Šta je najbitnije što se u istoriji dogodilo na današnji dan?

[Bujodrag]

Da li je Tomas de Kvinsi suzu pustio

 

 

Inače, odlična i značajna knjiga. Uz slična dela, označava estetske i etičke promene koje nam je donela neizlečiva zaraza romantizmom.

 

 

 

 

 

Edited June 4, 2021 by Bujodrag

[namenski]

Na danasnji dan, negde bas u ovo doba ka nacistickoj evropskoj tvrdjavi zaputio se jedan poduhvat kome ima malo ravnih u istoriji:

 

Preko 5,000 brodova, sila tesko uporediva, jos teze zamisliva.

Ali, kao i svaka sila te, vojne sorte, zavrsavala se tako sto je neko ljudsko bice, covek od krvi i mesa, morao da - nogom zakoraci:

 

I da zalegne, zalozi glavu:

 

Ipak, u to jutro 6. juna 1944.. njih skoro 100,000 znalo je - sve politike i ideologije na stranu - kuda i zasto idu.

I kakav ih pos'o ceka.

Obavili su ga uspesno.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

I, usput, setih se jednog pitanja na koje ostadoh duzan odgovor: umesto toga zaleteh se svojevremeno da linkujem postove u kojima se iskrcavanju u Normandiji odaje duzno i zasluzeno priznanje:

On 18.6.2019. at 4:52, Nesh said:

Ajd ovde da okacim. Jel se Staljin prosro 6. juna ?J Jel pri tome opravdano objavio da je njegov proliv buduci istorijski izvor. 

Jeste, prosro se: stigla konjica kako se ne bi prosro.

Doduse, i kako te - u ma kom da si nocnom agregatnom stanju nije barem malo sramota, barem toliko da se narednog dana onako malo...

Osecaj pre svega olaksanja sto se vise nije sam oci u oci sa nacistickom Nemackom - imam u vidu ceo CCCP - ali i osecaj razocarenja sto je invazija ipak dosla malo prekasno, sto je glavna cena, ona u zivotima - vec placena.

Osecaj opisan i u savremenoj anegdoti vezanoj za reakciju neke bezimene cistacice u nekom moskovskom nadlestvu koja je, cuvsi da je otvoren Drugi front, prestravljeno uzviknula, otprilike: kuku, drugi, pa zar nam i ovaj jedan nije previse...

Buduci da je u ratu vec izgubila dva sina.

A kod ovog sto se prosro i saradnika zaduzenih za scenarije^tm - strah da Nemci po nemacki mozda bukvalno otvore front na Zapadu i omoguce Zapadnim saveznicima da ocas posla stignu do srca Nemacke i ucine bezvrednim, anuliraju sve zrtve i sve napore....

Imaj i to u vidu kada te sledeci put uhvati nocno proseravanje...

 

 

[Nesh]

Uf, bre Namenski, mislim da si vec odgovarao na taj post (od pre dve godine) koji se odnosio na "neprimecivanje" 6. juna na ovim temama (cini mi se da ispostavilo da sam prevideo neke zapise o 6. junu na nekoj od tema, te da je post bio suvisan, ne secam se vise detalja, ali, evo, i posle dve godine krckanja kvota u dubokom saftu i dalje nisam bio u pravu da se nije pisalo o 6.junu).

 

 

 

9 hours ago, namenski said:

Imaj i to u vidu kada te sledeci put uhvati nocno proseravanje...

 

A proseravanja ima raznih, nekog hvata, a nekog ne pusta.

Ziv bio, pozdravinjo! 

Edited June 6, 2021 by Nesh

[namenski]

On 6.6.2021. at 10:58, Nesh said:

A proseravanja ima raznih, nekog hvata, a nekog ne pusta.

Fino.  

