Zašto se Jugoslavija/SFRJ zaista raspala

[Anonymous]

Može li se sa ove vremenske distance realno (realnije) sagledati šta se to desilo tog avgusta 1995. godine i nakon toga?

Očigledno da ne, a topik je iz tog razloga zreo za deponiju.

[Anduril]

Mislis? Nisam bas siguran. Pa zar se Slovenci ne zale jos 1970 i neke (oni transkripti pred Titovu smrt) da ne mogu da vise izdrzavaju ostale republike, kako daju mnogo para itd.? Uostalom oni su mi nekako oduvek bili svet za sebe. Njihov ideal, cini mi se, je bila Jugoslavija kao zona slobodne trgovine da oni imaju trziste na koje mogu da plasiraju svoje proizvode, ali da budu u principu skroz suvereni....

sasvim ispravno -+ odbrana i veci spoljno-politicki uticaj u poredjenju sa sadasnjom Slovenijom ili uopste balkanskim banana republikama. Ne vidim nista lose u takvoj drzavi gde bi na unutrasnjem planu republike bile politicko-ekonomski suverene uz, naravno, odredjena pravila/principe po pitanju valute i dugova. Ali, za tako nesto je potrebna politicka tradicija i politicka vizija koje nije bilo u Srbiji krajem osamdesetih (za razliku od pocetka semdesetih). Slovenacka i druga uspesna preduzeca ne bi imala samo trziste nego i gde da se sire i otvaraju pogone kad je pocela evropska i svetska liberalizacija trgovine. To je bila istorijska sansa za Jugoslaviju gde investicije ne bi zavisile od partijskih aparatcika nego od uspesnosti i profitabilnosti preduzeca. SFRJ je u tom pogledu imala ogromnu prednost nad drugim istocno-evropskim drzavama. Stabilizacija dinara i ulazak stranog kapitala u SFRJ je bio ogroman korak u tom pogledu a ono sto je trebalo da sledi je upravo Slovenija pokazala - zatvaranje i likvidacija izgubljenih slucajeva ali, istovremena sanacija tamo gde je to bilo moguce i podrska malim i srednjim preduzecima liberalizacijom privrede. Upravo na taj nacin nije doslo do totalnog soka u Sloveniji i pored tranzicije i pored delimicnog gubljenja SFRJ trzista. Bez rata i sa MArkovicevim kursom bi ta tranzicija bila i u Sloveniji i u ostalim republikama mnogo bolja i brza. U neku ruku, Jugoslavija je mogla biti model sadasnjoj EU. Edited November 29, 2011 by Anduril

[Tribun_Populi]

Nije, jednostavno nije.U ekonomskom smislu je mogla, ali u onom što tome prethodi i što je preduslov toga - u političkoj stabilnosti i prilikama, nije nikada.Te su takve priče izlišne.

[badenac]

Analiza Zorana DjindjicaNesentimentalna,pomalo cak i antijugonostalicarska analiza dr Zorana Djindjica o tadasnjem stanju u SFRJ i potrebama sa njeno koranito menjanje, nalazi se na poslednjoj stranici Danasovog dodatka.Vredi procitati.

[badenac]

sasvim ispravno -+ odbrana i veci spoljno-politicki uticaj u poredjenju sa sadasnjom Slovenijom ili uopste balkanskim banana republikama. Ne vidim nista lose u takvoj drzavi gde bi na unutrasnjem planu republike bile politicko-ekonomski suverene uz, naravno, odredjena pravila/principe po pitanju valute i dugova. Ali, za tako nesto je potrebna politicka tradicija i politicka vizija koje nije bilo u Srbiji krajem osamdesetih (za razliku od pocetka semdesetih). Slovenacka i druga uspesna preduzeca ne bi imala samo trziste nego i gde da se sire i otvaraju pogone kad je pocela evropska i svetska liberalizacija trgovine. To je bila istorijska sansa za Jugoslaviju gde investicije ne bi zavisile od partijskih aparatcika nego od uspesnosti i profitabilnosti preduzeca. SFRJ je u tom pogledu imala ogromnu prednost nad drugim istocno-evropskim drzavama. Stabilizacija dinara i ulazak stranog kapitala u SFRJ je bio ogroman korak u tom pogledu a ono sto je trebalo da sledi je upravo Slovenija pokazala - zatvaranje i likvidacija izgubljenih slucajeva ali, istovremena sanacija tamo gde je to bilo moguce i podrska malim i srednjim preduzecima liberalizacijom privrede. Upravo na taj nacin nije doslo do totalnog soka u Sloveniji i pored tranzicije i pored delimicnog gubljenja SFRJ trzista. Bez rata i sa MArkovicevim kursom bi ta tranzicija bila i u Sloveniji i u ostalim republikama mnogo bolja i brza. U neku ruku, Jugoslavija je mogla biti model sadasnjoj EU.

