Crtice o prvom svetskom ratu

[le petit nicolas]

Sajt Nardone bilbioteke o "Velikom ratu".

Brdo dostupnih dokumenata. Pohvale za dostupnu periodiku, ali i sve ostalo.

http://velikirat.nb.rs/

 

to je deo projekta europeana: 1914-1918.

 

poz

[namenski]

Jesen 1914, prvi francuski ratni zarobljenici i znatizeljno nemacko gradjanstvo.

Evropljani.

 

[dekki]

Блиц је објавио чланак о конгресној библиотеци у Вашингтону са освртом на грађу везану за Србију. Највећи број фотографија је из времена 1. св. рата, мада има и старијих. Има и неких постера, плаката и карикатура.

 

http://www.loc.gov/

 

 

[Filipenko]

Sunce ti krvavo, ala je Morava bila široka tada!

[porucnik vasic]

Sunce ti krvavo, ala je Morava bila široka tada!

Па главна јој је притока сведена на поток.

[Filipenko]

Pre par nedelja sam išao preko mosta kod Požarevca, baš mi je bio utisak neverice kako je reka uska i usahla, a još nije ni toplo vreme krenulo...

[Roger Sanchez]

Braća Slovenci daše svoj prilog.

[laser lotus]

The Independent - A History of the First World War in 100 Moments: Austro-Hungarian army executes civilians in Serbia

[Prospero]

 

All Russian World War I Documents Available Online

• The Moscow Times
• Apr. 14 2014 20:48
• Last edited 20:49

More than 300,000 documents from Russian military archives on World War I have been made available online, a senior archivist said Monday.

The archival military records have been digitized and entered into a database on the website of the Military Historical Archive, said Andrei Artizov, head of the Federal Archive Agency.

"Not a single record is being kept secret," Artizov said, Interfax reported. "Access it from Paris, Vilnius, Warsaw — wherever you want."

A second project involving the digitization of more than 15 million records is also under way, Artizov said while attending events in Paris marking the 60th anniversary of the Soviet Union's accession to UNESCO.

He said the project is "of great humanitarian value."

Russia's Imperial Army lost about 2 million men during World War I, many of whom were Polish, Lithuanian, Ukrainian, Finnish, Belarussian, or Jewish, Artizov said.

Britain and Canada have also started to digitize hundreds of thousands of documents in time for this year's centennial anniversary of World War I.

[Prospero]

Zagorsko lice boga rata – izložba povodom 100 godina od izbijanja Prvog svjetskog rata

 

 

 

 

Muzej seljačkih buna, Samci 64, Gornja Stubica

Trajanje izložbe: 26. travnja 2014. - 30. lipnja 2014.

http://www.mhz.hr

 

Zadovoljstvo nam je pozvati Vas na otvorenje izložbe Zagorsko lice boga rata / U Europi - Prvi svjetski rat, u subotu, 26. travnja 2014. g. u 12 sati.

 

Izložba je postavljena u Galeriji dvorca Oršić u Muzeju seljačkih buna u Gornjoj Stubici i ostaje otvorena do 30 lipnja 2014.

 

Ova izložba autorice Goranke Horjan, muzejske savjetnice, na suvremen način tematizira temu prvog globalnog sukoba koji se rasplamsao u Europi sredinom 1914. i zatim putem kolonija zahvatio čitav svijet. Otvorenje izložbe je u subotu 26. travnja 2014. u Muzeju seljačkih buna u Gornjoj Stubici, a preko 300 izložaka i katalog donose ne samo povijesni pregled zbivanja već i razne zanimljive priče o sudionicima ratnog vihora. Osobne tragedije i igre sudbine, teška iskušenja i nedaće ostale su pohranjene u obiteljskoj memoriji, ili zabilježeni u dopisnicama upućenim najmilijima. Većina izložaka dolazi iz privatnih kolekcija i po prvi puta će biti izložena u javnosti zahvaljujući suradnji s istaknutim poznavateljem hrvatske vojne povijesti Tomislavom Aralicom.

 

Otkrijte kojom su se brzinom države iz protivničkih tabora uključile u sukob, koja su carstva nestala u plamenu Prvog svjetskog rata, a koje su se nove države pojavile na karti svijeta. Povijesni pregled s posebnim osvrtom na Hrvatsko zagorje napisao je dr. sc. Filip Škiljan. Muzej uz ovu izložbu priprema i niz edukativnih programa koji će itekako biti korisna pomoć u nastavi u osnovnim i srednjim školama.

 

Izložba prati stanje na frontama diljem Europe stavljajući naglasak na mjesta gdje se bore vojnici iz Hrvatskog zagorja. Od prvih bojišta u Srbiji, preko Galicije i Bukovine pa sve do Sočanskog ratišta. Saznajte zašto se 42. divizija naziva „Vražja“ divizija te kako je general Borojević dobio nadimak „Lav od Soče“.

