Polemike

[vinska musica]

A ovako je o svemu pisao Petar Luković:

Učestvovala sam u toj polemici, a i prisustvovala promociji knjige Tačka razlaza, u kojoj su objavljeni svi tekstovi.Diskusija u Medija centru trajala je od 10 ujutro do 8-9 uveče. Sećam se da je Žare bio posebno nadrkan, smatrajući daskup treba da bude odavanje počasti Vremenu, na čijim je stranicama vođena polemika, umesto ukrštanja stavova oko kojihse varničilo nekoliko prethodnih nedelja, pa je samo održao uvodnu vekelu i uskratio prisutnima svoju daljunazočnost.

[Turnbull]

Antonić i fašizamBogdan Ivanišević | 05/06/2012Vidim ovih dana da me pisac sa sajta NSPM, Slobodan Antonić kritikuje zbog toga kako sam se o njemu izjasnio u tekstu na Peščaniku, iz oktobra 2011. godine, Parada zabranjena – šta dalje?. Antonić u svom tekstu u štampanom izdanju časopisa NSPM tvrdi da sam u tekstu na Peščaniku verbalno agresivan prema njemu, zato što on, iako tolerantan prema homoseksualcima, ipak smatra homoseksualnost nečim sramnim. Proglasio sam ga fašistom, protestuje Antonić, samo zato što je u jednom tekstu iz 2009. godine kritikovao glavnu poruku Parade ponosa.Mnogo toga u Antonićevoj tvrdnji je pogrešno, i red je da na to ovde ukažem.Antonića sam u tekstu “Parada zabranjena – šta dalje?” izričito pomenuo jedino da bih potkrepio svoj stav o socijalističkom, a ne autentično hrišćanskom, poreklu mnogih protivnika gay parade. Istovremeno, tačno je, iako to u tekstu nisam eksplicite izneo, da Antonića smatram i ultranacionalistom koji odobrava nasilje kao metod za “uzdizanje” nacije – odnosno (salonskim) fašistom.Ono što nije tačno je da takvo mišljenje imam na osnovu Antonićevog teksta iz 2009. godine u kome je kritikovao poruku parade ponosa. Taj tekst ja do juče nisam bio pročitao. Uostalom, milioni ljudi imaju negativan stav o paradama ponosa, no ne mislim da su samim tim fašisti.Da je Antonić zagazio u fašizam zaključujem iz nečeg drugog: iz toga što je 2010. godine bez zadrške stao na stranu ekstremno nacionalističkih nasilnika, a već je i u prethodnom periodu iskazao svoju sklonost da racionalizuje ili priželjkuje nasilje u odnosu na protivnike srpskog nacionalizma.Antonić kaže da je u tekstu iz 2009. godine osudio nasilje prema učesnicima Gay Pride-a 2001. godine. To je lepo. Ali Antonić te 2009. godine nije imao ispred sebe stvarni izazov u kom bi morao da se konkretno opredeli. Kada je, međutim, 2010. godine došlo do nasilja, Antonić u tekstu u časopisu Pečat nije imao doslovno nijednu reč osude, ni kurtoazne, za hiljade fašista koji su rasturali grad u pokušaju da se dočepaju “smrada sotonskog”, kako je homoseksulace nazvao vladika Amfilohije. Za fašiste je Antonić imao samo jednu reč: “petnaestogodišnjaci”.To da se radilo o petnaestogodišnjacima je netačno kao činjenični opis: video sam te nasilnike dok sam dolazio na paradu, prosek godina bio je dovoljno iznad granice koja deli punoletne od maloletnih. “Petnaestogodišnjaci” predstavlja i vrednosan sud: sugeriše da je prototipski batinaš dete