Umetnost i tabu

[kim_philby]

Nisam znao za podatak. Pa znas sta - znam puno "akademskih slikara" koji ne umeju cetku da drze, a kamoli da kriticki razmisljaju. Tim pre sto ih poznajem nekoliko koji se udusevljavaju na svaku jebenu stvar koju "Marina uradi".Budale su to. Nije fakultet nikakvo merilo - bio, video, prerastao. (btw da se pohvalim kinicki, uz diplomu sam dobio i nagradu fakulteta koja se daje jednom najboljem studentu na godini, ali da me ubijes ne bih umeo da je iskopam iz fijoka ili gde je vec. Sve je to sviranje kurcu)

pri tome je i neko mudo u ULUSu. bio. da li je i dalje nije ni bitno.ma on je iskren u tom naci-ludilu. samo jebiga to nikoga ne opravdava.

[Caligula]

pri tome je i neko mudo u ULUSu. bio. da li je i dalje nije ni bitno.ma on je iskren u tom naci-ludilu. samo jebiga to nikoga ne opravdava.

Sta mislis, ovako po nekom utisku sa foruma - da li bi ja bacao kamenice na jebenog Jaharija ili bih prosao pored galerije sa sevajucim bolovima u predelu prepona?Ne razumem zasto mesas babe i zabe. Neka izlozi Maliki Jasharija u MOMA-i, zabole me - sigurno se kamenjem necu gadjati. Sta vise, mislim da MOMA zasluzuje takav kalibar kreativca kao sto je Maliki. Edited October 4, 2011 by CowBoy

[kim_philby]

Sta mislis, ovako po nekom utisku sa foruma - da li bi ja bacao kamenice na jebenog Jaharija ili bih prosao pored galerije sa sevajucim bolovima u predelu prepona?Ne razumem zasto mesas babe i zabe. Neka izlozi Maliki Jasharija u MOMA-i, zabole me - sigurno se kamenjem necu gadjati. Sta vise, mislim da MOMA zasluzuje takav kalibar kreativca kao sto je Maliki.

pa ne mislim da bi ti bacao kamenje na bilo sta. odakle ti ta ideja?ja sam samo rekao sta je zaista bila politika ljudi pred galerijom kontekst. nema veze s tobom.

[badenac]

Da se nadovezem-postoji li jos jedan tabu-da su umetnici bolji ljudi od politicara?U Srbiji,u novinama,na internetumna radiju ili TV se mogu cuti izjave raznih umetnika o tome kako s politicari losi ljudi a da ovi drugi prosto na sceni izgaraju zbog svojih uverenja.Ja mislim da to nije tako,cak da je vise iskrenijih politicara nego umetnika.U tome me podrzava jedna izjava pokojnog Ljube Tadica u kojoj on upozorava publiku da mnogo ne veruje glumcu kada se unosi u svoje uloge jer on sve to radi zbog tanjira corbe.Uopste,mozemo li verovari umetnicima koji cestvuju u drustvenim akcijama?Evo primera:http://www.youtube.com/watch?v=6Dt_i5dTvcc&feature=player_embeddedMozemo li verovati Vanesi Mej,Hirali Svonk ili Van Damu kada se pojave u javnosti da traze neku pravdu?

[bergasa19]