 

Zanimljivo je kako su u Hrvatskoj politički protivnici na kraju rata postali poželjni saveznici s kojima se ulazi u zajedničku državu. A voljena Monarhija za koju se 1914. godine kretalo u boj, postala je predmetom ismijavanja zajedno s carskom obitelji. Priču o ratu sagledavamo i kroz karikature koje izlaze u časopisima i slikom informiraju građane o svim važnim događajima. Prikazali smo život malog čovjeka, uvučenog u ratni sukob propagandom, tuđim i „višim“ interesima, nadahnutog domoljubljem i „prizemljenog“ ratnim užasima.

 

Na izložbi donosimo i prikaz života civila, posebno obitelji koje su ostale bez svojih voljenih. Oni slušaju vijesti o zarobljenima i nestalima, o ranjenima i bolesnima. Skupljanje pomoći i briga o ranjenicima mobilizirala je mnoge. Da li ste čuli za spomen-lipe i gdje su se nalazile?

 

Izvlači li rat zaista ono najgore u ljudima ili ostavlja mjesta i za humane postupke? Požrtvovnost, brigu za suborca i nagoni pojedinca da izloži vlastiti život i sigurnost za drugoga. U invalidskom koledaru iz 1918. prof. Aleksa Semnitz piše o invalidima i društvu ističući kako su mnogi stradali ne svojom krivnjom te zaslužuju poštovanje zajednice. Prvi svjetski rat poznat je po izuzetno velikom broju žrtava kao i velikom broju ranjenih. Mnogi su bili zbrinuti u novoosnovanoj bolnici u Krapini koja je nosila ime Crvenog križa. Ističe se požrtvovnost dobrovoljnih bolničarki, a kao dobri duh bolnice navodi se kotarski liječnik dr. Mirko Crikvenac.

 

I umjetnici su se našli na bojišnicama često dokumentirajući svakodnevne ratne prizore kao što je to činio Oton Iveković, nekadašnji vlasnik Velikog Tabora. A zatvorenici smješteni u dvorcu Veliki Tabor izradili su njegovu maketu!

 

I kao što gradić Ypres u Belgiji čuva memoriju na izginule u okrutnim uvjetima rovovskog rata pjesmom U flamanskim poljima (1) na kojima crveni makovi simboliziraju stradale, tako i pjesnik Dragutin M. Domjanić opisuje krvave hrvatske ciklame koje oplakuju naše soldate koje železna kola voze na front.

 

(1) Kanadski liječnik i zapovjednik topništva John McCrae napisao je pjesmu nakon pogibije ratnog druga

 

Dođite u Muzej seljačkih buna i saznajte više o ne tako davnoj prošlosti!

[Dr Arslanagić]

Goethe-Institut Belgrad vam predstavlja: 1914/2014 - Bojno polje sećanja

 

 

Istorija se uvek može posmatrati i tumačiti s različitih stanovišta, pa se tako isti događaj, isti postupak i isto mesto doživljavaju na više načina. Pošto se prošlost neizbežno tumači različito, svako promišljanje istorije koje bi trebalo da bude više od ličnog stava događaje neizostavno mora sagledati iz nekoliko perspektiva.

 

 

[namenski]

Vala bas.

[Prospero]

САВРЕМЕНО КРИВОТВОРЕЊЕ ИДЕЈА МЛАДЕ БОСНЕ У ДУХУ АУСТРОУГАРСКЕ ПРОПАГАНДЕ

 

среда, 07 мај 2014 12:19

 

МУХАРЕМ БАЗДУЉ

 

Тврдећи исти метак убио Фердинанда и Ђинђића, успоставља се одвратна аналогија која напросто боде очи

 

 

Има тако тих новина што су у неким градовима излазиле, па су се у једном тренутку угасиле; онда деценијама касније неко у том истом граду оснује нове новине које се, ето, зову исто као те неке старе давно угашене, а да се из нових новина и не позивају на било какав континуитет. Ако континуитет и не постоји ни у идеолошком ни у имовинско-правном, па ни у симболичком смислу, увијек постоји барем у неком поетском. У неким градовима, хоћу рећи, ваљда морају да постоје новине које се зову баш тако. Ето, у Београду је, рецимо, некад давно, између два свјетска рата, постојало Време. Неко друго Време постоји и сада. У исто то међуратно вријеме у Загребу постоји Јутарњи лист. Новина тог имена у Загребу није било дуже од педесет година, а затим су се појавиле. У том истом Загребу данас постоје Новости („тједник српске мањине”), но оне нису прве загребачке Новости. Постојале су Новости у Загребу још 1918. године. У тадашњим загребачким Новостима, у броју од осмог новембра 1918. године, огласио се кратким текстом у то доба релативно непознат млади аутор по имену Иво Андрић.