na koje čovek u stvari treba da se sažali.Antonić se već ranijih godina legitimisao kao simpatizer nacionalističkog nasilja. U Politici je 2007. godine objavio tekst “Jednog dana”. Nakon što je u tekstu nazvao “otmicu Kosova” (tj. gubljenje Kosova nakon što su srpska policija i vojska proterale polovinu kosovskih Albanaca van zemlje i u roku od par meseci ubile njih oko 10 hiljada) “silovanjem”, Antonić je poentirao sa: “Srbijo mila … I najvažnije je da ih sve zapamtiš. I one koji su se po tebi ređali i one koji su navijali i dobacivali. Jer, jednoga dana… Da, da. Jednoga dana!“Pretpostavljam da bi Antonić mogao da smisli nekakvo benigno tumačenje tih rečenica, onako kreativno kao što su to činili, nekoliko godina kasnije, povodom teksta Andreasa Nikolaidisa, oni koji su mudrovali da nema ničeg naročito spornog u romantizovanju klasno motivisanog aktiviranja bombe u banjalučkom Boriku (jer je klasno motivisani terorizam nekakav “napredak” u odnosu na nacionalno motivisani).Ali zdrav razum ne trpi zanovetanja te vrste, naročito ne u sredini u kojoj su reči, histerične poput Antonićevih, deceniju-dve ranije palile vatru na kojoj su izgorele desetine hiljada ljudi. Zdrav razum kazuje da je Antonić u navedenim rečenicama prosto maštao o osveti prema onima koji – uzimajući u obzir to da su kosovski Albanci bili žrtve monstruoznih zločina i da predstavljaju veliku većinu stanovništva na Kosovu – ne vide ništa nepravično u tome da Kosovo bude nezavisna država.Napokon, Antonić je urednik sajta (NSPM) koji godinama protežira autsajdere posvećene negiranju zločina u Srebrenici. Dok Milovan Dodik, Tomislav Nikolić, i većina drugih srpskih nacionalista pakuju svoj negacionizam u osporavanje pravne kvalifikacije srebreničkog zločina (genocid), Antonićev NSPM osporava same činjenice o zločinu. Ako vas interesuje udžbenički primer poricanja zločina, eno ga na sajtu NSPM. Uz svu intelektualnu (o moralnoj da ne govorim) nedostojnost koja uz to već ide.Antonić piše da sam “ljut”, “gnevan”, i “verbalno agresivan” prema njemu i istomišljenicima. Da je moj stav prema srpskoj varijanti fašizma izrazito negativan nije sporno – a od sekundarnog je značaja da li su “ljutnja” ili “gnev” adekvatni termini (nisu) za označavanje takvog stava. Ono što jeste relevantno je da fašizam prepoznajem u Antonićevom odobravanju i racionalizovanju ultranacionalističkog nasilja, a ne – kako mi pripisuje u NSPM časopisu iz 2012. godine – u Antonićevom neprihvatanju homoseksualnog braka ili usvajanja. (O tim se temama u tekstovima na Peščaniku nisam ni izjašnjavao). Antonićevo objašnjenje navodnih razloga zbog kojih ga kritikujem predstavlja do te mere artificijelnu konstrukciju da mu je bilo potrebno da me uvrsti među “gej aktiviste [koji] žele da, upravo kao homoseksualci, budu ‘prihvaćeni’”, pa “ako ih na taj način ne prihvatite, oni se ljute” itd. To što ja u stvari nisam gay ilustruje neuporedivi nehaj ideologa srpskog ekstremnog nacionalizma u odnosu na elementarne činjenice. Peščanik.net, 05.06.2012.