Procitaj danasnji Danasov dodatak i britku analizu Zorana Djindjica koji je opovrgao mogucnost postojanja republickih suvereniteta bez postovanja suverenosti naroda i narodnosti.Uostalom,istorija mu je dala za pravo.

[Anduril]

Procitaj danasnji Danasov dodatak i britku analizu Zorana Djindjica koji je opovrgao mogucnost postojanja republickih suvereniteta bez postovanja suverenosti naroda i narodnosti.Uostalom,istorija mu je dala za pravo.

Suverenost naroda i narodnosti je arhaican princip a bio je arhaican vec tada u sirem evropskom kontekstu. Prosta konstatacija da svi gradjani SFRJ imaju ista prava bi bila sasvim dovoljna dok je suverenost republika bila upravo i izraz te istorijske tradicije suverenosti naroda.Problem je nastao kad je nekima u Hrvatskoj receno da su manjina ili na Kosovu da su gradjani drugog reda jer su bili narodnost ili su izgubili status naroda. Potpuna glupost i anahronizam. Istorija je pokazala nebrojeno puta da razliciti narodi itekako mogu ziveti zajedno bez takve podele ali i bez gubljenja etnickog identiteta prostom nadgradnjom a ne zamenom kao sto je pokusano jugoslovenstvom.P.S. Procitacu pa cu komentarisati detaljnije - mozda na nekoj drugoj temi. Edited November 29, 2011 by Anduril

[burekdzija]

Analiza Zorana DjindjicaNesentimentalna,pomalo cak i antijugonostalicarska analiza dr Zorana Djindjica o tadasnjem stanju u SFRJ i potrebama sa njeno koranito menjanje, nalazi se na poslednjoj stranici Danasovog dodatka.Vredi procitati.

Vrlo interesantno, narocito predlog trodomnog parlamenta. Nije napisao nazalost kako je zamislio izbore za ova tri doma, tj. koji bi se birali direktno a koji posredno. Verovatno je imao ideju da se u nekom momentu vece gradjana i vece naroda spoji u klasican demokratski parlament sa direktnim izborima.

[MancMellow]

Rec formalni u oznacavanju pocetka raspada u mom postu je greska, visak koji moze da navede na pogresno zakljucivanje.Centralna vlast je svojim reformama i cistkama unutar republika za samo nesto malo vise od deset godina de facto konfederalizovala drzavu dajuci mogucnost istim tim republikama za jos autonomnije delovanje u okviru tzv, savezne drzave. Centralna vlast u liku i delu Josipa Broza uklanjanjem republickih rukovodstava pokusavala je da pravi vestacke ravnoteze, a kako bi ideoloska i politicka elita ostala sto duze u sedlu. Tako su Muslimani postali nacija, Albanci izveli separatisticku pobunu 1968., nakon sto im je veliki tata urucio Rankovicevu glavu i pomilovao ih po glavi, Maspokovci neutralisani zbog isuvise netolerantnog nacionalizma, a Marko i Latinka zbog igranja sa novim ekonomskim tendencijama iako su po nacionalnom pitanju bili na titoistickoj liniji.

Vidi, SFR Jugoslavija je za mene bila jednopartijska komunistička diktatura. Činjenica koju sam naveo kao primer mi je dovoljan dokaz da je vlast i početkom 70-tih i dalje bia čvrsto u rukama državnog partijskog vrha. Prebacivanje veće težine odlučivanja na republičke kadrove ne mora i ne znači nužno "početak raspada" države, ali u uslovima u kojima to nije praćeno demokratizacijom na nivou cele države stvaraju se odlični preduslovi da se raspad države i desi. Drugim rečima, Brozova vlast, naravno, snosi najveću odgovornost za stvaranje uslova da se zemlja raspadne (mada Milošević snosi najveću, ne i jedinu, odgovornost za to što se raspala onako), ali ta odgovornost ne leži primarno u decentralizaciji određenih sistema odlučivanja u Jugoslaviji, nego u gušenju demokratskih i liberalnih tendencija (bilo gde). Stoga je istorija smanjivanja delokruga delatnosti SDB-a, iako naravno legitimno polje istraživanja u pronalaženju uzroka dezintegracije zemlje, ipak sekundarno u odnosu na istoriju s jedne strane ideoloških, a sa druge formalnih promena koje su se dogodile u sistemu upravljanja državom.