 

НЕЗВАНИ НЕКА ШУТЕ

 

Текст је носио наслов Незвани нека шуте. Прије него, међутим, уз незнатна скраћења цитирамо тај чланак, присјетимо се контекста. Дакле, осми је новембар 1918. године, што ће рећи да Први свјетски рат још није ни завршио. Три нас дана дијеле од мира. Исто тако, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца још није основано, од тога нас дијеле још двадесет и три дана. Послушајмо сада Андрића:

 

„Чувши, ту и тамо, дебате о републици или монархији, ми смо могли стварати више или мање оштре закључке о политичкој неваспитаности масе и о плиткости буржоаске психе и – прећи преко тога. Али журналистичка воденица која много меље а мало брашна даје, докопала је и распру доконих пургара и напухала од ње уводничарски балон, први злокобан и отрован симбол неслоге. То је био почетак. И сад док се с муком полажу темељи храму наше слободе, они су стали да се препиру: какав ће облик имати златна јабука на врх куполе. Док удовице оних који су погинули за наше уједињење још ни црнину нису скинуле, они обесвећује жртве и угрожавају њихов плод. – Зар су српски војници који су још јучер на Сави и Дунаву умирали, мислили да ли умиру за монархију или републику? Зар сиротиња по Босни, Истри и Далмацији, која издишући чека да јој се што прије донесе хљеба и слободе, мисли да ли ће јој то донијети република или монархија? Зар капиталистичко-империјалистичка Италија која посеже за нашим територијем, брине да ли ће окрњити републику или монархију? (...) Не, ТО питање су у најнезгоднији час набацили сити и обесни беспослењаци, бивши ексклузивисти и скоројевићи унитарске мисли. (...) Њима није доста да су некорисни, хтјели би да буду и шкодљиви. Они су пошли да – у овај час! – испитују чврстоћу веза наших племена или да траже гаранције (!!) да Хрвати у Југославији не буду ‘запостављени’. (...) Они су ставили у сумњу питање нашега јединства. То је чињеница од које се више не може глава окренути и преко које југословенски интелектуалац не може мирно прећи. То није више новинска полемика, која се са гнушањем баца из руку. То је аларм за све борце народног јединства. То је знак да нашу младу слободу треба заштитити не само према унутра. Ред је да се овим делатностима, у име свих нас рече ова мирна и мушка ријеч, за којом стоји довољно снаге и одлучности: Мисао народног јединства баштина је најбољих наших нараштаја и плод тешких жртава. То јединство, сан нашег живота и смисао свих наших борба и патња, ми не смијемо данас, кад је углавном остварено, препустити у руке незваних, да на њему оставе трагове својих нечистих прста и да га третирају својим крезубим софизмима. Ко год, па ма под којом изликом, потреса тим јединством, које радом и жртвама многих покољења данас постаје: Уједињење, непријатељ је слободе и издајица наше тек ослобођене отаџбине. А сви ми који смо ту мисао уједињења пронијели неокаљану кроз братоубилачке бојеве и нисмо је затајили пред кривоклетничким аустријским судовима, знат ћемо је обранити и од бесавјесних журналиста и пргавих, самозваних политиканата.”

 

 

ПОСЛЕ СТОТИЊАК ГОДИНА

 

Немогуће је, наравно, пренебрегнути посве чињеницу да је овај текст писао Иво Андрић. Свеједно, текст је моћан. Не заборавимо, почетак је новембра 1918. године; прије мање од мјесец дана Андрић је напунио двадесет шест година. Није још објавио скоро ништа, само прегршт поезије; од прозе апсолутно ништа. А ипак, овај текст нам је данас мање занимљив књижевноисторијски, као један од раних радова из библиографије нобеловца, него као тренутно актуелан политички став. Зар су заиста дебате од прије стотињак година, дебате о (првој) Југославији као републици или монархији актуелне и данас? Да; једна их је годишњица актуелизовала, годишњица Сарајевског атентата. Присјетимо се доскорашње доминантне атмосфере спрам Младе Босне и Сарајевског атентата у јавности (или јавностима) на југословенском простору. До прије коју годину та је атмосфера била готово идентична аустроугарској пропаганди из времена непосредно послије атентата. Симплификована до краја, суштина је изгледала отприлике овако: Принцип и остали припадници Младе Босне су били групица великосрпских националиста, крвожедних и примитивних, који су уз помоћ злочиначке клике из Србије смакли престолонасљедника најнапредније и најмултикултуралније ондашње државе и његову трудну жену, а тај се престолонасљедник баш у то вријеме спремао да ту земљу на скали напретка и мултикултуре подигне још више. Како и зашто, тема је за истраживање и евентуални дужи и друкчији текст, но клатно јавности се помјерило. Почело је с једва два или три дисонантна гласа који су о Младој Босни говорили другачије, но временом су ти ставови почели да одјекују и атмосфера се промијенила. То се најбоље може видјели кроз еволуцију мишљења неколико истакнутих јавних личности. Мада она нипошто није једини такав случај, парадигматичан је примјер Биљане Србљановић. Гостујући у радио-емисији Пешчаник 7. децембра 2012. године, а говорећи о драми коју се спрема да напише јер има “неку поруџбину аустријског позоришта”, Биљана Србљановић дословце каже:

 

“Шта би мени друго било занимљиво него атентат, и занима ме то учешће српске тајне полиције под Аписом. Нашла сам транскрипте са суђења Гаврилу Принципу итд. Те 1913. године у целој Босни ти имаш 30, словима три-нула, 30 становника Босне који су факултетски образовани. Они су сви муслимани, они су деца богатих трговаца из градова, значи нема ниједног из села, а Срби су по селима. Ти кад видиш, тај Гаврило Принцип и ти младобосанци, они су заправо поткупљени и финансирани од Аписа, који је њих искористио тиме што им је давао паре, а они купе књиге. Тај Гаврило Принцип, он добије неку лову, не знам како му стигне та лова, онда оде, шта сте радили са тим, то има на суђењу, шта си радио с тим новцем, купио сам Емила Золу, гре’оте. А онда је послао кофер мајци, а мајка спалила, књига ушла у колибу, јер су они живели онако како су живели Срби, већинско становништво изван Београда, изван Новог Сада су живели на туцаном поду, огњиште, нема кревет. Значи, они се сви зову Принцип, они су се звали Чека, јер су се издржавали, цело то племе, од тога што су правили сачекуше и пљачкали Турке, а били су та нека група тих људи који су раштркани по неким селима и онда су жељни било ког знања. Дај ми било коју књигу, дај ми било шта, хоћу ја да дођем на универзитет. И онда кад имаш ту глад за неким сазнањем, а онда те нека подлост људска, организована и униформисана, као што је код нас од 19. века тајна полиција која се једна иста наставља до дан данас, тако лако узме и искористи, начини од тебе убицу трудне жене, што у крајњем случају и покрене један нови светски рат.”

 

 

МАРИОНЕТА

 

Само мало више од пола године касније, 21. јуна 2013. године, у истој радијској емисији Биљана Србљановић говори потпуно друкчије; рецимо, овако:

 

“А они који оптужују Гаврила Принципа као терористу, морају да схвате историјски контекст; да је у историјском контексту тог доба тираноубиство било средство борбе за ослобођење. Они заиста јесу били окупирана територија и он има право да изрази свој бунт и радикалном методом, бацањем бомбе, односно метком у онога који за њега представља тиранина, односно окупатора.”

 

Нема више “трудне жене”, нема покретања свјетског рата, сада се говори о тираноубиству. Такође, цијели тон је друкчији. Није презрив, више је суосјећајан. Да и не говорим да се барата фактографски тачним информацијама. Кад Биљана Србљановић у децембру 2012. године говори о само 30 факултетски образованих становника Босне и Херцеговине и искључиво муслимана, то нема везе с мозгом. Кад пола године касније говори о шест гимназија у БиХ, то је тачно. Ипак, једна ствар остаје иста; Биљана Србљановић и даље у младобосанцима види марионете Аписове. (“И сад ти ту имаш младобосанце који су Југословени и имаш Црну руку који су великосрби и то је клеш, историјски сукоб који је мени ужасно занимљив, на који начин су ти младобосанци заправо искоришћени од једне врло ретроградне идеје.”) То је, наравно, нова варијација на стару локалну верзију аустроугарске пропаганде о којој је најбоље писао Милош Црњански. (“Сем тога, чак и код нас, неки су од Принципа били начинили Србина – провинцијалца, фанатика, шовена, који је, тобоже, био само играчка у рукама шефа Обавештајног одсека србијанског генералштаба, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа.”) Кључно је, наиме, питање је ли Принцип био марионета односно играчка Аписова или није. Ако јест, онда је реално свеједно што је он волио поезију и ложио се на братство и јединство. Ако није (као што није!), којег је врага онда битно какав је Апис био као човјек. С једне стране, вриједило би написати текст под насловом “Правда за Аписа”. Биљана Србљановић је од њега начинила архетипског негативца, скоро па неког професора Моријартија (не заборавимо да су младобосанци читали Шерлока Холмса!), који је не само зао него је и кукавица. И мада драматичарка за свој комад вели да, иако је “заснован на истинитим догађајима, архиву, записима са суђења и бројној историјској грађи; ипак је предмет чисте фикције”, треба имати на уму да она у интервјуима и о стварном (историјском) Апису говори као о кукавици (“Апис је пре свега био велика кукавица.”) Међутим, како рекосмо, Аписов карактер је небитан, ако не мислимо да је Принцип тек марионета. О том проблему у комаду Биљане Србљановић већ је одлично писао Златко Паковић. (“Иако је Принцип Југословен, атентат је починио, независно од своје ослободилачке младобосанске жеље, као марионета Црне руке, тајне војне организације из Краљевине Србије, чији је главешина Драгутин Димитријевић Апис (...). Дакле, југословенство Младе Босне компромитовано је великосрпском тактиком, а извршиоци атентата тога, напросто, нису свесни. Оваква интерпретација, Биљани Србљановић служи да покаже како се великосрпска политика протеже током читавог трајања Југославије, и како ровари кроз саму идеју југословенства, да би, на крају, разорила и саму југословенску државу, а затим извршила атентат и на премијера Зорана Ђинђића, који земљу покушава да интегрише у југословенски регион који се сада зове другим именом. Апис, стога, изговара реченице Војислава Коштунице, Аца Томића и осталих који су у јавности означени као творци идеолошког контекста за атентат на премијера Ђинђића. Овде се, међутим, нагомилавају две интерпретативне нејасноће. Прво, ако Принцип убија аустроугарског завојевача као експонент великосрпске идеје, исте оне која ће инспирисати геноцид у Сребреници, а не, како сам мисли, као југословенски борац за слободу, онда је тај атентат de facto, а не само de iure, злочин против човечности. Друго, ако је инспиратор убиства Франца Фердинанда исти онај дух национализма и тајне полиције који доводи и до атентата на премијера Ђинђића, онда се ствара и аналогија између Фердинандове и Ђинђићеве смрти. Како Биљана Србљановић покушава да разреши ову семантичко-идеолошку конфузију? Тако што нам чланове Младе Босне представља као тинејџере, као недовољно зреле људе који из љубави према великој идеји, у страховитом самопожртвовању, чине гнусан злочин. Дакле,субјективно, то су хероји. Објективно – терористи. Та интерпретација се, дакле, не изјашњава. Она само продубљује дилему.”)

