, ala ovo nije smesno. moram da nadjem broj koji je izasao nakon sto se doznalo (u nemackom delu) za pad staljingradaedit: pa to je taman pocetak. 31.12. su objavili nemci pad, tad je prase pisalo o africi i kako tamo ameri dobijaju po nosu. jedva cekam da vidim pocetak februara kad su zgazili onu saku nacistickog jada koja je tamo preostala Edited March 23, 2012 by Zverilla

[Dankan Ajdaho]

Treba im oprostiti, Nemci su oduvek bili poznati po izuzetnom smislu za humor.

[Budja]

mda prema njima & srdji popovicu ivan marovic je delovao samo kao budala a ne kao i pokvarenjak. secam se da smo ortak i ja bili odvedeni na neki sastanak proto-otpora na kojem su bila ova tri lava. ne mogu da se setim (sto bi rekao draza) ko je tu bio jos. samo znam da smo i drugar i ja sa sastanka, na kojem smo vrbovani kao 'pametni', poneli dubok osecaj klasne razlike. a to je bilo u vremenu kada nisam jos stigao ni do lenjina.

Uh, Cole (ne znam otkud Coka) i Neca.Meni je trebalo par puta da me "izrade" da shvatim o kakvim je politikantskim talentima rec. Tj., o kakvom je talentu rec. Jer, podela uloga je bila: Cole prica, Neca radi. Znalo se ko je tu "pametniji".Zanimljivo je kako ih je mrzela i tadasnja studentska desnica (Ceda Antic) i levica (Studentska unija).

[Prospero]

Pošto nisam odavLe - ko su Coka i Neca?

[Lezilebovich]

Valjda Nenad Konstantinović i Homen.

[ArleKino]

aman ko je streljao zanku stokic?

Zna se ko postavlja pitanja. I koje je pitanje.

[MancMellow]

Mene uopste ne bi zacudili da se prica razvuce i da od rehabilitacije ne bude nista ali tek posle izbora. Ovo je spin zbog Kosova i da bi se dodvorili desnici, gde jako lose stoje. Znate da vas Tadi sve voli: i levo i desno; i slano i slatko...pomiritelj, srednjeputas.Igraju se sa vama, kao i za tzv. duel Dodik-Ceda.

Milsim da si 99,9% u pravu. Slicno sam i sam juce napisao - ima gomila nezgodnih pitanja, a termini u medijima su ipak ograniceni. Najbolje je da se prica o necemu sto u 2012. nema veze s mozgom da bude u centru paznje.Edit: jedino sto postoji i tu potencijal za zajeb. Moja baba na primer je (bila) glasac DS-a, ali su joj tzv. "crni" cetnici Koste Pecanca ostali ne lepom secanju i, a posto ne pravi bog zna kakvu razliku izmedju ovih i onih cetnika popizdela je zena (88 godina) i ne verujem da ce glasati za vlast koja rehabilituje bilo kakve cetnike. Jbg. Edited March 23, 2012 by MancMellow

[Sludge Factory]

