Peti oktobar na bliskom istoku i arapskom svetu

[hazard]

varnica. u situaciji u kojoj vec postoji niz razloga zasto je vlast jako nepopularna, a ne postoje drugi nacini za iskazivanje nezadovoljstva.

 

 

 

Ne radi se samo o varnici. Može biti suša i najjači uzrok recimo, ali onda sama priroda društava (koja su plod prethodnog razvoja koji nema veze sa tom jednom sušom) određuju kakva će reakcija na taj uzrok biti. Ako su ljudi nezadovoljni zbog suše, u demokratskom sistemu izabraće drugu vlast; u autoritarnom sistemu gde je vlast navikla krvlju da čuva svoje pozicije doći će to građanskog rata.

 

Što se tiče suša i arapskog proleća, evo još o tome:

 

http://www.nytimes.com/2013/03/03/opinion/sunday/friedman-the-scary-hidden-stressor.html?_r=0

 

 

IN her introduction to a compelling new study, “The Arab Spring and Climate Change,” released Thursday, the Princeton scholar Anne-Marie Slaughter notes that crime shows often rely on the concept of a “stressor.” A stressor, she explains, is a “sudden change in circumstances or environment that interacts with a complicated psychological profile in a way that leads a previously quiescent person to become violent.” The stressor is never the only explanation for the crime, but it is inevitably an important factor in a complex set of variables that lead to a disaster. “The Arab Spring and Climate Change” doesn’t claim that climate change caused the recent wave of Arab revolutions, but, taken together, the essays make a strong case that the interplay between climate change, food prices (particularly wheat) and politics is a hidden stressor that helped to fuel the revolutions and will continue to make consolidating them into stable democracies much more difficult.

 

Jointly produced by the Center for American Progress, the Stimson Center and the Center for Climate and Security, this collection of essays opens with the Oxford University geographer Troy Sternberg, who demonstrates how in 2010-11, in tandem with the Arab awakenings, “a once-in-a-century winter drought in China” — combined, at the same time, with record-breaking heat waves or floods in other key wheat-growing countries (Ukraine, Russia, Canada and Australia) — “contributed to global wheat shortages and skyrocketing bread prices” in wheat-importing states, most of which are in the Arab world.

Only a small fraction — 6 percent to 18 percent — of annual global wheat production is traded across borders, explained Sternberg, “so any decrease in world supply contributes to a sharp rise in wheat prices and has a serious economic impact in countries such as Egypt, the largest wheat importer in the world.”

The numbers tell the story: “Bread provides one-third of the caloric intake in Egypt, a country where 38 percent of income is spent on food,” notes Sternberg. “The doubling of global wheat prices — from $157/metric ton in June 2010 to $326/metric ton in February 2011 — thus significantly impacted the country’s food supply and availability.” Global food prices peaked at an all-time high in March 2011, shortly after President Hosni Mubarak was toppled in Egypt.

Consider this: The world’s top nine wheat-importers are in the Middle East: “Seven had political protests resulting in civilian deaths in 2011,” said Sternberg. “Households in the countries that experience political unrest spend, on average, more than 35 percent of their income on food supplies,” compared with less than 10 percent in developed countries.

Everything is linked: Chinese drought and Russian bushfires produced wheat shortages leading to higher bread prices fueling protests in Tahrir Square. Sternberg calls it the globalization of “hazard.”

Ditto in Syria and Libya. In their essay, the study’s co-editors, Francesco Femia and Caitlin Werrell, note that from 2006 to 2011, up to 60 percent of Syria’s land experienced the worst drought ever recorded there — at a time when Syria’s population was exploding and its corrupt and inefficient regime was proving incapable of managing the stress.