[bergasa19]

Mnogo zbrkano. Sta ce mu tu Nikolaidis i Srebrenica.

[Turnbull]

Mnogo zbrkano. Sta ce mu tu Nikolaidis i Srebrenica.

Nikolaidis valjda ravnomernosti i nepristrasnosti radi (svaki je terorizam loš, čak i onaj izmišljeni). Za Srebrenicu ne znam. A i pazi tezu - socijalizam je za sve kriv. Ipak razbucava Slobu po nekoliko važnih osnova. Pre svega po pitanju besramnog laganja. Edited June 5, 2012 by Syme

[Turnbull]

Gnev iz duha palankeAUTOR: MIRKO ĐORĐEVIĆU Danasu od 29. maja, zbunio nas je osvrt V. Kecmanovića o Krleži, a ovo neka bude mala replika - bez šireg komentara. Oglasite se na www.danas.rsBilo je i krležijanaca i antikrležijanaca i oni i danas „jašu“, kako pisac ovog osvrta i kaže. Ali ovo u Danasu je previše i uistinu zbunjuje. Navodno Krleža lamentira nad Evropom, što se radovala nekakvom trijumfu „prljavih Cigana, odnosno Srba“. Poznajemo delo ovog pisca i nigde u tom delu ničeg sličnog nema. Odnosno ima, ali valja znati o čemu se tu radi.Jedan primer uzimamo iz romana „Zastave“, a sličnih ima i u publicističkim zapisima, no mora se razlikovati autorski glas i glas junaka u delu ili zapisu. To su osnovne istine u nauci o književnosti, bez kojih ni razgovora o književnosti nema.U domu šefa političke Uprave, a to je i mesto šefa tajne policije, starog Emeričkog vlada panika - to su scene iz romana. Sin Kamilo je napisao politički pamflet protiv sistema i to u K und K monarhiji, on je disident, a stari šef familije polazi u Budim da spasava svoj politički položaj - on traži prijem kod Grofa premijera. Na ivici je sloma. Saznaje da je upravo planuo bugarsko-srpski sukob - započela je krvava drama na Bregalnici. Nada se da je „Srbima odzvonilo“ i da je prava sreća što se „na buljuke razbija ta ušljiva srbijanska bagra“.Scena se menja - mađarski Grof premijer ga obaveštava i to na osnovu poslednjih telegrama da Srbi ne propadaju, već da je njima ratna sreća na strani i da zvono zvoni upravo K und Ka monarhiji, a ne Srbiji - i tako dalje... Ovde to govore junaci i oni su autentični upravo zbog toga. To nije autor, to su junaci romana. Sam Krleža je tada bio vatreni srbofil i putovao je na Bregalnicu i u Beograd, a tamo dole, umalo glavom nije platio svoje srbofilstvo. U čemu je onda nesporazum - svakako nije u tome kako V. K. govori, jer svako ima pravo da bude i krležijanac i protivnik njegovog lika i dela - smisao ove replike je u tome.Ako se ne razlikuje autor sa svojim glasom i ono što govore junaci u njegovom delu, sve je moguće, ali nismo verovali da je i ovo moguće.Nigde u Krležinom delu nema nijedne reči, ili aluzije, koja bi upućivala da on vređa Srbe i srpski narod. U čitavom opusu koji je davno nazvan fuga krlezijana toga nema - ovo je antikrležijanski gnev iz duha palanke. Neshvatljiv do neke mere, posebno danas kada smo tu gde smo, kada znamo gde je bio M. Krleža i gde je njegovo delo sada. Takve manipulacije nije bilo odavno, iako je u palanci duha i Beograda i Zagreba sličnog bilo.Pisac i čovek M. Krleža je simbol južnoslovenske civilizacije, koji je ne jednom upoređivan s Volterom - ne, mi se ni s tim ne slažemo. On sav i u svom umetničkom delu i u svakom zapisu izvire iz duha i dela Erazma Roterdamskog. Od romana do eseja i do marginalija koje su ostale „s uredničkog stola“ južnoslovenske Enciklopedije.Ostalo iz osvrta V. Kecmanovića nas ne zanima - neka mu bude. Kako se junaci u umetničkom delu grade i šta oni govore kao junaci dela, o tome sada nećemo i osim čuđenja potrebe za tim nema. Jašu krležijanci, ali bogami i palančani teraju po svome - ostalo bi u izvesnom smislu bio razgovor o Miroslavu Krleži, velikom hrvatsko-srpsko-mađarskom i evropskom piscu.

[Turnbull]

Komentar sa NSPM, na Kecmanov tekst. Prajsles.

уторак, 29 мај 2012 14:14 Симић МанојлоКада се повуку две праве, једна симболизујући титоизам, а друга усташтво, оне се на крају неминовно, творећи tupi kut, пресецају у Београду. У томе tupome kutu, svatko uz svoju pravu,окупљају се поклоници две највеће пошасти 20.века-титоизма и усташтва. А између њих, као кохезиони фактор, делују београдски Крлежијанци, међу којима је Басара главни кохез.Није то чудно.Ево већ 70 година са обе ове праве, Србима се усађују измишљене кривице и комплекси ниже вредности, чији је Басара најбољи представник. Те се муке више ни у алкохол утопити не могу.Јадничак.

[Turnbull]

Kakav dosadan, neduhovit i glup tekst.

