tekstovi o fudbalu

[bergasa19]

Fijasko “isušivanja močvare”
Dean Duda
04.04.2014.
 

Dugo najavljivano rješavanje zakonski sumnjivih radnji u Hrvatskom nogometnom savezu zapelo je na iznuđenoj prijetnji Svjetske nogometne federacije o mogućem isključivanju reprezentacije sa Svjetskog prvenstva. No čija je zapravo nacionalna reprezentacija i tko ima pravo kontrole nogometne politike?

Jedna prošlotjedna vijest vezana uz sport i politiku ili politiku u sportu (odnosno stilskim ostacima žargona mrtvorođene tranzicijske socijaldemokracije: “sporta kao jedne od javnih politika”), prošla je relativno nezapaženo. Naime, recentno državno inspekcijsko propitivanje regularnosti i zakonitosti u hrvatskom nogometu, poznato pod radnim naslovom “isušivanje močvare”, urodilo je očekivanim fijaskom.

Dosta se u to “isušivanje” uložilo, i sa stajališta legislative, i sa stajališta organizacijskog i operativno – kroz edukaciju i medijsku galamu. Rezultat je bio na vidiku, gotovo kao u spektakularnim akcijama susjeda sa zapadne obale Jadrana u vrijeme Svjetskog prvenstva u Njemačkoj 2006. kad je Juve, olakšan tereta nekoliko naslova prvaka, nestao u bespućima drugoligaškog nogometa. Stjeran u kut ozbiljnim argumentima, Hrvatski nogometni savez (HNS), adresat “inspekcijskog nadzora”, uhvatio je malo zraka i pronašao minimalnu izlaznu strategiju: prijavio je grubi atak “države” svjetskoj nogometnoj organizaciji (FIFA) koja je pak u nekoj polusuvisloj prepisci s adresantom spomenute inspekcije, hrvatskim Ministarstvom znanosti, obrazovanja i sporta (MZOS) oštro ukorila “državu” zbog “upletanja politike” i ozbiljnog narušavanja autonomije jedne kantovski posve bezinteresne (“sviđalačke”) sportske sfere.

Nalazi državne sportske inspekcije, koji inače čekaju rasplet na Upravnom sudu, protumačeni su, dakle, kao protupravni nasrtaj pa je Petar Skansi, pomoćnik ministra zadužen za sport, rezignirano 24. ožujka položio oružje, uz obrazloženje kako “FIFA smatra da su zbivanja u nogometu posao nogometnih organizacija, mi smo upozoravali na neregularnosti, pa neka se sada FIFA bavi s neregularnostima u hrvatskom nogometu. Mi više nećemo”. Njegova (“država”, Vlada) reakcija uvjetovana je zapravo nedvosmislenom prijetnjom jer u pismu kojim se krovna svjetska nogometna organizacija očitovala, odnosno fragmentima koji su se pojavili u domaćim medijima, jasno i razgovjetno stoji: “(…) naglašavamo da se Statutom FIFA-e, a posebno čl. 13. i 17., od saveza članica FIFA-e traži da svoje poslovanje vode neovisno i bez ikakvog utjecaja trećih strana. Stoga je FIFA-ina Komisija za nacionalne saveze naglasila da bi se svaka Vladina odluka da jednostrano postupa u internim poslovima HNS-a, ako bi se primijenila, smatrala neumjesnim uplitanjem, te da bi se takav slučaj dostavio nadležnim FIFA-inim tijelima radi razmatranja i moguće odluke, kojom se mogu izreći kazne, uključujući i suspenziju, pa čak i reprezentacije sa Svjetskog prvenstva!”.

Mogući zametak legalnosti ispario je, u duhu žargona poslovne autentičnosti, u vidu neumjesnog miješanja treće strane u poslovanje, što jednostavno znači da je jedan oblik društvene djelatnosti u njegovim bitnim aspektima zakonski izvan dosega lokalne zajednice (koja, igrom političkog slučaja, zasad tu djelatnost uvelike financira javnim novcem), te da je posrijedi svijet za sebe, utemeljen na načelu autonomije i podložan isključivo izmještenom i hijerarhiziranom paralelnom svemiru koji o njemu odlučuje. I tek kad gospodar tog paralelnog svemira odluči da je regularnost lokalnog natjecanja problematična, tek će tad lokalna zajednica imati pravo na problem regularnosti i zakonitosti nogometnog natjecanja, koji će riješiti FIFA-ina ili UEFA-ina tijela i povjerenstva pa će, dakle, i rješenje problema stići u zajednicu s nekog drugog, višeg mjesta. Zajednica nema pravo na problem i rješenje jer takva su pravila igre.

Miješanje političke garniture, koliko god ona bila iritantna ili šeprtljava, u autonomiju sporta ipak se, sa stajališta zajednice, temelji na izborima ostvarenom demokratskom legitimitetu, i taj je interesni pokušaj rezultirao oštrim prijekorom i prijetnjom isključenja nogometne reprezentacije iz natjecanja u FIFA-inoj odnosno UEFA-inoj organizaciji. Međutim, čini se da je riječ o bitnom i propuštenom paradoksu. Nogometna reprezentacija nije, naime, reprezentacija “države” nego nacionalnog nogometnog saveza, čiji grb uostalom i nosi na dresu, onog istog koji tužaka “državu” organizaciji koja onda toj “državi” prijeti izbacivanjem reprezentacije saveza koji “državu” tužaka. Dakle, zašto se prijetnja sankcijama izriče “državi” odnosno MZOS-u? Za FIFA-u “država” ne postoji, za nju je tu čuvar i jamac autonomije nogometnog poslovanja HNS, subjekt historijski lišen bilo kakva osjećaja legalnosti, koji je toj istoj FIFA-i tužakao “državu” da se miješa u njegovu autonomiju, da bi ta ista FIFA-a zaprijetila “državi” da nacionalna reprezentacija, proizvod u djelokrugu nogometnog saveza koji štiti, može snositi sportske sankcije. Jednostavno, a komplicirano ili komplicirano, a jednostavno?

FIFA zapravo manipulira računajući na sportske emocije članova zajednice, i to čini na najprizemniji mogući način, znajući da “država” zna da to FIFA radi upravo stoga jer se taj politički pritisak u svijesti partitokratskih elita primitivno čita kao mogući broj glasova na sljedećim izborima, a reprezentacija je “svetinja” i ima “kult” i masu drugih spiritualnih elemenata. Za članove zajednice, nogometna reprezentacija jest “naša reprezentacija”, a ne HNS-a, neovisno jesu li njihove emocije nacionalističke, nacionalne ili sportske s jedne odnosno interesne, poslovne, poduzetničke, sponzorske, reklamne, medijske, turoperatorske ili pivovarske s druge strane, osobito u iščekivanju Brazila 2014.

Ovaj slučaj uzimamo kao simptom. Kakav će biti njegov konačni rasplet i hoće li se uskoro emitirati druga epizoda, zasad je manje važno, ali nipošto nije nevažno. Reprezentacija će nastupiti u Brazilu, “država” je dobila pljusku, hegemonijski je ugovor, unatoč svemu, očuvan u njegovoj relacijskoj postkolonijalnoj percepciji.

Istodobno čelnici HNS-a, historijski osjetljivi na autonomiju i legalnost, usred događaja koji su završili FIFA-inim prijekorima i prijetnjama, zajedno sa zagrebačkim gradonačelnikom oglašavaju dogovor o gradnji kampa nogometne reprezentacije na prostoru sportsko-rekreacijskog centra na Sveticama, u neposrednoj blizini maksimirskog stadiona, inače javnog i otvorenog za rekreaciju i sportske aktivnosti građana, i to, naravno, bez javnog natječaja. Preciznije: gradonačelnik im SRC Svetice prepušta besplatno da bi oni tamo sagradili kamp s popratnim i pripadnim sadržajem. Javni se prostor tako izravnom pogodbom čelnika saveza i gradonačelnika Bandića zapravo oduzima građanima koji su autonomno na izborima odlučili tko će ih predstavljati i time iscrpili svoje ovlasti “treće strane” u postupku “grubog narušavanja autonomije poslovanja” i “uplitanja politike” u vlastite sportsko-rekreacijske interese. FIFA-ine reakcije teško da će u ovom slučaju biti, jer je trenutno više zaokupljena nesolidno građenim brazilskim favelama i teškom mehanizacijom, legalistima iz HNS-a je slučaj jednostavno ispod njihove moralne, pravne i poslovne razine, i preostaje još jedino zagrebačka Gradska skupština, kao reprezentativno tijelo kako-tako skupljene volje građana, u pokušaju da o toj temi progovori koju sljedeći tjedan.