In 2009, they noted, the U.N. and other international agencies reported that more than 800,000 Syrians lost their entire livelihoods as a result of the great drought, which led to “a massive exodus of farmers, herders, and agriculturally dependent rural families from the Syrian countryside to the cities,” fueling unrest. The future does not look much brighter. “On a scale of wetness conditions,” Femia and Werrell note, “ ‘where a reading of -4 or below is considered extreme drought,’ a 2010 report by the National Center for Atmospheric Research shows that Syria and its neighbors face projected readings of -8 to -15 as a result of climatic changes in the next 25 years.” Similar trends, they note, are true for Libya, whose “primary source of water is a finite cache of fossilized groundwater, which already has been severely stressed while coastal aquifers have been progressively invaded by seawater.”

Scientists like to say that, when it comes to climate change, we need to manage what is unavoidable and avoid what is unmanageable. That requires collective action globally to mitigate as much climate change as we can and the building of resilient states locally to adapt to what we can’t mitigate. The Arab world is doing the opposite. Arab states as a group are the biggest lobbyists against efforts to reduce oil and fuel subsidies. According to the International Monetary Fund, as much as one-fifth of some Arab state budgets go to subsidizing gasoline and cooking fuel — more than $200 billion a year in the Arab world as a whole — rather than into spending on health and education. Meanwhile, locally, Arab states are being made less resilient by the tribalism and sectarianism that are eating away at their democratic revolutions.

As Sarah Johnstone and Jeffrey Mazo of the International Institute for Strategic Studies conclude in their essay, “fledgling democracies with weak institutions might find it even harder to deal with the root problems than the regimes they replace, and they may be more vulnerable to further unrest as a result.” Yikes.

[MancMellow]

Ja jedino ne mogu da zamislim šta će biti kad nastane još gora suša (a verovatno hoće), pa kad onda još plus nestane nafte jednog dana...

[hazard]

Da parafraziramo onog sirijca iz parka: "middle east - delete"

[MancMellow]

Da parafraziramo onog sirijca iz parka: "middle east - delete"

 

mmmm da, jedino je malo "problem" što tamo živi 150-200 miliona ljudi koji ipak nešto moraju da jedu...

[hazard]

Da se primetiti da su uz izuzetak Libije, nemiri izbili u arapskim državama koje nemaju naftu (Sirija, Egipat, Tunis), tj. koje nemaju dovoljno para da obezbede šta ima treba iz uvoza i da potplaćuju svoje građane (što npr. S. Arabija direktno i otvoreno radi - svako dobija mesečnu apanažu od države). Kada se desi ta veća suša sa nestankom nafte, ceo će bliski istok izgledati kao Sirija danas. Ratovi, raspad, beda. I stotine miliona ljudi koji će hrliti ka nekim drugim oblastima i zemljama. Evropa ne ume da se izbori sa par stotina hiljada sirijskih izbeglica danas, bog otac te pita šta će biti ako jednog dana na njena vrata zakuca njih par desetina miliona.

[MancMellow]

Da se primetiti da su uz izuzetak Libije, nemiri izbili u arapskim državama koje nemaju naftu (Sirija, Egipat, Tunis), tj. koje nemaju dovoljno para da obezbede šta ima treba iz uvoza i da potplaćuju svoje građane (što npr. S. Arabija direktno i otvoreno radi - svako dobija mesečnu apanažu od države). Kada se desi ta veća suša sa nestankom nafte, ceo će bliski istok izgledati kao Sirija danas. Ratovi, raspad, beda. I stotine miliona ljudi koji će hrliti ka nekim drugim oblastima i zemljama. Evropa ne ume da se izbori sa par stotina hiljada sirijskih izbeglica danas, bog otac te pita šta će biti ako jednog dana na njena vrata zakuca njih par desetina miliona.

 

Pa ono, bilo koji realistični scenario koji mi pada na pamet je realno - užasan. Tako da bih tu možda i stao sa zapitanošću o budućnosti 

[Eraserhead]

Odjedared je susa poostala dobar razlog?

Zar se ne pise o uzrocima dugo vremena,cak i na forumu, i niko to u analizama nije oznacio kao veoma bitan razlog.

Zasto bas sad?kome to treba u ovoj izbeglickoj "pohari" europe?

javlja mi se geldof,humanitarna katastrofa,live aid 2 etc

I inter neti su zajebati

 

 

Imas pricu o tome iz 2011 na stranama 187-189 na ovom topicu.