Eto, kada smo se tako lepo slozili, sledeci put kada nekoj tamnoj noci bez zvezda u pohod na Staljina, namenskog i Apostatu, priseti se, onako ovlas - mozes doduse da priupitas i Andurila - recimo i onako na preskok - sledeceg:

- da se samo 3 nedelje posle iskrcavanja u Normandiji u jednoj gustoj sumi Istocne Pruske dogodilo upravo ono od cega su se u Moskvi, sa sve Staljinom, imali razloga da pros'ru od straha: da je pokusan atentat na Adolfa i da je jedna od tacaka programa atentatora bila upravo primirje sa Zapadnim saveznicima i ponuda da im se - ako ne pomogne - ono daju odresene ruke na Istoku U borbi protiv nadiranja mrskog boljsevizma naravno, a da sta bi drugo;

- da je takodje neke 2 nedelje - sto se inace smatra vojno optimalnim vremenom - pocela Белорусская наступательная операция 'Багратион', poznata i kao Operacija Bagration koja je PKKA preko dela Rusije, cele Belorusije - dovela do Visle i Prage, predgradja Varsave na njenoj desnoj obali, usput konacno skinuvsi lenjingradsku blokadu.

Operaciji, tacnije sinhronizovanoj seriji smrtonosnih udaraca posle kojih Wehrmacht prakticno vise nije postojao kao organizaciona celina i koji se sveo na strategiju seci usi krpi dupe.

Koja je - izmedju ostalog, a sinhronizovano (zapamti to, trebace ti) imala za cilj i da Nemcima izbije iz glave ma i pomisao da sa Istocnog fronta odvoje i jednog jedinog vojnika i posalju ga na Zapad da pomogne u borbi protiv Zapadnih zaveznika.

I da se to zove pomoci savezniku: moderna istoriografija danas to vise voli da zove - koincidencijom, eto dogodilo se slucajno bas...

Da je pomenuta operacija, u proseku nekih 500 kilometara napredovanja zavrsena krajem avgusta, da ne trazim tacan datum, u svakom slucaju pre nego sto su Zapadni saveznici stigli sa normandijskih plaza do - Pariza.

25. avgusta.

O cemu, naravno, kod raznih Glancova neces cuti ni rec, barem ne u ovom smislu.

Da je pomenuta operacija kostala Nemce 450,000 poginulih i 300,000 otsecenih u takozvanom Kurlandskom dzepu da - i ako preko potrebni na drugim mestima - tamo cekaju i docekaju kraj rata.

Da predstavlja daleko najveci vojni poraz u sveukupnoj nemackoj istoriji: naravno, kriv je Hitler nisu valjda generali, i to zato sto je, pa - Hitler...

Da je Nemce kostala satrtih, anihiliranih i to potpuno - nekih 30-ak divizija.

Da je PKKA dosla, stupivsi na teritoriju Poljske u dodir sa AK, organizacijom poznatom kao Armia Krajowa...

Naci se se kod pomenutih istoricara podatak da je PKKA prihvatila saradnju sa AK i da su neke jedinice AK sudelovale u zajednickim borbama: sve dok nisu otvoreno, oruzjem, a sa punim saznanjem i podrskom dobrog dela poljske londonske vlade - pripucali na Crvenu armiju.

Ali se nece naci, ili vrlo tesko, podaci o pregovorima AK sa - Nemcima.

Uoci dolaska PKKA, a u cilju zajednicke borbe.

Nece se naci, ali se vec nazire, i prica, savremena, da se poljski pokret otpora proglasi evropskim #1, odjebavajuci pri tom jedan Zapadnobalkanski...

Ne mislim na JVuO....

Nece se naci ni podaci o borbama tokom celog rata jedinica AK sa - litvanskim nacionalistickim pokretom otpora.

Oko teritorija, naravno, bas kao sto se nece naci ni podaci o antisemitizmu i jednih i drugih: antisemitizmu koji je Staljinovim crvenim partizanima dovodio ljude od razne sorte, ne samo Jevreje...

Uostalom potrazi, ako te zanima, pod general Aleksander Krzyzanowski, inace pocasno odlikovan i unapredjen 1994.

U demokratskoj Poljskoj.

Kada horski pocnete da zapomazete nad бешћутности PKKA, sa sve Staljinom i Berijom koji licno stoje na desnoj obali Visle i nasladjuju se stradanjem varsavskih ustanika kojima namerno  nisu hteli da pomognu i tako Nemcima prepustili da se obracunaju sa AK, prisetite se cinjenice da tadasnjoj, 1944. godina je, PKKA nije mogla da predstavlja ama bas nikakvu pretnju i da je apsurdna i sama pomisao da su Sovjeti od nje zazirali, ali 'ajde...