I kad bismo spektar problemski dalje proširili na činjenicu da je građanima koji financiraju veliku većinu nogometnih klubova i plaćaju obaveznu pretplatu javnoj televiziji, uskraćena mogućnost gledanja prijenosa domaćeg nogometa jer pravima raspolaže telekomunikacijska korporacija odnosno njezin ponuđač usluga kabelske televizije, zatekli bismo sličan problem. Kad bismo, na primjer, dodali i financijski i programski krah Sportske televizije, što ju je prije nekoliko godina javnim novcem pokrenuo Hrvatski olimpijski odbor (HOO), iznova bismo se jednakom logikom zapitali: je li krah tog megalomanskog projekta utemeljenog na javnom novcu u djelokrugu “države” ili Međunarodnog olimpijskog komiteta. Tko financira rad HOO pa tako i Sportsku televiziju? I što s tim imaju građani, a što autonomija?

Sport je, ukratko, nastavak dominantne politike repertoarom istih sredstava na jednako brutalan način i na periferiji i u centru. Preciznije i uže: i u centru periferije i na periferiji te periferije. Između lokalnih dobitnika u procesu tranzicije i vlasnika nekog kluba iz “lige petice” – koji mijenja tradicionalnu boju dresa kluba nakon što ga je kupio ili želi po svaku cijenu promijeniti njegovo stotinu godina staro ime (Cardiff i Hull najnoviji su primjeri iz engleske prve lige) – nema velike razlike, jednako kao što razlike nema u kupnji najboljih igrača suparničkih momčadi, najčešće jedinom ozbiljnom konkurentu i to za vrijeme trajanja sezone, što najbolje pokazuje odnos Bayerna prema Borussiji iz Dortmunda.

Ako u tako postavljenom sportu/nogometu tražimo svijet rada, naći ćemo neisplaćene plaće, kladionički biznis neposrednih proizvođača (iz očaja preživljavanja ili zaigranog interesa), sumnjive transakcije, zaboravljene nogometaše u imigrantskim kampovima i navodno legaliziranu trgovinu malodobnim dječacima prema FIFA-inim pravilima (zbog čega je Barcelona ovih dana ozbiljno kažnjena pa je i dogovoreni transfer Alena Halilovića navodno na klimavim nogama).

Ako ga promotrimo institucionalno i organizacijski, zateći ćemo djelatnost izvan zone legalnosti, prepuštenu volji lokalnih moćnika i zakržljalom pravnom osjećaju krovnih organizacija, mitove i kultove nacionalnih reprezentacija, kartelsko-bratske veze klubova u istom rangu natjecanja, globalno dereguliranu djelatnost bez minimalne ideje tzv. financijskog fair playa. Zateći ćemo, na primjer, udrugu građana GNK Dinamo koja ima veći godišnji proračun od svih hrvatskih prvoligaša zajedno.

Ako pak to sportsko-nogometno polje pogledamo kao pozornicu socijalnih aktera, uprizorit će se mreža kompradorsko-poslovne i političke elite organizirane prema mafijaškim principima i političkoj sklonosti financijskog transfera u preferirani sport ili klub, opet naravno, omiljenog političara (veza Cezara Vučića i Crvene Zvezde u tom smislu nije samo Partizanov problem).

Ako jednakom logikom pogledamo stvari “odozdo”, u kadar ulazi isisavanje javnog novca, privatizacijsko uništavanje (nekad) zajedničkih (ponajprije prostornih i infrastrukturnih) sportskih dobara i najčešće prazni ili poluprazni domaći stadioni. U toj višesmjernoj relaciji centra i periferije kuca netaknuto srce odozgo skrojenog kapitalizma i hrani se, slučaj FIFA – HNS – MZOS to jasno pokazuje, nezasitno svim našim sportskim emocijama, sentimentima, nostalgijama i nadama. Jer barem emocija i nade imamo u nepreglednim količinama.

Postsocijalistička sportska tranzicija zapravo je problem nereflektiran na svim razinama i u svim točkama cirkulacije. U tom smislu sportska navijačka publika, kako god se samoperceptivno smještala u socijalnoj stratifikaciji, dijeli tranzicijski ishod radnika. U šetnji pored ili u organiziranom obilasku devastirane tvornice u koju su uložene godine rada ili nogometnog stadiona na kojemu su potrošena desetljeća navijačke ili kibicerske participacije, da ne spominjemo gradske ili prigradske rekreacijske centre i igrališta koji se danas iznajmljuju onima koji su nekad bili njihovi nominalni vlasnici, javljaju se zapravo jednaki osjećaji da se nešto vrijedno u međuvremenu izgubilo. I sva se mudrost svijeta sastoji jedino u činjenici kako to iznova steći, ali uz minimalni dijalektički ulog da je gubitak iskustvo koje ne treba zaboraviti.

[bergasa19]

Politika

Društvo
IGRAČ KOGA SMO VOLELI: S BAJROM ŽUPIĆEM, U NOVOM PAZARU
Half s dozvolom za ubijanje

Najveći kostolomac jugoslovenskog fudbala govori o tome kako je zaustavljao Piksija i Sliškovića, zašto je štedeo Savićevića i Prosinečkog i kako je moguće da nikada nije dobio crveni karton zbog grube igre
 

Novi Pazar – Legenda kaže ovako: u leto 1984. godine, desetočlana ekipa uprave Partizana krenula je za Novi Pazar. Njihov zadatak je bio da dovedu u Beograd Bajru. Bajru Župića. Došli su po halfa s dozvolom za ubijanje!

Najveći krljator morao je da stigne u prestonicu kako bi Partizan konačno zavladao bivšom slavnom jugoslovenskom ligom. Za to im je bio neophodan Novopazarac zbog kojeg su se tresle vilice, a bogami, i gaće, najvećim napadačima toga doba.

Beograđani nisu uzalud bili misteriozni. Trebalo je iz Pazara izvući velikog, nesalomivog i opakog igrača s Konan frizurom.

I, zakukaše Novopazarci: „Oteše nam našeg Bajra…”

I, oteše ga Beograđani. Mada, posle toliko godina, mnogo romantičnije zvuči priča da je Bajro u Beograd stigao autobusom, a potom seo u tramvaj i došao, posle više sati lutanja, do stadiona Partizana.

Priča se i da je posle potpisivanja ugovora u beogradskoj bašti sedeo u raskopčanoj košulji na cvetove i u prašnjavim, kabriolet cipelama, uparenim s belim čarapama. Priča se i da je od kluba zahtevao samo da mu srede gornju vilicu jer je sve zube izgubio na krvavim utakmicama Druge lige SFRJ.

Navijači su mu pripisivali čarobne moći, obožavali su tu prostodušnu ljudinu, koji je bio socijalističko-samoupravna preteča Čaka Norisa.

Pedesettrogodišnji Bajro Župić sada je direktor Omladinske škole FK Novi Pazar. Čeka me u kafiću. To je njegov svakodnevni ritual. Čim izađe sunce, on izađe u čaršiju da popije prvu kafu.
Nije se promenio taj dobrodušni, skromni i nasmejani grubijan velikog srca. Igrao je u Partizanu zajedno s Milkom Đurovskim, Katanecom, Vokrijem, Ušketom Vučićevićem…

Pet godina bio je heroj „grobara” koji su ga beskrajno voleli. Bio je Obeliks Prve lige SFRJ, na mestu zadnjeg veznog, sa specijalnim zadatkom: da prođe čovek, ali nikako lopta.