Tvoje pitanje o tome ko misli da je raspad poceo 1962. moglo bi da sadrzi i onaj poznati refleks ovdasnje inteligencije sa drustvenih nauka koja nije navikla da procese sagledava i iz perspektive srodnih i bliskih nauka. O ovome o cemu pisem imas dovoljno literature na fakultetima koji se bave bezbednosnim pitanjima. Najozbiljnije se od istoricara time bavio Petranovic, pre svega kroz ono sto je rekao izmedju redova.

Pa bar poslednjih 20 godina nije zabranjeno u negativnom svetlu pominjati Broza u kontekstu očuvanja/razbijanja Jugoslavije. Koju literaturu preporučuješ?

[Tribun_Populi]

Istorija je pokazala nebrojeno puta da razliciti narodi itekako mogu ziveti zajedno bez takve podele ali i bez gubljenja etnickog identiteta prostom nadgradnjom a ne zamenom kao sto je pokusano jugoslovenstvom.

Do prve veće posleratne promene u tom okviru došlo je kada je jugoslovenski režim pridodao koncepciju "socijalističkog jugoslovenstva" manje problematičnoj ratnoj paroli "bratstva i jedinstva". Ova promena delom je bila motivisana potrebom režima da se bavi posledicama razlaza između Tita i Staljina, 1948 godine. Direktne posledice događaja iz 1948. godine - neprijateljstvo sovjetskog bloka, koje je gotovo došlo do stanja neobjavljenog rata - nametnule su nuždu da jugoslovenske vođe promovišu odanost Jugoslaviji, ili "socijalističkom patriotizmu," u odnosu na odanost međunarodnom komunizmu.[70] Ispostavilo se da su indirektne posledice događaja iz 1948. godine - privredna i politička destaljinizacija, koja je počela kao improvizovana reakcija na izopštenje i postala "jugoslovenski samoupravni socijalizam" - bile još značajnije u krojenju jugoslovenske politike vezane za nacionalno pitanje.[71] Decentralizacija privrede donela je nove ekonomske nedaće starim nacionalnim i regionalnim rivalima, a politička liberalizacija je konfliktima, koji su iz nje proizašli, dala više slobode da se ispolje. Posledica toga bilo je povećano ispoljavanje nacionalnih antagonizama, čak i među komunističkim kadrovima, što je predstavljalo neugodan razvoj događaja za režim koji je, kako je prethodno rečeno, svoj legitimitet u velikoj meri zasnivao na tvrdnji da je za vreme rata uspeo da reši nacionalne probleme u Jugoslaviji. Osnovne odlike teoretskog odgovora režima - na jugoslovenski način preformulisana opšta marksistička premisa, po kojoj klasa ima prednost u odnosu na naciju - pojavile su se u periodu između 1952. i 1953. godine.[72] Režim je tvrdio da se jugoslovenski socijalizam tradicionalnim nacionalizmima neće suprotstaviti zamenom ili potiskivanjem već postojećih nacionalnih identiteta, već stvaranjem novog, glavnog socijalističkog identiteta. Prema rečima Edvarda Kardelja, vodećeg slovenačkog komuniste i glavnog teoretičara u rukovodstvu Jugoslavije, putem samoupravnog socijalizma (konkretno, nove vrste svojinskih odnosa, koje je on podrazumevao) biće stvorena "socijalistička zajednica nove vrste, u kojoj će jezik i nacionalna kultura postati sekundarni činilac".[73] Ovaj pojam zajedništva ponekad je nazivan "socijalističkim jugoslovenstvom," što je formulacija namenjena naglašavanju razlike između ovog jugoslovenstva zasnovanog na zajedničkoj privrženosti socijalizmu, i jugoslovenstva zasnovanog na nacionalnim karakteristikama, koje je postojalo u državi u međuratnom periodu. Socijalističko jugoslovenstvo zapravo se može smatrati pokušajem stvaranja građanskog nacionalizma, ukoliko se građanski nacionalizam shvata u smislu u kojem ga je koristio Anthony Smith, kao "svevladajuća i ujedinjujuća simbolika i ideologija," koja pojedincima omogućava da se "jednako ugodno osećaju u dva koncentrična kruga odanosti i identifikacije".[74] Stoga, u programu usvojenom na Sedmom kongresu Saveza komunista Jugoslavije (SKJ-a), 1958. godine, socijalističko jugoslovenstvo se, pažljivo i bez upotrebe nacionalnih izraza, definiše kao:svest o socijalističkom jugoslovenstvu, jugoslovenski socijalistički patriotizam, koji nije suprotan, već nužni internacionalistički dodatak demokratskoj nacionalnoj svesti, u uslovima socijalističke zajednice naroda. To nije pitanje stvaranja nekakve nove "jugoslovenske nacije," umesto postojećih nacija...[75] Nekoliko mera, koje su uvedene u periodu od početka do sredine pedesetih godina, bile su odraz pojačanog naglaska koji je režim stavljao na jedinstvo Jugoslavije. Ustavnim zakonom iz 1953. godine (koji je bio ustav po svemu, samo ne po nazivu), umanjena su formalna prava republika, a naročito njihova uloga u saveznim zakonodavnim telima.[76] Popisom iz 1953. godine (drugi posleratni popis, prvi je održan 1948. godine), uvedena je nova kategorija: "Jugosloveni, [nacionalno] neopredeljeni."