Kolaboracija: tekst bez kontekstaOlivera Milosavljević | 08/03/2009Ovo nije priča o tome da li uopšte treba suditi glumcima-kolaboracionistima kao što je posle Drugog svetskog rata suđeno Žanki Stokić u Jugoslaviji, ili u Nemačkoj tamošnjoj zvezdi Emilu Janingsu. Žanka Stokić se branila tvrdnjom da se nije bavila politikom, a Janings da su honorari bili tako visoki da ih niko ne bi odbio. Ovo nije ni priča o tome da li treba streljati novinare-kolaboracioniste kao što je to uradila demokratska Francuska posle Drugog svetskog rata. Nije ni o tome da li treba bacati atomske bombe na gradove da bi se završio najkrvaviji rat u istoriji čovečanstva, kao što je to uradila druga demokratska država. Ovo je samo priča o danas nametnutim merilima humanosti i moralnosti koji se grade na selektivnoj slici prošlosti koja je u sveprisutnoj ravnodušnosti prvo relativizovala pojmove kolaboracije sa fašizmom i otpora fašizmu, a onda im, u antikomunističkoj histeriji i izveštačenoj humanosti, zamenila mesta. Biti kolaboracionista u Drugom svetskom ratu postalo je gotovo preporuka, biti antifašista u Drugom svetskom ratu postalo je gotovo optužba. U selektovanoj slici negde se izgubio čitav kontekst Drugog svetskog rata, nestala je sadržina ideologije fašizma, zaboravljeno je stradanje desetina miliona ljudi, istrebljenje čitavih naroda. Prećutano je da je borba protiv tog zla bila pitanje elementarne moralnosti, da su u logorima prvo ubijani antifašisti, da su oni svuda po Evropi (o užasa!) u velikom broju bili levičari… Umesto svega toga akcenat se stavlja na 9. maj 1945. kada je „sve počelo“. A onome što je tada „počelo“ prethodilo je, izgleda, redovno stanje. Sa okupatorom se sarađivalo iz „humanih“ motiva, ljudi su se samo „bavili svojim poslom“ i uglavnom ih nije interesovala politika.Ovakvo viđenje uopšte nije novo. To je upravo slika okupacije koju je pokušavao da stvori Milan Nedić proizvodeći privid normalnosti svakodnevnog života, a sa njom i “normalnosti” okupacije. Slavljen je naglašeno veseli život sa tvrdnjom da samo slabići imaju predrasude kojima prikrivaju „svoju nesposobnost da i danas žive”. A funkciju proizvodnje naglašenog veselja u „normalnom“, „posleratnom“ poretku pod Hitlerom dobilo je pozorište. Za nemačku vojsku su svakodnevno organizovane specijalne predstave, beogradski operski pevači su gostovali na nemačkim scenama, nemačka pozorišta su gostovala na sceni Narodnog pozorišta, čitavo pozorište je odlazilo da zabavlja nemačke ranjenike…A kako je stvarno izgledalo to „redovno stanje“ pre 9. maja 1945. godine? Pošto bi obesili srpske antifašiste na terazijske bandere, pošto bi pokupili sve Jevreje po gradu uključujući i decu, pošto bi ih sproveli u logore, a onda streljali i davili u „dušegupkama“, pošto bi hiljade ljudi trensportovali u Nemačku na prinudni rad ili u srpske rudnike da vade rudu za „Firera“, pošto bi poubijali sve ilegalce omladince koje bi uspevali da pohvataju, okupatorima i domaćim kolaboracionistima trebalo je malo predaha. Za njihovu zabavu posle napornog dana pobrinuli bi se glumci.Žanka Stokić je bila samo jedna od njih, možda najaktivnija, ali nikako jedina. Bila je čest gost Radio-Beograda i zvezda veselih beogradskih scena u paralelnoj stvarnosti koju su istovremeno činili preki sud i pozorište “Razbibriga”, koncentracioni logor i „Veselo popodne“ na radiju, masovna streljanja civila i “gospođa Živka” na scenama.Radio-Beograd su zvali „Radio evropskog vojnika” jer je predstavljao “najjaču vezu između fronta i otadžbine”. Naravno, mislilo se na nemačke frontove i nemačku otadžbinu. Bio je i najzaslužniji za popularnost pesme “Lili Marlen” na nemačkim frontovima, zbog čega je ploča čuvana u stanici “kao najveća dragocenost” i odmah izdata i na srpskom jeziku. U početku je Radio-Beograd bio namenjen samo nemačkim vojnicima na Jugoistoku, ali je proširujući svoj program uveo i “srpske emisije”. Po pravilu, od 14.00–16.00 časova na radiju je čitan izveštaj nemačke Vrhovne komande i vesti za nemačku vojsku. A odmah zatim, od 16.00–18.00 išlo je „Veselo srpsko popodne“ ili „Šareno popodne“ čija je glavna zvezda bila Žanka Stokić. Naravno, uz desetine drugih glumaca i pevača.Posebno mesto u izgradnji „Nove Srbije“ u Hitlerovoj „Novoj Evropi“ imalo je Narodno pozorište. Njegov upravnik Jovan Popović se svakodnevno zahvaljivao “Velikonemačkom Rajhu” na njegovoj velikodušnosti, obećavajući i 1944. da će pozorište nastaviti rad sve “dok ne bude došao taj dan u koji svi mi novi Evropljani fanatički verujemo, dan kada će osvanuti nova evropska porodica složna i ideološki povezana sa velikom nacionalsocijalističkom Nemačkom”. Nemačkim ranjenicima se obraćao kao “hrabrim vojnicima Velikonemačkog Rajha koji pod vođstvom Adolfa Hitlera besprimernim požrtvovanjem stvaraju Novu Evropu”. Kao pravi Nedićev komesar vodio je celokupno pozorište na “antimasonske izložbe”, organizovao redovne “informativne sastanke” za sve zaposlene na kojima ih je sa predstavnicima nemačkih vlasti upoznavao sa dužnostima pozorišta