Sveta sa ormaraAUTOR: VLADIMIR KECMANOVIĆEto ti malera! Ne znam da li da budem tužniji ili veseliji. Veseo, zato što Sveta Basara, u jednom od svojih novijih obračuna sa nacionalizmom i ostalim nečistim silama koje postavljaju klipove u točkove revolucije - lepo čovek kaže - nije imao u vidu moju malenkost. Prevarili ga mangupi koji vode jedan ludački internet sajt, koji se naziva novinama. On im velikodušno dao dozvolu da prenesu njegov „krležijanski” pamfletić, a oni taj pamfletić, na svoju ruku, ulinkovali sa mojim tekstom. Kao, Sveta polemisao sa mnom. A nije.Zašto sam tužan? Pa zato što je Sveta uopšte mogao da pomisli kako sam ja mogao pomisliti da je tu kretensku kolumnicu on napisao. Istina, ispod ili iznad kolumnice, sasvim svejedno, stoji njegovo ime. Tu je i njegova fotka. Ali, kakav je to uopšte argument? Posebno ako imamo u vidu da je Sveta, pre nego što je - da parafraziram svog prijatelja, trenutno najtiražnijeg srpskog pisca Dejana Stojiljkovića - postao ponosni „antinacionalista” i antifriz - bio postmodernista. I lepo opisao situaciju u kojoj leži na kauču i posmatra samog sebe koji sedi na ormaru.Tako beše nekad. A sad: „Domete jedne kulture određuje širina (i neprestano širenje) njenih horizonata, spremnost da se smelo suoči sa svojim svetlim i svojim tamnim stranama i otvorenost u susretu sa drugim kulturama.”Da li bi ovakvu, otrcanu, bljuzgavu rečenicu, dostojnu „društveno svesne” nastavnice književnosti iz provincijske škole mogao da napiše meni simpatičan pisac Sveta? Nema teorije. Ne zato što misao nije tačna, jer jeste, nego zato što se od ozbiljnog pisca očekuje nešto više od meketanja izanđalih istina koje su se odavno pretvorile u bezmozgaške parole.Tu je, garantovano, umešao prste onaj Sveta sa ormara. Koji hoće da izblamira Svetu koji se valja po kauču. I nije mu prvi put.Setimo se samo kako je Sveta sa kauča pošteno ustao u zaštitu manifestacije Borina nedelja u Vranju od napada novih „srpskih ždanova“ koji bi kulturu da uteruju u „poželjan obrazac”. Kad, pazi sad, čim ždanovi organizovaše svoju, „alternativnu” Borinu nedelju, onaj s ormara skoči, uhvati za uši onog s kauča, i odvuče ga u Vranje.Ili je dobar momak bio onaj sa ormara. A ova ga lenčuga sa kauča naterala da se ulizuje siledžijama. Uglavnom, Sveta postade prijatelj obe, međusobno na krv i nož zavađene, Borine nedelje. I ni kriv ni dužan od sebe napravi sprdnju.Da li je Sveta sa ormara ili Sveta sa kauča odlučio da na glup način brani svog netalentovanog drugara Sretena Ugričića - đavo bi ga znao. Ono što znamo je kako jedan od njih reče da je čovek „istaknuti“, ali ne stiže da dovrši misao, kad ovaj drugi dodade idiotsku sintagmu „kulturni radnik”. I od odbrane napravi lakrdiju.A kad Ugričić sa mesta upravnika Narodne biblioteke popi pedalu, Sveta u istoj dobi nagradu za „najčitaniju” knjigu. I uprkos solidarisanju Svete - jebem li ga da li s kauča ili s ormara - sa smenjenim upravnikom, Sveta - jebem li ga da li s ormara ili sa kauča - u trku ode da od onih koji su mu prijatelja smenili primi nagradu.Da li je tom prilikom Sveta sa kauča Sveti sa ormara skrenuo pažnju da je pomalo neprilično da prima nagradu za „najčitaniju” knjigu, iako mu knjiga nije najčitanija, ili je bilo obrnuto - ili na tu besmislicu ni jedan ni drugi nisu imali primedbu - to nikada nećemo saznati.A u kojoj je od silnih političkih stranaka u kojima je Sveta participirao, participirao koji Sveta to, siguran sam, ni njemu iliti ni njima nije jasno. U svakom slučaju, tu ih je mnogo više od dvojice. I na ovom svetu ne postoje ormar i kauč koji bi toliku količinu - evo ih opet - dupeta iliti guzica - uspeli da izdrže, a da se ne polomi.Kakav se unutrašnji sukob odvija među tim mnoštvom Sveta - to na osnovu povremenih javnih Svetinih uskakanja u sopstvena usta - možemo samo da naslutimo.Ehehej - kakva li se tu borba vodi iza zatvorenih vrata?Na primer, kada Sveta iz DHSS-a Svetu iz Danasa zapita: „Zašto Krležu stalno nazivaš katolikom, kada je čovek bio bezbožnik?”. A Sveta iz DS-a mu odgovori: „Nemam vremena da se bavim tim sitnicama, ja sam dušom i telom predan evropskom putu.” Ili kada Sveta iz DSS-a priupita Svetu iz Preokreta: „Da nisi malo preterao poredeći Krležu sa Tomasom Manom?” A Sveta - gost ludačkog internet sajta koji se prozvao novinama - odbrusi: „Tomas Man je mrzeo naciste, a Krleža je mrzeo Srbe. Kako su nas učili na tolikim seminarima: Srbi su nacisti. Dakle - to je to!” Pa kad Sveta diplomata raširi rukave fraka i zavapi: „Dobro, a što si u sve to upetljao Šekspira?” A Sveta iz birca, nalakćen na šank promrmlja: „Jebi ga, onako”…Sigurno je da je nekom od mnogobrojnih Sveta jasno koliko je priča o piscima, profesionalnim srpskim i hrvatskim nacionalistima, bajata, budući da je već godinama teško naći „zapadnobalkanskog” netalentovanog „dilbera” koji svoje skromne snage nije upregao u kola dotiranog „antinacionalizma”, što je takođe vrsta profesionalnog srpstva i hrvatstva, samo sa suprotnim, trenutnoj Svetinoj orijentaciji bliskim, predznakom.Jasno je to nekom Sveti. Ali mu ostale Svete ne daju da progovori. A pustiće ga da otvori usta tek kada, ako bog da, i poslednjoj budali postane jasno kako opojni miris naftalina na koji smrdi ta priča više ne može da se podnosi. Zato ni meni na pamet ne pada da se bavim Svetinim „insinuacijama” i analnim frustracijama, i s njim dalje ozbiljno polemišem. Ne što Sveta to ne zaslužuje. Niti što nije veličina, ako ne baš u rangu Šekspira i Tomasa Mana, ono svakako u rangu Fricovog blago retardiranog i žešće iskompleksiranog epigona. Nego zato što nikada nije jasno s kojim od Sveta čovek ima posla.I ako se u bližoj, ili daljoj budućnosti, nekom prigodom Svetinim likom i delom budem pozabavio, znajte, to neću biti ja.