[77] Godine 1954, Novosadskim sporazumom (koji su potpisali vodeći srpski, hrvatski i crnogorski lingvisti), potvrđeno je da je "srpskohrvatski ili hrvatskosrpski" jezik jedan književni jezik, sa dva jednako važeća pisma, latinicom i ćirilicom, i dva dijalekta, ijekavskim i ekavskim.[78] To je predstavljalo značajno odstupanje od principa ugrađenih u Ustav iz 1946. godine, u kojem su se srpski i hrvatski tretirali kao posebni jezici.[79] Konačno, organizovana kampanja u cilju veće kulturne saradnje između republika počela je u periodu između 1955. i 1956. godine. [80] S obzirom na restriktivnu političku klimu toga doba, teško je izmeriti u kojem stepenu je narod prihvatio koncepciju socijalističkog jugoslovenstva. Po svemu sudeći, prihvatljivost te koncepcije zavisila je od više faktora: zgražanja nad međunacionalnim zverstvima u Drugom svetskom ratu, ponosa na položaj Jugoslavije, kao primera socijalističke zemlje koja ne pripada nijednom bloku i osnivača Pokreta nesvrstanih (čija prva konferencija je održana u Beogradu 1961. godine), kao i opštijeg uverenja da nacionalni identitet sve više gubi na značaju u modernom svetu.[81] Tako formulisano, socijalističko jugoslovenstvo moglo je da se dopadne svim građanima Jugoslavije. Međutim, za one koji nisu bili Srbi, njegovoj privlačnosti je uvek potencijalno (a često i u stvarnosti) bio suprotstavljen strah da je to "jugoslovenstvo" zapravo samo maska ispod koje se krije nacionalizam najvećeg naroda - Srba. S druge strane, Srbi nisu morali da se plaše da će jugoslovenstvo podrazumevati asimilaciju najvećeg naroda, iako su neki od njih sumnjali da to podrazumeva gubitak njihovog vlastitog identiteta. U stvari, neki srpski pobornici socijalističkog jugoslovenstva vezivali su ga barem za delimično odricanje od srpske nacionalne tradicije, kao što je ćirilica.[82] Pored toga, socijalističko jugoslovenstvo je, po svemu sudeći, nudilo svojevrsno rešenje srpskog nacionalnog problema posle 1945. godine, a to je potreba da se Srbi podjednako ograde od "unitarističkog" jugoslovenstva i tradicionalnog srpskog nacionalizma, uz istovremene dalje pokušaje da se opravda postojanje jugoslovenske države. U takvim okolnostima, jedva da je bilo iznenađujuće to što je socijalističko jugoslovenstvo mnoge svoje najvatrenije pristalice steklo među srpskim intelektualcima. Isto tako se moglo predvideti da će ova koncepcija naići na najžešću kritiku od strane Slovenaca, bez obzira na to što je njen intelektualni otac, Kardelj, i sâm bio Slovenac. Isti oni činioci, koji su, u strukturnom smislu, doprineli naklonjenosti Srba da podrže jugoslovenstvo, imali su suprotan efekat na Slovence i njihovu nacionalno homogenu republiku, sa malim brojem stanovnika. Srpsko-slovenačke rasprave oko tumačenja socijalističkog jugoslovenstva počele su sredinom pedesetih godina da bi vrhunac dostigle u čuvenoj polemici između srpskog književnika (a kasnije i predsednika Savezne Republike Jugoslavije), Dobrice Ćosića, i slovenačkog književnog kritičara, Dušana Pirjevca. Obojica su bili istaknuti partijski intelektualci, a u međusobnoj polemici su, po svemu sudeći, postupali kao posrednici republičkih partijskih rukovodilaca, čija su se neslaganja i dalje uveliko krila od javnosti.[83] Iako je predmet te polemike tobože bio pravo tumačenje socijalističkog jugoslovenstva, ona se, između redova, uvijeno izražena u granicama titoističkog načina govora, ticala odnosa između jugoslovenske države i njenih republika. Prava republika, tvrdio je Pirjevec, najveća su svetinja. Republike "svakako čine nacionalne organizme ... nedodirljive poput svakog organizma." Ćosić (iako nije osporavao federalni oblik Jugoslavije) optužio je jugoslovenske rukovodioce za promovisanje "nacionalnog birokratizma" i insistirao je na tome da samo jugoslovenska država može da podrži ideal internacionalizma. [84] Tokom ove razmene mišljenja, Pirjevec je tvrdio da, po njemu, između nacionalnih prava i prava republika stoji znak jednakosti, očigledno ne uviđajući razlike u primeni te jednakosti na višenacionalnu državu, u kojoj su se nacionalne i političke granice jedva poklapale. Sa svoje strane, Ćosić isto tako nije uviđao greške u svojoj pretpostavci da je samo po sebi očigledno da je jugoslovenska država, u kojoj su Srbi daleko najveći narod, čuvar "internacionalizma." Tako je njihova polemika predstavljala rane stadijume srpsko-slovenačkog razgovora gluvih, koji su se odnosili na prava svih jugoslovenskih naroda i republika, i bila je odraz stavova, koji će se provlačiti tokom čitavog postojanja socijalističke Jugoslavije i koji će na kraju uticati na njen raspad. Ta polemika je takođe ukazala na teškoće u formulisanju koncepcije "jugoslovenstva," koja bi bila prihvatljiva za sve jugoslovenske narode i na taj način je nagovestila krhkost "socijalističko jugoslovenskog" rešenja srpske nacionalne dileme.