Povodom srpsko-albanske predstave u Bitef teatru: Političko pozorište i rizik u SrbijiDruštvo uprskano plemenskom krvljuNagrađivati angažovane predstave koje uzimaju samo onoliko slobode koliko odgovara i trenutnoj političkoj vlasti, nije ništa drugo do ograničavati angažmanAutor: Zlatko PakovićKad u jednoj predstavi na beogradskoj pozorišnoj sceni s troje srpskih glumaca igra i troje albanskih, i kad se u njoj govori i na srpskom i na albanskom jeziku, onda je to po sebi, ovde i sada, angažovani društveni čin.S obzirom na to da meru angažovanosti pozorišnog akta određuje društveni kontekst, jasno je da taj kontekst drastično unižava dostojanstvo kad je, bez obzira na predstavu, sam nastup albansko-srpskog ansambla već dovoljan uslov za angažovanost. Ema Andrea iz Tirane, Bajruš Mjaku iz Skoplja i Kuštrim Hodža iz Prištine, mogli su, naime, sa svojim beogradskim kolegama Slobodanom Beštićem, Dubravkom Kovjanić i Milutinom Miloševićem, igrati i u nekom Labišovom vodvilju, umesto u dramskom komadu Milene Bogavac i Jetona Neziraja, a da i to bude društveno angažovani čin par excellence. Eto koliko obilno se naše društvo uprskalo plemenskom krvlju.„Patriotic Hypermarket“, u režiji Dina Mustafića, nije u Bitef teatru prva predstava koju zajedno stvaraju glumci sa različitih, donedavno zaraćenih, strana bivše Jugoslavije. Predstavu „Hipermnezija“, rediteljke Selme Spahić, premijerno izvedenu u maju mesecu ove godine, kreirali su zdušno srpski, bošnjački i albanski glumci: Jelena Ćuruvija Đurica, Milica Stefanović, Tamara Krcunović, Maja Izetbegović, Ermin Bravo, Damir Kustura, Sanin Milavić, Alban Ukaj.Obe predstave su dokumantarne, s tom razlikom što glumci u „Hipermneziji“ kao lica tumače svoje ličnosti i izgovaraju sopstvene reči, a u „Patriotic Hypermarketu“ predstavljaju likove svedoka i izgovaraju reči anketiranih. Dok u predstavi Selme Spahić učesnici ispovedno govore o sopstvenim dečjim iskustvima na različitim stranama rata, u predstavi Dina Mustafića učesnici, s jasnim ironijskim otklonom, govore „u ime“ stereotipa u kojima se srpski i albanski folklor međusobne mržnje ujedinjuje.Dakle, dok prva predstava govori u ime nevinosti - pred šovinističkim fanatizmom odraslih, ugrožene dečje nevinosti, druga govori o samom tom šovenskom fanatizmu. S jedne strane, isti strahovi - s druge, isto ludilo. Ipak, u „Hipermneziji“ je jasno pokazano da, u isto vreme, nije bilo isto odrastati u Beogradu, Sarajevu i Prištini. U „Patriotic hipermarketu“, međutim, prikazujući istovetnost mržnje, zločina i patnje na albanskoj i srpskoj strani, sugeriše se i istovetnost odgovornosti za tu mržnju, zločine i patnju.Prvi primer, Srbi ugnjetavaju Albance; drugi, Srbima patnju nanose Albanci. Najpre se tiradno predstavi srpsko nacionalističko ludilo, zatim, sledi sekvenca tirade albanskog nacionalističkog ludila. Zločin nad Albancima, potom, zločin nad Srbima.Naravno, svako ubistvo predstavlja uništavanje ne samo jednog sveta koji je postojao nego i sveta koji je mogao da postoji. Stvar pozorišta je, međutim, da o zločinu govori u određenom društvenom kontekstu, a ne uopšteno. Dakle, na scenama srpskih pozorišta, trebalo bi govoriti o zločinu koji je počinjen u ime srpske nacije. Da su, naime, ovu predstavu koncipirali tako da se u Prištini igra samo onaj deo koji govori o albanskoj mržni i zločinima Albanaca nad Srbima, a u Beogradu onaj koji govori o srpskim zločinima nad Albancima, predstava „Patriotic hypermarket“ bila bi ne samo društveno angažovana nego i politička u pravom smislu reči jer bi bila rizična. Bez rizika, nema političkog pozorišta.Ovako kako se sada izvodi, prilagođena i prištinskoj i beogradskoj sceni ujedno, predstava ide naruku zvaničnom beogradsko-prištinskom dijalogu koji počiva na zataškavanju zločina i prenebregavanju odgovornosti za njih. „Patriotic hypermarket“ promoviše uopštenog zločinca i na jednoj i na drugoj strani, od kojeg se ne vide konkretni zlikovci.Osnovna, ako ne i jedina, razlika između političkog i nepolitičkog pozorišta - kako u „Istoriji političkog pozorišta“ primećuje Zigfrid Melhinger - u tome je što ono političko publiku pretvara u javnost. Šta je, dakle, mogla da zaključi publika