[borris_]

Da se primetiti da su uz izuzetak Libije, nemiri izbili u arapskim državama koje nemaju naftu (Sirija, Egipat, Tunis), tj. koje nemaju dovoljno para da obezbede šta ima treba iz uvoza i da potplaćuju svoje građane (što npr. S. Arabija direktno i otvoreno radi - svako dobija mesečnu apanažu od države). Kada se desi ta veća suša sa nestankom nafte, ceo će bliski istok izgledati kao Sirija danas. Ratovi, raspad, beda. I stotine miliona ljudi koji će hrliti ka nekim drugim oblastima i zemljama. Evropa ne ume da se izbori sa par stotina hiljada sirijskih izbeglica danas, bog otac te pita šta će biti ako jednog dana na njena vrata zakuca njih par desetina miliona.

 

Rat nije izbio ni u Maroku iako nemaju nafte.

 

U Alziru je malo drugacija prica, tamo su ljudi bili umorni od gradjanskog rata devedesetih. U Bahreinu ima nafte ali ima i siita.

[Muwan]

Zbilja, kako je Maroko uspeo da ostane izvan te priče? Za Alžir razumem ali Maroko mi je nekako delovao pogodan koliko i Tunis? Jedino ako tamošnji režim nije uspeo da svu sirotinju prebaci u EU pa nema ko ni da se buni.

[Shan Jan]

Kralj Marokoa je dao neka kao veca prava parlamentu... mislim da Maroko nije tako siromasan a izgleda vladar zna kako da pliva izmedju spoljnih i unutrasnjih igraca.

 

Susa i slicni problemi jesu okidac i samo okidac. Kada nekog ostavis sa mrvicama a onda mu uzmes i te mrvice on nema druge nego da krene da se bije dok jos ima snage. Pravo je pitanje zasto si dozvolio da ti veliki deo stanovnistva zivi na takvoj ivici gde i najmanji potres moze da izazove glad. Evo u Indiji, malo malo pa cena luka izazove zemljotres. Kako se takvi potresi ne desavaju u Kini? Nije sve ni u deomkraciji, ima i u jednakijem rasporedjivanju para i brizi za najnize slojeve.

[Ayatollah]

Da se primetiti da su uz izuzetak Libije, nemiri izbili u arapskim državama koje nemaju naftu (Sirija, Egipat, Tunis), tj. koje nemaju dovoljno para da obezbede šta ima treba iz uvoza i da potplaćuju svoje građane (što npr. S. Arabija direktno i otvoreno radi - svako dobija mesečnu apanažu od države). Kada se desi ta veća suša sa nestankom nafte, ceo će bliski istok izgledati kao Sirija danas. Ratovi, raspad, beda. I stotine miliona ljudi koji će hrliti ka nekim drugim oblastima i zemljama. Evropa ne ume da se izbori sa par stotina hiljada sirijskih izbeglica danas, bog otac te pita šta će biti ako jednog dana na njena vrata zakuca njih par desetina miliona.

 

Sa ovim teško da mogu da se složim.

 

Prvo, nemiri su izbili i u vrlo bogatom Bahreinu, a sa druge strane nisu izbili u Omanu ili Jordanu, koji nemaju gotovo nikakvu naftu. Takođe, Irak ima more nafte, pa mu to ne pomaže da ne bude totalni raspad od države već godinama. Stoga, ni nafta, a ni lova generalno nisu bili glavni pokretač nemira na Bliskom istoku, više su to bili raznorazni neraščišćeni unutrašnji računi

 

Drugo, teško da se može reći da su Egipat, Sirija ili Tunis toliko siromašne države da ne mogu da obezbede osnovne životne uslove svojim građanima. Egipat ima BDP skoro 300 milijardi dolara, Tunis ima skoro 50 milijardi, Sirija je imala oko 60 milijardi. Nisu Bog zna kakve države, ali svakako nisu mesta gde ljudi umiru od gladi i nemaju vodu ili osnovnu medicinsku negu, kao po crnoj Africi. No, čak i da su mnogo siromašnije, to nema veze sa izbijanjem nereda. Recimo, Sudan i Mauritanija su mnogo siromašniji od bilo koje od ovih zemalja, pa tamo nije bilo nikakvih nereda.