http://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/prosexp/bcs/mil-r-budding-b.htmToliko o prostoj nadgradnji.

[Anduril]

http://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/prosexp/bcs/mil-r-budding-b.htmToliko o prostoj nadgradnji.

Izvini, ali izgleda da ti je promaklo ono socijalisticko u tekstu. Jugoslovenstvo u SFRJ jeste u praksi sluzilo i za konstantu represiju nacionalistickog/etnickog a promociju autoritarno-socijalistickog identiteta na racun svih drugih. To je bio osnovni problem jer to socijalisticko jugosloventsvo nije imalo mnogo zajednickog sa gradjansko-liberalnim jugoslovenstvom koje nikad nije uspostavljeno a koje moze biti u potpunosti kompatibilno sa etnickim identitetom u slucaju EU i evropejstva. Komunizam i nacionalizam nisu kompatibilni kad je u pitanju identitet i zato je sve to sklepano na silu pa se tako i raspalo sto je dobro objasnio M16.

[MancMellow]

Zato sto ona izaziva sok u sistemu kao sto joj i ime kaze. U jako problematicnim drustvenim okolnostima krajem 80ih u Jugoslaviji uvoditi tako nagle mere je lose. To se i pokazalo.

Da, pokazalo se. Raspala se zemlja, "dogodio se" rat, 1991. smo opet ušli u inflaciju, privreda je i konačno propala. I sve zbog Ante Markovića :( Ne sve, ali uglavnom. A ako nije ni uglavnom, on je jednako kriv koliko i Milošević i Tuđman recimo...