u “stvaranju Nove Evrope”, izmišljao je novu tradiciju pozorišta organizujući januara 1942. “prvi put u svojoj istoriji” proslavu krsne slave na kojoj je najznačajniji gost bio nemački komandant grada.Samo tri meseca ranije streljani su đaci u Kragujevcu.Doprinoseći optimizmu u stvaranju “Nove Srbije” tokom rata su u Beogradu osnivana mnogobrojna humoristička pozorišta. Znajući koliki je značaj humora za povećavanje produktivnosti rada, Nedićeva vlada je i ove ratne veseljake slala u Bor da dižu optimizam građanima koji su tamo bili na prinudnom radu za nemačke ratne potrebe. Na Kolarčevom univerzitetu se prikazivalo “Veselo popodne” koje je prenošeno preko radija. Pored najpopularnijeg veselog pozorišta “Centrala za humor” koje je reklamirano kao “čisto ratni teatar”, u Beogradu su radila i pozorišta “Humoristi”, “Acino smešno pozorište”, “Razbibriga”, “Veseljaci”… Njihova neprikosnovena zvezda bila je Žanka Stokić. Naravno, i desetine drugih glumaca i glumica. Juna 1942. novine su pisale da se „u vedrom prestoničkom pozorištu ’Centrala za humor’ već tri pune nedelje, svake večeri prikazuje sa mnogo uspeha humoristična revija.“ Glavna zvezda bila je Žanka Stokić. Naravno, i desetine drugih glumaca.Mesec dana pre toga završeno je istrebljenje beogradskih Jevreja.Neko će reći, bio je rat, i glumci moraju od nečega da žive. I to je tačno. Ali bilo je i vremena kada nije bio rat.Godina je 1936. Rat u Abisiniji je na prvim stranicama svih svetskih i domaćih listova. Napad fašističke Italije na Abisiniju osuđuje čitav civilizovani svet. Francuski intelektualci se nepomirljivo dele na fašiste i antifašiste. Fašisti brane pravo Italije na Abisiniju „kao pravo civilizovane latinske sestre nad divljim plemenima“. Antifašisti brane pravo abisinskog naroda na slobodu. Samo se italijanska fašistička vlast preko svojih propagandnih filmova podsmeva Abisincima.1. januar 1936. Beograd po kafanama dočekuje Novu godinu. Glavna zvezda je Žanka Stokić koja ide od kafane do kafane i zabavlja goste. Tačka se zove „Abisinija“. Prigodno je obučena. Na nogama kamašne, vojničke čakšire, za pojasom turski jatagan i kubura, na glavi kolonijalni šlem, o bedrima čutura i termos. Noge su joj bose. Predstavlja abisinskog vojnika dobrovoljca. Žanka govori tekst: „Au-Au! Uala Ua! Adua! Amhara! Takara! (…) Upisala sam se u abisinske dobrovoljce pa sam došla, ovako kako me vidite, da se sa vama pred polazak pozdravim i oprostim! Stoj – stoj – stanite! Nemojte da plačete. Vratiću vam se ja opet živa, zdrava, i ako Bog da, čitava, sem ako me tamo Crnci ne ispeku i pojedu kao pečenicu, ili od mene ne naprave ćevapčiće! (…) idem u Abisiniju da koljem, da koljem, nego šta! Jaoj! Žedna sam krvi…“ Publika se urnebesno smeje…Ništa ne mora da znači to što 1936. predmet podsmeha nisu italijanski fašisti nego „divljaci“ u Abisiniji i što se njima bavi Žanka Stokić koja se inače ne bavi politikom. Ništa ne mora da znači ni to što 1942-43. vesele emisije sa zvezdom Žankom redovno idu između emisija nemačke vrhovne komande i „Beogradskog mladog stražara“ koju sluša vojska na nemačkim frontovima i preko koje šalje poklone Hitleru za rođendan. Ništa ne mora da znači ni to što dok se tela klate sa bandera, čuju krici iz obližnjih logora, a jame pune nevinim ljudima, glumci zabavljaju egzekutore. Ali nešto znači kada se danas „tekst“ iz prošlosti čita bez konteksta, a morbidno doba doživljava kao normalno stanje, u kome glumci „samo“ glume, predsednici vlada „samo“ predsednikuju, vojnici „samo“ vojuju, a žandarmi „samo“ održavaju red. Kada se napravi takva nehumana inverzija i nemoralna selekcija „sećanja“ onda se „primeti“ da se nešto događa tek 9. maja 1945. kada se postavi pitanje odgovornosti „čestitih građana“ koji su se samo bavili svojim poslom.Jedna misterija ipak postoji. Zašto baš Žanka Stokić? Mnoge posleratne zvezde beogradskih scena, ugledni umetnici i umetnice komunističke Jugoslavije, radili su isto što i ona. Decenijama su ćutali i ćute o tome kako je napravljen baš ovaj izbor. Vest o rehabilitaciji Žanke StokićŽanka Stokić je bila osuđena na gubitak srpske nacionalne časti u trajanju od osam godina zato što je kao članica beogradskog Narodnog pozorišta učestvovala u „Veseljacima” i „Centrali za humor” i u emisiji „Šareno popodne” Radio Beograda, koji su bili pod blagonaklonom zaštitom nemačkog okupatora, čime je kulturno i umetnički sarađivala sa okupatorom i domaćim izdajnicima.Žanka Stokić je po sopstvenom priznaju dobrovoljno stupila u novo pozorište „Veseljaci” i „Centrala za humor” jer joj je bio potreban novac za lečenje dok je u Radio Beograd stupila pod prinudom.U presudi Okružnog suda u Beogradu između ostalog piše: „Po dolasku okupacionih snaga glumica je nastavila da se bavi svojim redovnim poslom – glumom, politički nije bila angažovana i zbog svog zdravstvenog stanja nije bila u mogućnosti da odbija ponuđene angažmane, ali svojim radnjama nije uticala na stvaranje drugačije atmosfere u kulturnim i širim krugovima.” Peščanik.net, 08.03.2009.