Takodje, u svojim nocnim lutanjima bespucima povijesne zbiljnosti, mogao bi da se prisetis i da je, recimo, jedan od sovjetskih komandanata fronta - to je na Zapadu ekvivalent grupi armija, dakle 1 Bredliju, Ивaн Даниiлович Черняховский, poginuo u starosti od 36 godina.

I to ne nesrecnim slucajem.

I ne pre nego sto je:

Kao marsal, zajedno sa marsalom Vasiljevskim (Zukov je lezao pijan u obliznjem satoru) - preslisavao zarobljene nemacke generale, velemajstore ratovanja koji bi, samo da nije bilo Hitlera...

 

I tako:

 

 

U sred Bagrationa, koincidentno, par nedelja pre nego sto ce se Zapadni saveznici konacno iscupati iz Normandije, i mesec dana pre pada Pariza koji ce 1 dobronamerni i nadasve civilizovani nemacki general predati Saveznicima ne bas sa zlatnim kljucevima grada na heklanom jastucetu, ali bez borbe...

I, koincidentno, dok su istocnoevropske prestonice gorele i pretvarale se u rusevine, ne zbog zle i okupatorske Crvene armije, nego zbog besomucnog otpora Nemaca...

 

 

[namenski]

Nije bas ovog ili ovih dana, vise je prakticno cele 1916. trajao Verden, nestedimicno klanje i pogibija, jedan od holokausta/holodomora 20. veka u kome su tadasnje najcivilizovanije nacije na klanicu izvele sopstvenu omladinu.

Ali u kome se svet pocinjao da privikava na drazi necega sto ce se kasnije podvesti pod totalni rat - gladovanja celih drzava, propast visevekovnih carevina da ne pominjemo.

Klanicu bez smisla i ideologije sa jedinim ciljem pokusati preraspodeliti, zagrabiti veci deo ili sacuvati svoj, vec zagrabljeni deo kolaca.

Ipak, klanice u kojoj su samo dve zemlje/drzave kako ko vise voli, imale pokrice i motiv da - brane svoje.

I da nemaju iluzija sta bi se dogodilo, sta ih ceka da Nemacka i pridruzene joj zemlje - pobede.

Francuska, jedna od dve pomenute, je kod Verdena stala, resena da ostane i ne uzmakne.

 

 

Poilus su se odrzali i izdrzali, na stranu svi generali i sve njihove pateticne proklamacije ili dnevne zapovesti poput ove Petenove, prepune casti, hrabrosti i ostalog sto uz to ide:

 

 

 

Nemci, k'o Nemci: gde im se kaze i kako im se kaze, nemacki efikasno i nemacki beskorisno:

 

 

I - tek da se pomene, iste 1916, bas nekako ovih dana:

Ovaj simpaticni чикица sa fotografije po imenu Алексeй Алексeевич Брусилов pokazao je da moze drugacije.

I to okruzen verovatno najnesposobnijim takozvanim komandnim kadrom u novijoj istoriji, na celu sa dobrotvornim^tm carem Nikolajem.

I - uprkos njima.

Uprkos i generalima kasapima sa Zapadnog fronta, pored Cercila, onog Vinstona, verovatno jedini mozak koji je u ta vremena smeo u umeo da sto bi se reklo nekonvencionalno razmislja.

KuK vojska se od posledica njegovog razmisljanja do kraja rata nije oporavila.

Sam Brusilov je posle rata i Revolucije izmedju generalske emigracije i ostajanja uz crvene^tm - izabrao pa jebiga...

 

[namenski]

 

Ko se danas, posle dorucka i kafe, iz Alesandrije, presavsi Bormidu, uputi pesice prema selu, gradicu Marengo, proci ce podrucjem na kome je Ravolucija bila svoju poslednju bitku.

Takozvana Bitka kod Marenga, Napoleonova nikako vojno najsjajnija vojna pobeda, ali u svakom slucaju pobeda koja je sirom Evrope konacno ucvrstila romantiku i sve mogucnosti koje se otvaraju u jednom do juce zatvorenom svetu, otvorenom samo rodjenjem odabranima.

Napoleon, Premier consul de la Republique, ima tek koji mesec preko 30 godina.

Prosao je Egipat, Evropom je prosao cak i jedan Suvorov i jos po neki, sve u pokusaju da doakaju Revoluciji: Napoleon prako Alpa silazi u niziju, deo Evrope mozda najvise poplocan ljudskim kostima: vodi vojsku Revolucije, gladnu, golu, bosu, zeljnu svega u bas u predele u koje su pre njega silazili mnogi sa ciljem da se najedu, obuku, obuju...