– Stvarno su me smatrali za ubicu. Kaže mi trener: „Samo ti, Bajro, čuvaj igrača”. I ja čuvô. Na svakom derbiju sam dobijao žuti karton. Pazio sam Piksija, Savićevića, Mlinarića, Blaža Sliškovića, Skočajića… Bio sam zadužen da budem flaster najvećim desetkama jugoslovenskog fudbala. Tako ti je nekad bilo, kad se znao red. I na stadionu, i u državi. Svaki tim je imao tri glavna igrača: golmana, koji je nosio jedinicu, centarhalfa, koji je nosio peticu, i najvećeg umetnika, koji je nosio desetku na dresu. Ja ne razumem sada ove brojeve i ove igrače: kači svako dres koji ’oće – priča Bajro, u rano, novopazarsko jutro.

Bajrova filozofija igre bila je jednostavna. Krenuo bi on odmah oštro i dobijao žuti karton. Kada bi prišao drugi put, „desetke” su se ljubazno sklanjale, a publika padala u sevdah. Kao da i sada čujem huk s Partizanovih tribina – njegovo ime. Mnogo njegovih startova je bilo za krivičnu prijavu i da je tada važio ovaj kriterijum suđenja Bajro bi se narobijao.

Ali, u toj nezaboravnoj ligi nije bilo maminih maza, nego su fudbal igrale igračine, a sudije nisu bili aktivisti Crvenog krsta. Umešao se Bajro i u farmakologiju. Bajerov aspirin, postao je „bajrov”, koji se delio Zvezdinim napadačima.

– Igrao se viteški fudbal. Nisam davao da me neko dribla. Pazite, ono su bili najveći igrači Evrope u to vreme, ali kada sam slušao „grobare” s juga, dobijao sam krila. Sećam se svoje prve utakmice na stadionu Partizana. Gostovao je splitski Hajduk, a ja sam bio zadužen da čuvam Blaža Sliškovića. Deset minuta do kraja, a Slišković me tresne laktom po licu. Počnem ja da krvarim, lekar kaže treneru da me zameni. „Kakva crna zamena”, kažem ja. „stavljaj mi zavoj na glavu”. Slišković primi loptu, a ja – dvadeset metara daleko od njega. Zaletim se i uklizam. Slišković ostavi loptu i pobeže. Ja proklizam na atletsku stazu i rasturim reklame. Jug je skočio kao da sam dao gol – smeje se leteći Bajro. Bila je to ljubav na prvi pogled između grubijana i navijača.

Prošlo je 30 godina, ali se on seća svakog detalja velikog derbija sa Zvezdom. U poslednjem minutu, Piksi je uzeo loptu i stao na nju, pored korner zastavice. Zvezda je vodila i Piksi je čekao da sudija odsvira kraj. Ali, nije đavo davao mira Piksiju. Pogleda on ljutog Bajra, podigne prst i pozove ga: „’Ajde, priđi, Bajro, uzmi loptu!”

Bolje da je Piksi uzeo crvenu maramu i okačio je na rogove biku u Pamploni. Bajro se zaleteo. I polete u vazduh i lopta, i korner zastavica, i reklama. Polete u nebo i Piksi!

Ali, publika je volela takvu igru. Piksi mu je samo pružio ruku, malo se pridržao za bubrege, vratio unutrašnje organe na svoje mesto i krenuo dalje.

Vodio je Bajro mnogo slavnih bitaka s Dejanom Savićevićem, ali je Dejo za njega ostao veliki gospodin. I, Bajro tek sada otkriva kako ga je bukvalno čuvao, iz humanitarnih razloga. Čuvao je Deju od samoga sebe!

– Nije zaradio mnogo modrica od mene. Nije imao snage, pa sam se plašio da ga, sirotog, ne povredim. Zato bih se samo zalepio za njega i mrko ga pogledao. Odmah su ga menjali u šezdesetom minutu. Tako sam pazio i na Robija Prosinečkog. Tek dva, tri malo jača starta, da utrne od straha – priča nežna dušica od čoveka i fudbalera.

Ali, valjda su takvi svi kostolomci. Dejo i Robi su mu bili laki za čuvanje. Najteži mu je bio, zamislite, Skočajić iz Veleža. Nizak i jak, kao Bajro.

– Mlinarić iz zagrebačkog Dinama je takođe bio gadan. Morao sam da ga ubijem na mrtvo, što se kaže, pa da ga smirim. Imao sam imao sledeću viziju: igrač nije smeo licem da se okrene ka meni. Jer, ako se okrene, nemam šansi, predriblaće me – priseća se Bajro.

Mladi Novopazarci tek sada shvataju kakav je igrač bio, jer SOS kanal sve češće reprizira snimke starih utakmica. I vide dečaci iz Novog Pazara legendu koji nikada u karijeri nije dobio crveni karton zbog oštrog starta! Bajro je samo jednom pocrveneo, ali ne zato što je izlomio nekog tamo Nedića iz Sarajeva, nego zato što su se previše raspričali. Što rečima, što pesnicama.

Ali, kasnije bi svi zajedno otišli na piće. Dželat i njegova žrtva. Slušajući Bajra Župića, shvatam da to nije samo jugonostalgičarska patetika. To je bio fudbal koji su igrali moćni i fer igrači.

Nisi mogao, crni sine, da tek tako odeš u Zenicu, Skoplje, Ljubljanu, Rijeku ili Tuzlu pa da pobediš. Bajro je siguran u jedno: svaki tadašnji dribler s brojem deset danas bi bio svetski as.
Zato bi Bajro dekretom zabranio da igrači nose desetku u srpskom fudbalu. Zato što je beskrajno poštovao one koje je lomio.

Bajro, Šimunić i Sulejmani

Valjda je Bajro Župić najpozvaniji čovek u Srbiji da komentariše strašan start hrvatskog reprezentativca Josipa Šimunića nad Miralemom Sulejmanijem, na nedavnoj utakmici između Srbije i Hrvatske u Beogradu:

– Takvih sam startovao imao kol’ko hoćeš. Šimunić nije imao drugi izbor osim da spasava svoj gol. Jer, Sulejmani mu je već pobegao i gol je bio neizbežan. Nego, zašto niko ne govori kako je posle takvog starta nastavio da igra Sulejmani? Kao nekada veliki igrači, igrao je na jednoj nozi, do kraja meča – priča Župić.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 15/09/2013

[bergasa19]

Novossti

Odbrana Bajra Župića

Broj 751
Datum objave: 12.05.2014. Piše: Sinan Gudžević

Počelo je prije više od pola godine, u nedjelju, 15. septembra 2013. Sidran, kome se pripisuju riječi Dan je počinjao s “Politikom”, zove me i pita jesam li vidio današnju “Politiku”. Nisam, druže Sidrane, u Italiji sam, vozim kćerku, počinje joj semestar u Bologni, a “Politiku” odavno ne gledam redovno, otkako je ono poslobila, a i sam znaš da još nije odslobila. A poznaješ li Bajru Župića? Poznajem Župića, Sidrane, ne Bajru već Bajra. Dobro, u Sandžaku Bajra, u Bosni Bajru, hajmo dalje: danas je “Politika” objavila tekst, ja bih rekao, “s elementima intervjua”, o Bajri Župiću kao najvećem kostolomcu jugoslavenskog fudbala, pa se prvi dio teksta nalazi na naslovnoj, a nastavak mu je na devetoj stranici. A nedokučiv mi motiv redakcijski da takav tekst objavi, o čovjeku koji već 20 godina ne igra, a dodatno još naslovi i oprema.