A, tebi ne bi odgovaralo da se sto brze vraca ulozeno iz problematicnog ulaganja?Ne razumem sta si hteo da kazes sa Nemcima, Japanom, Kinom? To nama nije odgovaralo jer nam je otisla vrednost iz zemlje u ogromnim razmerama a izvoz nije mogao da raste zbog prejakog dinara. Duplo golo.

Sreća pa smo imali onaj crack za igricu koji ti omogućava da i kad imaš tako katastrofalnu spoljnotrgovinsku situaciju da ti rastu devizne rezerve.

Novac se sakuppljao od poreza, carina itd. za budzet a odatle se placao i dug. Ako je hiperinflacija onda to skupljeno ima malu vrednost kada se kovertuje u devize i ta vrednost svakodnevno pada prilicno(1989 je inflacija preko 2 000%). A, to se kreditorima nije dopalo. Medjutim, sa precenjenim novim dinarom u vrlo kratkom periodu mozes dobiti vecu sumu deviza za isplatu duga.

A čim nešto njima odgovara znači da je to loše i za nas...međutim, ti kažeš:

Yup, ali se zato dug smanjivao sto je i bio cilj MMF

FYI dug je, po tvom omiljenom izvoru, tokom 1990-te godine porastao za 1 milijardu dolara, tako da ne znam čemu priča da se sve žrtvovalo vraćanju duga. Normalno je da se u uslovima liberalizacije privrede poveća uvoz. Ono što je međutim takođe bitno je da se nije smanjio izvoz, nego se tokom godine povećao za 200 miliona dolara. Dalje si rekao:

Negde oko 600 000 ljudi je izgubilo posao do septembra 1990

Dok je upravo po CIA Factbooku situacija ovakva:Unemployment rate: 15% (1989)Unemployment rate: 16% (1990) E sad još samo da nas ubediš da je 1% u promeni stope nezaposlenosti u SFRJ jednako 600 000 ljudi i sve je ok...Ono što je radio Ante Marković je bio put (koji iz političkih razloga nije imao šanse) da se Jugoslavija mnogo lakše nego ostale istočne zemlje prevede u kapitalizam. Naravno, to je bilo nemoguće bez demokratizacije i to na nivou Jugoslavije, a za to volje nije bilo ni kod koga.edit: vuku me "evri" Edited November 29, 2011 by MancMellow

[kim_philby]

Izvini, ali izgleda da ti je promaklo ono socijalisticko u tekstu. Jugoslovenstvo u SFRJ jeste u praksi sluzilo i za konstantu represiju nacionalistickog/etnickog a promociju autoritarno-socijalistickog identiteta na racun svih drugih. To je bio osnovni problem jer to socijalisticko jugosloventsvo nije imalo mnogo zajednickog sa gradjansko-liberalnim jugoslovenstvom koje nikad nije uspostavljeno a koje moze biti u potpunosti kompatibilno sa etnickim identitetom u slucaju EU i evropejstva. Komunizam i nacionalizam nisu kompatibilni kad je u pitanju identitet i zato je sve to sklepano na silu pa se tako i raspalo sto je dobro objasnio M16.

kako je tacno vrsena represija etnickog u jugoslaviji?bez uvreda ta tvrdnja je uzasno pojednostavljena a moze se cak i reci prepisana iz nacionalisticke literature.takodje, komunizam i nacionalizam mogu biti kompatibilni (makar u nekim svojim oblicima). jedno od kljucnih pitanja ranog komunizma jeste pitanje saradnje sa nacionalnom burzoazijom u borbi protiv imperijalizma. na to pitanje su cesto dati potpuno oprecni odgovori: od roze luksemburg do staljina.ovo bez neke zelje da ulazim u dublju raspravu. o jugoslovenstvu, jugoslaviji i nacionalnom pitanju u soc. jugoslaviji vec smo raspravljali te razgovor mozda mozemo nastaviti o tome i na drugom topicu.inace, glasao za nesto cetvrto.