Ko nije silazeci sa nekog od alpskih prevoja osetio osecaj, sa sve mirisom Italije, Padske nizije, Pijemonta, Lombadije, tesko ako ikako moze da zamisli sta su milenijumima osecali razni, od zla oca i jos gore majke, krecuci se upravo tim putevima.

Tek, bitka je morala da se bije: nasuprot Francuzima stoji Austrija: Napoleon ce kasnije, na Svetoj Jeleni, priznati da je Marengo bitka u kojoj su se Austrijanci najbolje tukli... 

Lagio je malo: i ako se sa Austrijom tukao onoliko, i njega su vukli ime i znacaj Marenga.

Tek, Francuzima u pocetku nikako ne ide: sam Napoleon je poprilicno nesiguran, na trenutke se cini izgubljen, gresi.

Rano popodne, Francuzi se spremaju na povlacenje, oficiri zabrinuto pogledavaju Prvog konzula, a neki austrijski pukovi iz borbenog, prelaze u marsevski poredak, spremaju se da idu, gotovo je.

Nije.

Jedan mladi general, od onih koje je Revolucija pogeneralila, Desaix, Louis Charles Antoine, sitni aristokrata, do Revolucije nominalno vojnik bez izgleda na iole znacajnu karijeru - vratio se.

Sa svojom divizijom.

Sam, bez da mu je iko rekao, naredio, cuvsi prepodnevne topove od Marenga: u duhu mladih vojski Revolucije koje jos ne poznaju hijerahije, pocasti, privilegije, strah da se iste ne izgube...

U duhu slobode da se misli svojom glavom'

I - u tome je znacaj Marenga: samo 15 godina kasnije, kod Vaterloa - jedan Napoleonov marsal se - nije vratio.

I ako je od Vaterloa tutnjalo, i ako su ga mladji skoro pa preklinjali da se vrate: nije, jer je imao naredjenje.

Imao ga je i Desaix.

Tek, pojavom Desaix-a, stvari su se u trenutku promenile: kazu da je Napoleon bukvalno skakao od srece.

Dok je ocajni von Melas sa druge obale Bormide, gde je vec bio otisao na rucak, nemocno posmatrao poraz i to onaj poraz koji menja istoriju.

Posle Marenga, ulaskom Francuza u Italiju, ugled Francuske u Evropi naglo je porastao: toliko da od Spanije dobija danasnju Luizijanu, stice simpatije sveruskog imperatora Pavla I kome vraca preko 5,000 zarobljenih Rusa, dobro uhranjenih, obucenih, pa cak i naoruzanih, nudi mu Maltu, simpatije tolike da je ovaj spreman na savez sa Francuskom kojim bi se dokusurile Austrija i Engleska, simpatije koje ce cara kostati zivota...

Sve u svemu, Francuska vise za Evropu nije samo Revolucija, ali revolucionarno vise niko ne moze da zaustavi, nikakve vojske, u stvari one ponajmanje...

I Napoleon je sve manje onaj mali korzikanski porucnik: u biltenu poslatom posle Marenga u Pariz, lazucka, romantizuje, stavlja u usta umiruceg Desaix-a izmisljene reci...

 

Ipak, kazu da su mu na Svetoj Jeleni, umirucem, poslednje reci bile: Desaix, Desaix... 

 

I - danasnja polja izmedju Bormide i Maarenga.

Sa ovim sasvim nepotrebnim stubovima i orlovima...

 

[apostata]

 

14 juna 1928. u argentinskom gradu Rosario rodio se Ernesto Rafael Gevara de la Serna.

[namenski]

Po Igou morne plaine, ravnica sa po nekim jedva tog imena vrednim brezuljkom nadomak Brisela, obelezena za takozvanu istoriju obliznjim selom nazvanim Waterloo.

Kako god danas pitomo izgledalo, treba imati na umu da je ovde izginulo - u samo jednom danu, nekoliko sati tacnije - preko 30,000 ljudi.

Mesto na kome, oko kojeg ce, na danasnji dan, 18. juna 1815. Napoleon da bije svoju poslednju bitku.