 

Treće, na Bliskom istoku su ljudi živeli vekovima pre nego što je nafta uopšte bila poznata kao sirovina. Tvrditi da će jednog dana, kada nafta presahne, svi ljudi koji tamo žive nagrnuti u Evropu je pomalo detinjasto i neozbiljno. Evo, već spomenuti Tunis, Egipat ili Jordan nemaju naftu, pa među imigrantima nema ni Tunižana, ni Egipćana, ni Jordanaca, ali zato ima Iračana ili Libijaca, čije su zemlje bogate naftom.

 

Četvrto, govoriti o nekakvoj apokaliptičnoj suši koja će devastirati region je pomalo preterano. OK, neke zemlje  možda više zavise od padavina, ali to je i tako već prilično sušan kraj, gde je život dosta prilagođen takvim uslovima. Osim toga, zemlje u dolinama velikih reka (Nil, Tigar, Eufrat) ne zavise baš toliko od padavina, te one svoje poljoprivredne probleme mogu rešiti pametnijim sistemom irigacije ili na druge načine (čini mi se da je Egipat zakupio velike površine obradivog zemljišta u Ugandi, kako bi obezbedio prehranu populacije). Ne kažem da neće biti baš nikakvih problema, ali ne tolikih koji bi mogli izazvati tolike masovne migracije stanovnoištva.

[Lord Protector]

Sa ovim teško da mogu da se složim.

 

Prvo, nemiri su izbili i u vrlo bogatom Bahreinu, a sa druge strane nisu izbili u Omanu ili Jordanu, koji nemaju gotovo nikakvu naftu. Takođe, Irak ima more nafte, pa mu to ne pomaže da ne bude totalni raspad od države već godinama. Stoga, ni nafta, a ni lova generalno nisu bili glavni pokretač nemira na Bliskom istoku, više su to bili raznorazni neraščišćeni unutrašnji računi

 

Drugo, teško da se može reći da su Egipat, Sirija ili Tunis toliko siromašne države da ne mogu da obezbede osnovne životne uslove svojim građanima. Egipat ima BDP skoro 300 milijardi dolara, Tunis ima skoro 50 milijardi, Sirija je imala oko 60 milijardi. Nisu Bog zna kakve države, ali svakako nisu mesta gde ljudi umiru od gladi i nemaju vodu ili osnovnu medicinsku negu, kao po crnoj Africi. No, čak i da su mnogo siromašnije, to nema veze sa izbijanjem nereda. Recimo, Sudan i Mauritanija su mnogo siromašniji od bilo koje od ovih zemalja, pa tamo nije bilo nikakvih nereda.

 

Treće, na Bliskom istoku su ljudi živeli vekovima pre nego što je nafta uopšte bila poznata kao sirovina. Tvrditi da će jednog dana, kada nafta presahne, svi ljudi koji tamo žive nagrnuti u Evropu je pomalo detinjasto i neozbiljno. Evo, već spomenuti Tunis, Egipat ili Jordan nemaju naftu, pa među imigrantima nema ni Tunižana, ni Egipćana, ni Jordanaca, ali zato ima Iračana ili Libijaca, čije su zemlje bogate naftom.

 

Četvrto, govoriti o nekakvoj apokaliptičnoj suši koja će devastirati region je pomalo preterano. OK, neke zemlje  možda više zavise od padavina, ali to je i tako već prilično sušan kraj, gde je život dosta prilagođen takvim uslovima. Osim toga, zemlje u dolinama velikih reka (Nil, Tigar, Eufrat) ne zavise baš toliko od padavina, te one svoje poljoprivredne probleme mogu rešiti pametnijim sistemom irigacije ili na druge načine (čini mi se da je Egipat zakupio velike površine obradivog zemljišta u Ugandi, kako bi obezbedio prehranu populacije). Ne kažem da neće biti baš nikakvih problema, ali ne tolikih koji bi mogli izazvati tolike masovne migracije stanovnoištva.