Malo kasnije odem na internet, ovdje: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Half-s-dozvolom-za-ubijanje.lt.html a vidim da je i “Politikino” čedo “Sportski žurnal”, u roku keks, sve to preuzelo: http://www.zurnal.rs/2013/09/15/bajro-zupic-najveci-kostolomac-jugoslovenskog-fudbala/index.html?lang=lat

Naslov, dakle, bez ikakvih navodnika, bez kurziva, na naslovnoj stranici: “Half s dozvolom za ubijanje”! Iznad njega nadnaslov, sama podvižnička velikodušnost: “Igrač koga smo voleli: s Bajrom Župićem, u Novom Pazaru”. Ima i neurosemantički podnaslov: “Najveći kostolomac jugoslovenskog fudbala govori o tome kako je zaustavljao Piksija i Sliškovića, zašto je štedeo Savićevića i Prosinečkog i kako je moguće da nikada nije dobio crveni karton zbog grube igre”. Galimatijas od naslova, nadnaslova i podnaslova vuče na zaključak: volimo one koji ubijaju. Novinar koga današnja “Politika” plaća za tu splačinu zove se Aleksandar Apostolovski. Pretraživački motor Google sadrži i vijest da ova novinarska smlata često piše uvodnike u nekada pristojnom listu, te da je jednom dobila i nagradu za neku reportažu.

Po povratku u Zagreb, zovnem Bajra Župića. Bajro, jesi li ti ono onako govorio onome novinaru? Ada, kako da ti kažem, ponešto jesam, a ostalo je on nakitio. A da li ti je on poslao tekst da ga vidiš prije no ga objavi? Jok vala. Dobro, Bajro, a šta mu je bilo da dođe u Pazar pa da baš s tobom razgovara? A kako ću ja to znati: bio je tu, pričali smo, pa je otišo u Beograd.

Onda zovnem Bora Krivokapića u Podgoricu, Boro mi dade broj Dejana Savićevića. Onda, u kafiću “Van Gogh”, nađem nekadašnje igrače Predraga Jurića i Gorana Jurića. Jurići, jeste li igrali protiv Bajra Župića? Jesmo, jašta smo. A kakav je bio Bajro? Predrag Jurić: Pravi igrač, zadnji vezni, Gattuso prije Gattusa. Goran Jurić: Odličan je bio Bajro, trčao je više no poneka cijela ekipa. Od Predraga dobijem telefonske brojeve Vladimira Skočajića i Blaža Sliškovića, od Tomislava Židaka turski broj Prosinečkoga, a od Dražena Krušelja broj Marka Mlinarića.

Blaž Slišković: O Bajri Župiću najteže što mogu reći jeste da je bio oštar igrač. Grub Bajro nije bio nikad, a koliko ja znam, on povrijedio nije nikoga, a kamoli da je nekome nogu slomio ili, šta ja znam, upropastio igračku karijeru. Ništa od toga, već pošten, pouzdan igrač, ustrajan, jako fizički spreman, neumoran. Mene nikad nije udario da bih to pamtio, možda me faulirao, ko će se svega sjećati, no faul bude pa se izvede slobodan udarac, jer nogomet nije balet, da kažem tako. Reći za Bajru da je bio kostolomac ili grub igrač teška je tvrdnja, jer je neistinita i jako je nefer. A tek reći kako je bio najveći u lomljenju kostiju u jugoslavenskoj ligi, to ne mogu ni prihvatiti ni razumjeti, ni ja niti ikoji od igrača koji su igrali protiv Župića.

Marko Mlinarić: Kako ne, sjećam se Bajre Župića, dobar, pravi igrač. Čuvao me je više puta, korektno, što bi se reklo dosljedno. Grub? Bože sačuvaj! Fer igrač, neustrašiv, jak zadnji vezni, igrač u oba pravca, jedan od mojih, ako tako mogu reći, najboljih čuvara. Usporediti bih ga mogao sa Čelićem iz Hajduka, isto je bio dobar Čelić, sjećate li se Drage Čelića. Bilo je teških tekmi, prekida, i faulova je bilo, ne može bit tekma bez faula, ali na kraju ruka ruci, sve sportski i sve viteški. Kostolomac? Kako kažete: half sa dozvolom za ubijanje? On? I to piše u “Politici”, na naslovnoj velite? Malo je danas gospodskog novinarstva, žutilo je prevladalo. Ma dajte, gospon Sinan, kakvih sam se batina ja nadobijao od raznoraznih, bolje da vam ne pričam. Bajro od takvih nije, nije nikad ni bio, nipošto grubijan, pravi igrač! Pozdravite mi Bajru Župića!

Vladimir Skočajić: Najprije, dragi gospodine, da vas pitam: viđate li Bajra Župića? E kad ga vidite, ili kad ga čujete, molim vas da mi ga pozdravite i poselamite, jako i sa sveg srca. Vjerujte mi, Bajro me nikad nije faulirao. Ama nikad, vjerujte. Bio je pravi igrač, vazda spreman, a mogao je trčati dan i noć, time se izdvajao u cijeloj onoj našoj ligi. Kažete da je rekao kako mu je mene najteže bilo čuvati? Time sam jako počašćen, jer je on, ako smijem reći, skroz pozvan da takvo nešta kaže. Zato što je njegov glavni posao u onoj našoj jakoj ligi bio da čuva najjače igrače u protivnika. Hvala mu što me nije zaboravio!

Dejan Savićević: Odmah da vam kažem, Župić nije bio grub igrač, nije uopšte, nije nikako. A to da se srozalo novinarstvo, to gledamo svaki dan, pa nam je i zato ovako kako nam je. Bajro Župić je bio jako borben igrač, ali fer, trčao je za dvojicu, mene udarao nije, a ne znam ni da je koga drugoga. On grubijan bio nije, grubijana je bilo u našoj ondašnjoj ligi, bilo ih je, poneki je i mene udarao, ali Župić nije. Toliko ja o tome mogu da kažem.

Robert Prosinečki: Ni kostolomac ni grub, a to s dozvolom za ubijanje je nerazumno. Župić je bio oštar, ili precizno, žustar igrač, pošten igrač sa teškim zadacima da čuva najopasnije protivničke igrače, one igrače koji grade igru. On je tu ulogu obavljao uspješno, često je bio, može se reći, odličan. On nije samo, što se kaže, kvario protivničku igru, već je bio važan igrač i u pravljenju igre Partizana. Igrao sam protiv njega više puta, nikakvu grubost nije činio ni prema meni niti prema drugim igračima Zvezde. Kostolomac – svašta! On nikome nije slomio ni nogu ni ruku niti koju drugu kost, mislim da nije ni povrijedio nikoga, da jest, to bi se znalo, takve se stvari pamte i znaju se. Čuo sam da je sada trener u Novom Pazaru, evo pozdravljam ga iz Anadolije i želim mu svako dobro!

Žao mi je što nisam uspio doći još do odgovora Dragana Stojkovića, zvanog Piksi. Pisao sam mu odmah, jesenas, na kompjutersku adresu kluba Nagoya Grampus Eight, gdje je tada bio trener, ne znam je li pismo dobio, a pitao sam ga ono što i ove koji su odgovorili. Tako da ništa, hvala Piksiju za ona dva gola Španiji u Veroni.

Bajra sam Župića gledao barem na pedeset jakih prvenstvenih utakmica. Bilo da je igrao za Pazar, bilo za Partizan, Bajrova predanost igri bila je narodna radost. O njoj se Apostolovski mogao, nije mu daleko, obavijestiti u sportskoj arhivi svoga lista. Da je tamo zavirio, vidio bi Župićeve ocjene za igru i vidio bi koliko je puta onaj koga je prokazao da lomi noge i ruke bio najbolji igrač na utakmicama. Ali to se ovome škrabalu novinarskom ne bi uklopilo u blaćenje časnog čovjeka Bajra Župića.

[Zhota]

Bajro je siguran u jedno: svaki tadašnji dribler s brojem deset danas bi bio svetski as.

Zato bi Bajro dekretom zabranio da igrači nose desetku u srpskom fudbalu. 