u Bitef teatru gledajući „Patriotic hypermarket“? To da su za zločine krivi zakrvljeni nacionalizmi i šovinizmi kao nekakva tela koja čas miruju, čas se pokreću, a pripadaju folkloru i tradiciji. Reč je, međutim, o politikama, a ne o folklorima. Reč je o „modernim“ državnim strategijama.Vlasti u Srbiji, u stvari, odgovara da se istovremno govori o albanskim i o srpskim žrtvama. Sa stanovišta večnosti, to je ispravno gledište. Međutim, vlast, vremenita, propadljiva i smenjiva, odgovorna je isključivo za zločine koji su počinjenu u ime nacije i države koju reprezentuje. Političko pozorište uzima sebi slobodu da o tome govori.Postoje, dakle, konjunkturne društveno angažovane predstave (sic), a najbolji primeri za to, dve su nagrađene glavnim nagradama na najrenomiranijim domaćim međunarodnim festivalima. Nagrađivati angažovane predstave koje uzimaju samo onoliko slobode koliko odgovara i trenutnoj političkoj vlasti, nije ništa drugo do ograničavati angažman.U „Elijahovoj stolici“, predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u režiji Borisa Liješevića, prema istoimenom romanu Igora Štiksa, ovenčanoj glavnom nagradom Bitefa, radnja se najvećim delom odvija u Sarajevu pod opsadom Mladićevih trupa. No, iako se odigrava u tom i takvom Sarajevu, u njoj je ta opsada ignorisana. Sve je tu uloženo na trivijalnu priču o fatalnoj grešci čoveka koji se u potrazi za svojim biološkim ocem, za kojeg tek što je saznao, zaljubio u sospstvenu sestru i s njom spavao. To je drama o incesta u neznanju, kojem je Sarajevo pod opsadom samo reklamni dekor.Predstava dobija nagradu jer, bože moj, u njoj se najzad govori i o opsadi Sarajeva, iako je to kulisa za sentimentalni sadržaj koji s prostorom, vremenom i društvenim zbivanjem nema ama baš nikakve veze. Na ovaj način uzimajući tragediju Sarajeva za koju smo kao građani Srbije odgovorni, moramo imati na umu da se predajemo lažnoj osećajnosti. Sentimentalnost likvidira javnost kao što igoriše traumu.Oliver Frljić u „Kukavičluku“, predstvi Drame na srpskom jeziku Narodnog pozorišta iz Subotice, srpski i mađarski nacionalizam u Vojvodini tretira na isti način kao što je tretiran srpski i albanski nacionalizam u Mustafićevoj predstavi - kao dva lica iste medalje folklora. Osim toga, u vidu epiloga, u predstavi se izgovaraju imena 505 imena srebreničkih žrtava čiji su ekshumirani posmrtni ostaci naknadno sahranjeni 2006. godine. To traje između jedanaest i dvanaest minuta, kako nas je unapred učtivo obavestio neko od glumaca, te mi možemo biti sigurni da nam neće biti previše dosadno! Kao što Štiks i Liješević u „Elijahovoj stolici“ koriste Sarajevo, Frljić koristi srebrenički genocid. Zašto samo 505 imena i zašto samo jedanaest-dvanaest minuta? Po kojoj to aksiološkoj skali treba izgovoriti upravo ovaj uzorak imena, a prećutati onih sedam i po hiljada?Dodeljujući joj nagradu na Sterijinom pozorju, žiri je nagradio jedan konceptualni geg, umirujući sebi savest da je tu reč o Srebrenici. Politički teatar je teatar rizika, i on bi, kad je reč o Srebrenici, podrazumevao ne samo imena svih žrtava, nego i delatnosti zlikovaca i njihovih političkih očeva. Da, pilotički teatar čini ono što nije politički kojunkturno, što je nelagodno u politici i rizično u društvu. Politički teatar, teatar je opasnosti.„Prelazeći liniju“ jedina istinski politička predstavaPre dve i po godine, u Dah teatru je izvedena premijerno predstava „Prelazeći liniju“, u režiji Dijane Milošević, koja nije imala tu priliku da učestvuje na velikim festivalima u konkurenciji za neku od prestižnih nagrada. U njoj se ne izgovaraju imena srebreničkih žrtava, niti se događaju incesti u Sarajevu dok snajperisti ubijaju njegove građane, niti se, pak, u kabaretskom tonu, ironično uzvikuju nacionalističke zapaljive floskule. Nastaloj na osnovu knjige „Ženska strana rata“ koju su objavile Žene u crnom, u njoj glumice Sanja Krsmanović Tasić, Ivana Milenović i Maja Mitić izgovaraju reči srebreničkih majki kojima su deca ubijena na sopstvene oči, reči silovanih žena i svedokinja drugih ratnih užasa. „Prelazeći liniju“ jedina je istinska politička predstava koju smo od 5. oktobra 2000. do danas videli u srpskom pozorištu.