 

Ovo je nešto najsmislenije što sam pročitao ovde.

 

Molio bih te da dalje razviješ ovu tezu:

 

 

Stoga, ni nafta, a ni lova generalno nisu bili glavni pokretač nemira na Bliskom istoku, više su to bili raznorazni neraščišćeni unutrašnji računi

 

Na kakve račune misliš? račun diktator-nezadovoljna opozicija (posebno ona koja je bila koja je bila pod višegodišnjom represijom) ili na sektaške obračune unutar islama? Ili na nešto treće?

Edited September 8, 2015 by slow

[Ayatollah]

Rat nije izbio ni u Maroku iako nemaju nafte.

 

U Alziru je malo drugacija prica, tamo su ljudi bili umorni od gradjanskog rata devedesetih. U Bahreinu ima nafte ali ima i siita.

 

Nisu u Alžiru bili umorni od građanskog rata, već je cena nafte dugo bila visoka, što je dovelo do ozbiljnih suficita u alžirskom budžetu. Ti suficiti su korišćeni na razne korisne namene, od podsticanja javno-privatnih partnerstava za proizvodnju raznih roba na teritoriji Alžira (tamo se gotovo ništa ne može raditi bez države), uvećanih socijalnih davanja, do modernizacije i opremanja alžirske vojske. Uz to, Alžir ima i ekstremno rigidnu deviznu politiku, koja sprečava lak odliv deviza iz zemlje (sva plaćanja ka inostranstvu mora da odobri Narodna banka Alžira), čak u tome i preteruju (šef našeg predstavništva dole ima lepu platu u alžirskim dinarima, ali ne može da za njih kupi devize, pa smo se dogovorili da deo plate prima na računu u Srbiji). 

[borris_]

Ima i toga naravno. Ipak gradjanski rat devedesetih im je ostavio velike traume. 

[namenski]

Recimo, Sudan i Mauritanija su mnogo siromašniji od bilo koje od ovih zemalja, pa tamo nije bilo nikakvih nereda.

 

 

Ajatolo, ne bih ja tek tako potezao Sudan kao oazu mira.

A bogami ni Mauritaniju.

 

Obaska sto mislim da ovaj pravac diskusije omasuje od trenutka kad je uveden u igru potencijalni nedostatak hrane: ono sto danas dozivljava Bliski Istok, mislim na susu i (samo) potencijalni nedostatak hrane je vec decenijama stvarnost, realnost komplet Afrike izuzev nekoliko zemalja koje nikako nisu tipicne.

Plus ratovi kojih Afrika ima i imala je koliko hoces.

 

Na Bliskom Istoku je u pitanju uslovno receno u pitanju sudar ideologija i to u mesavini nezamislivoj u dojucerasnjem bipolarnom svetu kada su diktatori svake sorte i usmerenja imali zagarantovanu podrsku jedne od strana u Hladnom ratu i odresene ruke da se obracunaju s kim hoce unutar svojih zabrana, a da im pri tom niko preterano ne kenjka oko ljudskih prava i slicnih artefakata.

Koncept takozvanih ljudskih prava, inace hladnoratovska izmisljotina koja je odlicno posluzila protiv hladnoratovskog neprijatelja, pokazao se neupotrebljivim u drustvima u kojima se pod demokratijom i ljudskim pravima podrazumeva nesto sasvim drugo nego u zapadnom  mesijanizmu pogotovo kad je ovaj upakovan u licemerje podrske cas ovakvim, cas onakvim, cesto dijametralno suprotnim rezimima - od najcrnje Saudi Arabije, do kao bajagi naprednih zalivskih nazovi drzavica.

Nesto skripi tamo gde je Islam i to militantni alternativa i nafti i bogatstvu i takozvanim zapadnim vrednostima.

Edited September 8, 2015 by namenski