 

tako je, bajro! 

[bergasa19]

 

Koliko je finalno djelo blizu onome što ste u početku zamislili?

Da sam imao malo više vremena knjiga bi izgledala potpuno drugačije. Ali onaj prvobitni koncept negdje je i ukoričen. Znao sam da će knjiga sigurno početi pričom o tome kako je nastajala, a znao sam i da ću priču predstaviti tako da nije kronološki, te da ću završiti možda najupečatljivijim dijelom u kontekstu naših a i njegovog života, dakle periodom kad je bio izbornik jugoslavenske reprezentacije. U slaganju priče mi je pomogao sam razgovor sa Osimom, kad mi je rekao da se nakon moždanog udara u Japanu rodio drugi put. Odlučio sam početi drugim rođenjem, a onda se vratiti na ono stvarno. Morao sam sačekati i razgovore sa Amarom i gospođom Asimom da dobijem neki konačni oblik.

Veći od života

Dok sam čitao pitao sam se da li postoji dio Švabinog života koji je nas koji smo rasli u Jugoslaviji označio. Štoviše, pomislio sam da bi možda bilo logično da ste taj period izostavili, jer se o tome toliko pisalo i Osim se najčešće sagledava kroz njega – čak ste ga nazvali “posljednjim jugoslavenskim predsjednikom”.

Smatram da je to najupečatljiviji dio života. Tada je lik Ivice Osima bio najbitniji u mom, a i u životima svih nas na ovim prostorima. Jasno je da je funkcija nogometnog izbornika druga ili najviše treća funkcija u državi, koliko god to ljudi ne shvatali. Ali s obzirom na uticaj koji nogomet ima, to je sasvim jasno. Razmišljajući o tom periodu, shvatio sam da je Ivica Osim bio posljednji istinski jugoslavenski predsjednik. Nije bio predsjednik nikakvog predsjedništva. U trenutku kad se država raspadala, vodio je nekakvu odmetnutu bandu koju nitko nije htio. Vodio ih je na Svjetsko prvenstvo u Italiju i kasnije je pokušavao sa njima da napravi posao. Zapravo, ako je postojala Jugoslavija te 1990. i naredne godine, postojala je samo u vidu te nogometne reprezentacije. Švabo je tu bitan zbog načina na koji se povukao. Bio je jedini čovjek u Jugoslaviji koji je izašao pred ljude i rekao što ga muči i zbog čega više ne može da radi. To je bio hrabar, ali i intiman, ljudski čin. Zbog toga sam smatrao da je taj period najvažniji.

Novossti

[porucnik vasic]

Швабо је последњи живи титостански мит уз Бату. Оно као си су ишли на море возили кеца и имали викендицу.

[stoka]

Apostolovski je zaista ispao nekorektan prema Bajri ...

 

Da ponovimo, Bajro nije bio tamo neki bek već ZADNJI VEZNI. Čovek koji je kvario akcije protivnika, ali imao i sjajnu transformaciju prema napred, gde je tačnim i pravovremenim pasovima upošljavao Milka, Ušketa, Šćepu seniora ...

 

Svoditi Bajrinu igru na grubijanstvo može samo čovek koji je umesto odlaska na utakmice, u dvorištu iza zgrade igrao lastiš sa devojčicama ..

[bergasa19]

Umesto nekrologa – Milan Galić (1938–2014) >

Bajka o krpenjači

[badenac]

Био једном један Бразил  

25/09/2014 | Filed under: Бразил,Спорт | Posted by: serbiosunidos

 

Пише: Лука Јевтовић

Бразилски фудбал је био златни стандард ове игре, лозинка која се упамти и пре него што се науче сва правила. Данас је мамуран, проказан и, што је најтужније, досадан. Између китњасте прошлости и дистопијске садашњости стоји једна утакмица. Али није реч о “утакмици која не сме бити именована” из Бело Оризонтеа од пре неколико месеци. Фудбал у Бразилу свој климакс и своју катаклизму доживео је раније – пре тридесетак година.

Играч у жутом дресу и плавом шортсу, без гримасе која би указала на напор, продире по левом боку. Онда застаје, из хира, никако из нужде, и одиграва лопту саиграчу на средини терена. Везиста без гледања шаље пас ка препланулом полушпицу лаганог корака и дискутабилног одабира фризуре. Овај мења страну и додаје сада до десног бочног играча, али не пре него што је вицкасто одбрусио задиханом и поруменелом чувару. Сцене дриблинга, осмеха, пасова, неуспешних уклизавања, још осмеха, смењују се у ковитлацу.

На крају лопта долази до Њега, суперсоничне звезде „селесаа”. Он се окреће према голу, стајна нога му је савршено позиционирана поред лопте, труп је изнад ње. Лева рука прати десну ногу која се креће из кука, али главни покрет полази из потколенице. Лопту удара по средини, али не целим рисом, већ оним скривеним делом између палца и прста до њега, за који знају само одабрани.

Гол је толико леп да прво изазива уздах, па тек потом егзалтиране крике. То је подједнако гол колико и чин самилости – прекид мука недораслог и измученог противника. Нешто као фудбалска еутаназија.

Трибине и терен постају једно у галиматијасу среће коју само фудбал може да ослободи.

Одједном, славље се прекида и појављује се госпођа која има проблема са прањем омиљене кошуље, коју је испрљала копајући у башти (због чега је уопште носила омиљену кошуљу док је копала у башти остаје велика мистерија нашег доба). Срећом, успела је да изађе као победник из ове нелагоде. Убрзо и она ишчезава и сада добијамо прилику да се бавимо проблематиком вечне борбе између шампона и перути. Док посматрамо крупни план масаже непознатог скалпа, ствари нам постају јасније. Ово су рекламе. Промптно мењамо канал, благо изиритирани.

За ово деранжирање, увиђамо и то, сами смо криви. Морали смо одмах да схватимо. Чак и када се филтрира хипербола, јасно је да нешто није у реду. Када смо, али заиста, последњи пут гледали како Бразил игра атрактиван и узбудљив фудбал.

За почетак, o jogо bonito је лаж. To је маркетиншка заврзлама у коју верујемо јер смо претходно поверовали у још неке нонсенс стереотипе о Бразилу. Како оно беше, земља самбе? Далеко најпопуларнија врста музике у Бразилу је сертанежо, који је сличан америчком кантрију или мексичком ранчеру. Самба свој култни статус није стекла природним, већ силеџијским путем. Ауторитарни и фашистолики режим, који је владао током тридесетих и четрдесетих година, тражио је и у овој музици бивших робова из Рија нашао средство којим ће промовисати идеју благодети обичног живота.

Бразил није земља безбрижних људи и срећних поподнева на плажи. То је земља људи који протестују због социјалне неједнакости и корупције које непромењене постоје још од оног времена када је, са ове наше стране океана, Наполеон одлучио да Француска није довољно велика за његов укус. Када одете у Бразил неће вас сачекати девојке са воћним шеширима. Док будете шетали замамним булеварима и променадама, веће су шансе да ћете бити опљачкани него да нећете.

Али није баш све фабрикација. Бразил ипак јесте земља фудбала. Нација, која се сместила на континенту који је „откривен” пре око 500 година, и која је потпуно формирана тек великим миграцијама из Европе и са Блиског истока крајем 19. и почетком 20. века, у фудбалу је увек видела начин да остави свој траг и буде примећена. Бразил само више није земља лепог фудбала. А шта год урадили, то чак ни “Најкијеви” опсенари више не могу да сакрију.

Да ствар буде гора, или смешнија, o jogo bonito чак и није аутохтони бразилски израз. Њега је Пеле натукнуо крајем седамдесетих година у својој аутобиографији, отприлике онда када је завршио каријеру фудбалера а отпочео скоро подједнако плодну каријеру хвалисавца и самопромотера.