[Caligula]

Mozemo li verovati Vanesi Mej,Hirali Svonk ili Van Damu kada se pojave u javnosti da traze neku pravdu?

... pitaj Bonoa Vox-a. btw niko od pobrojanih nije umetnik u onom smislu u kojem se na ovom topiku umetnik percipira.Javne licnosti su vazda bile (dobrovoljni ili nevoljni) instrument u rukama politike. Svako ko ima makar kakav autoritet/uticaj na mase je upotrebljiv. Sto se tice umetnika&politike, meni je Pikaso interesantan primer. @Bergasa: nagrade su sastavni deo imidz bildinga nove umetnosti, zar ne? Sama institucija zirija je (za umetnicke projekte) vec u startu ogranicavanje i banalizacija onoga sto se ocenjuje. Ne kapiram samo kako neko kao propagandni kanal moze da koristi pozoriste sa trista sedista (o profilu publike da ne govorim).

[bergasa19]

@Bergasa: nagrade su sastavni deo imidz bildinga nove umetnosti, zar ne? Sama institucija zirija je (za umetnicke projekte) vec u startu ogranicavanje i banalizacija onoga sto se ocenjuje.

Nagrade su prica za sebe.

Ne kapiram samo kako neko kao propagandni kanal moze da koristi pozoriste sa trista sedista (o profilu publike da ne govorim).

Pojasni mi ovo.

[Caligula]

Ako baratamo angazovanoscu nekog um. projekta, baratamo i njegovim odjekom u javnosti.Odatle se pitam kakav kanal moze da bude (u Srbiji inace hermeticno) pozoriste? Odatle i argument o 300 sedista:)Meni je dobro pozoriste rastereceno aktuelne sadasnjosti odnosno - dobro pozoriste se cak i kada prica o aktuelnom bavi univerzalnim (kao i svaka dobra umetnost).Cim se u koncept uvede (aktuelni, jashta) Tabu, vrednost predstave devalvira. Jer, gubi se univerzalna vrednost.

Edited October 8, 2011 by CowBoy

[bergasa19]

Cini mi se da i kod pozorista imamo eho odjek. Pozorisna predstava je kao trac. I oni koji je ne pogledaju imaju svoj stav o predstavi na osnovu prepiske ovlastenih lica koji moraju hteli ne hteli da vode neki sitni rat. Tako se dolazi do predstave da je nesto dobro, lose, provokativno.......... I Pakovic je upao u taj klise politickog pozorista koje je po njemu guranje prsta u oko politickoj klasi. Ako neko reaguje na ovaj tekst koji je izmedju ostalog zato napisan produzice zivot tracu.Procitaj ovaj dnevnik filmske reziserke pa probaj da zamislis kakvu ona umetnost stvara.

[bergasa19]

Kaubojeva ljubimica

[Caligula]

Kaubojeva ljubimica

Meni je ovo prejako.Ti, kao, jedes a oni, kao, leze ili izviruju iz stolova. Genijalno. Plus si uvezao nekoliko tabua: golotinju, instituciju obedovanja, konobarsko blajvanje pod stolom. Ja bih tu kao cheri on top dodao ljude (gole, naravno) bolno okacene o ogromne udice koje vise sa plafona prosaranog sinhronizovanom multiprojekcijom.Neka se postide Mikelandjelo i El Greko, jajare najobicnije. Oni da mi tu propagiraju veliki narativ, puj, puj, govnare neobdarene.Ja od Marine ocekujem najzesce stvari onda kada se bude potpuno zbabala i kada njena naborana, opustena golotinja jos vise dobije na karnalnoj trulosti. Umetnost, brale. Samo skines gace. Edited December 8, 2011 by CowBoy

[bigvlada]

Pornography or erotic art? Japanese museum aims to confront shunga taboo 

 

Centuries-old works of art depicting graphic sex are being displayed in a tiny Tokyo museum with curators wanting the public to appreciate their ‘humour’

 

A shunga print showing a man in a house of prostitution attempting to satisfy seven women at the same time. Photograph: Asian Art & Archaeology, Inc./CORBIS

 

 

Japan’s adult movie industry is among the biggest in the world, and its range of pornographic manga is eclectic and ubiquitous. But it has taken centuries-old works of art for the country to challenge official reticence towards graphic depictions of sex.

 

In recent weeks, tens of thousands of people have flocked to a tiny museum in suburban Tokyo to cast their eyes over woodblock prints and paintings of couples, and sometimes groups, in the throes of sexual ecstasy.

 

http://www.theguardian.com/world/2015/nov/11/pornography-or-erotic-art-japanese-museum-aims-to-confront-shunga-taboo

[Lancia]

Peticija za za uklanjanje slike iz muzeja i 'One tako sede'.  Zemlja je pocela da okrece u pogresnom smeru.

 

[Caligula]

Pedofilija je u oku posmatraca, njih 7000 potpisanih.

 

 

 

[kud u maglu Simoviću]

novo vreme novi kriterijumi. ulazimo u mentalni srednji vek