Jeste se vratio iz izgnanstva, jeste jos jednom ucinio da zaskripe stolice na Beckom kongresu okupljenom i vec napola posvadjanog oko podele plena i uspostavljanja starog, jeste ucinio da se i tako posvadjani ujedine, jeste za nepuna 3 meseca, onih cuvenih Cent Jours, okupio novu i ostatke stare vojske, jeste, cinilo se, postigao nemoguce, ali - to vise nije bilo to...

Napoleon nema vise 30-ak godina, njegovi marsali takodje, na stranu sto nekih i nema na prozivci, na stranu sto su i prisutni vec poprilicno omeksali, tek - niko vise nije beskompromisan: politika je dosla po svoje, a nekadasnji revolucionari vec imaju podosta toga da izgube, toliko da su svi skloni cenjkanju, pogadjanju...

Ali, Napoleon nema iluzija: vojnicki, on je jos onaj stari, par dana uoci Waterloo-a tuce Pruse, konta nuzdu da im ne dozvoli da se spoje sa Englezima, a pre i iznad svega konta potrebu da ih tuce pre nego pristignu ubrzano poslate ruske i austrijske armije.

Da Korzikanskom cudovistu konacno doakaju.

Setio se Napoleon i nekih revolucionarnih ideja, zaboravljenih u doba carske moci i slave, nekih sopstvenih zabluda, ali je problem u tome sto ih on vise ne vidi niti moze da vidi kao Ideje, nego samo kao materijal za pregovaranje.

Setio se, tek da pomenemo, i coveka po imenu Lazare Carnot, saborca i najblizeg saradnika Robespjera i Sen Zista, coveka koji nosi titulu L’organisateur de la victoire i nadimak Le grand Carnot.

Obigrava oko njega: sve sto hocete, kad hocete i kako hocete.

Carnot, zakleti republikanac, otvoreni protivnik proglasenja Napoleona za cara, izgnanik za njegova vakta, uzbunjen jedinstvom koje je krdo evropskih krunisanih glava naprasno otkrilo na ponovnu pojavu, povratak Napoleona, nudi ovome svoje sezdesetogodisnje ruke.

Za 100 dana Karno komaduje odbranom Anversa, uspesno.

Za 100 dana Karno je ministar unutrasnjih poslova.

Kazu da je Napoleon oprastajuci se od Karnoa i polazeci ka Waterloo-u rekao: ja sam Vas prekasno upoznao.

Kazu da je Karno zaplakao.

Sta su jedan drugome jos imali i mogli da kazu stari republikanac i odlazeci car niko ne zna.

Nije ni vazno.

I tako na danasnji dan, 18. juna 1815...

Sve ide kako treba i nista ne ide kako treba: Ney je i dalje le Brave des Braves, ali nije to vise onaj Nej, ma koliko prezirao pogibiju...

Nema vise ni pouzdanog nacelnika staba Berthier-a, sposobnog da u trenutku shvati misao Napoleona i majstorski je, jos brze, pretvori u nekoliko recenica koje ce kuriri da odnesu gde treba i koje ce da pokrenu hiljade ljudi...

Umesto njega, posao nacelnika staba obavlja pouzdani Soult...

Ali to opet - nije to.

Jer, izmedju ostalog, Soult je Vojvoda od Dalmacije, Berthier Knez od Vagrama, Ney Vojvoda od Elchingena i Knez od Moskve...

 

Na sve to, Napoleon potcenjuje Engleze: on se kod Waterloo-a po prvi put susrece sa njima neposredno.

Smatra ih ubedljivo najgorim vojnicima Evrope, daleko iza Rusa, Prusa, Austrijanaca...

Uzalud opomene Soulta i nekolicine koji su se u Spaniji ogledali sa Englezima, opomene da to nije tako...

Uzalud u jednom trenutku Napoleon licno vodi Staru gardu na Engleze...

 

Ostalo je - takozvana istorija. 

U kojoj se Emmanuel de Grouchy, Marechal d'Empire, Comte de l'Empire i jos svasta nesto - nece vratiti kada cuje topove kod Wateloo-a.

Za razliku od jednog tridesetogodisnjeg odrpanog generala na celu vojske odrpanaca, samo 15 godina pre Waterloo-a, koji se - vratio.

 

I neke stare farme:

Koje su tog dana po nekoliko puta menjale vlasnika i oko koji je, posle svake restitucije, ostajalo po nekoliko stotina mrtvih i ranjenih.