 

 

РЕПУБЛИКАНЦИ

 

На трагу Паковићеве дијагнозе, ваља нам се вратити још једном детаљу на којем инсистира Биљана Србљановић и у драми и у интервјуима поводом своје драме Мали ми је овај гроб, као и Дино Мустафић, режисер њене београдско-сарајевске поставке. У интервјуу за Пешчаник из јуна 2013. године Биљана Србљановић говорећи о младобосанцима каже: “Њихова идеја је била република.” У НИН-у од 27. фебруара ове године Дино Мустафић каже да су младобосанци били младићи ношени идејом “уједињења Јужних Словена у државотворну заједницу, односно републику Југославију”. 12. марта, у интервјуу за Радио Слободна Европа, Мустафић вели: „Гаврило Принцип на суду је рекао да је по националности Југословен, да се залаже не за било какву државну творевину него Републику Југославију“. Овдје већ имамо проблем; Мустафић по свој прилици алудира на сљедећу Принципову изјаву са суђења: “Ја сам националиста Југословен и тежим за уједињењем свих Југословена у било коју државну форму, и да се ослободе Аустрије“. Прочитајмо пажљиво ову реченицу. Принцип инсистира на двије ствари: на уједињењу Југословена у било којој државној форми те на ослобођењу од Аустрије. Инсистирања на републици нема. То се још боље види из сљедећег исјечка из транскрипта суђења; Принципа испитује Чабриновићев бранилац Премужић, а дијалог иде овако – “Питање: Како је било мишљење што се тиче Србије, да ли би за Босну било корисно да се припоји Србији? Одговор: Било је мишљење да се уједине Југословени. Разумије се, Србија као слободни дио Југословена имала би моралну дужност да помогне том уједињењу, да буде као што је био Пијемонт у Италији, Питање: Каквог је мишљења био Илић у политичком погледу? Одговор: Био је националиста као и ја, Југословен. Питање: Дакле, истог мишљења као и ви? Одговор: Јест, да се имаду ујединити Југословени. Питање: Под Аустријом? Одговор: Боже сачувај. Ја нисам био за династије. Тако далеко нисмо ишли, него смо мислили: уједињење, па како буду прилике.”

 

 

БОЖЕ САЧУВАЈ

 