У Бразилу леп фудбал се назива futebol arte, али њега ретко ко спомиње јер га ретко и виђа. Оно што се данас игра у Бразилу зове се futebol força. То је за чула често врло одурна форма фудбала, која се базира на крајњем прагматизму и атлетицизму. Ово је један циничан фудбал, који се изругује начелима од којих се одметнуо, као дете које се кревељи након што је успело да побегне на безбедну раздаљину. Истини за вољу, креиран је да доноси победе и то је углавном и чинио.

Играјући на такав начин, Бразил је два пута био првак света, а једном финалиста Мундијала. До 1997. године, ова селекција никада није освојила Копа Америку ван своје територије, а онда је победила на четири од пет наредних турнира. Једини проблем је та његова фаустовска цена.

Постојбина бициклице, оксфорда, летећег бека, гурања кроз ноге, еластика, маказица, постала је стециште тактичког фаула, ударца у цеваницу, повлачења, гурања, одуговлачења и симулирања.

Бразил је био најгрубља екипа на недавно окончаном Светском првенству. У четвртфиналу, на утакмици са Колумбијом, виђено је 54 фаула, од чега су 31 направили играчи Фелипеа Сколарија. Неко је једноставно морао да се повреди у овој наказној утакмици, а само стицајем околности је то био Нејмар.

Али ни ово није најгоре. У финалу Копа Америке 2007. године Аргентина – са Рикелмеом, Вероном и већ тада невероватним Месијем – била је апсолутни фаворит против Бразилаца. Али авај, Бразил је тог дана у Маракаибу направио више од 40 фаулова за 90 минута. На крају је славио, а како и не би, и већ прекосутра су сви заборавили на који начин.

Навијачи су, разумљиво, били спремни да пренебрегну ово када је национални тим у питању, али су клубови у Бразилу остали сами. Сматра се да је последњи тим који је освојио Brasileirão, играјући привлачан фудбал, био Крузеиро 2003. године. Непријатан фудбал прате и празне трибине. Америчка МЛС лига је гледанија од бразилског шампионата, а једне Сијетл Саундерсе посматра више људи него рецимо Фламенго, клуб за који званично навија више од 30 милиона људи.

У једном тренутку је деловало као да би Бразил могао да се врати традиционалним врлинама. Мано Менезес је постао селектор 2010. године са јасном намером да промени дидаскалије и поново уведе технику, комбинаторику и здраву количину импровизације као основне постулате. Међутим, штета је већ била превелика и његово именовање је имало ефекат стављања фластера на већ загнојену рану.

Када је futebol força, тај клемпави и разроки фудбал, постао њихов први избор, Бразил се великим делом одрекао истински креативних фудбалера. Некада их је производио са конзистентношћу и ефикасношћу која би задовољила и Хенрија Форда. Данас их нема довољно да напуне форд фијесту са троје врата. Бразил није имао играча међу три у избору за најбољег играча планете још од када је Кака освојио награду 2007. године.

Због тога Менезесов фудбал није имао ко да игра. Мундијал се приближавао, нешто је ургентно требало урадити, и тако је Сколари поново преузео репрезентацију.

Бразил је освојио Куп Конфедерација, догегао се и до полуфинала Светског првенства, а онда… Утакмица коју је немогуће описати на прави начин. Немогуће ју је предочити онима који је нису гледали, а још мање онима који јесу. Реалност је надјачала фикцију, мук је задавио израз. Утакмица са Немачком је толико невероватна да једноставно мора бити случајна.

Никада у прошлом веку Бразил није губио након пола сата игре са пет голова разлике. Никада се више то неће поновити у овом веку, нити у оном следећем. Никада у прошлом веку Немци на Светском првенству нису постигли четири гола за 360 секунди. Никада то више неће поновити у овом веку, нити у следећем.

Немачка је сјајан тим који је имао свој дан. Бразил није сјајан тим и тог нарочитог дана је играо ужасно. Онај који је морао да буде најбољи на терену, Давид Луиз, играо је као у оном сну када, из никад познатих разлога, не можете да стигнете тамо где сте кренули.

Резултат меча јесте случајност, али и случајност условљена деценијским базгањем по странпутицама. Она се не би догодила, никада се не би створили предуслови за њу, да Бразил није престао да буде, па, Бразил.

Бразилци су волели лопту. Волела је и она њих. Када су је издали, она им је узвратила свом силином беса једне преварене љубавнице.

Био је то још један када су синови тешили очеве. Њима, још недовољно асимилованим са том идејом по којој је фудбал нешто више од разлога за бежање из школе, пораз је једноставно мање тешко пао. Једино им није било јасно због чега њихови очеви, понеки чак изобличени од суза, не причају о головима на стадиону Минеирао и свему ономе што се догодило између њих. Због чега не куну Милера, Клосеа или Кроса, него неког тамо Италијана, неког Паоло Росија…

Ко је угасио светло?

Године 1982. у Шпанији је одржан последњи прави романтични Мундијал. Адидас је направио Танго Еспању, последњу кожну лопту којом је игран овај турнир. Мреже на головима још увек нису добиле ригидни, правоугаони облик који видимо данас, већ су биле постављене тако да су голови личили на луксузне шаторе. Фудбал је још увек био најпопуларнији спорт великог и неистраженог света, уместо глобалног села. Репрезентације које су долазиле ван Европе биле су скоро непознате, што је утакмицама давало онај угодни тон мистичности и позитивне стрепње. А највише се шапутало о Бразилу…

Пролог њихове приче је био напросто страшан. У мају 1981. године Бразил је савладао Енглеску, Француску и Западну Немачку, првака Европе, у гостима и то за мање од седам дана. У Интерконтиненталном купу у децембру исте године Фламенго је врло лако савладао тим Ливерпула, који је четири пута био првак свог континента у седам година. Само три играча такве једне бразилске екипе сматрана су довољно добрим да уђу у репрезентацију за овај Мундијал. И наравно, Бразил је победио све утакмице у квалификацијама за највећи од свих турнира.

Неки су веровали да је тим Телеа Сантане био добар колико и онај из 1970. године. Више је било оних који су веровали да су били и бољи. Заправо, то и није био тим, већ агломерација невероватног индивидуалног талента.

Капитен је био Сократес (никада ниједан фудбалер није носио прикладније име). Овај доктор медицине и борац за демократију је аутор цитата који би требало да стоји као преамбула у књизи правила овог спорта: „A beleza vem primeiro, a vitória é secundária. O que importa é a alegria” (Лепота је на првом месту, победа је секундарна. Срећа је оно што је важно, прим.аут.).

До њега, као други trequartista, стајао је Зико. „Мали петао” је био она идеалтипска мекана десетка какве расту само у Јужној Америци. У том тренутку вероватно је био најбољи играч планете.

Иза њих смештали су се Фалкао и никада довољно спомињани Тoнињо Серезо. Овај први је био једини интернационалац у постави. Екипу Роме, где је био најплаћенији играч планете, одвео је до прве послератне титуле, због чега је прозван „Краљем Рима”. Колумбијац Радамел, сада нападач Манчестер јунајтеда, добио је име по њему.

Серезо, усвојени син циркуског кловна, и сам је умео да буде комичан. Када би кретао у контру деловао је као неко ко се управо саплео, па сада убрзавањем корака покушава да избегне пад. Трчао је тако као да различити делови његовог тела нису начисто на коју би страну пошли. Али нико се није смејао када је имао лопту у ногама. Брзомислен и одједном савршено координисан, управо је он чинио да игра Бразила буде тако ритмична и нежна.

Ово је био нуклеус састава, у коме су још одскакали Едер на месту другог шпица и сјајни бекови Леандро и Жуниор. Али ово је био тим без икаквог баланса. Штоперски пар Луизињо – Оскар је био једва солидан. Највише проблема, међутим, Бразил је имао испред два гола.