 

A Englezi?

Pa nista, Englezi k'o Englezi: posto su, kao sto neko rece, vodili mnoge teske ratove i bavili se svim i svacim ispod zita, nastojeci da suzbiju opasnu ideju koja je skoro svakoj naciji na Kontinentu padala na pamet - da je najjaca i glavna, nikada nisu spomenuli KO je u stvari vodeca nacija sveta.

[namenski]

Nekako u isto vreme kada se po Berlinu, a i diljem pobedjene Nemacke, pucalo i to na veliko, a vajni socijaldemokrati, isti oni koji su leta 1914. sa obe ruke glasali za rat i ratne kredite davali sve od sebe da suzbiju crvenu opasnost koja se nadvila nad Evropom:

Kaizerovi kuliji, ostaci posada nemacke carske mornarice, tavorili su u dalekom Scapa Flow-u, cekajuci na svojim brodovima da se sile pobednice dogovore i podele plen.

Cekali i snalazili se da ne gladuju na razne nacine: pecali, lovili galebove hladnim oruzjem, buduci da im je vruce bilo oduzeto, a da je tradicionalno britansko gostoprimstvo omanulo...

Isti oni kuliji koji su, jos dok je rat trajao, dizali bune i ustanke koji su kajzerovu i ne samo kajzerovu igracku vrednu milijarde maraka ucinili nesposobnom za bilo sta.

A plen nije bio mali, naprotiv: preko 70 brodova i to ozbiljnih, najozbiljnijih brodova, prakticno citava Hochseeflotte, sprovedeno je pod strazom u Scapa Flow novembra 1918, odmah posle potpisivanja primirja:

 

 

 

 

 

 

I tako, na danasnji dan, pre podne 21. juna 1919. poslednji put je podignuta dotle skrivena zastava nemacke carske mornarice:

 

Sa sve pivskim^tm signalom koji je znacio: potopiti brodove, smesta i sto brze.

Sto je, nemacki precizno, izvedeno za par sati:

 

 

 

 

Naravno, guzonje, oni glavni i odgovorni, nisu bili prisutni: ni Hiper, kome je bilo do uobicajenog vadjenja casti pa je odbio da svoje brodove i svoje ljude  vodi u ropstvo, sam kajzer je jos davno uteko'o u Holandiju, Ludendorf, sa laznim pasosem i prerusen u Svedsku.

 

Ostao je, kao i obicno, jedan kome je uvaljen posao zbog kojeg bi oni i mnogi drugi koji su 4 godine nestedimice Nemce slali na klanicu:

Ludwig von Reuter, i:

... poslednji nemacki - bar sto se Prvog svetskog rata tice - admiralski znak, podignut takodje tog prepodneva 21. juna 1919. godine...

 

Brodovi imaju, uvaljena im je, simbolika casti, masti i svih ostalih patriotskih ortopedskih pomagala za lozenje ljudi ne bi li sto lakse, drage volje, stavili glavu u torbu.

Ili je u torbi ostavili.

A opet - jedna mornarica nije umrla od stida: u nekoj takozvanoj istoriji pisace se da je ovo, mozda, bila poslednja nemacka pobeda u Prvom svetskom ratu.

Postignuta bukvalno golim rukama, jer je ventile trebalo otvarati rucno i brzo, sto brze.
I to rukama onih istih ljudi, kulija, koji su se - samo godinu dana pre - bunili i trazili da se okonca jedno krvoprolice i koji nisu imali nikakvih iluzija o kakvoj se bezvrednoj gvozdjuriji radi i zarad cije vajde je ona gradjena.

Utoliko pre - nisu morali da urade ono sto su uradili, niko ih nije terao, prisiljavao, a svedoci govore o nevidjenoj spremnosti i poletu da se posao obavi kako treba.

Sa sve pitanjem svih pitanja o coveku u ratu.

 

Britanci se inace nisu bas istakli politickom korektnoscu: pucali su na camce za spasavanje kojima su nemacki mornari sa potopljenih brodova pokusavali da se dokopaju obale: poginulo je njih 10-ak i racuna se da su to bile poslednje zrtve Prvog svetskog rata.

Kasnije, kada su seli i razmislili, laknulo im je, samo sto to nisu hteli glasno da kazu: Francuzi i Italijani su bili besni.