Прочитајмо пажљиво овај дијалог. Истини за вољу, Принцип каже да је против династија, што би значило и против монархија, али одмах потом додаје: “Тако далеко нисмо ишли, него смо мислили: уједињење, па како буду прилике”. Опет су двије ствари важне: уједињење Југославије око Србије као Пијемонта и одлучно одбијање сваког аустријског покровитељства. (“Боже сачувај!” – тако на питање о уједињењу Југословена под Аустријом одговара човјек који се пред тим истим Премужићем мало послије изјасни као атеиста.) Принцип, дакле, каже исту ствар коју ће четири године касније поновити Иво Андрић: циљ је ослобођење и уједињење, а питање монархија или република у том је контексту тривијално. Сјетимо се како и дан-данас они који Принципа проглашавају терористом најчешће обесмишљавају његов чин. Раде то, наиме, тако што инсистирају на Фердинандовом антимађарском сентименту и истичу у свакој прилици да је он наводно планирао да двојну монархију претвори у тројну тако што би, тобоже, и словенским народима дао њихов властити ентитет. То је вјероватно контекст због којег и Премужић сугерише могућност уједињења (Јужних) Словена под Аустријом. Младобосанце то, међутим, не занима. Зато на овом мјесту ваља бити врло прецизан. Онодобна аустроугарска пропаганда много је више антисрбијанска него антисрпска. (Не улазим овдје у савремене контроверзе око употреба придјева србијански и српски, желим само рећи да је Аустро-Угарској много више сметала слободна држава Србија него српски народ као такав.) Уосталом, у Аустро-Угарској су (у Војводини, Босни и Херцеговини, Хрватској, Славонији и Далмацији) Срби ионако били најбројнији јужнословенски народ; било их је, дакле, у самој Аустро-Угарској, не рачунајући Србију, више него Хрвата и Словенаца. Аустро-Угарска је на те Србе рачунала као на своје лојалне грађане. Сметала јој је Србија као потенцијални Пијемонт за све Југословене. Кад послије Мајског преврата, а нарочито послије Балканских ратова, у Београд похрле Тин Ујевић, Лука Јукић, Ибро Фазлиновић, Ђулага Буковац и ини, они то не чине због Срба, Срби су ионако свуда око њих, са Србима се свакако друже, они то раде због слободне Србије. Као у оној много каснијој пјесми, они, кад из Аустро-Угарске пређу у Србију, осјећају да су иза себе оставили маглу, страх и зло, осјећају да су стигли на слободно тло. У том смислу, потенцирање Црне руке и Аписа као стварних организатора Сарајевског атентата, док се самим младобосанцима, ето, признаје идеализам, али се проглашавају пуким марионетама, представља тек резервни положај аустроугарске пропаганде.

 

 

МЕЦИ ШТО КРУЖЕ

 

Прије десет година, у тексту под насловом Атентат који траје, објављеном у Времену поводом деведесетогодишњице Сарајевског атентата, Светислав Басара је написао: “Метак који је Гаврило Принцип испалио пре деведесет година још увек кружи овим просторима. Недавно је погодио Зорана Ђинђића.” Један важан аспект драме Мали ми је овај гроб базира се на овој аналогији. Аналогија је, међутим, лажна. Из сваке могуће перспективе је лажна: Фердинанд је био окупатор, Ђинђић је био демократски изабран премијер; Фердиданд је убијен на окупираној територији, Ђинђић у главном граду сопствене земље итд. Нешто је ту, међутим, још важније. Ако би требало тражити аналогију за Ђинђићево убиство, пуно боље би било размишљати о атентату на краља Александра у Марсеју. У оба случаја је држава обезглављена убиством владара, у оба случаја су ти владари покушавали да воде инокосну политику, недириговану од стране великих сила. Јако је индикативна Паковићева сугестија да је Ђинђић покушао да Србију “интегрише у југословенски регион који се сада зове другим именом”. Готово да би се могло рећи да је Ђинђићева Србија на нешто другачији начин поново могла да буде Пијемонт. (Уосталом, тек као дигресија и тема за размишљање, да је Ђинђић остао жив ко зна да ли би се распала заједница Србије и Црне Горе, а она је као таква била макар и најмањи могући југословенски ујединитељски пројекат.) Метак који је убио Фердинанда и метак који је убио Ђинђића никако нису један исти метак; то су два метка, два симбола двије овдашње политике, а оба још увијек круже. Тврдећи да је то исти метак, успоставља се аналогија и између оних који су те метке испалили, а ту одвратност цијеле аналогије напросто боде очи. Гаврило Принцип у Хрватима и муслиманима види своју браћу, Звездан Јовановић, између осталог и у Ђинђићевом родном Босанском Шамцу, бије Хрвате и муслимане само зато што су Хрвати и муслимани. Не, то су два метка. Метак који је убио Фердинанда симбол је тежње Југословена за уједињењем, слободом и политичким субјективитетом. Метак који је убио Ђинђића послао је, in ultima linea, и некадашњи југословенски Пијемонт у суштински колонијалан положај.