Валдир Перес је био наставак традиције неубедљивих бразилских голмана. Међу њима он је био као онај пријатељ који на малом фудбалу самовољно иде на гол јер зна да је ионако позван само да би број играча био паран. Сержињо је био гломазан и аљкав нападач, који је играо као да је грешком обуо копачке свог старијег брата. Иако је до данас остао најбољи стрелац у историји Сао Паула, било је јасно да је он тупи предмет у овој екипи скалпела. Никада не би ни био у саставу да су Реиналдо или Карека били здрави.

Зачудо, очигледност њихових недостатака само је допринела да их се противници још више плаше. То што ови нису осећали потребу да своје мане сакрију или да их било како компензују је било исто као да говоре: „Да, они стварно нису претерано добри, али нама је ионако довољно седам играча да вас победимо”. Тако је некако и било.

Пред њима су редом падали (или су се можда поклонили) одлични Совјетски Савез, никада боља Шкотска, Нови Зеланд и светски првак Аргентина, која је свом саставу придодала младића по имену Дијего Марадона.

Бразил је играо као да није био свестан постојања противника. Нападали су сви, бранио се тек понеко, а и то са ентузијазмом тинејџера коме је речено да поспреми собу.

Лопта би се појавила у једном делу терену, нестала би, а онда би се појавила у другом, па би се опет изгубила и поново појавила у лику зеца, а онда голубице, а онда нечег трећег. Њихове утакмице биле су надреална представа.

Разлике између тог и свих наредних Бразила видела се и у начину обављања протоколарних обавеза. Током интонирања химни није било ни трага од оног литургичног транса који је у фудбалу одједном постао стандард. Била је то расклимана група особењака која није успевала чак ни да стане у праву линију док су слушали званичну песму своје земље. Као да су сваки уређени поредак сматрали срамотним одрицањем од личног идентитета.

У дуелу са Италијом био им је потребан само бод за пролазак у полуфинале, због чега је утакмица виђена као формалност. Азури до тада на турниру нису импресионирали баш никога. Постигли су само четири гола, насупрот 13 Бразила, а прву групну фазу су прошли са три ремија, и само због тога што су постигли гол више од дебитанта Камеруна.

Италијани су, као и увек заправо, били наочита и напирлитана гомила, али у којој су се издвајала само три лика – четрдесетогодишњи Дино Зоф, легендарни Гаетано Ширеа и Паоло Роси.

Овај последњи, носећи дрес са бројем 20, оклембешених рамена и нервозних очију, изгледао је као лош глумац који тумачи лик наркомана. Роси се вратио фудбалу само два месеца раније, након двогодишње суспензије због намештања мечева. До тог тренутка је био врло слаб у пољу и без икаквог опипљивог учинка.

Несрећни Валдир Перес признао је пре ове утакмице да се плаши да би Роси могао баш против њега да оживи. Показало се да је бољи видовњак него чувар мреже.

Италија је до Светског првенства у Шпанији већ напустила катеначо, који се показао недораслим суочен са системима који су постали доминантни током седамдесетих. Њихов селектор, Винченцо Енцо Беарцот, стога је играо Il gioco all’Italiana, што би се могло превести као „игра на италијански начин”. Овај приступ је одбацио играње одбране човек-човека, која је била основ катенача, али је то и даље била јако опрезна поставка.

Италијани нису били опремљени да јуре резултат, и њихова једина шанса је била да први постигну гол. То се и догодило, и то већ у петом минуту. Бруно Конти је носио лопту скоро 30 метара. У напад се укључио Антонио Кабрини, који је у асиметричној формацији свог селектора покривао леву страну. Фудбалер Јувентуса је послао лопту у казнени простор Бразила, одакле је у гол послао Роси, лепим ударцем главом.

Изгледало је прелако, зато што и јесте било. Ни први, ни други, а ни трећи фудбалер Италије који је учествовао у овој акцији није био ни приближно прописно нападнут или покривен. Овим голом успостављен је образац утакмице – Бразил је нападао, Италија се бранила.

Само седам минута касније, ред у Васељени је поново успостављен. Бразил је изједначио. Зико је избацио Сократеса, овај је преварио Зофа пославши лопту у ближи угао.

Све би било у реду, чини се, да онда Серезо није одиграо један попречни пас на својој половини. То је онај пас на који се одлучују само генији или будале, и о коме вам тренери прво говоре када почнете да играте фудбал. Погрешио је, Роси је покупио лопту и поново је постигао погодак.

Бразилци су на полувреме отишли узнемирени, па и уплашени, али су се из тунела вратили са осмехом. Имали су 45 минута да спасу утакмицу и Светско првенство. То им је било довољно. Сунце је скоро зашло иза бетонских трибина Естади де Сарије, али то нико није приметио. Бразил је сијао. Много је прилика пропуштено, пре него што је Фалкао коначно изједначио.

Како су поново имали одговарајући резултат, Теле Сантана је извео Сержиња и убацио у игру Паула Исидора, још једног играча средине терена. Али његови играчи нису схватили миг. Уместо да се примире и склупчају своје линије, они су наставили да нападају. Италијани су све чешће користили простор који им је на тај начин био поклоњен.

Онда је Перес беспотребно направио корнер. Сви играчи Бразила били су у казненом простору, али успели су само да засметају један другом. Паоло Роси је постигао и свој трећи гол.

Последњи минути утакмице протекли су у дементној јурњави Бразилаца. Пред крај су чак тражили од арбитра да призна гол Оскара након центаршута Едера, иако је било јасно да лопта није прешла линију. Ненавикнути на поразе, нису знали да сакрију свој очај.

Крај утакмице је донео песму и скандирање са трибина, али је очевидан био и неки богобојажљиви жамор. Нелагода је обавила некадашњи стадион Еспањола. Као када уђете у просторију без куцања и тамо видите нешто што не бисте смели. Како се ово уопште догодило? Како неко, ко је толико очигледно бољи, није победио? Да ли је фудбал заиста толико неправедан?

Овај тим Бразила, уз Кројфову Холандију из 1974. и Пушкашову Мађарску из 1954. године, остаје најбољи који никада није освојио Светско првенство. Остаје бољи и од многих који јесу.

У времену политичке безобзирности и економске мизерије под војном хунтом, Бразилцима је био потребан излаз. Овај тим им је то и дао. Спорт ће, на крају крајева, увек бити најлепши бег од стварности. Њихов неуспех је тим пре био неподношљивији. Још увек врелих глава, осећали су се као да су Италијани раскринкали инхерентну слабост читавог њиховог народа.

Када је Бразил изгубио од Уругваја 1950. године, у чувеном Мараканазу, Бразил је одбацио беле дресове које је носио до тада и заменио их жутим које гледамо и данас. Овога пута пресвлачење није било довољно. Њихов тим је одшепао са турнира и дошао је тренутак да се ревидира читав однос према фудбалу.

Заблуде тренера у белим мантилима

Зико је касније рекао да је то био дан када је фудбал умро. Претерао је, што му се може опростити, али фудбал је тог дана заиста остао без великог парчета наивности и невиности које је до тада имао. Од тог 5. јула 1982. године у фудбалу више није било довољно изабрати 11 најбољих фудбалера и пустити их да играју по сопственом нахођењу. Систем је победио, и наставио је то да чини све до данас. Индивидуални таленат ће увек имати своје место, али само инкорпориран у неку полазну основу, увек заштићен и покривен. Сваки Зидан од тада има свог Макелелеа.

Бразилци су морали да реагују. Кренули су у реформе, а они који су их предводили откривају ширу динамику у изранављеном бразилском друштву.

Део оправдања за војни пуч у Бразилу 1964. године било је ангажовање такозваних технократа за вођење економије и заустављање разгоропађене инфлације. Жеља за бирократским експертима потом је постепено процурела и у остале сфере друштва. Фудбал се дуго опирао, али га је пораз репрезентације од Италије натерао да попусти и коначно спусти мост.