[bergasa19]

Debelo sam razmisljao da li ovaj tekst zasluzuje da se nadje na ovom topiku.

[Turnbull]

Debelo sam razmisljao da li ovaj tekst zasluzuje da se nadje na ovom topiku.

Pa k'o velim, kad smo stavili i ostale, ajd i ovaj. Ali užasno je loš. Ne zbog stavova, nego zbog te stravične starmale neduhovitosti, ili možda bolje - duhovitosti u pokušaju, koja mi se čini smrtnim grehom za svakog polemičara. A lepo je provalio Filbi-san, da će se malac vratiti po još. Edited June 13, 2012 by Syme

[bergasa19]

Ma znam. Samo se zezam i zamisljam Basarino lice kada cita ovo :D

[beatakeshi]

Mogli ste da mu ispravite pravopisne i stilske greške. Ovako se ta jezička prljavština širi.

[Turnbull]

Sigurno je da je nekom od mnogobrojnih Sveta jasno koliko je priča o piscima, profesionalnim srpskim i hrvatskim nacionalistima, bajata, budući da je već godinama teško naći „zapadnobalkanskog” netalentovanog „dilbera” koji svoje skromne snage nije upregao u kola dotiranog „antinacionalizma”

Pa i nije baš toliko teško.

[notenoughreasonsforclaire]

Oca da mu jebem, kad moram da lajem - pa, zašto bi neko čo'eku dopustio da ovoliko baljezga?