 

СЛОБОДА

 

С добрим разлогом или не, младобосанци су у Србији видјели симбол слободе. Грабеж на суђењу изјављује: “Кад сам дошао у Србију, видио сам огромну разлику између режима у Србији и у Босни. Уочио сам тежак положај наших људи и наших сељака у поређењу са слободом коју у Србији ужива сваки грађанин.” А 13. маја 1912. године младобосанац Милош Пјанић пише свој пријатељу Џемилу Дрљевићу у Сењ: “Здраво! Дођох из слободне Србије. Био сам са студентима из Загреба цијело вријеме. Одушевљење велико и с једне и с друге стране. Примио Твоју карту. Ти си још добро, бар знаш – премда сажаљевам да немаш оца, а ја имам, али нико неће да мари за мене. Свако ме се одриче. Али нека! Идеја ће све побиједити. У нама тече крв која тежи за слободом и коју ништа не може спријечити. Ми ћемо гинути за идеју и народ. Ми ћемо све...све за народ, ништа за себе. Југословенски револуционарни поздрав! Твој Милош.” Међу овим студентима из Загреба које помиње Пјанић био је и Лука Јукић. Добар писац би из ове разгледнице могао да састави цијели роман. Откуд уопште Џемил Дрљевић у Сењу (није баш да је у Сењу у оно вријеме било муслимана)? Избачен је из гимназије у Сарајеву због учешћа у ђачким противмађарским демонстрацијама. Шта му пише његов пријатељ: Да је био у слободној Србији, са студентима из Загреба, да је одушевљење велико и обострано. И даље: о идеји, о спремности да се гине, да се ништа не узме за себе. То је мај мјесец 1912, двије године прије атентата. Какав Апис, каква злоупотреба?! Све се већ зна; младобосанци су спремни, као земља за прољеће. Ако је неко неког искористио, искористила је Млада Босна Црну руку, а не обрнуто. И да се разумијемо, није да младобосанци нису размишљали о републици. Истом том Џемилу Дрљевићу у априлу 1912. године три његова пријатеља (Владета Билбија, Ибрахим Фазлиновић и Матеј Кордић) шаљу разгледницу на којој пише: “Поздрав од сакупљених Југословена. Пуши лулу! Живјела република!” (Из данашње перспективе Владета, Ибрахим и Матеј су Србин, Бошњак и Хрват, из своје властите били су сакупљени Југословени.)

 

 

БАШТИНА НАЈБОЉИХ НАРАШТАЈА

 

Није, наравно, проблем република. Ствар је у приоритетима. Политичка девиза Младе Босне није: република или ништа; политичка девиза Младе Босне јест Југославија или ништа. У том смислу ово данашње фалсификовање историје и фалсификовање идеја Младе Босне има дубљи циљ. Идеја је, а на трагу аустроугарске пропаганде, обесмислити сваки југословенски пројекат изједначавајући га са великосрпством. Пристају свјесни или несвјесни аустроугарски пропагандисти на разне личне и интимне Југославије, сновите и утопистичке, тривијално-носталгичне и фиктивне, али нипошто на политичку Југославију. Она би, тобоже, увијек била тек Велика Србија под другим именом. А, ето, младобосанци су, као, хтјели републику, јер су знали да би Југославија као краљевина била још великосрпскија него као република. Све је то слатко, само што није истина. Да не испадне да се позивамо на неког Србина који, успркос својим анархистичким и атеистичким увјерењима, још увијек осјећа мистичну везу са Карађорђевићима, цитирајмо Ивана Крањчевића, најистакнутнијег Хрвата оптуженог на процесу за Сарајевски атентат. Цитат је из транскрипта суђења; Крањчевића испитује државни одвјетник: “Питање: Али што сте казали да би се имала основати велика јединствена држава. Како би се имала звати? Разговарали сте о том како би се имала звати? Одговор: Велика Југославија. Питање: Која би имала бити династија у њој? Одговор: Она која је у Србији. Питање: Дакле србијанска, а која је тамо? Одговор: Краљ Петар Карађорђевић.” И Иван Крањчевић на оптуженичкој клупи “кривоклетничког аустријског суда” 1914. године и Иван (Иво) Андрић, најприје у загребачком Вихору у прољеће исте те четрнаесте кад призива краљеве војске, а затим и у Новостима четири године касније поручују исту ствар: Југославија или ништа. И има нечег јако лицемјерног у томе да се њихове идеје и идеали данас фалсификују, нарочито од стране оне генерације коју се у вријеме кад се Југославија распадала, кад је пропадала “мисао народног једниства као баштина најбољих наших нараштаја и плод тешких жртава”, то није тицало ама баш ништа. А они су, као у некој историјској фарси, били управо у годинама у којим су били младобосанци кад је Југославија стварана. Сви ти горчини мустафићи (као метафоре) смијали су се Горану Бреговићу кад је пјевао Пљуни и запјевај, моја Југославијо, кад је лијепио Лијепу нашу на Тамо далеко, кад је, у крајњој линији, покушао и политички нешто да ради са Антом Марковићем на спасавању Југославије, макар битка и унапријед била изгубљена. То њима, јебига, није било кул. Било је паметнијег посла, да се чита Алан Форд и слуша Sisters of Mercy. У реду је то, и аполитичност је поглед на свијет. Само што изгледа није било никог млађег од Миљенка Смоје да седамдесет година послије Андрића каже да су расправе да ли Југославија треба да буде федерација или конфедерација бесмислене ако је у сумњу доведено питање јединства. А питање јединства је доведено у сумњу инсистирањем на тези да јединствена Југославија јест једнако Велика Србија. И сада, кад Југославије више нема, кад је пропала “баштина најбољих наших нараштаја и плод тешких жртава”, они који су, у најбољем случају, том пропадању секундирали својим нечињењем, post festum оправдавају свој избор фаталистичким фалсификовањем историје. Југославија као политички пројекат по њима ни у којој варијанти нема нити је имала шансе, јер ће увијек да је злоупотријебе зли великосрпски црнорукаши. Њима је, уосталом, и боље да Југославије нема. Овако се лакше паразитира на сентиментима типа јест нам некад било лијепо, ал' нема везе, ми се и даље дружимо. И да, прича о Младој Босни није њихова прича. Сводећи је на Принципа, на три-четири, као са шведског стола, изабрана цитата, на лажне аналогије, они је лишавају суштине. Јер Принцип није био сам. Иза њега је стајала сва сила оних који су “мисао уједињења пронијели неокаљану кроз братоубилачке бојеве и нису је затајили пред кривоклетничким аустријским судовима”. Један од њих звао се Марко Перин. Њега је Премужић на суђењу питао којег је политичког мишљења, а он је одговорио да је националиста Југословен. На питање шта то значи, одговара: значи понајприје културно уједињење свих Југословена, а онда политичко. Тај Марко Перин, који је децембра 1914. умро у затвору, заправо је написао оне стихове, сличне познатијим Принциповим стиховима, стихове који се у посљедње вријеме такође приписују Принципу. Исправимо овдје ту заблуду; ово је написао Марко Перин:

 

И гробови наши Бечом ће се борит

По дворовима шетат и плашит господу.

А гробови наши Европи ће зборит

Југословен мора добити слободу.

 

Мора да су још и прије атентата Перин и Принцип причали о томе да ће се и мртви борити против Беча, па им се послије у затвору, та слика обојиц на понешто другачији начин указала у стиховима. А идеја да Југословен мора добити слободу послије сто година опстаје само у гробу и стиху.

 

 

 

Под насловом „Југославија или ништа? Ништа“ текст је објављен у магазину Време од 24. априла 2014.

 

Време

http://www.standard.rs/index.php/istorija/29105-савремено-кривотворење-идеја-младе-босне-у-духу-аустроугарске-пропаганде

[Prospero]

 

Centenary of the First World War: the story of Walter Flexwritten by Jamie on May 9, 2014 in Europeana 1914-1918 with no comments

← older posts

Centenary of the First World War: More than 400,000 sources from national libraries’ collections now online

<img class="size-full wp-image-14224 aligncenter" alt="Untitled" src="http://blog.europeana.eu/wp-content/uploads/2014/04/Untitled.jpg" width="641" height="351" />

The story of Walter Flex, war volunteer right from the start of the First World War and one of the best-known writers it produced.

 

A digital commemoration of the First World War — English subtitles: http://youtu.be/AZ77LvCbFr8

Una memoria digitale per la Prima Guerra Mondiale — sottotitoli italiani: http://youtu.be/20KyR8kvBEY

Ein digitales Gedächtnis für den Ersten Weltkrieg – deutsche Untertitel: http://youtu.be/YxOxnoRwags

Une mémoire numérique de la Première Guerre Mondiale — sous-titres français: http://youtu.be/XVaf2v4yMkc

Ein digitales Gedächtnis für den Ersten Weltkrieg – Trailer: http://youtu.be/Z9jNC0NpI9o

 

The film narrates the story of Walter Flex, war volunteer right from the start of the First World War and one of the best-known writers it produced. Important documents of his literary remains, which are kept in the Staatsbibliothek zu Berlin, have now been digitised and are freely accessible in the digital culture portal ‘Europeana’. The film looks behind the scenes of the digitisation centre of the Staatsbibliothek and reveals how his letters, manuscripts, photos and personal documents, among them a map with a bullet hole, were put online by the Staatsbibliothek.

 

These online sources written by and about Walter Flex are part of the world’s largest digital collection of the First World War, which was recently launched. The portal Europeana 1914-1918  combines several hundred thousand objects from the important collections of numerous European libraries, with the digital representations of some 90,000 private memorabilia and 660 hours of moving images.

 

In the Europeana Collections 1914-1918 project, 10 European national libraries and further partners have digitised since 2011 more than 400,000 objects relating to the First World War, coordinated by the Staatsbibliothek zu Berlin and with support from the European Commission.

 

www.europeana1914-1918.eu

[le petit nicolas]

walter flex. e baš su našli evropljanina. i nepravedno zaboravljenog umetnika .

remarke, ima li te?

 

poz