Истакнути бивши играчи који раде као тренери постали су ретки у Бразилу. Већина су тренери технократе, а реч је, врло често, о дипломцима из области физичке спреме. Њима није промакло да је просечан фудбалер у последњих 30 година постао осам килограма тежи и пет центиметара виши. Бржи и јачи играчи, закључили су, значили су смањење простора за игру на терену, што, заузврат, подрива могућности проактивног фудбала, позиционог напада и предугог поседа. Ово је наметало потребу да се игра измести са средине игралишта и премести на периферије терена. Контранапад је напад будућности, узвикивали су са поносом великих проналазача.

Бразил је еволуирао по њиховим упутствима. Централни везисти, некада најбољи техничари на свету, постали су гладијатори са оклопом од мишића, стража која чува тврђаву док бекови вршљају у завршној трећини терена.

На руку технократама и њиховим схватањима иде и измењени амбијент у коме се налазе везни фудбалери данас. Игра већ дуго, тачније откако су се појавили Холанђани са њиховим тоталним фудбалом, стреми универзалности играча. Вештина играња неколико позиција, са што приближнијим успехом, у обе фазе игре, сматра се једним од најважнијих играчких својстава. То не важи једино за централног везног фудбалера. Он је стао, окренуо се и отишао у супротном смеру, ка специјализацији.

Када су четворолинијске формације (4-2-3-1, 3-4-1-2, 4-1-4-1, …) замениле тролинијске (4-3-3, 4-4-2, …) као преовлађујуће, дошло је до очигледног рачвања улоге везног играча. Ово је значило да су класични „box to box” везисти из осамдесетих година наједном постали анахрони. Сада имамо офанзивног везисту (плејмејкер, trequartista) и централног, односно задњег везног. Могуће је да се овај процес раслојавања везних играча настави, чиме би сам израз „везни фудбалер” у једном тренутку могао да постане безнадежно неодређен и произвољан. Чезаре Прандели нам је показао како би будућност могла да изгледа. На утакмици са Ирском у оквиру припрема за Светско првенство, тада још увек селектор Италије је изашао у врло необичној Y формацији, у којој су играчи на средини терена расути на терену у чак три линије.

Састав Италије на утакмици са Ирском

Међутим, већ сада, и без ове новотарије, живот везних фудбалера се променио. Различити играчи на различите начине играју фудбал, што значи и да су на различите начине одговорили овим новим рестриктивним околностима. То се најбоље види баш код централних везних играча, који су се и сами раcпарчали и додатно специјализовали.

Фудбалска номенклатура сада познаје неколико сојева централног везног фудбалера, али ћемо ми говорити само о два најрелевантнија. Regista је креативан тип, онај који проводи највише времена са лоптом, усмерава њен ток и мења угао напада. Андреа Пирло је сјајан пример оваквог интерпретирања ове позиције. Ћаби Алонсо би, рецимо, био други одличан пример (овај из минхенског Бајерна, мање онај из Реал Мадрида).

Други тип је деструктиван. Он игра са врло мало тактичког импровизовања, покушава да зачепи линије додавања противника и врши дефанзивну корекцију саиграча. Основни циљ му је да одузме лопту, а када то уради, предаје је првом саиграчу до себе и припрема се за нову ситуацију у којој ће његове услуге бити неопходне. Хавијер Маскерано и Најџел Де Јонг су на Мундијалу ово радили на врло високом нивоу.

Разлике између ове две категорије везиста су наравно постојале и раније, али никада нису биле толико важне и емпиријски изражене као данас.

Екипе које играју са два централна везна фудбалера обично комбинују два типа (баш су Ћаби Алонсо и Маскерано играли на овај начин у Ливерпулу). Али чак је и то постало превише екстравагантно за Бразил. Тако су се Фалкао и Серезо, а пре њих Жерсон и Клодоалдо, претворили у Луиса Густава и Паулиња, Жилберта Силву и Фелипеа Мела, Жилберта Силву и Зе Роберта, Жилберта Силву и Клеберсона.

Не би било поштено назвати централног везног фудбалера најважнијим играчем у саставу, али сасвим је сигурно да је он ветроказ начина игре читавог тима. Немогућност да пронађе боље решење на овој позицији од Жилберта Силве, прерађеног централног бека, на чак три Светска првенства, најбоље говори о суштинском дефекту фудбала у највећој јужноамеричкој земљи.

Али то технократе не занима. Они фудбал гледају очима патолога. Мрште се и климају главама када запазе грешку у игри као да је у питању сумњиви крвни налаз.

Тренери технократе живе у свету статистике. Оно што не могу да израчунају, не могу да контролишу. Броје додире са лоптом, сабирају површину терена коју сваки играч покрива, одузимају центаршутеве и све то множе са бројем добијених ваздушних дуела. Уместо тактика они разрађују формуле и алгоритме. Једна од њих је и она која каже да напад који се састоји од седам или више додавања има мале шансе да се заврши поготком. Ово је, да не буде забуне, део званичне фудбалске догме у Бразилу у овом тренутку. Њима не требају мајстори на средини терена. Они не знају шта да раде са њима.

И тако Бразил више не покушава да савлада ривала спокојним нападима и меандрирајућим током лопте. То је сада фудбал тренутка и изненадног бљеска. Бразил се претворио у оне тимове који корнер за противника виде као прилику да сами постигну погодак.

Постоји разлог због кога се фудбал „игра”, уместо да се „ради”, „обавља” или „извршава”. Бразилци су то заборавили. Заборавили су и да је фудбал једини спорт у коме физичка супериорност не мора неизоставно да одјекне као надмоћ на самом терену. Марадона је био здепаст и кривоног. Мане Гаринча је рођен са неколико телесних деформитета. Меси је висок 169 центиметара, а до којих не би досегао да није било година и година врло непријатних терапија хормоном раста. Ово су играчи који су најбољи у времену у коме су играли или још играју, а сада не би прошли пробу у академијама водећих бразилских клубова.

Многи су се надали да је, након Светског првенства, дошао тренутак да се одбаце истине које то више нису биле и смисле неке нове идеје. Или још боље, да се ископају оне које су давно заборављене.

Нажалост, то се неће догодити. Бразилци су толико збуњени да су поново изабрали наопаког селектора. Карлос Вери, познатији као Дунга, први пут је преузео Seleção пре осам година, када није имао никаквог тренерског искуства. Врло мало га је сакупио од тад, јер је успео да проведе тек неколико месеци на клупи Интернасионала. Када је играо, једина веза коју је имао са технички даровитим фудбалерима била је она коју је успоставио преко крампона и лактова. Слично размишља и сада као тренер.

Дунга је зависност од контранапада и прекида током свог првог мандата уздигао до максимума. Нема разлога да сада буде ишта другачије.

Будућност, баш као и садашњост и непосредна прошлост, делују врло голетно за Бразил. Свака наредна генерација бразилских играча све мање личи на знамените претходнике, док рецесивни ген оновременог и оностраног фудбала наставља да бледи можда и до коначног нестанка. Врло жалостан призор, заиста.

Али, теши нас изненадна мисао за коју се одмах хватамо, постоји излаз. Реалност не мора да буде обавезујућа и ограничавајућа. Барем је то и даље исто као у време Зика, Сократеса, Фалкаа, Едера и чудесног Тониња Сереза.

Осврћемо се ужурбано око себе. Коначно проналазимо даљински и узимамо га у руку. Рекламе само што нису поново почеле. Олакшање.

Играч у жутом дресу и плавом шорцу, без гримасе која би указала на напор, продире по левом боку…

[porucnik vasic]

Свако о фудбалу пише ових дана. ППП има међу својим члановима пар пута боље познаваоце и још боље стилисте.

 

 

Sent from my iPhone using Tapatalk

[MocaVukotic]

totalno. ali, ipak zanimljivo pročitati, malo iskošen ugao gledanja. sa kojim se ne slažem, dakako, ali ipak...

[Metemma]

О бесмислу националних лига:

 

http://reformeuropeanfootball.blogspot.rs/

[Meazza]

+ zilion

[Remi]

http://www.noviplamen.org/tekstovi/2016/07/fudbalski-tim-kao-socijalisticki-kolektiv