[vinska musica]

partizani su i necinjenje za bilo koju stranu (citaj miran zivot u gradu i pijenje kafe u nekoj basti) znali da okvalifikuju kao podrzavanje okupatora.

Prva asocijacija na ovu opasku mi je Ivo Andrić, koji za vreme okupacije i vešanja rodoljuba po Terazijama, kulira usvojoj kući par stotina metara udaljenoj od vešala, duboko uronjen u proučavanje dokumenata o konzulskim vremenima u Travniku pre par stotina godina, u vreme osmanlijske vlasti.

[fonTelefon]

Ne znam samo kako vam je Ivo pretekao sto je isposlovao Pakt. I sta reci o kolaboracionistima iz Pescanika. Dno dna.

[Prospero]

Valjda Nenad Konstantinović i Homen.

Hvala.

[MayDay]

meni najjace kad su u nekoj emsiji bili mrka i konstantinovic, a mrka sve vreme replicira ovom drugom sa "gospodine neco,...".gospodin neca.. :lol:btw, ovaj drugi gospodincic, homen, je isto isao nesto dopisno na onaj master iz javnog upravljanja na harvard jfk, ko i jeremic npr. ne znam kako da se ustanovi neko pravilo, ali ako postoji i zrnce arogancije i nadobudnosti u coveku, ne treba ga slati na harvard jer oni tamo takve ljude pretvaraju u monstrume. mislim na harvard business school i na harfard jfk.

Edited March 23, 2012 by MayDay

[ficfiric]

auuu, ala ovo nije smesno. moram da nadjem broj koji je izasao nakon sto se doznalo (u nemackom delu) za pad staljingradaedit: pa to je taman pocetak. 31.12. su objavili nemci pad, tad je prase pisalo o africi i kako tamo ameri dobijaju po nosu. jedva cekam da vidim pocetak februara kad su zgazili onu saku nacistickog jada koja je tamo preostala

U ekipi Bodljikavog praseta su upravo glumci od kojih su neki streljani posle rata

Neko ce reci da su oni streljani zato sto su pili kafu na Terazijama i radili svoj posao. Ja bih rekao da su streljani zato sto su bili u sluzbi nemacke propagande. Izabrali su stranu, ucestvovali su u ratu i to je to. Da su Nemci dobili rat, imali bi sve moguce privilegije. Kockali su se i izgubili na kocki. Ja za njima ne kukam.

Edited March 23, 2012 by ficfiric