[Tribun_Populi]

Izvini, ali izgleda da ti je promaklo ono socijalisticko u tekstu. Jugoslovenstvo u SFRJ jeste u praksi sluzilo i za konstantu represiju nacionalistickog/etnickog a promociju autoritarno-socijalistickog identiteta na racun svih drugih. To je bio osnovni problem jer to socijalisticko jugosloventsvo nije imalo mnogo zajednickog sa gradjansko-liberalnim jugoslovenstvom koje nikad nije uspostavljeno a koje moze biti u potpunosti kompatibilno sa etnickim identitetom u slucaju EU i evropejstva. Komunizam i nacionalizam nisu kompatibilni kad je u pitanju identitet i zato je sve to sklepano na silu pa se tako i raspalo sto je dobro objasnio M16.

Pazi, u tom periodu (1953-1971) može se reći da je druga Jugoslavija bila najdemokratičnija, u smislu postojanja izbora za opštinske skupštine po mesnim zajednicama, po privrednoj reformi i liberalizaciji itd. Uvodna dva pasusa citiranog teksta su ključna za pobijanje tvoje tvrdnje.Da ponovim:

Decentralizacija privrede donela je nove ekonomske nedaće starim nacionalnim i regionalnim rivalima, a politička liberalizacija je konfliktima, koji su iz nje proizašli, dala više slobode da se ispolje. Posledica toga bilo je povećano ispoljavanje nacionalnih antagonizama, čak i među komunističkim kadrovima, što je predstavljalo neugodan razvoj događaja za režim koji je, kako je prethodno rečeno, svoj legitimitet u velikoj meri zasnivao na tvrdnji da je za vreme rata uspeo da reši nacionalne probleme u Jugoslaviji.

To "socijalističko jugoslovenstvo" je, u organizacijskom smislu, potpuno adekvatno onome što bi se moglo nazvati funkcionalnom federacijom, ono što je Slobodan Milošević izrazio na XIV kongresu SKJ u devizi "jedan čovek - jedan glas". Slažem se da je falila tu komponenta liberalizacije i isticanja građanina u prvi plan, ali jednako tvrdim da tako nešto ne bi opstalo, upravo zbog onog gore.A još manje nekakva konfederalna zajednica, s time se uopšte ne treba zanositi. Uostalom, to je u onom odeljku Đinđićeve knjige koji je "Danas" objavio on sam lepo i konstatovao -> treba joj dati šansu, kako bismo mirne duše dočekali raspad.To su drugovi uvideli još 1971. Evo druga Kardelja:

20. svibnja 1971.Razgovor s Kardeljem o budućnosti Jugoslavije. Opterećen dramatičnim sukobima u Jugoslaviji, zamolio sam Kardelja za razgovor. Kao uvod referirao sam mu da je u Hrvatskoj nastao i dalje se razvija masovni nacionalni pokret, a da Srbija samo što nije planula. Po svojoj profesorskoj sklonosti Kardelj mi je održao pravo predavanje o nastanku Jugoslavije i njezinu razvitku od 1918. do danas te o njenoj budućnosti. Evo glavnih teza: - Jugoslavija je produkt epohe imperijalizma, ona je projekt i diktat velikih sila, pobjednica u Prvom svjetskom ratu, a ne djelo vjekovnih težnji njenih naroda. Kao takva ona nije niti može postati organska i trajna zajednica, već je jedan povijesni promašaj. - Teze KPJ od sredine 1920-ih do sredine 1930-ih godina da je ona umjetna tvorevina povijesno je bila točna i opravdana. Napuštanje tih teza i odustajanje od sredine 1930-ih bio je odgovor na nacističku opasnost što smo prihvatili kao odluku Kominterne. - Svjetska konstelacija u Drugom svjetskom ratu nije nam davala drukčije rješenje osim Jugoslavije. - Sada smo u fazi stvaranja konfederacije. Nakon amandmana, koje ćemo donijeti za mjesec dana, pokušat ćemo održavati Jugoslaviju na takvim principima, sve dok se međunarodna konstelacija ne promijeni. Ako ni to ne bi išlo, moramo napustiti ideju Jugoslavije. Za takvu soluciju nužne su velike promjene u svijetu. Tako govori čovjek koji je uz Tita glavni utemeljitelj ove države. Radikalniji je od maspokovaca u Hrvatskoj.http://www.jutarnji.hr/kardelj-mi-je-rekao--jugoslavija-je-jedan-povijesni-promasaj/223811/

[bergasa19]

To su drugovi uvideli još 1971. Evo druga Kardelja:

Autor: Jutarnji list.

[Tribun_Populi]

^^Mislim da je Dušan Bilandžić.