A kako i ne bi kada su polagali pravo na 2/3 nemacke ratne mornarice, one koja je tog prepodneva 21. juna 1919. otisla na dno.

 

 

Edited June 21, 2021 by namenski

[Radoye]

Interesantan podatak - olupine ovih brodova su danas jedan od poslednjih izvora metala nezagadjenog radijacijom na svetu, neophodnim za merne uredjaje najvise preciznosti. Naime, voda pod kojom se nalaze ih je zastitila od jonizujuceg zracenja nuklearnih proba i ostalih Cernobilja, sav metal koji se nalazi(o) iznad povrsine vode u momentu prvih atomskih eksplozija i sav proizveden nakon toga ima "feler" ozracenosti koji ga cini neprimenljivim za tu namenu.

 

https://en.wikipedia.org/wiki/Low-background_steel

[apostata]

22.06.1941.

 

 

 

[namenski]

 

[apostata]

23. juna 1888. godine prvi put je uz muziku Pjera Degejtera izvedena proleterska himna 'Internacionala' (do tada se pjevala uz muziku 'Marseljeze').

 

 

 

[namenski]

On 22.6.2021. at 0:10, apostata said:

22.06.1941.

24.06.1945.

 

Posle 1,460 dana i noci:

 

Spoiler

 

 

Jedna tiha, veteranska parada, bez uvezbanog strojevog koraka, parada u kojoj tesko da iko prisutan nije bio svestan da su prisutni i oni kojih vise nema.

I da im se ne duguje paradiranje paradiranja radi: ma koliko sve parade - osim mozda par - bile razmetanje, glupost kojom drzave mere ili misle da mere, pokazuju neku nazovi silu i moc, ova parada nije bila pokazivanje misica.

Bila je sve drugo, na stranu to sto je dobar deo prisutnih odmah posle parade ocekivao povratak u sela i gradove koje je - i ako su jos postojali - bilo tesko prepoznati.

I u kojima vise nije bilo onih koji su ih ispratili u rat, na posao koji se morao obaviti.

A opet, parada iznad koje su lebdele senke carskih pukova, onih sa Borodina, ali i senke, nagovestaji vremena koje su budile svest da - cak i kao pobednici - nece biti ostavljeni na miru, da ce napraviti tenk postati vaznije nego napraviti traktor.

Sve na stranu, na svetu ne postoji bolje, zasluznije mesto na koje je trebalo baciti ova govna:

 

Mada, nije da se ne trude da ga nadju.

Ili barem zaborave, skrajnu.

I dobro im ide

[apostata]

6 hours ago, namenski said:

parada u kojoj tesko da iko prisutan nije bio svestan da su prisutni i oni kojih vise nema.

Tog 24. juna 1945. po Crvenom trgu je prošlo oko 40 hiljada vojnika. Oni su tuda marširali u tzv. paradnim "karopkama" (kutijama), od po dvjesto ljudi (20x10) i taj njihov mimohod pored svečane tribine je trajao oko dva sata.

 

Za 4 godine VOV-a SSSR je izgubio oko 9,7 miliona vojnika i oficira i svaki od njih je krvlju i te kako zaslužio da prođe u paradnom stroju Crvenim trgom.
Ako bi se svi ti poginuli borci RKKA postavili u te paradne "karopke", Crvenim trgom bi marširali 20 dana i 20 noći.

 

480 sati bi prolazili rame uz rame branioci Bresta, Smolenska i Kijeva, heroji Jeljne i 28 Panfilovaca, oni koji su ostali pod ruševinama Staljingrada i oni koji su se smrzli u rovovima Lenjingrada, pored njih bi išli mornari Odese i Sevastopolja i hiljade onih koji su kao kamen potonuli na dno Dnjepra, Visle i Odre, a iza njih stupali bi osvajači Kenigsberga i oslobodioci Varšave i Beograda, kao i oni koji su na proljeće '45. ginuli u Pragu, na Zelovskim visovima i na stepenicama Rajhstaga.

 

20 dana i 20 noći ...

 

Ne znam za vas , ali kao i 9. maja, ja ću danas za njih njih da popijem, ali i ne samo za njih - ima da popijem i za poginule Montgomerijeve "pacove", branioce Nankinga, za pale američke mornare, pilote i marince, za Slobodne Francuze, za ubijene poljske borce i za norveške, jugoslovenske i italijanske partizane.