РазведравањеУ току као година дугог месеца посвећеног Мирославу Крлежи, чак и за сунчаних дана прекривеног облацима паланачке чамотиње – над Београдом је дошло до наглог, барем краткотрајног разведравања.У Дому омладине је прошле недеље организована промоција новог романа списатељице Ведране Рудан, која – за разлику од маратонских почасти ауторкином старијем колеги и сународнику – није помпезно најављивана, у коју нису уложене хрпе државног новца, нити је за њену организацију мобилисана армија локалних генијалаца.Упркос томе, или управо због тога, у сат-два колико је трајала Ведранина промоција и потписивање књига, у Дому омладине се скупило више људи него за све дане трајања Фрицових туробних ,,Сатурналија”, на свим локалитетима на којима се о Крлежи безвољно играло, певало, цртало и глагољало.На Ведраниној промоцији људи су се радовали и смејали, уживајући у ауторкином суровом и црном, али утолико смисленијем и лековитијем хумору.На Крлежиним ,,Сатурналијама” се шачица житеља српског културног Потемкиновог села мрштила јавно испаљујући целомудрене пароле, а упола гласа трачарећи, хватајући се за главу због најављених учесника који су их – не пароле, него организаторе – ,,испаљивали” одбијањем ,,колаборације” у последњи час; узајамно се оптужујући за некомпетентност и јавашлук, и свађајући се око поделе мање или више незаслужених хонорара.Посетиоце нису успели да привуку ни бројним билбордима ни осталим маркетиншким „триковима”, примеренијим рекламирању хигијенских уложака него културне манифестације. Није помогла ни скромна антиреклама, коју им је, као вид подршке, омогућила моја маленкост, баш као ни неадекватно бурне реакције организатора на тај добронамеран покушај подизања – упркос повременим пролећним врућинама – безнадежно ниске температуре.Будући да је о сопственој некомпетентности и траљавости непријатно расправљати, организатори су се ухватили за моје питање зашто се у Србији Крлежи посвећује месец и кусур дана, а Црњанском у Хрватској ни пет минута, и да ли је у том „контексту” ненормално понашање хрватских или српских културњака, јер и једни и други – барем у том „контексту” – нормални не могу да буду.Пошто им ниједан од могућих одговора није одговарао – одлучили су да се не сложе с питањем и да ме оптуже за ксенофобију и паланачку ускогрудост, те да истакну како култура није политика и како је у тој области глупо тражити реципроцитет.У праву су. У културној сфери , реципроцитет, заиста, нити тражити треба, нити је тражити могуће. Невоља је само у томе што глорификација Крлеже у Србији – баш као ни игнорисање Црњанског у Хрватској – није мотивисана књижевним него политичким разлозима.И због тога нису у праву два паланчанина, сапутника Фрицових „Сатурналија”, који су се, након дугог изврдавања, ипак, одважили да на наведено питање стидљиво и увијено промуцају одговор. По њима, нису нормални хрватски културњаци. А такав одговор не само што је „политички некоректан” – због чега би тамо где им је битно могли да буду озбиљно укорени – него је и нетачан.Тачан одговор: нису нормални ни једни ни други, јер и једни и други културу претварају у робињу политике. А политика која их мотивише је у оба случаја израз провинцијалног, илити паланачког комплекса, који се испољава на два, само привидно супротна начина.На срећу, ни најглупљом, ни најпровинцијалнијом илити најпаланачкијом „културном политиком”, културу није могуће у потпуности уништити.И зато су промоције Ведране Рудан – која није пристала, а било јој је више него свесрдно нуђено, да постане хероина ,,западнобалканске” „политичке коректности”, и која је упорно пишући и говорећи оно што мисли постала трн у оку „регионалних” културтрегера – за разлику од културтрегерских промоција – масовно посећене.Док паланачки културтрегери који су ме оптужили и да раздвајам писце на „наше” и „њихове” – опет и јесу и нису у праву.Али, део у ком нису у праву – баш као оно чудо на Фрицовим леђима које су окачили на билборде – поново претеже.Наиме, опет нису схватили суштину.Списатељица Ведрана Рудан је, на пример, и „њихова” и „наша”. Јер, како је тачно, али не баш оригинално приметио један паланачки мислилац – за разлику од „културне политике”, култура не познаје границе.Мирослав Крлежа, у оној мери у којој је био културтрегер и „културни политичар”, а управо то је она компонента његовог лика и дела која паланачке „крлежијанце” привлачи – као и паланачки „крлежијанци”, без обзира на националну припадност – „њихови” – ма ко били „они” – можда и јесу. Моји, сигурно, нису.А с обзиром на фијаско манифестације коју су организовали, рекло би се да – за разлику од Ведране – нису ни ,,наши”.Владимир Кецмановићобјављено: 14.06.2012.

[bergasa19]

[Turnbull]

Oca da mu jebem, kad moram da lajem - pa, zašto bi neko čo'eku dopustio da ovoliko baljezga?

Upravo se to i ja mislim. Mislim da je u poslednjih mesec dana objavio pet tekstova na temu Krležinih dana i ništa suvislo nije rekao, samo čaršijska opanjkavanja, "neki ljudi", "neki pisci", "neki mediokriteti". Neumrli duh Vojka i Savla. Na stranu,zaista, šta ja mislim o njegovim političkim stavovima, ali zašto mu iko dopušta da na krajnje nezanimljiv i neduhovit način isteruje neke lične pizme i fiks ideje?Želim mu snošaj sa Vedranom Rudan.